Многи се питају да ли је поезија још увек могућа. Да поменемо само наслов Монталеовог говора приликом доделе Нобелове награде 1975. године, „Да ли је поезија још увек могућа?“ То исто питање поставља и Загајевски у есеју „Против поезије.“ Афирмативан одговор на ово питање нуди Доналд Хол у есеју „Смрт смрти поезије,“[1] доказујући да поезија не само да није мртва већ да је изузетно жива, ако не чак и живља него икада.
Док год се поставља питање да ли је поезија могућа, она је могућа. Она је могућа све док има песника у правом смислу те речи. Питање није ни шта је предмет поезије, јер предмет поезије јесте све, цео свет, цео свемир. Сама природа поезије јесте свеобухватна. По моме мишљењу, борба за одржавање песничког канона јесте основни задатак песника; одржавање стандарда остварених, на нашу срећу, много пре нас. Хомер, Данијел Арно, Данте, Петрарка, Шекспир, Кристофер Марлоy, Милтон доказују и потврђују шта поезија јесте. Питање је прилично разрешено, али проблем је у томе како одржавати вредност и бити на висини задатка у новим временима.
Често се, у размишљањима о појавама и делатностима, занемарује њихова основна функција, оно због чега постоје, оно што је њихов смисао. Ако је нешто настало и ако нешто траје и ако то нешто волимо, ми то често прихватамо не питајући се и не схватајући сасвим како је то нешто настало и зашто је настало. Ако бисмо ово питање себи постављали чешћe, не само да бисмо имали бољу оријентацију већ бисмо могли боље да одмеримо себе у нечему што нам можда и није толико блиско колико нам се чини. Наиме, нешто нам може бити блиско као људска делатност коју волимо и којој се дивимо али која неминовно не мора бити људска делатност која би сасвим одговарала нашим талентима и афинитетима. Ипак, многи из разлога сујете или славољубивости окрећу се свету литературе, окушавајући се у нечему у чему никада неће превазићи оквир свог потенцијала и своје искрености или неискрености, а све то је видљиво; све то избија из нечијег дела.
Поезија, као и свака друга делатност, није настала случајно. Чак и ако прихватимо да је настала случајно, она је морала бити у служби тренутка, у служби неке тренутне идеје; она је морала бити у некој функцији. Ова функционална улога, не само поезије, често се занемарује али управо она упућује на практичну улогу коју је поезија имала, или могла имати, у одређеним тренуцима људске историје. Ово открива, индиректно, и зашто је толики раскорак у прихватању или неприхватању, схватању или несхватању поезије као такве.
Наиме, ако је поезија, песма, у одређеном моменту имала улогу да призове кишу, онда је она у исто време представљала и свети чин призивања кише, а не само уметнички израз или облик. Овај свети разлог, чин, идеја, утицала је на песму, на њен облик, на њену снагу, на све оно што песму и чини уметничким изразом и обликом. Нешто што је по својој природи неуметничке природе, утиче на уметничко стварање. Не само да утиче на уметничко стварање већ током времена, на различите начине, различитим поводима, различитим приликама утиче на успостављање нечега што ће касније бити протумачено, названо и дефинисано као поезија.
Али ово није само поезија, ово је у својој бити и почетак религиозне свести, ово је и почетак философије, ово је почетак праве људске мисли, ово је зачетак културе у правом смислу те речи, зачетак друштва те зачетак, на неки начин, и цивилизације. Овакви ритуални чинови и обреди водили су подизању храмова што је стварало темеље архитектуре и темеље за стварање урбаних друштава на почецима људске цивилизације.
У историји литературе ови феномени нису довољно анализирани. У том смислу није довољно анализирана ни улога поезије као делатности и као појаве. Као специфична појава у специфичном моменту људске историје она је имала и специфичну улогу или улоге. Међутим, ова улога се мењала временом и у зависноти од њене улоге мењала се и сама поезија. Ипак, у овом моменту људске историје, поставља се више него икада раније питање улоге поезије као и питање форме поезије која би била највише у складу са њеном модерном улогом.
Основна могућа питања данас јесу не да ли је поезија могућа већ шта поезија јесте, шта би требало да буде и на који начин. Коју „кишу“ у метафоричком смислу данашња поезија призива, ако је призива, и коју кишу треба да призива, ако треба, и који би био најбољи начин за све ово, а у складу с модерним временом.
Не можемо се отети утиску да нарочито данас многи који пишу песме, па чак и многи међу онима који мисле да су живот посветили поезији, не чине то у складу са неком основном улогом или функцијом коју би њихова поезија могла да има. Одсуство свести о конкретној улози поезије и није толико важно уколико песници успевају да створе дела врхунске вредности. Чак и ако овакви ангажмани не резултирају делима врхунске вредности, у реду је да се неко бави оним што мисли да је исправно и корисно и што служи лепоти.
