Engleski termin, public servant, javni sluga, najbolje objašnjava šta političar, po definiciji, treba da bude. Međutim, ako pratimo razvoj ljudskog društva od starih Grka i Rimljana do danas, možemo primetiti eroziju ovog poziva koji, sam po sebi, ne bi morao biti sinonim za nešto suprotno od svog prvobitnog značenja. Zato ne iznenađuje da je jedno od ravnopravnih značenja reči političar i ono da je političar neko ko prevarom ili nadigravanjem drugih ostvaruje ličnu korist (eng: One who deceives or outmaneuvers others for personal gain). Političar se tako pretvara u nešto suprotno od svoje prvobitne uloge što bih ja okarekterisao terminom private servant ili selfish public servant, sebični javni sluga, koji služi samo ličnim interesima ili interesima onih koji mu omogućavaju da dođe na položaj; užim partijskim, ideološkim ili drugim grupacijama (poslovnim) čije interese predstavlja.

Politika u smislu organizovane društvene delatnosti nastaje s pojavom grada-države (polis) u staroj Grčkoj. Zato nije slučajno da su Aristotel i Platon tvorci ideje i termina politička filozofija. Mogli bismo reći da je svaki politički angažman, u svom originalnom smislu, morao, pre svega, biti baziran na pravdi i na ideji pravde. Ako se setimo i starog Rima, automatski se nameću imena vrhunskih mislilaca kao što su bili Ciceron i Seneka koji su bili politički angažovani. Prateći ovu nit, dolazimo do prostog zaključka da političar, ili javni sluga (public servant), mora biti neko ko na neki način deluje iz čisto altruističkih pobuda predstavljajući manje ili veće grupacije ljudi vođen idejom pravde i željom za njenim ostvarenjem na najvišem mogućem stepenu.

Ipak, ono što izaziva konfuziju jeste erozija ne samog termina već političke prakse kao takve. Ova erozija nije počela danas već je postojala i u najstarijim vremenima. Korupcija nije nova pojava i postojala je oduvek i u svakom društvu. Problem se javlja kada dođe do poremećaja odnosa u vrednosnom smislu i kada oni, koji bi morali biti takozvana „elita društva“ toliko ogreznu u korupciji da dovedu u pitanje i samu ulogu političara koja se, makar u smislu kako na njih gleda narod (većina), danas (ispravno ili ne) svodi samo na ono drugo značenje: služenje ličnim interesima.

Međutim, nemoguće je da u bilo kom društvu, i u bilo koje vreme, svi političari budu onakvi kakvim ih danas smatra većina naroda u mnogim zemljama, a ne samo u Srbiji. Sasvim se opravdano može reći da su mnogi političari, u nekim zemljama, izgubili mnogo više političkim angažmanom nego što su dobili privatno. Mnogi američki političari, na primer, imali su uspešne poslovne, advokatske, doktorske karijere pre ulaska u politiku. Jedan od njih, Džon Edvards (bivši senator i kandidat za predsednika Amerike), bio je uspešan advokat koji je napravio milione dolara radeći na slučajevima povreda na radu. Teško da je njemu politika bila potrebna u smislu lične materijalne koristi. Ili Bil Frist (William Bill Frist), američki doktor, poslovni čovek i političar koji je dva puta biran za senatora i koji je služio kao lider većine u Senatu. Inače, njegov otac i stariji brat Tomas osnovali su 1968. godine Hospital Corporation of America; brat Tomas spada u najbogatije ljude na planeti sa preko 8 milijardi dolara. Očigledno je i u ovom slučaju da lična materijalna korist nije mogla igrati ulogu u želji za političkim angažmanom Bila Frista. Ovakvih primera ima mnogo u Americi. Jedan od najočiglednijih jeste Nelson Rokfeler koji je bio potpredsednik Amerike i kandidat za predsednika.

Političari su, ipak, omraženi ljudi u skoro svim današnjim društvima i u tom smislu Srbija nije izuzetak. Drugo je pitanje da li je ova omraženost u potpunosti opravdana i do koje mere odražava pravu realnost. Ovo su sve pitanja koja zahtevaju ozbiljnu analizu baziranu na činjenicama ali nas, u ovom slučaju, zanima da li su stvarno političari u Srbiji plaćeni dovoljno. Ako zanemarimo potencijalnu korupciju, predrasude, moguće zarade od privatnog biznisa koje su ostvarene nezavisno od političkog uticaja, prosto poređenje s drugim zemljama, i to proporcionalno a ne samo nominalno, pokazuje da srpski političari nisu dovoljno plaćeni i pored predrasude da jesu.

Ako bismo pošli i od ideološke potencijalne pozadine ili odluke da političari namerno primaju male plate da bi poslužili kao primer, ipak ni ovo ne bi bio dovoljno ubedljiv dokaz da tako treba, ili mora biti, uzimajući u obzir moderni kontekst, a naročito kontekst srpskog društva i države.
​
Živeći skoro 25 godina u Americi, gotovo da me nikada nije zanimalo koliko političari zarađuju ili u kakvim i kolikim stanovima ili kućama žive. Ono što je mene prvenstveno zanimalo, to je da li dovoljno dobro vrše svoju ulogu kao predstavnici (kongresmeni, senatori) određenih grupacija i koliko su u svom angažmanu iskreni.

Takođe, potencijalna kriminalna delatnost političara, što bi automatski moralo izazivati istragu, može probuditi dodatni interes, ali nikako sama činjenica da neko poseduje veliku kuću ili prima relativno veliku platu. Naime, moramo se ponašati i živeti u skladu s pretpostavkom da je svako nevin dok se ne dokaže da je kriv. Nije ispravno osuđivati, da ne kažem masakrirati, ljude u medijima pre nego što se dokaže da su kriminalci, bilo da govorimo o političarima ili o bilo kom drugom, a to se po pravilu radi u Srbiji. Otuda će vam svako u Srbiji otvoreno reći da ministri ne žive od plata i da je to celo pitanje smešno što drugim rečima implicitno znači da su svi ministri „lopovi.“ Ipak, najverovatnije da je srpski političar, u stvari, prosečan srpski građanin sa svim manama i vrlinama.

I u Americi ima dosta paradoksa, tako da na lokalnom nivou mnogi odbornici imaju plate koje jedva dostižu 100,000 dolara godišnje dok pojedini direktori agencija ili sličnih organizacija u javnom sektoru zarađuju više. Ali, bazična plata članova Američkog kongresa i Senata jeste oko $180,000, plus beneficije. S druge strane, plata predsednika Amerike jeste oko 400,000 dolara godišnje. Ali, neko bi mogao reći, američka ekonomija je 18.5 triliona dolara godišnje, što je oko 60,000 dolara po glavi stanovnika. Srpska ekonomija je oko 40 milijardi dolara nominalno, ili oko 112 milijardi (PPP, purchasing power parity) po kupovnoj moći ili oko 16,000 dolara po glavi stanovnika po istom kriterijumu. Ipak, američki političari u proseku (pretpostavljamo i srpski) rade mnogo više od prosečnog zaposlenika bilo da govorimo o korporativnom ili državnom aparatu. Američka ekonomija je oko 450 puta veća od srpske, nominalno. Ali Amerika ima i oko 45 puta više ljudi, tako da je američka snaga proporcionalno deset puta veća po glavi stanovnika od srpske. Ovo isto poređenje važi i za sve ostale visoko razvijene zapadne zemlje, pa se može reći da je proporcija slična u poređenju Srbije s bilo kojom zapadnom zemljom od Nemačke do Finske.

Predsednik Amerike prima 30 puta veću platu od predsednika Srbije, a tipični američki član Kongresa ili Senata prima, sa beneficijama, oko 20 puta veću platu od tipičnog srpskog poslanika ili političara i, što je najgore, čak i tipičnog srpskog ministra. U ovom smislu postavlja se pitanje da ako je, na primer, po glavi stanovnika Amerika 10 puta jača od Srbije, da li je ispravno da plata predsednika Srbije bude 30 puta manja? U drugim zapadnim zemljama, ova plata je manja ali je još uvek najmanje 10 puta veća od plate srpskog predsednika.

Iznosimo nekoliko primera plata svetskih lidera. Ubedljivo najveću platu ima predsednik vlade Singapura s platom od oko 1.7 miliona dolara. Slede generalni guverner Australije sa preko 400,0000 dolara ili predsednik Vlade Australije sa preko 500,000 dolara. U Austriji je plata oko 370,000 dolara; čak je i u Grčkoj predsednička plata preko 150,000 dolara. Opšti je zaključak da je u većini zapadnih zemalja plata predsednika ili predsednika vlade do 200 hiljada dolara ili iznad 200,000 (slučaj Angele Merkel). U Irskoj, na primer, predsednik prima 340,000 dolara, dok predsednik vlade prima oko 210,000 dolara. Čak i predsednik Albanije, sa 24,000 dolara, ima veću platu od srpskog predsednika.

Poenta je u tome da moramo poći od pretpostavke da je svako zanimanje pošteno samo po sebi i da osuda bilo kog zanimanja ili čoveka mora doći tek ako se utvrdi neka pogrešna radnja ili delatnost. Privatni životi političara, pa čak i njihovo imovinsko stanje, ukoliko se ne radi o dokazano bespravno stečenoj imovini, ne bi smeli biti u fokusu javnosti pre nego što se dokaže da su imovinu, ili bilo šta drugo, bespravno stekli.

Ali možda najvažniji razlog zašto bismo morali razmišljati zdravorazumski o ovim stvarima leži u dostojanstvu i mogućnosti, ili nemogućnosti, da se važni poslovi (a naročito državni) obavljaju dobro ako nisu dovoljno plaćeni i ako pojedinci koji ih obavljaju nemaju dodatne izvore prihoda. Takođe se postavlja pitanje da li bi, i da li će, najsposobniji pojedinci prihvatati ovu vrstu poslova u budućnosti ako nisu adekvatno plaćeni i koliki je gubitak ako najbolji nisu na najvažnijim i najodgovornijim mestima.

Iako ove stvari nisu lako merljive, rezultati i potencijalni gubici mogu biti pogubni i stotinama puta veći od zarada o kojima govorimo. Ukoliko smo se svi borili za pobedu kapitalizma, mada retko ko shvata šta kapitalizam u suštini jeste, onda bismo se morali boriti i za adekvatno nagrađivanje u zavisnosti od doprinosa i položaja pojedinaca u kapitalističkom društvu. Sami smo tražili da komunistička, ili socijalistička „uravnilovka“ mora biti zamenjena boljim sistemom i izborili smo se za promenu starog sistema.

