Стојановић: Због веза са Србима у дијаспори – које сте међу првима успоставили – својевремено сте жестоко нападани. Шта мислите о овом питању данас?
Капор: Мислим да све то није било узалуд. Постојало је, заиста, једно смешно време, када је било опасно дружити се са нашима по свету. Многи су страдали, јер је режим ударио на безазлене типове који нису ни могли нити умели да се бране, нити да нападају. Тако су заувек избачени са сцене многи певачи народних песама који су певали по Америци, Аустралији и Канади, а ишчезли су, такође, и фудбалери, који се нису интересовали ко седи на трибинама. Онда сам дошао на ред ја. Покренула се једна џиновска међународна машинерија, чији је циљ био да све Србе по Америци и Канади прогласи зликовцима. У то време у Србији су на власти били државници, којима је на фотографијама недостајала само јабука у устима и папричица у ушима. Они су здушно прихватали ту идеју, иза које су у Загребу стајали Врховац, Шувар и компанија. Док се ја нисам појавио на сцени, сви које би оптуживали да су „певали четницима или играли фудбал са непријатељима“, ишчезавали су у помрчини самозаборава.
Ја сам одлучио да им одржим лекцију и да се са тим заувек прекине. Нисам бранио себе, него стотине хиљада поштених исељеника које је хрватска политика желела да прогласи кољачима. Тужио сам новинара који је започео читаву ствар, једног човека кога ми је заиста било жао, из више разлога: најпре, бити уцењен од полиције за ситне преваре, којима је склон, за усташко порекло и за ко зна шта још, а затим ући са мном у јавну битку… Он није био предмет моје стварне тужбе: желео сам да из грмља истерам много крупније зверке, и истерао сам их! У судници се појавила и лично, авет Коминтерне. Читаву ствар, пре Звиздића, започела је извесна Катарина Костић, у Нашим новинама из Торонта, која је била толико непривлачна (масна коса, митисери и остало) да чак ни ја, који нисам много избирљив, нисам могао да јој се удварам. Шалу на страну, био је то процес од годину дана, и да се ствари у Србији нису измениле, био бих и дан данас забрањен, па не бисте имали кога да интервјуишете. Од тог тренутка лед је пробијен, ишчезао је страх, и многи писци из Србије кренули су слободно да се виђају са ким хоће у свету.
Стојановић: Да ли је стварно лед пробијен?
Капор: Да. Међутим, појавио се други проблем. Мене је готово срамота, и одбијам да на својим далеким путовањима држим предавања или књижевне вечери због неких мојих колега који су од тога направили прави посао. Све то просјачење новца за, наводно, помоћ Србији која се буди, торбарење књига, обилажење богатих људи, оставља један веома мучан утисак. Када год сам путовао, па и у ту фамозну Канаду, своје карте и хотелске рачуне плаћао сам сам.
Стојановић: На удворичко стање духа нису имуни ни интелектуалци. Како оцењујете ову појаву код њих?
Капор: Удворички дух није од јуче, он је познат кроз векове. Најбољи доказ за његово постојање јесте Антологија удворичке поезије, Маринка Арсића Ивкова. Удвара се увек онај писац или интелектуалац који или жели нешто да добије, или не жели да изгуби оно што има. Немам шта да изгубим, пошто ништа не поседујем и не налазим се ни на каквом, па чак ни на најбезначајнијем положају у хијерархији. Нисам чак поткупљен ни наградама, пошто никада нисам добио ниједну важнију награду. Немам никакво имање ни библиотеку, чак ни књиге које сам сам написао. Немам ни атеље. Шта бих могао да добијем, шта бих желео. Ништа. Нико уместо мене не може да ми напише нову књигу, нити да ми наслика нове слике. Истина, и ја се понекад удварам. Својој жени.
Стојановић: Да ли је могућа демократија код нас?
Капор: У Србији да. Јер је то једна, у основи, сељачка земља, отворена и без историјских фрустрација, земља у којој су сељаци са својим вождовима и краљевима, одувек на ти.
Стојановић: Је ли достижна српска слога?
Капор: Ако је икада буде, биће је сада, јер је најпотребнија.
Стојановић: Били сте у прилици да пуно путујете, и још увек то чините. Какви су утисци када наше проблеме сагледавате са стране?
Капор: Одједанпут, у Њујорку, или Паризу, после две, три недеље, када се човек одмори од домаћих неуроза и хаоса, беде и политике, све то почиње да му недостаје, баш као дугогодишњем пушачу цигарета коју је оставио. И кад отпутујемо најдаље, ми свој посвађани парламент носимо у себи. Једноставно, човек схвати да нема никаква права да ужива у туђем благостању, и да му је место тамо где му је и презиме.
Стојановић: Шта нас, по Вашем мишљену, највише омета да ухватимо корак са светом?