Међутим, проблем се јавља у моменту када схватимо да предмет или производ наше делатности у реалности ничему не служи. Песма као молитва, као чин призивања кише, имала је директну улогу и имала је оне који је практикују, употребљавају. Они који су понављали ову молитву, они су били њени први читаоци, слушаоци и преносници. Њихова улога је била очување овог знања и преношење оваквог знања. Између осталог, оваква песма је била и знање и моћ (или привид моћи), магични кључ за отварање тајне и отварање великих врата природе. Песник је био први шаман, први врач, први философ, први научник, први тумач природе. Његова првобитна улога није била освајање женских срца и није била (можемо претпоставити) потреба за разнеженошћу или плачљивим тоном као последицом неразумевања у друштву (заједници која је ионако била на још увек суровом или бруталном нивоу). Овакав песник је био, између осталог, и ратник, заштитник свог племена, своје врсте, неко ко се песмом супротставља силама природе, открива њене тајне и неко ко песмом сарађује с њом, води разговор с њом.
УЛОГА ПОЕЗИЈЕ У МОДЕРНОМ ВРЕМЕНУ
Поезија је одолела многим изазовима и опстала упркос свим негативним слутњама или мишљењима. Поезија се и даље чита. Песнички сајтови на интернету показују колико људи чита поезију и колико песника ужива велику популарност. Али као да поезија наставља неким својим неписаним путем независно од потенцијалних захтева времена који би могли бити различити и захтевати другачији облик и израз. Другачији облик и израз не подразумева само поигравање у формалном смислу или у претераним слободама којима се прикрива нека врста немоћи у суочавању са модерним, садашњим, тренутком.
Наиме, која би могла бити улога (улоге) поезије данас и који би облици највише погодавали таквој улози?
Историја је показала да се чак и дијаметрално супротна мишљења, допуњују и међусобно помажу. Као на неком тржишту идеја на којем опстају оне најбоље. А без разноврсних мишљења, да ли би било довољно електрицитета и мотива за усавршавање и мишљења и поезије? Као и на тржишту добара, производ постаје бољи као последица конкуренције
Разговорним језиком, као што је најбоље доказао Франсоа Вијон својим баладама, могуће је стварати велику поезију. Таквим језиком Бајрон је писао Дон Жуана, један од најдужих спевова у историји. Али проблем је у томе што су Вијоново место преузели песнички шарлатани који колоквијалним језиком покушавају да надоместе уметничку немоћ. А на такав начин не може се створити ни осредња а камоли велика поезија. С друге стране, ко год је чуо хексаметар, у античко време, знао је да је реч о епској поезији. Хексаметар је обећавао свечани тон и метром и језиком.
У Бодлеровој песми „Албатрос“, на пример, читалац више сазнаје о човеку (злу) него из често документаристичких излива осећања такозване ангажоване поезије која идентификује зло на начин сличан телевизијском извештају. „Албатрос“ открива зло као иманенцију, нешто својствено човеку, а опет, готово акцидентално (изазвано доколицом у овом случају) и утолико опасније; нешто од чега се тешко можемо бранити јер је непредвидиво. Мета се лако може променити и правац напада усмерити према човеку уместо према албатросу. Исто као што докони морнар лако налази оправдање за своје марифетлуке, тако ће зло нането човеку лако наћи језичко оправдање. Историја је и у овом случају доказала и једно и друго: колико лако човек преузима место албатроса као мета другог човека (и колико је кратак пут, понекад, од доконог морнара, или каплара, до унапређења у адмирала или канцелара), и како се то лако правда, ако не доколицом, онда идеологијом и вишим циљевима.
Идентификовање потенцијала, онога на шта је човек спреман, није мање важно од описивања почињеног зла (у поезији). Предмет историје јесте оно што се десило, а предмет поезије јесте све; прошло и будуће, сањано и стварно. Сви смо свесни почињеног зла али не знамо како да га спречимо. Али, онај ко од забаве лови албатросе може лако бити притајени Стаљин или Хитлер. Зар много узвишенији задатак поезије не би био да препозна овог морнара, или каплара, пре него што постане канцелар, ако може; да препозна зло у људском карактеру, да га предвиди пре него што добије моћ? Разоткривање човековог карактера, хипокризије, лажи на коју је спреман и на коју пристаје у сваком времену и друштву, ефикаснији је вид борбе, у уметности, од евидентирања последица.
Лирска песма је израз личног осећања и доживљаја. У том смислу, тон у песмама Јаноша Пилинског, на пример, постаје таман после личног искуства логора; или у песмама Прима Левија који је преживео Аушвиц. Такође, није тешко закључити да би цео песнички ангажман Пола Целана био другачији без искуства Другог светског рата у којем су његови родитељи страдали у логору, а и он сам провео једну годину у једном од њих. У тону, у опсесивним, готово аутистичним, понављањима истих речи, у црном млеку Пола Целана одсликана је и велика лична траума и траума времена, убедљивије него да је то чинио директним сликама.