Ukoliko stvarno želimo da novi sistem bude bolji od starog, mi ga ne možemo učiniti boljim, ili unaprediti, ako naš mentalni sklop ostane u starom sistemu ili ako se hrani idejama starog sistema i načinom mišljenja starog sistema. U starom sistemu bilo je sramota posedovati nekoliko kuća i biti bogat. U kapitalističkom sistemu, to nije sramota.

U kapitalističkom sistemu ekonomije, a naročito u zapadnim zemljama, ljudi zarađuju lako po pet ili šest hiljada dolara mesečno (petsto, šesto hiljada dinara), a doktori, recimo, u proseku prave oko 20,000 dolara mesečno u Holandiji ili Americi (preko dva miliona dinara mesečno), dok čuveni neurohirurzi, na primer, čak i 100,000 dolara mesečno. U tim istim zapadnim zemljama plate, na sat, idu i do 40 dolara u proseku, a to retko ko pravi u Srbiji za ceo dan. Minimalna godišnja plata, recimo u Švajcarskoj jeste oko 15,000 dolara, a u Holandiji oko 23,000 dolara. Bilo koji srpski ministar bio bi srećan da ima minimalnu holandsku platu, a zna se, svuda u svetu, da minimalne plate znače granicu siromaštva i da, najčešće, oni s minimalnim primanjima imaju prava na dodatne beneficije od države.

Opet se postavlja pitanje da li je ispravno da političari najvišeg ranga u Srbiji, pod pretpostavkom da nemaju nikakvo privatno vlasništvo i da su pošteni, imaju tako male plate posmatrajući celu stvar iz jednog šireg konteksta svetske scene i međunarodnih odnosa? Između ostalog, ovi ljudi predstavljaju svoju zemlju i njene građane i očekuje se da budu zadovoljni da bi mogli da se dovoljno dobro bore za interese svoje zemlje i njenih građana. Ali, čak i svako pitanje ove vrste osuđeno je na pokudu i propast a priori jer se u srpskom društvu podrazumeva da su ministri i političari „nepošteni ljudi i lopovi.“ Dok ne dođe do promene razmišljanja u glavama većine ljudi i dok se ne oslobodimo neke vrste paranoje koja nas parališe na svakom koraku, teško da ćemo moći, u skorije vreme, da konstruktivno razmišljamo o problemima i iznalaženju rešenja.

Ovo su sve realnosti današnjeg sveta i rezultati komparativne analize. Ali neko će odmah reći, „ovo je zemlja Srbija i mi se ne možemo upoređivati sa zapadnim zemljama“. Pronaći ćemo stotine razloga da bismo izbegli suočavanje sa jednom jedinom realnošću onakvom kakva ona jeste. A ako neko želi da postojeću realnost učini boljom, on, ona, ili oni, to mogu postići samo iskrenim angažmanom (političkim ili bilo kojim drugim) usmerenim ka menjanju ne samo postulata postojeće i zadate stvarnosti, već čineći da ta promena stvarno vodi ka boljem u smislu posledica koje će iz takvog angažmana proisteći. Svi su se u prošlosti deklarativno borili za bolju, tzv. svetlu, budućnost, koja je često, i nezavisno od namera, postajala i ostajala mračna sadašnjost.

Ako pođemo od pretpostavke da je političar, ministar na primer, pošten čovek koji nema nikakvu posebnu privatnu imovinu, čak ni stan u svom vlasništvu, postavlja se pitanje da li on stvarno može da obavlja svoju funkciju i da služi državi ne samo dovoljno dostojanstveno, nego dobro, s primanjima od oko 100,000 dinara mesečno. Mnogi će reći da je to velika plata ali to je čista demagogija. Takva primanja i ljudi s takvim primanjima spadaju u najsiromašniju kategoriju i oslobođeni su čak plaćanja poreza u zemljama kao što je, npr. Amerika.

Postavlja se pitanje, pod uslovom da političar nema dodatne prihode, potpredsednik Vlade na primer, kako može da obezbedi i pristojnu garderobu, uzimajući u obzir međunarodne kontakte, a da ne govorimo o nečem drugom, sa takvim primanjima. Iako ovo može zvučati banalno, ipak nije, jer je vrlo važno ko nas predstavlja u svetu, kako nas predstavlja i kako nas može predstavljati ako je privatno ugrožen brigom o plaćanju visokih rata kredita i računa. To svako radi i treba da radi, to je istina, ali pitanje je veliko da li neko na najvišem nivou, pod uslovom da je pošten, a nema nasleđenu imovinu, može sa postojećom platom obezbediti sebi i svojoj porodici privatno dostojanstven život što bi moralo biti baza dovoljnog stepena obezbeđenosti da bi se profesionalna uloga, ili funkcija, mogla obavljati profesionalno i dostojanstveno.

Odgovor ove vrste nije potreban i bio bi unapred jasan u svakoj razvijenijoj zemlji. Ali u Srbiji bi se na takav odgovor, da je nemoguće obavljati ove funkcije dovoljno dobro, pod navedenim uslovima, našlo bezbroj protiv-odgovora da je to ne samo moguće već i ispravno i poželjno jer zašto bi narod u proseku primao 400 evra, a ministar više od 800. Nikoga ne zanima čemu vodi takva logika.

Iako ne volim reč moramo (morati), ipak se moramo navikavati da živimo kao sav ostali svet i da prihvatimo neke postulate stvarnosti kako su oni prihvaćeni svuda u svetu. U sadašnjoj stvarnosti našega društva čini se da niko neće registrovati ili neće dovoljno mariti za nešto što je izazvalo gubitak milijardi dolara, možda i desetina. Recimo, samo pljačkaška privatizacija. Za ovu pljačkašku privatizaciju nisu bili krivi uopšte službenici Agencije za privatizaciju, često vrhunski stručnjaci u svojim oblastima, već političari. Sve odluke koje su na kraju omogućile, da ne kažemo totalnu propast privrede, bile su političke.

Ali šta se desilo s političarima koji su odgovorni za srozavanje srpske privrede do gotovo njenog uništenja? Ništa se nije desilo jer je teško bilo identifikovati i kvalifikovati očigledni kriminal kao kriminal u uslovima kakvi su bili i sa zakonima kakvi su bili. U Srbiji je tako, svojevremeno, došlo do sveopšte pljačke i, što je najgore, legitimizacije te iste pljačke. Kao rezultat takve pojave i stanja imamo takozvane tajkune i bivše političare, a današnje bogataše, koji su glavni krivci što će se, najverovatnije, i u sledećim decenijama na svakog političara ili ministra u Srbiji a priori gledati kao na kriminalca ili lopova.

Uništenje bankarskog sistema bilo je nužno, po mišljenju tadašnjih političara i ministara, a sama njihova logika, npr. Đelićeva, bila je blago rečeno nelogična. On tvrdi, naime, da su stare banke morale biti uništene, ali priznaje da je i u sadašnjem bankarskom sistemu potrebna korekcija. Na ovakav način, on sam potvrđuje da uništenje starih banaka nije bilo nužno jer ako je bilo nužno zašto se onda i sada ne pribegne uništenju novih banaka već je samo potrebna korekcija. Ovo potvrđuje da je bilo moguće sanirati i stari sistem korekcijama, a ne uništenjem. Ovakve očigledne nelogičnosti govore o arogantnosti, da ne kažem gluposti, onih koji su upravljali našom svakodnevicom i, konačno, našom sudbinom.

Na kraju, pitanje na koje bi svaki građanin morao da potraži odgovor jeste, da li zbog jedne ovakve katastrofalne i kriminalne hipoteke prethodnih političara i ministara, stvarno želimo da nastavimo na isti način i sa istim kriterijumima merimo stvarnost ili želimo promene u skladu sa realnostima i potrebama života svih nas, uključujući i političare i ministre?

Možda najvažnije od svega jeste da upitamo sebe da li možemo da zamislimo kako stvarno funkcioniše svet kapitalizma? Da li stvarno možemo zamisliti da, naročito u zemlji kao što je Srbija sa još dosta neprivatizovane i nerešene imovine, uloga ili dobar rad pojedinaca na najvišim pozicijama može značiti razliku koja se meri milionima ili čak stotinama miliona dolara? Ako ovo zamislimo, onda možemo zaključiti da u takvom slučaju, ako bi stvarno postojao pojedinac koji bi državi obezbedio dobitke vredne desetine miliona dolara, prestaje da bude relevantno da li je on, ili ona, zaradio 1.000 dolara ili 10.000 dolara mesečno. Rezultati njegovog ili njenog rada mogu voditi ka dodatnom zaposlenju stotina ili hiljada ljudi i povećanju zarada. Svako ko dodatnom vrednošću unapređuje ono čime se bavi i doprinosi opštem napretku, a jeste častan i nekorumpiran čovek, zaslužuje, po svakom kriterijumu normalnog i zdravog društva, da bude adekvatno plaćen. Ne treba ni govoriti o tome koliko je nemoralno časnog čoveka nazivati lopovom, a to rade svi oni koji a priori govore o celim grupama ljudi kao o lopovima.

Konačno, ako sposobni i pametni ne budu dovoljno plaćeni, u državi će i na najvišim pozicijama, bile one čisto političke ili ne, ostati samo mediokriteti. Ali nama kao da je važnije da stalno pratimo da nije neko zaradio koju hiljadu više, ne uzimajući u obzir širu sliku. U tom smislu, možda u najopasnije grupacije u današnjem društvu spadaju ultranacionalsti. Oni su podjednako razorni, ako ne i razorniji, od dokazanih i očiglednih Srbofoba ili plaćenika u redovima takozvanih srpskih aktivista. Ultranacionalisti su najopasniji zato što oni stavljaju tapiju na Srpstvo, proglašavaju sami sebe naslednicima i prenosiocima svetih ideja od Nemanjića do danas, i zalažu se, kao i komunisti, za sama po sebi dobra načela pravde, čuvanja obraza i sličnog.

Međutim, iako često ni sami nisu svesni ovoga, oni zloupotrebljavaju pripadnost svojoj naciji jer se na neki način nelegitimno identifikuju ne sa nacijom nego sa onim što oni misle da nacija jeste i treba da bude. Ili, bolje rečeno, oni shvataju da manipulišući ovim idejama mogu pridobiti određeni broj pristalica pa čak, potencijalno, možda i veliki broj. U tome, sa logičkog i filozofskog stanovišta, leži neka vrsta falsifikata i mogućnosti za demagogiju koja, u krajnjoj instanci, vodi ka prevari.