Капор: Ми смо већ свет, и то схватите, тек кад живите дуже на Западу. У многим земљама, највећи број људи не зна како им се зове министар унутрашњих или спољних послова, градоначелник, па чак и председник владе. Тамо је веома честа реченица „ја се не бавим политиком“. Код нас имамо јединствен случај, да се сви, од председника владе па до таксисте, страсно баве политиком. Не треба заборавити да су то исто чинили и стари Грци, од којих све почиње и који су све измислили, где је сваки човек и председник владе и министар спољних послова, и свако је свој газда. Србија је земља без ауторитета. То неком може да смета, али мене одушевљава. Мислим да је то једини простор у коме могу да живим у складу са својим генима, крвотоком, нервима и метаболизмом. Не видим шта бисмо могли да примимо од света, сем козметике. Ко је свет – да ли Швајцарац, који живи у предграђу Берна, а да никад није изашао на демонстрације, да заурла шта мисли и осећа. Њујорчанин, који да би га неко саслушао, мора да плати психијатра, или неки наш сељак, који сем Господа Бога нема другог шефа.
Стојановић: Отуда зачуђује наша потреба за имитирањем света.
Капор: Такозвани „свет“ покушавају да имитирају они који га никад нису видели, нити живели дуже у њему. Због чега би иначе, на крају својих живота, најбогатији наши исељеници из Калифорније, или Сиднеја, долазили овамо да се поклоне својој суштини коју су изгубили током свог цивилизованог живота. А ако не стигну да дођу живи, онда завештају својим унуцима, да их макар сахране овде. Притом, ја не тврдим да је овде боље него тамо, али ово овде је оно на шта смо осуђени рођењем, и што је наша судбина, којој нећемо измаћи. Боље је да све то схватимо на време, него да узалуд проћердамо животе јурећи за већим и снажнијим аутомобилима, којима се нећемо никуда одвести.
Стојановић: Како доживљавате однос, писац – власт?
Капор: Мислим да писци, који су прихватили да буду на власти, раде највише против себе и свог дела које неће направити. Писац који мора да урла у микрофон пред неколико хиљада људи једноставне максиме, убија у себи оно што је најпотребније за литературу, а то је осећање за нијансе, самоиронију и вечиту сумњичавост, без којих се не може ништа написати. Власт је, чини ми се, добар посао за писце који су већ написали оно што су имали намеру да напишу, па им је досадно да седе кући међу својим изабраним делима. Ипак, мислим да би крај за једног писца радије видео у његовом потпуном повлачењу у спокојство, готово религију, неку врсту монашког живота, него као потуцање по политичким зборовима и салама за конференције. Једно је тачно: писци су остали једини којима њихови народи верују. Узмите случајеве Вацлава Хавела, Љосе или Ћосића.
Стојановић: Ви сте и писац и сликар. Какво је то стање духа у коме се преплићу „мисли и боје“?
Капор: Када прелазим са писања на сликање, то је као кад фен за косу, који ради на 220 волти, укључите на 110. Једноставно, зарониш у неке многе мирније, финије и дубље воде. Не кажем да је писање мање вредна уметност, али хоћу да кажем да је сликарство много старије, и да је много воде протекло од првих цртежа на зидовима Алтамире, до рођења Гутенбергове галаксије.
Стојановић: Да ли је уметник ловац на тренутке које овековечава, или вечност своди на тренутак?
Капор: Мислим ово: прво, прави уметник никада не мисли на вечност. То је сувише претенциозно и увек одаје аматера залуталог у уметност, или професора. Чини ми се да се уметност прави спонтано, из самоодбране, и да се од свакодневних отпадака који се налазе у хаосу, покушава да направи известан ред, склад. И писање и сликање је уношење реда у хаос наших живота. Када читам Леонардов живот, и видим на крају десетак слика које је оставио иза себе, видим да је читав један људски век био употребљен да би се постигла хармонија, која ће надвладати време. Али, Леонардо то није знао. Он је своје слике, баш као и Микеланђело своје скулптуре, или Бах своје фуге, правио по наруџби. Испоставило се да се нико не би сећао свих тих папа и кардинала, да их нису сликали или вајали за њих Леонардо, Микеланђело или Тицијан. Уместо папа и племића, нама су мецене биле интересне заједнице културе – СИЗ-ови, или у најбољем случају, наших највећих уметника, маршалат, чији је шеф био аустроугарски поднаредник. Какве мецене, таква и уметност.
Стојановић: Је ли могуће реактивирати институцију меценства?
Капор: Треба да прође прилично времена па да наши људи по свету, који су прва генерација богатих људи у својим фамилијама, буду сити до те мере, да схвате да није све у богатству, и да почну да остављају задужбине народу из кога су потекли. За сада, нема таквих случајева. Долар им је још увек велики као кућа. Јадници, и не сањају да ће им све то потрошити њихови наследници, и да за 50 година нико неће знати ни да су постојали, ни да су имали толико богатство. Много сиромашнији од њих, предратни трговци, какви су били Илија Коларац, или Миша Анастасијевић, да не помињем мог земљака Луку Ћеловића, остављали су све свом отечеству. Због тога их данас и памтимо и скидамо им капу, кад год прођемо покрај њихових задужбина.