О злу се може писати без искуства логора, али поезија, боље рећи лирска песма, мора се бранити од наметнутих задатака. Песник не мора да живи у тоталитарном друштву, или да преживи логор, да би писао о злу, али песник мора дубоко осећати оно о чему пише да би могао створити искрену лирику. Лирика нема другог диктата или задатка. Сасвим је друго питање да ли ће она, у исто време, бити израз и одраз одређене универзалне вредности да би могла опстати. А једини могући тест песме јесте могућност идентификације са читаоцем.
Основни задатак поезије, као и сваке друге уметности, јесте тежња ка остварењу вредности, а не неког посебног задатка. Ништа се против зла, ако говоримо о уметности, не бори жешће од лепоте и вредности. У том смислу, нека врста амајлије, отпора злу, оплемењења, у већој мери, ипак, јесте Шекспиров Сонет XVIII, од, рецимо, песме која се директно бави злом или описом нереда на улицама. Моћ почива у вредности, а не у тематици. Тема је питање личног избора, осећања, укуса, а вредност је универзална независно од личног избора. Чини нам се, или волимо да верујемо да је тако, да и зло узмиче, бива постиђено, пада на колена пред лепотом.
Шелијев есеј, „Одбрана поезије“, настао је као директан одговор на напад Томаса Пикока (Thomas Love Peackoc, Four Ages of Poetry) у есеју о бескорисности поезије. И ово управо коинцидира са контекстом, или примером, у који Загајевски смешта Гомбровича и Чеслава Милоша. У сваком случају, Шелијев есеј рефлектује његов философско-песнички поглед и убраја се у неколико најзначајнијих критичких есеја у енглеској књижевности.
А на појединачном плану, уколико се песници баве искључиво испразним и хладним мајсторством, десиће се да искрена песма понеког аматера буде боља од занатски снажне али мртве песме професионалца, како је одавно запазила и утврдила Марина Цветајева.
Извор и циљ поезије јесте један, а путеви су многи. Поезија је велики базар, да тако кажемо, на којем мора бити по нешто за свакога. А и дела појединих аутора јесу нека врста базара на којем свако може пронаћи нешто. Узмимо само Лорку за пример, или другог Шпанца, Антонија Маћада, у чијој поеми „Кућа Алваргонсалеса“ можемо поприлично сазнати о злу, глупости, како се зло и глупост преплићу, и колика је цена за то. Или из мале анонимне песме енглеског војника који се после боја враћа кући и размишља о својој драгој која га чека, можемо нешто сазнати о животном оптизмиму упркос недаћама. Песма овог војника, “провинцијског аматера” (да употребимо израз Загајевског), стара пет векова, надживела је многе песме песника писаних с великим амбицијама. Овај војник је успео да убедљиво дочара оно што је осећао у том моменту, вероватно без икаквог посебног разлога осим усхићења (можда не надахнућа). Рат је био иза њега и он је размишљао о животу који га чека и, ипак, био срећан. Није дозволио да буде талац прошлости.
Злу се најбоље супротстављамо ако се изборимо за добро поправљајући себе. Наш карактер је већа гаранција и зла и добра од знања о добру и злу, и памћења или песама. Оно што чини да се историја понавља није незнање већ црта људског карактера; зато се тако лако заборавља. Песма је немоћна пред злом, али лепота, било које врсте, оплемењује, и тиме убија, или гуши зло, откривајући његову стерилност и, у основи, глупост . Јер и поред знања, памћења и описа, зло се понавља и обнавља. Човек данас није мудрији него што је био пре два светска рата. А да ли је постао бољи? Ако тражи лек на том путу, пре ће га наћи у Јејтсовој песми („To a Friend whose Work Has Come to Nothing“) него у бомбастичним или буквално ангажованим песмама. А да парадокс буде већи, можда је најмање млак у критици друштва, од свих песника двадесетог века, био Гинзберг који се није бавио ни нацизмом ни комунизмом већ успевао да тон јеврејског псалма употреби на свој бомбастично-симпатичан начин бавећи се својим друштвом и временом. И био је искренији у томе од других, јер није очекивао осмех одобравања са супротне стране.
Овде се највише бавимо Загајевским, не зато што је његов есеј толико полемичан већ зато што нам се чини да је он, у свом есеју, против песника а не против поезије; против песника који су песници само по имену; против успаваних мајстора; против песничких шарлатана и шегрта који разводњавају ионако танано тело ове узвишене делатности.