Jer, samo oni koji rezultatima budu dokazali da se popravio položaj srpskog naroda, i materijalni i društveni i politički, jesu oni koji su najiskreniji borci za ostvarenje srpskih interesa svuda u svetu, a ne oni koji sami sebe proglašavaju spasiocima Srpstva i koji na sebe gledaju kao na mesije nezavisno od toga što to ničim u praksi nisu nikada dokazali. Vrlo je lako stavljati verbalnu tapiju na neko nasleđe. Međutim, mnogo je teže podneti hipoteku toga nasleđa u pravoj borbi gde vlastite ideje i napori govore bolje i više od petparačkih slogana koji računaju na ranjivost i puke emocije kod drugih.
​
Još uvek smo daleko od društva koje će operisati bez novca i koje će biti regulisano čisto altruističkim pobudama pojedinaca. Do tada, moramo se upravljati zdravim razumom, činjenicama, statistikom, a praksa naprednih zemalja nam može služiti kao primer.

Ako na stvaraoca, ili umetnika (pesnika), gledamo kao na nekog ko svojom emocijom i mišlju uspeva da ostvari i održava kontakt sa univerzalnim duhom, onda se nameće zaključak da snaga vizije, izraza i stvaralačkog dostignuća, jeste proporcionalna snazi nepatvorene emocije i misli (duha) u sadejstvu sa univerzalnim duhom iz kojeg crpi svoju snagu, znanje i inspiraciju.

Ukoliko se usudimo da na stvaraoca (bilo koje vrste) gledamo na ovaj način, onda se možemo usuditi da tvrdimo da je ovakav stvaralac neka vrsta radara u kojem se stiče i prelama vreme. Njegove emocije i misli postaju membrane koje ga drže u stalnom kontaktu s univerzalnim duhom. Ostrašćen, očuljen (naoružan) na neobičan način, ovakav stvaralac uranja u slojeve pritajene stvarnosti; doziva skrivene svetlosti, otkriva nedostupno, budi svet uspavanih boja koje pred njim izranjaju kao kaleidoskopski snimak opšte duše.

Bavljenje umetnošću, kao i naukom, podrazumeva život na ivicama suština, iza praga pojavnosti. Neprestano dolaženje na sam prag tajne, istine. Uvek novo počinjanje i odgonetanje; približavanje središtu kao izmičućem i nedostižnom cilju, ali kojem se uprkos tome, i upravo zato, teži. Čežnja za dosegnućem krajnjeg, isto kao u filozofiji, u nauci ili religiji, ali na drugi način i drugim sredstvima, prisutna je i u umetnosti. Ovakva motivacija, u svojoj biti akrotizam, karakteristična je za filozofiju i religiju, ali se podrazumeva i u kosmogonijskoj dimenziji umetnosti, posebno poezije.

Na ovaj način, stvaranje pretpostavlja život na rubu provalije. Opasnu igru sa zabranjenim voćem, iz koje igre umetnik (stvaralac) izlazi ponekad kao pobednik jer uspeva da ukrade deo istine utisnute u daleku srž (univerzalni duh); deo zarobljenog neba, dočaranog tek u plamtećem dodiru s apsolutnim.

RASLOJAVANJE STVARNOSTI

Niti stvarnost počinje tamo gde upućuju (govore) naša čula, niti se tamo završava. Ali taj isti svet pojavne, i one dublje, nevidljive, stvarnosti žestoko se reflektuje i očitava na umetnikovom radaru. On je u nekoj vrsti konflikta sa stvarnošću na koju su naviknuta čula, i o kojoj govore čula. Tamo gde, kod drugih, postoji granica, on vidi prolaz u beskraj; tamo gde drugi ne vide granicu, i upravo zato zastaju zaslepljeni beskrajem, on je uspostavlja da bi osmislio taj isti beskraj, mrak, ili prazninu. Sve ovo, goni ga ka nadčulnosti. Čvrstina prirodnih oblika njemu je sumnjiva, što ga čini nemoćnim (ili je u tome njegova moć) da razazna jasne granice, ili da ih vidi tamo gde ih drugi vide. On doživljava svet više u prelivima, opijen njegovom tajnom. Tajna je njegov opijum. Ovim opijumom, on oseća strujanje nevidljivog fluida koji spaja stvarno sa nestvarnim, san dana sa javom noći. On je pod podjednakim uticajem senzacija proisteklih iz ovakvog doživljavaja, koliko pod uticajem običnijeg, ili uobičajenog, čulnog doživljaja.

Čovekov odnos prema svetu i predmetima koji ga okružuju određen je čulima i svešću, ali i svešću oblikovanu paradigmom—definicijom. Ova definicija, ili paradigma, ponekad je tačna, ali često nije. Ponekad koristi, ponekad smeta. Čovek, iako ima slobodu, istovremeno je rob i trenutka i istorije, svoje biološke svesti i svesti uslovljene društvom i istorijom. Ovakva (ovako shvaćena) paradigma čini ga nemoćnim da probije granice zadate forme, zadatih zakona, te time i same stvarnosti pa je stoga definiše u skladu s funkcijom svakog pojedinog predmeta ili objekta (interesovanja). Ali umetnik, stvaralac, suprotstavlja se ovako shvaćenoj definiciji, tipologiji i sveopštoj funkcionalizaciji. U protivnom, guši se njegova sloboda, kao izvor kreativnosti, i ostaje pred zavesom dubine, a njegova je želja da je otvori. Ovo otvaranje neprekidno se vrši pred njegovim unutrašnjim okom. Stvarnost se rastvara, raslojava u bezbroj mogućnosti i varijacija svoga sastava. 

Umetnik prati nagoveštaj dubine koji je potpora njegovom traganju. U trenutku jake stvaralačke koncentracije (kada su čula krajnje napeta), javlja se (osećaj) nova, izoštrena čulnost. Pred umetnikom iskrsava čudesni svet spoznaje (otkrovenja) kao njegova najjača hrana, ali ostaje, najvećim delom, neizrečen. Kako izreći neizrecivo? Intuicija se upravo bavi neizrecivim. Neki osećaji i istine ostaju na nivou neobjašnjivog daha, ili duha, koji opija um, ali se suprotstavlja obliku i izrazu. Izmiče. Verovatno zato što je intuicija ključ za tajnu, ključ kojim joj se prilazi, kojim se ona otkriva i dočarava, ali ne, ili ne u dovoljnoj ili konačnoj meri, i ključ izraza te iste tajne ili stvarnosti. 

Umetnik se trudi da otme od prirode one njene prostore, bolje reći vanprostornost, koja je, možda, tajna i za nju samu, namerno ili ne. U ovim sferama, ili slojevima stvarnosti, priroda je crna rupa za nepokorne. Uprkos tome, hrabri letači suočavaju se sa snagom ništavila i snagom lepote, da bi iz takvog ništavila izašli oplemenjeni lepotom kao jedinim i pravim smislom. Nešto od ukradene istine, ukradene stvarnosti, ipak, uspevaju da prenesu. 

Između privlačećih i odbijajućih polova njihov je put, njihova vrednost, njihova ukletost, ali i njihovo izbavljenje i iskupljenje. Iako prljeni varnicama nedokučivog, ne posustaju. Suočeni s univerzalnom i ličnom ništavnošću, nalaze smisao i traju. Veruju prirodi koja ih neprekidno proba. Veruju kretanju koje se suprotstavlja potmulom topotu gladne dubine koja skriva samo ništavilo. Po strani, usamljenici na visovima koje su sebi izgradili, plaćaju cenu svoje izdvojenosti; ali kao da ta cena nije prevelika ako se suočimo sa psihologijom ljudskih rezervata i programa uslovljenih paradigmom propisanom od čoveka čoveku. 

INSPIRACIJA I ZANOS

Inspiraciji prethodi aktivan život u mnoštvu vidova. Ona je oformljenje, ili izraz, pritajenih misli i emocija. Kroz kakve sve lavirinte prolaze emocije i misli da bi se u jednom žestokom trenutku samoorganizovale u sklad koji se, do određene mere, prihvatljivim doima; ponekad i bez prerade ili dorade. Na stvaraocu je da, činom stvaranja, ostvari kondenzaciju doživljaja u umetnički oblik. Vrednost dela nagrađuje ovakav poduhvat ili trajnim životom dela ili njegovim zaboravom. Životna turbulencija je privremena, a život vrednosti večan. Lepota zaslužena teškoćom, i sreća merena ovakvom lepotom, veće su od sreće lažne udobnosti i prividnog mira.

Inspiracija, u početku, sama posećuje; kasnije, umetnik nju pronalazi. Inspiracija i zanos, kao Dioskuri duše, u nerazdvojivom su jedinstvu i preplitanju. Inspiracija je iskra; zanos je stanje. Ako se rodi, inspiracija svoj život nastavlja kroz zanos. (Možda bi se moglo reći, ako bismo želeli da putem poređenja bolje prikažemo ili da putem ovih fenomena identifikujemo druge, da je inspiracija—osećanje; zanos—emocija; memorija—znanje; aktivno znanje—misao; ideja—razumevanje. Ideja je misao misli; ideja nagoni misao da misli i razume. Logika, kombinatorika, analitička veština . . . Sve ovo zajedno čini imaginaciju; i bez svega ovoga, aktiviranog nekom čarobnom formulom, nema pravog i vrhunskog stvaranja.) 

Bez, i ako ne inspiracije, ali zasigurno bez zanosa nije moguće zamisliti nijednu vrstu stvaralačkog rada. Iako nije prihvatljiva ideja o umetniku kao pasivnom medijumu kroz koji samo treba da procuri božja promisao, ipak ga je nemoguće zamisliti bez ovog ključnog svojstva. U biti motivacije jeste inspiracija, pa makar ona bila neprepoznatljiva, jer entuzijazam je neka vrsta inspiracije, a to hrani motiv bilo koje vrste. 