Стојановић: Значи – „поколења дела суде“.
Капор: Ја увек кад ме неко запита у којој сам партији, одговарам питањем „Знате ли ко је био председник Француске, оног лета у Арлу кад је Ван Гог насликао Сунцокрете“.
А и ова нова власт, ма ко она буде, остаће запамћена у времену које долази, искључиво по делима које то време остави иза себе, по зградама, архитектури, по сликама и књигама, а не по амандманима и изменама допуна законских прописа. Ево, читава званична уметност из Брозове епохе, већ се налази у подрумима и на ђубришту. Остали су само они који су се побунили и само по оним периодима у свом стваралаштву, када су били бунтовници. Петар Лубарда сигурно не би био запамћен по слици „Гурање вагонета“ да није насликао све остале.
Стојановић: Да ли сте Ви усамљени?
Капор: Писац је увек сам, по природи свог заната. Наравно, ни уметници нису људи од челика, а и челик пати од „замора материјала“. Хоћу да кажем, да се уметник ни мало не разликује од припадника неких свакодневнијих занимања, али његова снага је саткана баш од његових слабости, јер их је свестан, јер може да влада њима. Читава та ствар учи се уметничким васпитањем, и по њој је могуће сасвим лако разликовати, расног уметника од промућурног аматера.
Стојановић: Колико је у стварању важан нагон?
Капор: Не волим ни да размишљам о томе. Кад бих знао шта је све потребно да се напише један роман, мислим да бих се паралисао од страха и да не бих могао да напишем ни кратку причу. Мислим да постоји један тренутак када се још ниси одвојио од трамбулине, а не летиш. Натраг, на даску, не можеш да се вратиш, а доле не знаш шта те очекује. Ту нема много размишљања. Живим у складу са својим крвотоком. Неки то зову нагон, неки предиспозиција, неки таленат, неки рад. Ја у сваком случају мислим да постоји велики проценат нарцисоидности – погледајте како лепо скачем и како се не бојим (свеједно што је базен празан).
Стојановић: Какве су ваше везе са Удружењем књижевника Србије, пошто сте, наизглед, мало присутни у овој установи?
Капор: Пошто је мој пријатељ Матија Бећковић, председник Удружења ја сам га овластио да се брине о мојим интересима. Немам потребе да се пењем на спрат Француске 7, много чешће силазим у подрум, у Клуб књижевника. Учествујем у раду свог Удружења, само онда кад је нека фрка, па треба и ја да се чујем. Тачније, кад је неко у затвору, па га браним. Уосталом, учествовао сам у многим политичким гужвама, од Предлога за размишљање 1967. Сад је ред да и други мало учествују.
Стојановић: Сада је много лакше, међутим, у временима која помињете, писци су плаћали високу цену?
Капор: Матија је најгоре пролазио од свих нас. Оно што ми је увек импоновало код њега јесте то што га никад у животу нисам чуо да се жали на неправде које су му наношене, нити сада хоће то да наплати. Научио сам много од њега о том стилу понашања, мада је две године млађи од мене. Песници ваљда брже сазру.
Стојановић: Како видите улогу стваралаца у времену кризе?
Капор: Криза нема никаквог утицаја на стварање. Они који имају потребу и нагон да стварају, радиће то и поред свега. Заборавља се да се Златни век шпанског сликарства (Од Веласкеза до Гоје) одвијао у време најдубље кризе шпанског царства и најстрашније инквизиције. Када је била разједињена, хаотична и несигурна, Француска је имала своје највеће модерне писце – Камија, Сартра и Малроа. Сада када је јака, реците ми једног француског писца који нешто вреди.
Сваки дан када се пробудим, покушавам да схватим да је то веома важан, једини дан у мом животу. Непоновљив. И да ће он, ако нешто не урадим сопственим рукама, заувек пропасти у маглини времена. Трудим се, дакле, да сваки дан нешто урадим: цртеж, да почнем слику, да откуцам једну страницу… Можда ће то једног дана вредети мојој земљи. Немамо толико књига, цртежа и слика, да би моја била сувишна. Мислим да би сваки човек у Србији, требало то да учини сваки дан. Није важно шта: да направи столицу, троножац, да засади воћку, или да окречи кућу… Када видим на ТВ вестима, да у Србији сваког дана седе хиљаде људи у салама, дворанама, конгресним центрима, помислим: Боже, како би ова земља била лепа, и богата, када би свако од њих, бар нешто учинио својим рукама. Читава ова ствар може да звучи исувише једноставно, али највеће истине су страшно једноставне. Ништа нисам мудрији и паметнији од мог деде, који није имао ни основну школу.