Али, зар први стих већ поменутог Шекспировог соната, „Да ли да те поредим с летњим даном“, не звучи помало наивно, и зар у томе није његова највећа драж и моћ. Много је више храбрости и вештине потребно да се изразе наизглед наивна осећања, а да се одржи уметничка висина, него за пописивање последица зла. Почињено зло је очигледно; лако га је описати. Зар већ све најгоре, са сваке стране, није речено и о нацизмy и о комунизму.
А шта о тихом злу које не пролази, које не умире већ непрестано делује у потаји, тиња и чека своју прилику? Ко разоткрива зло које није очигледно, лаж која се вешто скрива на свим странама великог светског спектра (не само у нацизму и комунизму), зло као иманенцију а не само израз одређеног историјског тренутка и контекста? Која песма може, по снази и искрености чина, боље одразати и приказати отпор злу од чина Јана Палаха? Ниједна ангажована песма није на висини овога чина, али Шекспиров осамнаести сонет јесте, Лорка јесте, „Кућа Алваргонсалеса“ јесте зато што стреме врхунцима и остварују врхунце, на своме терену, на најбољи могући начин. Оно за што се залаже Загајевски већ је остварила епска поезија; чак боље од романа, тако да би то морао бити више предмет епске поезије, а мање лирске, због саме природе ових песничких медијума.
Чудно је ипак да се ретко који професионални песник двадесетог века усудио да упусти у једну овакву авантурy (да напише прави еп) после толико зла почињеног у њему, па чак ни онда када за то није била потребна храброст осим уметничке и интелектуалне. А двадесети век је био страшнији од Дантеовог. Тако да не само песмице провинцијских аматера већ и многе ангажоване песме значајних песника двадесетог века остављају млак утисак у поређењу са Дантеовом Божанственом комедијом. Али, потребна је и храброст и скромност, и нека врста племенитости, да се будући нобеловац Т. С. Елиот, и један од убедљиво највећих песника двадесетог века, изрази о себи у поређењу са Шекспиром, у есеју „Шекспир“, као о минорном писцу.
Проблем поезије (уколико постоји проблем) нису провинцијски аматери, који су ионако уметнички неважни, него песници који нису, у бити, прави песници, и песници који пре свега себи не поставе задатак који очекују да неко други изврши; проблем су песници који нису мало већи иако би то жарко желели. Данте није ни од кога другог тражио да буде Данте. Вероватно је и осећао да то ни од кога не може ни захтевати ни очекивати. Опробао је и опробавао самога себе да би на испиту личне уметничке снаге и савести потврдио своју вредност или пао на дно наг, са свим својим манама, ако не успе. Ово исто чинили су и Хомер, и Овидије, и Милтон, сваки на свој начин бавећи се тематиком која их је занимала и коју су најбоље познавали и разумели.
Проблем поезије није проблем поезије већ проблем песника и времена у којем живе. Песник мора бити храњен својим временом и језиком свога времена. Немогуће је да потенцијално нема Дантеа и Шекспира данас, али време је другачије и можда не омогућава, у довољној мери, расцват талената на начин како је то било раније. Можда је тачније рећи да постоји граница језика, тематска граница. Скоро да је већ све речено, све описано, скоро да је свака фраза већ постала клише. Тешко је бити свеж после толико великих дела већ написаних, и када се зна да цео људски живот није довољан да би се прочитала само највећа.
Можда појаву новог Шекспира гуши више велики број учених песника од безазлених провинцијских аматера. Песници, све до деветнаестог века или су били нека врста народних певача, као Хомер, или трубадури, као Арно (који је био племић), или у највећем броју случајева кроз време припадници аристократских слојева, као Данте, Бајрон или Пушкин. Начин како су се рађали и формирали песници и уметници кроз време у многоме се разликује од данашњих масовних система образовања, удружења и академија. Модерно време храни илузију у многима да путем наученог лакше уобразе да су оно што нису и да бирају пут који никада раније у историји не би бирали по својим природним афинитетима. Бајрон и Пушкин били су песници зато што су били песници а не зато што су много знали. На исти начин је и Толстој био то што је био. Али многи романописци и песници двадесетог века не би то исто били, чак и да су били лордови, у прошлим временима. Овакво стање, колико год да користи, можда производи и одређену збрку која опет, можда, гуши највеће таленте. Некако се чини да је двадесети век, више него иједан други у историји, омогућио распламсавање болесних амбиција и стања у којем свако мисли да може све.
Доналд Хол, у свом есеју, „Поезија и амбиција“ (Poetry and Ambition), прилично прецизно одсликава стање поезије данас у Америци, а вероватно је слично свуда у свету, тако да је стање мање алармантно него што се на први поглед чини.
Ани Финч, која је не само песник већ и изврстан есејиста, критичар и познавалац свих техничких димензија и форми песничке уметности, указује, на свој начин, на нешто што је присутно у поезији од давних времена – да се поезија обраћа телу а не само души. Поезија, уистину, јете одувек била инкантанција пре свега; нешто у својој бити магијско.