Tek u produktivnom spoju mnoštva elemenata, “iracionalnih” i racionalnih, stvara se osnova za veliko umetničko ili naučno delo. Tek u stvaralačkom zanosu, nekoj vrsti transa, dolazi se do neslućenih kombinacija i spregova do kojih se u čisto trezvenom stanju svesti ne može doći. Tek u ovom, naizgled opijenom stanju, moguće je otrežnjenje. Određena vrsta pijanstva kojom se zarađuje veći stepen trezvenosti—trezno pijanstvo. Vodič kroz ovaj svet jeste intuicija hranjena idejama i emocijom, koja, istovremeno, služi kao njihova hrana. Na kraju, misao preuzima ulogu organizatora, artikulatora proizvoda ovakve svesti, intuicije i emocije, dajući im konačan, jasniji i opipljiv(iji) oblik. Ali pravi katalizator, ili kanal, između univerzalne duše (svesti), i sopstvene emocije i misli, jeste intuicija (koja krije ideju). Stvaralac, na ovaj način, uplovljava u beskrajni rezervoar opšte duše i putuje njenim bespreglednim prostranstvima; budi uspavane emocije i misli koje su, u ionako iluminantnom stanju zanosa već pravi ključevi i odgovori, fenjeri nad osvojenim beskrajem. Ne samo na početku, nego i na putu, u procesu stvaranja, sevaju svetlosti zahvalnih i nepredvidivih emocija (inspiracija).
​
Ovde se radi o nekoj vrsti alhemije ili čuda (o "rastrojstvu čula" za kojim je Rembo težio). Umetnička magija priziva ugašene i još nedozvane horizonte. Umetnik postaje čarobnjak koji, svojom veštinom i naukom, nevidljivo zgušnjava u vidljivo, zarobljavajući ga i ovekovečavajući amalgamom svoje umetnosti. Kao što fotografija krade vidljivi trenutak od zaborava, tako umetnost krade nevidljivu stvarnost, iznoseći je na svetlost i dajući joj oblik. Veština i snaga umetnika mere se njegovom moći da ponudi što uverljiviji i trajniji izraz i oblik ove stvarnosti. Njegov pravi cilj i jeste da stvori delo koje ga nadilazi, a to postiže ukroćavanjem stvarnosti. 

-Dejan Stojanović

Ovaj esej je napisan 1985, a doteran 2008.

Nel mezzo del camin di nostra vita
mi ritrovai per una selva oscura,
che la dirrita via era smarrita. 

Na pola našeg životnoga puta
u mračnoj šumi noga mi se se stvori, 
jer s ravne staze skrenuvši zaluta

Pakao, I: 1-3 

Ovakav početak dovoljan je za ljubav na prvi pogled. Imao sam petnaest godina u prvom susretu s Paklom. Već prvi stihovi garantovali su i tajnu i pustolovinu, što je u tim godinama važnije od veličine. Veličina je, nekako, unapred nametnuta i više smeta nego što koristi jer, ponekad, ometa i tajnu i pustolovinu. Prilazite delu sa strahopoštovanjem, a to je verovatno ono što je Dante najmanje želeo. Jer važni su priča, pročišćenje, obogaćenje, uzlet; dodir božanskog, koju reč namerno isključujem iz naslova da bih ga vratio izvornom.

Nisam ništa znao o terca rimi, o nijansama u kompoziciji izuzetno kompleksnog dela, niti kako se to postiže, ali imao sam pred sobom pakao u devet krugova—kako to strašno zvuči, da se poslužim parafrazom tuđe misli. To podrazumeva neku vrstu nepravde i u samom paklu. Izgleda da i u paklu, u paklenim mukama, postoji gradacija bola, gradacija kazne. Ili, uz pozajmicu još jedne misli, da "su sve životinje ravnoprane, ali neke su ravnopravnije," pa zaslužuju veću kaznu. A logično bi bilo da je pakao, kao i raj, prilično egalitarno mesto.

Ova ljubav je bila tiha, ali je rasla. Jedino emocionalna veza (prva prava književna ljubav) ove vrste može biti dovoljan razlog da se piše o Komediji i Danteu danas, posle desetina hiljada eseja napisanih na ovu temu. Reč je o najvećem delu ne samo italijanske, već svetske literature. Ukoliko se redosled i menja s Ilijadom (u zavisnosti od ukusa), činjenica ostaje netaknuta. Nema većih pojedinačnih dela, u istoriji svetske literature do danas, od Komedije i Ilijade. Šekspir je najveći celokupnim delom ali, nijednim pojedinačnim, ne nadmašuje čaroliju ova dva dela.

Prva ljubav, bilo koje vrste, jeste sam život i doživljaj života. A Komedija nije samo književno delo, već manifestacija, govor, života. Kao takva, ona je nepresušna; nemoguće ju je definisati, do kraja objasniti, kao što je nemoguće definisaati život. Tajna nije u definiciji, već u pustolovini, u putovanju. A svaki put je individualan, neponovljiv. Neponovljivi doživljaj individualne pustolovine dragocen je, jer osvetljava nepregledne i tajanstvene prostore koji su nadahnjivali književnog čarobnjaka Dantea, i iz kojih je niklo njegovo jedinstveno delo. 

Delo ovakvog ranga može stvoriti samo neko ko je u direktnom kontaktu s božanskim izvorom i, gotovo, služi kao medijum. Bilo je učenijih (u bukvalnom smislu) ljudi i od Homera, i od Dantea (mada se Dante smatra najsvestranijim intelektualcem svoga vremena), i od Šekspira, ali ono što su oni znali retko je ko drugi znao. Ono što su oni videli, retko je ko drugi video i shvatio. Ono što su oni doživeli, retko je ko drugi doživeo i razumeo. Zasigurno ne na isti način i istim intenzitetom. Prostore u koje su oni zakoračili i osvojili, drugi su samo sanjali. Njihov jedinstveni doživljaj sveta bio je i njihov nepresušni izvor znanja i mudrosti. Ova nauka (i veština) ne stiče se diplomama, gomilanjem znanja u čipove moždane memorije, priznanjima ili članstvom u akademijama i institucijama. Ova nauka zaslužuje se samim životom, gde život (vreme) igra ulogu jedinog sudije i jedine mere. 

Da bi se Komedija doživela i shvatila u svoj svojoj punoći i veličini potrebno je, po mom mišljenju, shvatiti kakvu i koliku ulogu igra emocija u ovome delu. Jer, čini se, ovo delo je sama emocija koja peva. Zato se usuđujem da, pre svega, fenomen emocije osvetlim iz drugog, manje poznatog, ili čak nepoznatog, ugla. Uz to, neminovno se nameću fenomeni ideje, misli, osećanja, talenta, inspiracije, epifanije, strasti, čarolije, stvaralačkog čina, veštine (majstorstva), umetničke i jezičke artikulacije (emocija), pa i hrabrosti i plemenitosti.

Sve je već rečeno o terca rimi; sve je rečeno o kompoziciji i organizaciji sve tri knjige Komedije; sve je rečeno o pevanjima koja je čine; svi mogući detalji i ogroman broj ličnosti prisutninh u delu razjašnjeni su; skoro sve se zna o Danteovom životu i o životu Beatriče koja ima centralno mesto u Raju; sve se zna o političkim borbama i borbi belih i crnih gvelfa, koja rezultira Danteovim životnim progonstvom (uprkos pobedi nad gibelinima, jer ga crni gvelfi proteruju iz Firence za kojom će celog života čeznuti i kojoj će uzaludno težiti da se vrati). 

Skoro da je sve rečeno i o emociji u Komediji. Ali ono što se manje zna i što je nerasvetljeno, ne samo u Danteovom slučaju i u slučaju Komedije, upravo je fenomen emocije kao kvalitet duše, te time osnove samog uma i misli, a ponajviše imaginacije bez koje nema stvaranja i kreativnosti čak ni u surovom svetu biznisa i politike. Sve se zna o Danteovoj emocionalnosti i ljubavi prema Beatriče. Sve se zna o njegovoj žustrini, ljutnji, nervozi, ispoljenim u Komediji. Ali čini se da ovaj fenomen još uvek nije potpuno razjašnjen ni u nauci (čak ni u psihologiji), ni posle više od nekoliko hiljada godina, iako su se njime bavili filozofi od Platona, Aristotela, preko Dekarta do danas.

Zato ću pokušati da ovaj (i druge navedene) fenomen, osvetlim na drugi način sa željom da se još više približimo magiji stvaralačkog čina koja baca svetlo na magiju Komedije, ali i na magiju života i njegove tajne, jer to je Komedija—priča o životu. Šta je to što čini veliko (idealno) delo i velikog (idealnog) stvaraoca? (Da bismo se ovom fenomenu približili i bolje ga rasvetlili moramo, makar približno, znati šta je glavna snaga koja čini veliko delo i koji su njeni osnovni pokretački elementi, i šta je to što čini velikog stvaraoca. Čini se da se i o ovome sve zna, ali broj stvaralaca kao Homer, Dante ili Šekspir toliko je mali da se nanovo nameće ideja da se ova tajna još više osvetli iz drugih uglova.) Zato ću se ovde baviti osnovnim pokretačkim energijama stvaranja, za koje mi se čini da su osnova Danteovog genija i Komedije, a koje važe i za druge velike stvaraoce i velika dela. 

MISAO I EMOCIJA 

Cela Komedija je emocija i ideja (ideja emocije) iskazane vizijom. Danteova misao je njegova vizija. Kao da je i sam Dante sazdan od nekog naročitog emocionalnog tkiva koje ga predodređuje da vidi svet drugačijim očima. Da više plače (o čemu svedoči Vita Nuova), da više sanja, da se više bori, da više znanja usvaja i iz knjiga i iz života, da svemu prilazi sa više ubeđenja, više vere, da se više nada, i da, nadasve, više voli. Da li je misao samo kontrolisana i dozirana emocija? Opismenjena emocija? 

U ljubavi, kao i u stvaranju, postoji nešto naizgled iracionalno. Ovo je izrazitije u prvoj ljubavi; naročito u ljubavi od koje se ništa ne očekuje za uzvrat. Takva je prva i najveća, jedina prava, Danteova ljubav. Naizgled iracionalna, gotovo slučajna i neobjašnjiva. Beatriče (Biče), jednim susretom s dečakom od devet godina uspeva da, ne samo trajno obeleži Dantea u romantičnom smislu, već utiče na njegove emocije, shvatanja, pristup umetnosti, životu, društvu, s nesagledivim posledicama na razvoj Dantea kao ličnosti i stvaraoca i, na taj način, na literaturu.

Da li se Dante i njegova Komedija mogu shvatiti ako se ne shvati dublja snaga "iracionalnog", emocionalnog, intuitivnog? Ako se ne zađe dublje u podlogu inspiracije (van važećih i pojednostavljenih objašnjenja) i epifanije. Ako se misao ne opipa, doživi i shvati van šema i programa po kojima mi, kao ljudska vrsta, funkcionišemo. 

Najverovatnije da prvi izdiferencirani oblik svesti nije religija, nego urlik emocije; emocije koja je propevala i uzviknula—Bog, ili nešto drugo. Emocije koja je imenovala sebe imenujući, dozivajući, ili moleći se nečemu što je doživela kao stvarnost; opipljivu ili neopipljivu, svejedno. Emocija je, urlikom prve reči, sebe opismenila, oplemenila; sebi dala krila i uputila se u jedinstvenu avanturu artikulisanog razgovora sa svetom; doživljaja sveta nečim, i kroz nešto, što mi imenujemo i definišemo kao misao. 