– Дејан Стојановић
[1] Hall, Donald. Death to the Death of Poetry, Harpers, 1989
Zenit, magazin za umetnost, nauku i filosofiju, Beograd: 2009.
Док год се поставља питање да ли је поезија могућа, она је могућа. Она је могућа све док има песника у правом смислу те речи. Питање није ни шта је предмет поезије, јер предмет поезије јесте све, цео свет, цео свемир. Сама природа поезије јесте свеобухватна. По моме мишљењу, борба за одржавање песничког канона јесте основни задатак песника; одржавање стандарда остварених, на нашу срећу, много пре нас. Хомер, Данијел Арно, Данте, Петрарка, Шекспир, Кристофер Марлоy, Милтон доказују и потврђују шта поезија јесте. Питање је прилично разрешено, али проблем је у томе како одржавати вредност и бити на висини задатка у новим временима.
Често се, у размишљањима о појавама и делатностима, занемарује њихова основна функција, оно због чега постоје, оно што је њихов смисао. Ако је нешто настало и ако нешто траје и ако то нешто волимо, ми то често прихватамо не питајући се и не схватајући сасвим како је то нешто настало и зашто је настало. Ако бисмо ово питање себи постављали чешћe, не само да бисмо имали бољу оријентацију већ бисмо могли боље да одмеримо себе у нечему што нам можда и није толико блиско колико нам се чини. Наиме, нешто нам може бити блиско као људска делатност коју волимо и којој се дивимо али која неминовно не мора бити људска делатност која би сасвим одговарала нашим талентима и афинитетима. Ипак, многи из разлога сујете или славољубивости окрећу се свету литературе, окушавајући се у нечему у чему никада неће превазићи оквир свог потенцијала и своје искрености или неискрености, а све то је видљиво; све то избија из нечијег дела.
Поезија, као и свака друга делатност, није настала случајно. Чак и ако прихватимо да је настала случајно, она је морала бити у служби тренутка, у служби неке тренутне идеје; она је морала бити у некој функцији. Ова функционална улога, не само поезије, често се занемарује али управо она упућује на практичну улогу коју је поезија имала, или могла имати, у одређеним тренуцима људске историје. Ово открива, индиректно, и зашто је толики раскорак у прихватању или неприхватању, схватању или несхватању поезије као такве.
Наиме, ако је поезија, песма, у одређеном моменту имала улогу да призове кишу, онда је она у исто време представљала и свети чин призивања кише, а не само уметнички израз или облик. Овај свети разлог, чин, идеја, утицала је на песму, на њен облик, на њену снагу, на све оно што песму и чини уметничким изразом и обликом. Нешто што је по својој природи неуметничке природе, утиче на уметничко стварање. Не само да утиче на уметничко стварање већ током времена, на различите начине, различитим поводима, различитим приликама утиче на успостављање нечега што ће касније бити протумачено, названо и дефинисано као поезија.
Али ово није само поезија, ово је у својој бити и почетак религиозне свести, ово је и почетак философије, ово је почетак праве људске мисли, ово је зачетак културе у правом смислу те речи, зачетак друштва те зачетак, на неки начин, и цивилизације. Овакви ритуални чинови и обреди водили су подизању храмова што је стварало темеље архитектуре и темеље за стварање урбаних друштава на почецима људске цивилизације.
У историји литературе ови феномени нису довољно анализирани. У том смислу није довољно анализирана ни улога поезије као делатности и као појаве. Као специфична појава у специфичном моменту људске историје она је имала и специфичну улогу или улоге. Међутим, ова улога се мењала временом и у зависноти од њене улоге мењала се и сама поезија. Ипак, у овом моменту људске историје, поставља се више него икада раније питање улоге поезије као и питање форме поезије која би била највише у складу са њеном модерном улогом.
Основна могућа питања данас јесу не да ли је поезија могућа већ шта поезија јесте, шта би требало да буде и на који начин. Коју „кишу“ у метафоричком смислу данашња поезија призива, ако је призива, и коју кишу треба да призива, ако треба, и који би био најбољи начин за све ово, а у складу с модерним временом.
Не можемо се отети утиску да нарочито данас многи који пишу песме, па чак и многи међу онима који мисле да су живот посветили поезији, не чине то у складу са неком основном улогом или функцијом коју би њихова поезија могла да има. Одсуство свести о конкретној улози поезије и није толико важно уколико песници успевају да створе дела врхунске вредности. Чак и ако овакви ангажмани не резултирају делима врхунске вредности, у реду је да се неко бави оним што мисли да је исправно и корисно и што служи лепоти.
Међутим, проблем се јавља у моменту када схватимо да предмет или производ наше делатности у реалности ничему не служи. Песма као молитва, као чин призивања кише, имала је директну улогу и имала је оне који је практикују, употребљавају. Они који су понављали ову молитву, они су били њени први читаоци, слушаоци и преносници. Њихова улога је била очување овог знања и преношење оваквог знања. Између осталог, оваква песма је била и знање и моћ (или привид моћи), магични кључ за отварање тајне и отварање великих врата природе. Песник је био први шаман, први врач, први философ, први научник, први тумач природе. Његова првобитна улога није била освајање женских срца и није била (можемо претпоставити) потреба за разнеженошћу или плачљивим тоном као последицом неразумевања у друштву (заједници која је ионако била на још увек суровом или бруталном нивоу). Овакав песник је био, између осталог, и ратник, заштитник свог племена, своје врсте, неко ко се песмом супротставља силама природе, открива њене тајне и неко ко песмом сарађује с њом, води разговор с њом.
УЛОГА ПОЕЗИЈЕ У МОДЕРНОМ ВРЕМЕНУ
Поезија је одолела многим изазовима и опстала упркос свим негативним слутњама или мишљењима. Поезија се и даље чита. Песнички сајтови на интернету показују колико људи чита поезију и колико песника ужива велику популарност. Али као да поезија наставља неким својим неписаним путем независно од потенцијалних захтева времена који би могли бити различити и захтевати другачији облик и израз. Другачији облик и израз не подразумева само поигравање у формалном смислу или у претераним слободама којима се прикрива нека врста немоћи у суочавању са модерним, садашњим, тренутком.
Наиме, која би могла бити улога (улоге) поезије данас и који би облици највише погодавали таквој улози?
Историја је показала да се чак и дијаметрално супротна мишљења, допуњују и међусобно помажу. Као на неком тржишту идеја на којем опстају оне најбоље. А без разноврсних мишљења, да ли би било довољно електрицитета и мотива за усавршавање и мишљења и поезије? Као и на тржишту добара, производ постаје бољи као последица конкуренције
Разговорним језиком, као што је најбоље доказао Франсоа Вијон својим баладама, могуће је стварати велику поезију. Таквим језиком Бајрон је писао Дон Жуана, један од најдужих спевова у историји. Али проблем је у томе што су Вијоново место преузели песнички шарлатани који колоквијалним језиком покушавају да надоместе уметничку немоћ. А на такав начин не може се створити ни осредња а камоли велика поезија. С друге стране, ко год је чуо хексаметар, у античко време, знао је да је реч о епској поезији. Хексаметар је обећавао свечани тон и метром и језиком.
У Бодлеровој песми „Албатрос“, на пример, читалац више сазнаје о човеку (злу) него из често документаристичких излива осећања такозване ангажоване поезије која идентификује зло на начин сличан телевизијском извештају. „Албатрос“ открива зло као иманенцију, нешто својствено човеку, а опет, готово акцидентално (изазвано доколицом у овом случају) и утолико опасније; нешто од чега се тешко можемо бранити јер је непредвидиво. Мета се лако може променити и правац напада усмерити према човеку уместо према албатросу. Исто као што докони морнар лако налази оправдање за своје марифетлуке, тако ће зло нането човеку лако наћи језичко оправдање. Историја је и у овом случају доказала и једно и друго: колико лако човек преузима место албатроса као мета другог човека (и колико је кратак пут, понекад, од доконог морнара, или каплара, до унапређења у адмирала или канцелара), и како се то лако правда, ако не доколицом, онда идеологијом и вишим циљевима.
Идентификовање потенцијала, онога на шта је човек спреман, није мање важно од описивања почињеног зла (у поезији). Предмет историје јесте оно што се десило, а предмет поезије јесте све; прошло и будуће, сањано и стварно. Сви смо свесни почињеног зла али не знамо како да га спречимо. Али, онај ко од забаве лови албатросе може лако бити притајени Стаљин или Хитлер. Зар много узвишенији задатак поезије не би био да препозна овог морнара, или каплара, пре него што постане канцелар, ако може; да препозна зло у људском карактеру, да га предвиди пре него што добије моћ? Разоткривање човековог карактера, хипокризије, лажи на коју је спреман и на коју пристаје у сваком времену и друштву, ефикаснији је вид борбе, у уметности, од евидентирања последица.
Лирска песма је израз личног осећања и доживљаја. У том смислу, тон у песмама Јаноша Пилинског, на пример, постаје таман после личног искуства логора; или у песмама Прима Левија који је преживео Аушвиц. Такође, није тешко закључити да би цео песнички ангажман Пола Целана био другачији без искуства Другог светског рата у којем су његови родитељи страдали у логору, а и он сам провео једну годину у једном од њих. У тону, у опсесивним, готово аутистичним, понављањима истих речи, у црном млеку Пола Целана одсликана је и велика лична траума и траума времена, убедљивије него да је то чинио директним сликама.