Misao nije ništa drugo nego emocija koja je naučila da govori. U Danteu, i kroz Dantea, govori emocija. Misao nije ništa sama po sebi. Kartezijanski duh i ideja ovde ne pomažu mnogo. Ako kažemo—dan je lep, to je uslovni refleks, a ne prava misao. To je isto kao osećanje bola i toplote izazvano spoljašnjim ili unutrašnjim uzrokom koji tera senzorni aparat da, putem osećanja bola, registruje bol ili toplotu. Ista takva reakcija je kada se kaže—dan je lep. Ona je automatska; nije posledica razmišljanja, već refleksnog imenovanja nečega što vidimo, na isti način kao što bol sebe manifestuje osećanjem. Jedina razlika je jezik. A jezik je ljudska tvorevina, i to je ono, iako paradoksalno, što unosi najveću zabunu.

Svest je u svemu. Čovekova misao ne može da stvori svest. Njegova misao vodi razumevanju, pa i unapređenju samosvesti, ali ne stvara svest. Ona je posledica, a ne uzrok svesti. Nema misli bez, uslovno rečeno, "nesvesne svesti." Jedini način kojim čovek meri svoju misao jeste reč. Bez reči čovek je prilično bespomoćan u odnosu na misao, bolje reći u odnosu na njenu artikulaciju. Svest je bila tu pre čovekove misli. Jer šta je osećanje bola, već biološki put svesti koja funkcioniše i cirkuliše nezavisno od naše volje. Svesti koja nas obaveštava, putem čula i osećanja. Upozorava. Šta drugo nego svest upravlja životom celog svemira, društva, svake biološke jedinke, svakog atoma. Reč unosi preporod, samosvest, samoosvešćenje, ali u podjednakoj meri i zabunu. Reč je instrument, kao što je i osećanje biološki instrument svesti koji saopštava bol ili bilo šta drugo. Ali reč je proizvod volje, čini se, jer čovek je stvara. Međutim, nije svaka reč, ili konstatacija, misaona ili voljna, već mehanička. Odnosno, tek ona reč koja ispravno dešifruje emociju, ili najpribližnije, postaje misao. Emocija je još zavodljivija i neodređenija od misli, ali je iskrenija. 

Moglo bi se reći da je misao dešifrovana emocija. Ne postoji delo putem koga se ovo može bolje dokazivati ili braniti, objašnjavati, od Komedije. Šifra emocije postaje reč (ideja), a ne misao sama po sebi. Tek ona reč koja služi emociji, ili je obelodanjuje i definiše, postaje misao. Svaka druga reč je ili prazno, mehaničko znanje, ili uslovna reakcija, kao čula i oseti. Svet bez emocije, ili život bez emocije, besmislen je i bezvredan, nezavisno od misli. Samo emocija i osećanje daju smisao životu. Misao bez emocije beživotna je, isto koliko je i telo beživotno bez krvi. Reč, sama po sebi, misao ili znanje ove vrste, jeste znanje mrtve knjige. Ovakva misao je mehanička, a takvo znanje, i ako ga ima, znanje mašine, a ne znanje čoveka ili bilo koje biološke jedinke. Život bez emocija vredan je koliko i knjiga bez čitalaca.

Ako se može reći, uslovno, da je i misao emocija, onda je Komedija, na neki način, dešifrovanje emocije (i paradigme). Ali ne samo Danteove, već kolektivne; one vidljive i nevidljive. One koja živi u novim biološkim oblicima; one koja govori da reptili nisu izumrli već da su tu i u nama. Danteova emocija, i šifra kojom je tumači—egzaltirana, uzvišena pesnička reč i alegorija, i više vizija nego ideja—jeste dešifrovanje i put prema arhetipu, te time put prema Bogu. Danteova ideja je, više i ubedljivije, izražena vizijom nego rečima. Koliko god da je ružno prisutno kod Dantea, koliko god da je nepojmljivi užas sastavni deo pakla i puta, toliko lepota postaje jača i svetlost svetlija. Utoliko se više uviđa njihov vidljivi, ali još značajnije, njihov nevidljivi smisao i značaj. Ne samo u smislu manihejskog dovođenja u vezu, da bi se prikazivanjem jednog istakao značaj drugog, već u smislu razotkrivanja ništavila (isticanjem vrednosti sveta i kreacije).

ELEMENTI DUŠE

Emocije i ideje čine dušu. Uobličene, artikulisane, ideje čine razum. U misli bez ideje nema razuma, zato što je mehanička, podjednako kao uslovni refleks, ili osećanja izazvana čulima. Naučeno je zapamćeno, ali samo ono što je prošlo kroz dušu vodi pravom znanju ili razumevanju. Pravo razumevanje jedino može postići duša. Duša, ili duh, jeste izvor stvaralačke energije, jer samo je duša sklona imaginaciji. Jedino duša ima ovo svojstvo i ovu sposobnost. 

Čovekova misao nije, i ne može biti, odvojena, izolovana, od duha sveta. Samo mehanička misao je individualna. Tako da ako misao, artikulasana jezikom, može služiti, ili jeste svojstvo (osobina) individualne svesti, moglo bi se zaključiti da pojedinačni duh, ili duša čovekova, jeste ono što ga dovodi u dodir, i drži u vezi, s duhom ili dušom sveta. Ovakav kontakt ne samo da je nevidljiv već je često i neprepoznatljiv. Moglo bi se tvrditi da, možda, san jeste jedna od njegovih očiglednih manifestacija. U snu, kao i u emociji ili intuitivnoj misli, nije sve određeno niti potpuno jasno. Ponekad može biti vrlo obično i izgledati u potpunosti kao stvarnost koja se svkaodnevno živi, ali ponekad može odstupati od uobičajenih slika, podjednako, možda i više od same Komedije i njenog sna i vizije.

U ovoj nevidljivoj vezi između pojedinačnog i univerzalnog duha (duše), verovatno, leži snaga i izvor stvaralačke energije i dara. Pitanje tehnike i zanatskog majstorstva manje je važno jer se ovo majstorstvo može usvojiti, ili osvojiti, uslovno rečeno, lako. Sve ono što se može naučiti, može se i usvojiti. Ali, izgleda, da pravi dar svoju osnovnu snagu crpi iz onoga što se ne može naučiti već, i ako može, uči se drugim sredstvima i na drugi način. Niko ne može izmeriti snagu onog jutra i svetlosti u Firenci koji su nečemu važnom naučili Dantea; ili značaj nekog drugog dana, drugog jutra, u odnosu na nekog drugog, na nekom drugom mestu. Ponekad se zbog ove svetlosti nešto izgubilo u društvu, ali dobilo u životu i shvatanju života jer ova je nauka vodila ka jednom drugom učitelju koji mnogo više zna, mnogo više pamti, i meri na posve drugačiji način. 

Pristajanje na ovu žrtvu, ili na ovaj uzlet, ushićenje, možda čak i vrstu otkrovenja, jeste put prema duši sveta, i neposredan odnos s njom. Ovaj kontakt tera da se savlada veština stiha (postigne majstorstvo), ili bilo čega drugog što vodi svetu stvaranja, a ne sama reč, veština ili slava po sebi. Sve zajedno igra ulogu, ali bez ovog prvog, i najvažnijeg elementa, stvaranje, ono vrhunsko, ne bi bilo moguće. U ovom leži odgovor ali i izvor zabuna jer većina se motiviše upravo ovim drugim elementima. Ovaj drugi izbor je neiskren i ne može biti prava mera ili dovoljna baza za jednu ovakvu avanturu. 

I umetnost i nauka bave se životom ili prirodom u službi čoveka. Šta čoveku služi, a šta ga ometa nije sasvim jasno i ne može biti sasvim jasno. Ovo je naročito nejasno u pogledu vrhunskog stvaranja bilo koje vrste. Vrhunsko stvaranje ostaje neka vrsta enigme. Zato odgovor na ovo pitanje, ili približavanje ovom odgovoru, gotovo da je podjednako važno koliko i samo stvaranje jer doprinosi ne samo razrešenju, već umanjenju dejstva onih sila koje čoveka na ovom putu, i prema ovom cilju, ometaju i onemogućavaju. 

FORMA I GRANICA 

Svet bez forme jeste svet bez granica. Samo forma pravi granice. Ali svet bez forme nije svet. Bez forme svet je ništa—ništavilo. Put prema beskraju jedino je moguć kroz formu i putem forme. Jedino forma obuhvata svet svojim granicama. Obuhvaćeni svet je beskonačan, iako paradoksalno zvuči. Čini se da jedino granica hrani i nudi beskraj. Bez granice nema oblika. Bez forme svet je prazan, a u praznini nema ni puta ni razloga za put i kretanje. Nema ničega. Nedostatak granice samo je privid bezgraničnosti zato što je ovaj svet ograničen, svojim nepostojanjem i nedostatkom forme, na nulu. Praznina, ili nula ovako shvaćena, biva ograničena pustinjom svog beskraja. Njen beskraj je njeno ograničenje. Njena sloboda je njeno ropstvo. Ništa je samo ništa. 

Zato je u Komediji omeđen ne samo Pakao, omeđeni su i Čistilište i Raj. Van Danteove maestralne forme, i pronalazaka (terza rima) koje je za ovaj poduhvat smislio ili upriličio, van maestralne kompozicije u tri knjige sa po 33 pevanja (Pakao, suvodnim pevanjem, 34; ukupno 100, sa preko 14,000 stihova), van njegovog neprikosnovenog jedanaesterca s lepotom rima samo mogućom u italijanskom jeziku, van tog slatkog novog stila (Dolce Stil Novo) iz Komedije zrači uobličeni univerzalni duh.

SPEKTAKL

U Komediji sve je spektakl; spektakl s ogromnim brojem likova; spektakl u kojem sve zauzima svoje mesto, kao i u životu; ništa se ne izostavlja, čak ni fekalije. A bez toga, zar bi pakao mogao biti pravi pakao? Spektakl muke, bola, gnjileži, transformacije u ružno; ili dočaravanje nevidljivo ružnog kroz transformaciju. Transformacija, ili izobličenje ove vrste, jeste ne samo kazna već suprotstavljanje pojavnom i varljivom svetu. Transformacija vodi ka noumenonu (više u Platonovom nego u Kantovom smislu), ka razgradnji sveta, da bi se razgradnjom bolje shvatio, da bi se bolje shvatila lepota i vrednost njegove površine uočavajući snagu i tihi zvuk dna, najnižih elemenata, koji se u tom istom, pojavnom, svetu mogu prerušavati i sebi pripisavati odlike ili svojstva lepote i vrednosti. 

Ali Dante se u Komediji služi izumom koji nikada ranije, ili ne na isti način i do te mere, upotrebljen. Dante stvara priču u okviru priče, spektakl u okviru spektakla. Stvara galeriju likova, koja kao da živi nezavisno od priče. I u tome je tajna spektakla. Interakcija je minimalna. U Paklu su glavni likovi Vergilije i Dante. Oni su konstanta. Svi ostali likovi su varijabile, elementi, učesnici (ili skriveni "glumci") spektakla kroz koji se prolazi, ali u kojem se ne učestvuje. Skoro kao na pozornici, osim što u ovom spektaklu postoji kretanje, put kroz pozornicu koja nije statična, i na kojoj je moguća interakcija, razmena reči, komentara, ali je efemerna i ne utiče na glavnu svrhu i sadržaj puta na kome kao da je već sve određeno i interakcija bilo koje vrste samo potvrđuje ovu svrhu, i ničim je ne menja. Mi intutivno osećamo da na ovom putu Danteu ne preti opsanost. 

Spektakl je nezamsliv bez vizije ili vizija. U Danteovom svetu sve je čulno. Mi ne čitamo o reci, mi je čujemo. Mi ne maštamo o žuboru, jer Danteova reč žubori. I Danteova stilska figura je u viziji—vizija u viziji, spektakl u spektaklu; Danteovo poređenje sebe razrešava vizijom-slikom. Nema mnogo rebusa kod Dantea. Najveličanstveniji i najfilozofskiji pesnik (pod uticajem filozofije Tome Akvinskog), istovremeno je i najjednostavniji. Veliki, ne samo pesnik (upravo zato što je filozof) već i filozof našao je svoj modus operandi. Predočiti svet kao da sam svet sebe priča ili sebe ispoljava svojom slikom. Dante ne priča o svetu, već priča svet. A možda je najveća tajna u tome da svet priča Dantea, ili da svet u Komediji priča sebe. Možda je u tome tajna lakoće kojom se to postiže, tajna opipljivosti, ili tajna slikovitosti i opipljive životnosti svakog detalja, pa i najapstraktnijih ideja i vizija (a poezija, generalno, ne trpi apstrakciju), nezabeležena u istoriji svetske literature. 

Ništavilo, samo po sebi, jeste ništa. Najbezazlenija stvar na svetu jeste ništavilo. U njemu nema ni zla ni dobra. U ništavilu sve spava jer u ništavilu ničega nema. A ništa ne može ni da voli, ni da se nada, ni da veruje, ni da greši. Samo u svetu, samo kroz kreaciju, moguća je greška, mogući su i zlo i dobro, vinuće i pad, lepota i užas. Zato je Pakao, kao i cela Komedija, priča o svetu, o nečemu što postoji u tom istom svetu, ali nije uvek vidljivo ili definisano. Nečemu što gmiže među nama; što nas uzdiže ali i lomi. Pakao, dakle, nije priča o drugom, već o ovom svetu. Pakao drugog sveta jeste ništavilo. A najlogičnije bi bilo da ništavilo bude prostor i reprezentacija pakla. (Međutim, nije tako.) 

Dante hoće sve. Da nije pakao, ili ideju pakla, čistilišta i raja nasledio, on bi ih izmislio. Izmislio bi ih—da bi ih osmislio. Samo osmišljeni svet vredan je života. Samo svet u kojem postoji hijerarhija vrednosti jeste pravi svet. Samo svet u kojem i u neredu vlada red, ili postoji mogućnost reda, jeste svet s nadom. A Dante se bori za svet nade i vere. 

Put kroz Komediju put je prema smislu i istini. Jedino smisao krije istinu. A haos (pakao) je jedan od elemanata ili ispoljavanja tog istog smisla, iste istine. Dante iako, možda, racionalno i ne uviđa, u potpunosti, jedinstvenost ovakvog smisla i odnosa haosa i reda, on ih u Komediji, nepogrešivo, intuitivno oseća i dočarava magijom i artikulacijom svoje jedinstvene emocije i misli—imaginacije koja rađa i stvara neponovljivu viziju oličenu Komedijom. Ako bi se moglo tvrditi da je emocija—misao (ili da je razlika beznačajna), za to je najbolji dokaz Komedija. Ili, možda je lakše i preciznije tvrditi da je misao bez emocije beživotna i mehanička, a da misao oplemenjena emocijom postaje imaginacija (izvor ideja). Jedino ovakva, oplemenjena misao, može biti kreativna, nezavisno od toga da li se radi o nauci, umetnosti, ili bilo kojoj vrsti iskrenog kreativnog angažmana. 

Gde drugi klecaju, Dante leti; gde se drugi snebivaju, Dante slobodno govori; kuda se drugi plaše da zakorače, Dante uleće s najvećom žestinom. Dante osvaja ceo svet, celu vasionu; ne ostavlja nijedan kutak nepokriven; Dante hoće sve—i pakao i raj. I Dante ih kreira, postaje demijurg, vrhovni kreator i pakla i raja. (Zato nije čudno što je Komediji Bokačo dodao pridev—božanska.) On određuje način, kaznu, muku, mesto za svaku izgubljenu, korumpiranu dušu, ali i mesto za svakog uzvišenog stvora kojeg smešta u blizinu božanske ruže, božanske svetlosti. Dante ne pristaje na male prostore, ne prihvata pulumrak, zakulisnost društvenih igara, oštećenost i iskvarenost karaktera. Dante sve iznosi na površinu. Nema nekažnjenog greha, ali ni nenagrađene vrline. 

Kreirajući ceo univerzum iznova, Dante u stvari želi da da novu iskru životu. Dante želi da vrati životu onu snagu, lepotu i uzlet koje klasičnom svetu nisu bile nepoznate. Verovatno zato, Danteov vodič kroz pakao jeste Vergilije. (U tome je i razlika u odnosu na antičke epske pesnike koji su u pomoć prizivali muzu. Danteove "muze" su stvarne ličnosti—Vergilije i Beatriče.) 

U Komediji sve je veliko. Veliki je bol, velika je kazna. Pakao počinje šumom. A šuma je ogromna, krije mnoga iznenađenja, reke, spodobe; ali Dante ih sve izvodi na svetlost—i zmije prisojkinje u ljudskom obliku, i svakog stvora s najatavističkijim odlikama izumrlih reptila. Tako da Pakao, u stvari, biva pravo čistilište i vrši prvu i pravu ulogu onoga čime se bavi druga knjiga Komedije. Jer pravo čistilište nije u čistilištu; pravo čistilište je u karantinu. Karantin, ili pakao, jeste mesto bez povratka, bez nade. Pakao je konačna destinacija. Smeštajući veliki deo sveta u pakao, Dante samim tim i čisti svet, omeđava, ostavljajući široke prostore raju, a put kroz čistilište više biva vrsta rutinske provere sumnjivih. Čistilište je prostor u kojem se ne ostavlja prilika šansi. (A da li je tako, videćemo kasnije.) 

Već je sve određeno, sve zacrtano u paklu. Svet je omeđen. Zlo je zauzelo svoje konačno prebivalište, bez mogućnosti da ponovo prlja svet za koji se Dante bori, i koji Dante želi. A ono što Dante najviše želi jeste—život. Čistiji život. Komedija nije priča o paklu, čistilištu, ili raju, već priča o životu. Pakao nije poziv u pakao, već je cela Komedija poziv u život. Dante sve ovo radi i postiže emocijom najvećeg intenziteta. 

Ali Pakao, ako pruža mogućnost Danteu da izađe iz njega (iako kao slučajnom posetiocu) ipak ostavlja mogućnost izbavljenja i drugima. Dante će ponovo ugledati zvezde, ali ne samo zato što nije osuđen na pakao, već zato što svojom prirodom pripada zvezdama. Zvezde možda nisu odsutne ni u paklu, ali su oči, suviše zauzete životnim igrama, zaboravile na zvezde. Pakao nije fizičko mesto, već svojstvo duše. I kao u završnim stihovima Pakla, put prema zvezdama iziskuje određeni napor i mora biti zaslužen. 

La duca e io per quel cammino ascoso 
intrammo a ritornar nel chiaro mondo; 
e sanza cura averd’alcun riposo, 
salimmo su, el primo e io secondo, 
tanto ch’i’ vidi de le cose belle 
che porta ‘l ciel, per un pertugio tondo. 
E quindiuscimmo a riveder le stelle. 

Vođ pođe sa mnom po toj skritoj stazi 
da u svijet bijeli vratimo se tuda, 
te uzgor sta bez odmora da gazi 
prvi, ja za njim dok ne videh čuda 
od lijepih stvari, što se nebom gnijezde,
kroz okrugao otvor jedan, kuda 
iziđosmo da ugledamo zvijezde. 

Pakao, XXXIV: 133-139

Ako u Komediji, uslovno govoreći, pakao vrši ulogu čistilišta i jeste pravo čistilište, te ako sebi dozvolimo inverziju koju želimo da primenimo na život, onda, uz određenu dozu slobode, možemo reći da je pravo čistilište sam život. Naime, ako su i pakao i raj alegorije, a ne stvarni prostori ili entiteti, onda se sve odigrava, i jedino može odigravati, u životu (i pojavnom i neopipljivom). Ako je život jedini podijum na kojem se sve odigrava, onda se kroz njega, i u njemu, kao takvom, odigrava cela drama apsoluta—njegovo dno (pakao) i njegov vrh (raj). U ovom smislu shvaćen, život je pravo čistilište. Samo život može biti prava matrica apsoluta, i samo se kroz život može održavati i shvatiti vrednost. Bez života, apsolut gubi svoj smisao. U njemu nema ni lepote ni ružnog. 

Život je prolaz, kao što je i čistilište prolaz. Ili put između savršenstva i nesavršensva, dna i vrha. Ali ako van života ničega nema, ili ne u smislu vitalnih energija koje podrazumevaju i neku vrstu osećanja, onda u takvom svetu ne može biti ni bola, pa samim tim ni krivice. Bez mogućnosti da se nanese bol, nestaje mogućnost krivice. Bez krivice, gubi se mogućnost za greh i kaznu. Ovakav svet postaje bezgrešan i na svom vrhu i na svom dnu. Ali ovakav svet je nepokretan, što ga čini nepostojećim, ili samo potencijalno postojećim. Ovakav svet jeste Bog koji spava. 

Jedino u životu moguć je pokret i u pokretu mogućnost za grešku, za bol, za krivicu, za kaznu. U životu se sve ovo dešava, ali pitanje pravde unosi najveću zabunu. Jer ako je život sve ovo, ili jedina pozornica pravog dešavanja, zašto i kako, onda, taj isti život izgleda prilično nepravedan u mnogim svojim vidovima? Čovek ima neutaživu potrebu za logikom, isto koliko i za misterijom, ali ne može da prihvati da problem nije u svetu ili pojavama, niti u logici, već u njegovom shvatanju logike. Čovekova logika ne mora, neminovno, biti prava logika koja nudi potpuna objašnjenja. U tome je veličina ali i tragičnost čovekovog položaja, jer on je jedina životinja koja postavlja pitanja ove vrste, aktivno tražeći odgovor, dok druge životinje prihvataju svet. Čovek je jedina životinja koja težeći da shvati svet, želi i da ga promeni u skladu sa svojim konceptima koji ne moraju biti koncepti više logike o kojima on nema, niti može imati, dovoljno znanja. 