О злу се може писати без искуства логора, али поезија, боље рећи лирска песма, мора се бранити од наметнутих задатака. Песник не мора да живи у тоталитарном друштву, или да преживи логор, да би писао о злу, али песник мора дубоко осећати оно о чему пише да би могао створити искрену лирику. Лирика нема другог диктата или задатка. Сасвим је друго питање да ли ће она, у исто време, бити израз и одраз одређене универзалне вредности да би могла опстати. А једини могући тест песме јесте могућност идентификације са читаоцем.
Основни задатак поезије, као и сваке друге уметности, јесте тежња ка остварењу вредности, а не неког посебног задатка. Ништа се против зла, ако говоримо о уметности, не бори жешће од лепоте и вредности. У том смислу, нека врста амајлије, отпора злу, оплемењења, у већој мери, ипак, јесте Шекспиров Сонет XVIII, од, рецимо, песме која се директно бави злом или описом нереда на улицама. Моћ почива у вредности, а не у тематици. Тема је питање личног избора, осећања, укуса, а вредност је универзална независно од личног избора. Чини нам се, или волимо да верујемо да је тако, да и зло узмиче, бива постиђено, пада на колена пред лепотом.
Шелијев есеј, „Одбрана поезије“, настао је као директан одговор на напад Томаса Пикока (Thomas Love Peackoc, Four Ages of Poetry) у есеју о бескорисности поезије. И ово управо коинцидира са контекстом, или примером, у који Загајевски смешта Гомбровича и Чеслава Милоша. У сваком случају, Шелијев есеј рефлектује његов философско-песнички поглед и убраја се у неколико најзначајнијих критичких есеја у енглеској књижевности.
А на појединачном плану, уколико се песници баве искључиво испразним и хладним мајсторством, десиће се да искрена песма понеког аматера буде боља од занатски снажне али мртве песме професионалца, како је одавно запазила и утврдила Марина Цветајева.
Извор и циљ поезије јесте један, а путеви су многи. Поезија је велики базар, да тако кажемо, на којем мора бити по нешто за свакога. А и дела појединих аутора јесу нека врста базара на којем свако може пронаћи нешто. Узмимо само Лорку за пример, или другог Шпанца, Антонија Маћада, у чијој поеми „Кућа Алваргонсалеса“ можемо поприлично сазнати о злу, глупости, како се зло и глупост преплићу, и колика је цена за то. Или из мале анонимне песме енглеског војника који се после боја враћа кући и размишља о својој драгој која га чека, можемо нешто сазнати о животном оптизмиму упркос недаћама. Песма овог војника, “провинцијског аматера” (да употребимо израз Загајевског), стара пет векова, надживела је многе песме песника писаних с великим амбицијама. Овај војник је успео да убедљиво дочара оно што је осећао у том моменту, вероватно без икаквог посебног разлога осим усхићења (можда не надахнућа). Рат је био иза њега и он је размишљао о животу који га чека и, ипак, био срећан. Није дозволио да буде талац прошлости.
Злу се најбоље супротстављамо ако се изборимо за добро поправљајући себе. Наш карактер је већа гаранција и зла и добра од знања о добру и злу, и памћења или песама. Оно што чини да се историја понавља није незнање већ црта људског карактера; зато се тако лако заборавља. Песма је немоћна пред злом, али лепота, било које врсте, оплемењује, и тиме убија, или гуши зло, откривајући његову стерилност и, у основи, глупост . Јер и поред знања, памћења и описа, зло се понавља и обнавља. Човек данас није мудрији него што је био пре два светска рата. А да ли је постао бољи? Ако тражи лек на том путу, пре ће га наћи у Јејтсовој песми („To a Friend whose Work Has Come to Nothing“) него у бомбастичним или буквално ангажованим песмама. А да парадокс буде већи, можда је најмање млак у критици друштва, од свих песника двадесетог века, био Гинзберг који се није бавио ни нацизмом ни комунизмом већ успевао да тон јеврејског псалма употреби на свој бомбастично-симпатичан начин бавећи се својим друштвом и временом. И био је искренији у томе од других, јер није очекивао осмех одобравања са супротне стране.
Овде се највише бавимо Загајевским, не зато што је његов есеј толико полемичан већ зато што нам се чини да је он, у свом есеју, против песника а не против поезије; против песника који су песници само по имену; против успаваних мајстора; против песничких шарлатана и шегрта који разводњавају ионако танано тело ове узвишене делатности.
Али, зар први стих већ поменутог Шекспировог соната, „Да ли да те поредим с летњим даном“, не звучи помало наивно, и зар у томе није његова највећа драж и моћ. Много је више храбрости и вештине потребно да се изразе наизглед наивна осећања, а да се одржи уметничка висина, него за пописивање последица зла. Почињено зло је очигледно; лако га је описати. Зар већ све најгоре, са сваке стране, није речено и о нацизмy и о комунизму.