Ukoliko je raj čist, onda je raj ništavilo jer samo ništavilo može biti potpuno čisto. Na ovaj način, raj i ništavilo postaju jedno isto. Raj (ili ništavilo) može biti uprljan samo životom, jer samo život sadrži energije u svim svojim varijacijama, podrazumevajući i najgore i najbolje, i najužasnije i najlepše. Put kroz energije sveta jeste put kroz život. Kao takav, život je put prema smislu. Na početku, kao i na kraju puta, nalazi se svet bez života—ništa kao apsolut, ili ništa kao pravo ništa—praznina. U ovom smislu shvaćen, život je čistilište. 

Ako pakao, u Danteovom Paklu, vidimo kao jedino pravo čistilište, ili karantin, onda čistilište (pakao), tako shvaćeno, jeste jedini pakao. Ako se na pakao gleda kao na entitet ogromnih energija, onda za to mesto nema boljeg primera od života. Ne postoji veća zamisliva enrgija od ove. U ovom smislu shvaćen, život je pakao jer samo život može biti prolaz između dve glavne suštine—apsoluta i ništavila. 

Ako na ovaj način primenimo logiku koja odstupa od paradigme, ili važećih istina nametnutih čovekovom ograničenom logikom, onda svet dobija drugačiji izgled (i ulogu). Po čovekovoj logici i shvatanju pravde, greh ili krivica (ali greh i krivica kako ih čovek shvata) moraju biti kažnjeni. Po toj logici i na osnovu takve logike, čovek, a ne stvarni svet ili stvarna logika sveta, izmišlja ideju pakla i raja. Čovek prisvaja ulogu Boga želeći ne samo da definiše, već i da kažnjava. Kako čovek ne može kazniti svaki greh, on nastupa sa idejom da će svaki greh biti kažnjen od strane Boga u paklu, ili nagrađen u raju. 

Nezavisno od toga da li se radi o relegiji, vaspitanju, znanju, zakonu, ili istoriji, čovek svet objašnjava i kodifikuje, više da bi ga prisvojio nego da bi ga razumeo. Čovek ima potrebu za vlasništvom i vladanjem, a ne za harmonijom one vrste koja omogućava jedino moguće vlasništvo—ono nad sobom. Ovakvom svetu Dante se suprotstavlja i izvikuje—ne. 

Dante sve ovo intuitivno oseća i zna i zato je glavna pokretačka snaga njegovog stvaranja otpor prema ovim energijama uz, još više, težnju ka lepoti, a ne puka ambicija. Bilo je, i ima, ammbicioznijih stvaralaca (otuda fenomen—bolesne ambicije), ali retko je ko svet doživljavao na isti način kao Dante. Jedino iskrenost prema sebi vodi ka iskrenom doživljaju sveta. Jedino takav život vodi ka najvećem (mogućem) stepenu istine, što znači i umetničke, oličene estetskom veličanstvenošću, intelektualnom moći i hrabrošću, mudrošću, i idejama, kao osnovnim činiocima velikog dela, i osnovnim kriterijumima za pristup velikom delu i za njegovo vrednovanje. 

Većina čovečanstva u strahu je od usamljenosti, izdvojenosti bilo koje vrste. Ovaj strah porobljava čoveka i to znaju oni koji ga izazivaju. S druge strane, samoća (što automatski ne podrazumeva usamljenost) otvara oči i vraća čoveka prirodnijim načinima komunikacije i razumevanja sveta od onih nametnutih paradigmama nevidljivih porobljivača. Porobljivači nisu nevidljivi zato što su nepoznati. Najčešće, oni su i vidljivi i poznati, ali nisu identifikovani kao takvi. 

Život u kolektivu "uslov" je opstanka. Ali život kolektiva, često, rađa usamljenost najgore vrste (o čemu svedoči moderni metropolis). Ljudi se instinktivno, ili zato što su primorani životom, priklanjaju površnom i veštačkom životu kolektiva, getima bezdušja. Čine društvo, ali su van društva ("love a ulovljeni," Nastasijević). Zato se u Danteovom svetu menja raspored i odnos vrednosti. U njegovom svetu papa zauzima niže mesto od gmaza i guši se u večnim mukama, a Beatriče, ili neka druga čista duša koja je bila neprimećena u zvaničnom svetu, slobodno se širi nepreglednim prostranstvima raja (i njegove svetlosti). Ovo sve postiže zanosom i vizijom. Kod Dantea, ideje i emocije govore iz vizija. 

Ali ni pakao ni raj ne mogu biti stvoreni idejama o dobru i zlu, o kazni i krivici. Oni postoje ili ne, nezavisno od čovekovih ideja, čovekove volje ili logike. Ono što olakšava, a s druge strane otežava, celu stvar, jeste da ni za jedno ni za drugo ne postoji dokaz. Ako nema dokaza, to olakšava mogućnost negacije ovih ideja. Ali, ako nema dokaza, to otežava dokazivanje da to nije tako. Na ovaj način otvara se prostor za manipulaciju, koja je pre svega mentalna, i računa na "skrivenog" Boga kao svoju osnovnu snagu. Jer, smatra se, ako se u Boga veruje, onda se mora verovati u sve ono što od Boga dolazi, pa makar u obliku ljudske reči ili religije od čoveka propisane. 

Šta sve od Boga dolazi niko nikada nije utvrdio, ali se može tvrditi da život može biti najveća i jedina reprezentacija Boga, te kao takav i jedini izvor saznanja o Bogu. U tom smislu, svaka religija jeste odraz tog istog života pa se može braniti teza da su religije od Boga, ili Božja reč (knjiga koja predstavlja određenu religiju), onoliko koliko je i svaki drugi proizvod života Božje delo i Božja reč. Na ovaj način i svako biće, kao proizvod života, jeste Božje dete (Božji sin); od atoma do galaksija, ili od mrava do čoveka. Bog ne može biti Bog ako ne obuhvata sve. Bog koji isključuje nije Bog, zato sve mora biti u okviru Boga. Ako je sve u okviru Boga, onda su i vrh i dno u tom istom okviru; i pakao i raj. Put prema Bogu nije put u raj, već put kroz pakao života. U ovom smislu, život je jedino mesto u kome se plaća "kazna". Ali, Bog ne bi bio Bog ako mora, ili želi, da kažnjava, jer Bog, svojom voljom, može onemogućiti greh kao razlog krivice i kazne. 

Ako se udaljimo od ljudske logike (i paradigme) onda možemo zaključiti da nema prave krivice ni prave kazne i da su tajna, lepota, i vrednost života sadržani u njegovim protivrečnostima. Na ovaj način shvaćen, život je jedina vrednost a njegova cena plaća se njegovim protivrečnostima. Jedino u životu plaća se cena jer bez života, ili van života, nema vatre, nema oblika i materije ljudskom logikom shvaćenih, što znači nema ni mogućnosti za greh ili krivicu, ni razloga za kaznu. Ukoliko bi i postojao razlog, on gubi značaj jer ovo je svet bez mogu}nosti za bol, a bez bola nema ni krivice ni kazne u pravom smislu. 

Ovom logikom gledano, samo u životu postoje krivica i kazna, bol, pad, uspon, lepota, nada, kretanje . . . Samo u životu postoje vatra, lepota (raj) i užas (pakao). Ako sada napravimo inverziju druge vrste, da u životu, kao i u Komediji, pakao vrši pravu ulogu čistilišta, onda možemo reći da je život ne samo čistilište već, kao takav, i jedini pravi pakao, sa svojom uzvišenošću i niskošću. Život je prolaz kroz ništavilo. Ništavilu se jedino može narugati život, a ne raj. Jedino paklena snaga može uzbuditi raj, čistoću, i nepokretnost ništavila. Bez krivice, bez bola, ne bi bilo pravih i velikih emocija i osećanja. Lepota bi izgubila snagu pred letargijom ostvarenja. Čišćenjem duše zaslužuje se nebeska lepota. 

Per correr miglior acque alza le vele 
omai la navicella del mio ingegno, 
che lascia dietro a se mar si crudele; 
e cantero di quel secondo regno 
dove l’umano spirito si purga 
e di salire al ciel diventa degno. 

Da bolje vode brazde diže jedra 
brodić mog duha u lutanju dugom
napuštajući grubog mora nedra; 
A sad ću pevat o kraljevstvu drugom 
gde ljudska duša postaje čistija 
nebeskim spremna da se vine krugom. 

Čistilište, I: 1-6

U srži života jeste borba—rat. Kao poprište stalnog rata, vidljivog ili nevidljivog, život je jedini mogući i zamislivi pakao. Život je kreacija, i u svojoj srži sadrži nešto đavolsko. Bez cene, život gubi smisao. Zlo se iskupljuje lepotom sveta, a bol vrednošću. Bez suprotnog pola, vrednost gubi vrednost. Život je uspostavljanje vrednosti kroz kontrast i paradoks. U životu se određuje svaka vrednost i svačije mesto. Plavetnilo neba jeste njegov izraz raja, a mrak i zlo podsetnici su njegove cene. I u raju i u paklu, van života, nestaju sve vrednosti. Svet bez vrednosti jeste mrtav svet. Život je jedini mogući svet, jedina moguća nagrada i kazna, jedini mogući pakao i raj. 

Ukoliko čovek shvati pravi činilac, ili faktor života i istorije, utoliko se suprotstavlja stihiji, ili faktoru stihije, šanse, on postaje pravi kreator istorije, što znači samog života. Onoliko koliko može da shvati uticaj paradigme u svom životu, ili istorijskom trenutku, toliko može da shvati pravu prošlost i istoriju, i na taj način (u smislu Eliotove ideje iskazane u eseju "Tradicija i individualni talenat") utiče na ovu istu prošlost, utičući na sebe. Ovde nas zanima faktor kao vrednost (istina) koja često izmiče ljudskoj normi i definiciji i na taj način nije baza paradigme, već je njena baza nešto drugo što se u ovu vrednost prerušava i prodaje u njeno ime. Problem nije u paradigmi (koja je potrebna), već u paradigmama koje ne reprezentuju prave faktore iskreno. Što je paradigma više udaljena od izvora (faktora), to je manje tačna i iskrena. Pravi faktor postaje paradigma bez reklame, a nametnuta paradigma ne može opstati bez neke vrste dogme i indoktrinacije. 