А шта о тихом злу које не пролази, које не умире већ непрестано делује у потаји, тиња и чека своју прилику? Ко разоткрива зло које није очигледно, лаж која се вешто скрива на свим странама великог светског спектра (не само у нацизму и комунизму), зло као иманенцију а не само израз одређеног историјског тренутка и контекста? Која песма може, по снази и искрености чина, боље одразати и приказати отпор злу од чина Јана Палаха? Ниједна ангажована песма није на висини овога чина, али Шекспиров осамнаести сонет јесте, Лорка јесте, „Кућа Алваргонсалеса“ јесте зато што стреме врхунцима и остварују врхунце, на своме терену, на најбољи могући начин. Оно за што се залаже Загајевски већ је остварила епска поезија; чак боље од романа, тако да би то морао бити више предмет епске поезије, а мање лирске, због саме природе ових песничких медијума.
Чудно је ипак да се ретко који професионални песник двадесетог века усудио да упусти у једну овакву авантурy (да напише прави еп) после толико зла почињеног у њему, па чак ни онда када за то није била потребна храброст осим уметничке и интелектуалне. А двадесети век је био страшнији од Дантеовог. Тако да не само песмице провинцијских аматера већ и многе ангажоване песме значајних песника двадесетог века остављају млак утисак у поређењу са Дантеовом Божанственом комедијом. Али, потребна је и храброст и скромност, и нека врста племенитости, да се будући нобеловац Т. С. Елиот, и један од убедљиво највећих песника двадесетог века, изрази о себи у поређењу са Шекспиром, у есеју „Шекспир“, као о минорном писцу.
Проблем поезије (уколико постоји проблем) нису провинцијски аматери, који су ионако уметнички неважни, него песници који нису, у бити, прави песници, и песници који пре свега себи не поставе задатак који очекују да неко други изврши; проблем су песници који нису мало већи иако би то жарко желели. Данте није ни од кога другог тражио да буде Данте. Вероватно је и осећао да то ни од кога не може ни захтевати ни очекивати. Опробао је и опробавао самога себе да би на испиту личне уметничке снаге и савести потврдио своју вредност или пао на дно наг, са свим својим манама, ако не успе. Ово исто чинили су и Хомер, и Овидије, и Милтон, сваки на свој начин бавећи се тематиком која их је занимала и коју су најбоље познавали и разумели.
Проблем поезије није проблем поезије већ проблем песника и времена у којем живе. Песник мора бити храњен својим временом и језиком свога времена. Немогуће је да потенцијално нема Дантеа и Шекспира данас, али време је другачије и можда не омогућава, у довољној мери, расцват талената на начин како је то било раније. Можда је тачније рећи да постоји граница језика, тематска граница. Скоро да је већ све речено, све описано, скоро да је свака фраза већ постала клише. Тешко је бити свеж после толико великих дела већ написаних, и када се зна да цео људски живот није довољан да би се прочитала само највећа.
Можда појаву новог Шекспира гуши више велики број учених песника од безазлених провинцијских аматера. Песници, све до деветнаестог века или су били нека врста народних певача, као Хомер, или трубадури, као Арно (који је био племић), или у највећем броју случајева кроз време припадници аристократских слојева, као Данте, Бајрон или Пушкин. Начин како су се рађали и формирали песници и уметници кроз време у многоме се разликује од данашњих масовних система образовања, удружења и академија. Модерно време храни илузију у многима да путем наученог лакше уобразе да су оно што нису и да бирају пут који никада раније у историји не би бирали по својим природним афинитетима. Бајрон и Пушкин били су песници зато што су били песници а не зато што су много знали. На исти начин је и Толстој био то што је био. Али многи романописци и песници двадесетог века не би то исто били, чак и да су били лордови, у прошлим временима. Овакво стање, колико год да користи, можда производи и одређену збрку која опет, можда, гуши највеће таленте. Некако се чини да је двадесети век, више него иједан други у историји, омогућио распламсавање болесних амбиција и стања у којем свако мисли да може све.
Доналд Хол, у свом есеју, „Поезија и амбиција“ (Poetry and Ambition), прилично прецизно одсликава стање поезије данас у Америци, а вероватно је слично свуда у свету, тако да је стање мање алармантно него што се на први поглед чини.
Ани Финч, која је не само песник већ и изврстан есејиста, критичар и познавалац свих техничких димензија и форми песничке уметности, указује, на свој начин, на нешто што је присутно у поезији од давних времена – да се поезија обраћа телу а не само души. Поезија, уистину, јете одувек била инкантанција пре свега; нешто у својој бити магијско.
– Дејан Стојановић
[1] Hall, Donald. Death to the Death of Poetry, Harpers, 1989
Zenit, magazin za umetnost, nauku i filosofiju, Beograd: 2009.
RSS Feed