Postojeći trenutak unapređuje se pravilnim shvatanjem starog trenutka i shvatanja, ali i modifikacijom starog shvatanja. Unapređenjem starog shvatanja čini se usluga tom shvatanju, ili njegovim tvorcima, jer se unapređuje put prema istini. A ako su pobornici puta prema istini to stvarno želeli—istinu, onda im ovo ne da smeta, nego bi ih moralo radovati (ako bi bili u prilici da to iskuse) jer doprinosi njihovom cilju. Na takav način smanjuje se prostor paralelnim istorijama stihije i šanse, a otvara prostor pravom faktoru kao kreatoru smisla, reda, i istorije. Dante se, instinktivno, bori za smisao putem prepoznavanja faktora istorije oličenom u vrednosti. Vrednost smanjuje mogućnost za puku šansu i neku vrstu istorijskog ruleta gde kockari, počesto kao glavni i neodgovorni protagonisti, određuju put (i način mišljenja putem mnogobrojnih paradigmi). Ali čistoj duši put je uvek otvoren prema zvezdama. 

lo ritornai da la santissima onda 
Riffato si come piante novelle 
Rinovellate di novella fronda, 
Puro e disponto a salire a le stelle. 

Iziđoh iz te najsvežije vode 
nalik mladoj krošnji punoj gnezda 
kojoj zeleni listovi svi gode, 
Svež i spreman da vinem se do zvezda. 

Čistilište, XXXIII: 140-145 

Čistilište, kao prolaz, ipak ostavlja nadu. Jer gde god postoji prolaz, postoji mogućnost izbavljenja, ili vinuća i pada; prolaska iz jedne sfere u drugu. Koliko god da je pakao izdvojen od raja, ipak, svet je samo jedan. Čistilište održava ravnotežu. 

PARADIGMA I ISTINA U KOMEDIJI 
DANTE I HRIŠĆANSTVO 

Firenca u trinaestom veku jedan je od najmoćnijih everopskih centara, ne samo kulturnih, već ekonomskih i vojnih. I pre ovoga, Firenca stvara preduslove za pojavu renesanse u kulturnom i svakom drugom pogledu. Dante je ponosan, ali izvor Danteovog ponosa i snage nije samo veličanstvena Firenca, već seže dalje, do klasičnog Rima. Verovatno je zato Dante smatrao da vuče poreklo iz starog Rima (bez dokaza, naravno, što je manje važno ako se bavimo faktorom). Ova činjenica-podatak (da Dante tako misli, ili želi da misli, a ne da li je to stvarno tako), na površnom nivou, moglo bi se reći da je posledica sujete; naročito zato što nije potkrepljena dokazima. Ali ako se dublje zađe u suštinu porekla, ili prava na uspostavljanje relacije, onda je to više pitanje identifikacije nego podatka ili proverljivosti podatka. Sigurno, pošto svi stari Rimljani nisu nestali bez potomstva, da je njihova krv razvejana kroz mnogobrojne porodice i dospela u razne krajeve. U ovakvom, uslovnom, scenariju nije nikako nemoguće da Dante vuče poreklo od starih Rimljana, što ne isključuje poreklo od nekog od znamenitih, ili najznamenitijih, Rimljana. 

Ali ovo je manje važno i suviše hipotetično. Ono što je od izuzetne važnosti, i što nije hipoteza, jeste duhovno poreklo i osećaj duhovnog pripadništva u okviru određenog sistema vrednosti. Dante, nesumnjivo, po dubljem shvatanju sveta i hijerarhije njegovih vrednosti, više pripada svetu starog Rima, nego hrišćanstva (nezavisno od njegove duboke hrišćanske religioznosti). Dante živi u jednom svetu čije određene vrednosti prihvata (simboliku, religiju) ali standardi i kriterijumi kojima meri i vrednuje taj, svoj, svet klasični su. I ovde, kao i u mnogim drugim aspektima vezanim za Dantea i Komediju, susrećemo se s paradoksom. 

Da bi se shvatili ovi paradoksi, ne samo u Danteovom slučaju, potrebno je pozabaviti se već pominjanim fenomenima paradigme i faktora kao kreatora pojedinačne sudbine i istorije. Dante veruje u Boga i najverovatnije da bi, po svome mentalnom sastavu, bio vernik u bilo kom vremenu ili društvu. Lako je zamisliti Dantea kao vernika u klasičnom Rimu. Isti ovaj Dante bi u Rimu bio ili orator ili pesnik ili državnik i vojskovođa, ali bi verovao u rimske bogove (hrišćanstvo ima anđele i svece umesto mnoštva bogova, što prilično vrši istu praktičnu ulogu koju vrši mnogoboštvo u paganskim religijama). 

To što je Dante hrišćanin posledica je paradigme, a to što je vernik posledica je faktora. Religija, stvorena od čoveka i nametnuta čoveku, jeste paradigma, a vera u Boga (sama po sebi i nezavisno od propisane religije) jeste faktor. Tvoritelj jedne jeste čovek koji tvrdi da beleži božje reči, a tvoritelj druge jeste nepatvoreni doživljaj sveta u kojem se ovaj doživljaj javlja kao jedina moguća interpretacija glavnog faktora sveta i istorije—Boga. 

Dante jeste hrišćanin jer ni on nije uspeo, niti mogao, izbeći sve paradigme vremena, ali ceo njegov život i delo govore da je on u ličnom odnosu s Bogom bez posredstva religije. S druge strane, sam Pakao i osuda velikog broja crkvenih ličnosti, ne samo svetovnih, govori o nepristajanju na paradigmu. Hrišćanstvo prisvaja Boga na način da otpisuje njegovu mogućnost van svoje knjige (time ga umanjujući). To znači Bog je ono što mi kažemo jer mi govorimo Božje reči. A ko se može suprotstavljati Božjim rečima? Glavni trik leži u ovoj jednostavnoj promeni uloga i u identifikaciji Boga i čoveka, odnosno brisanju njene razlike. Jer ako se kaže—ovo je Bog rekao, to automatski postaje bezuslovna istina, nezavisno od činjenice da je to nemoguće proveriti i dokazati. Svaka provera ove vrste apsurdna je, i sama po sebi besmislena, dakle izlišna. Ali ovo ne umanjuje njeno dejstvo jer se promenom uloga, i putem ovakve identifikacije, postiže isto ono što ostvaruje faktor u odnosu na Boga, sa ili bez posredstva religije, a to je vera kao opklada. Kako nema dokaza, ovo je lični izbor. Ali paradigma nije lični izbor; zato ljudi veruju u Boga posredstvom različitih religija i svi ubeđeni da su podjednako, ili više, u pravu. 

Paradigmi, koja nije reprezentacija pravog faktora, jedino se može suprotstaviti hrabrost, a ne volja ili inteligencija. I volja i inteligencija često su u službi ideja (nepotvrđenih), ili kreiraju ideje, nasuprot i uprkos pravim faktorima, kojima se sprovodi interes (ili volja za moć), a ne istina. Jedino prava vrednost može biti hranjena pravim faktorom, i u povratnom dejstvu hraniti njega, da bi iz ovakve simbioze umnogostručila svoju snagu i trajanje. Osvešćenje ove vrste (kroz čistoću duše, što je osnova hrabrosti) vodi ka svetu koji se razvija geometrijskom progresijom, proporcionalno svojoj iskrenosti. Jedino svet prave hijerarhije vrednosti može biti i svet prave sinergije. Dante na najbolji način predstavlja tragediju istorije. Konflikt između misli i osećanja, želja i verovanja, starog (klasičnog) i savremenog; istine i paradigme ili nemogućnosti da se jasno razazna granica gde prestaje istina, a počinje laž ukamuflirana u istinu, u Boga, ili bilo šta drugo. 

I pored prosperiteta Firence, Dante živi u Evropi koja je još uvek daleko od nekadašnje slave i veličine koju je oličavao Rim. U svojoj knjizi Svet osvetljen samo vatrom (A World Lit Only by Fire, 1992), Vilijam Mančester podvlači zanimljive činjenice. Naime, da u Evropi sve do petnaestog veka ljudi, u većini, spavaju u istim prostorijama s domaćom živinom, u posteljama punim insekata; da su najbolji putevi još uvek starorimski i da su ogromne teritorije Evrope prekrivene šumama; da još uvek ne postoji čak ni ham za konje. 

Dante živi u toj istoj Evropi. Postoji Evropa Firence, Rima, Pariza, i njihove veličanstvenosti, ali postoji i druga Evropa, njen najveći deo, koja je daleko ispod nivoa staroga Rima. Ova i ovakva Evropa stvara preduslove za rođenje modernog društva, ali ovakva Evropa je zbunjena, razjedinjena, bez pravog kursa ili nekoga ko bi ponudio pravu navigaciju. 

Moglo bi se reći da je Danteov stil romansko-gotski, ali ja se usuđujem da tvrdim da je Dante prvi i pravi predstavnik renesanse, iako je bio zanemaren u renesansi (a na engleski jezik preveden prvi put tek polovinom devetnaestog veka). Ideja je važnija od stila. Dante je svestrani intelektualac koji duboko doživljava svoje vreme i još bolje uviđa, usudio bih se da tvrdim, od renesansnih univerzalnih genija (bilo da govorimo o Leonardu, Mikelanđelu, ili Makijaveliju), duh vremena. Ali duh vremena kao celine, bez ruptura. 

Umetnici renesanse nisu imali ovakav doživljaj, već su želeli da presade duh jednog vremena, i njegova estetska pravila, da bi ih primenili u svom. Kod njih ovaj odnos je pomalo veštački, dok je kod Dantea odnos prirodan. Dante ne oseća vremensku razliku. On podjednako prirodno živi u oba vremena. Dante je sav od ideja i vodi intenzivan i neprekidan razgovor s vremenom. U ovom razgovoru bliži su mu Vergilije i Homer, možda čak i od Bruneta Latinija. Kod Dantea, prava vremenska ili kulturna distanca ne postoji. On je istovremeno, svojim duhom, i u starom Rimu i u svojoj Firenci (ili drugim gradovima svoga izgnanstva). 

On niče iz tradicije na koju se prirodno nastavlja, i razvija u svome svetu kao moderan bez potrebe da oponaša ili presađuje (formalno) jedan umetnički ideal ili kriterijum koji u njemu prirodno živi. U tom smislu Vergilije nije neko ko živi u drugom vremenu, već Danteov savremenik. Dante, iako modernom čoveku bliži od antičkih stvaralaca, i moderniji, te iste antičke stvaraoce doživljava bez teškoće koju nameće vremenska distanca i s kojom se suočava moderni čovek. U ovom smislu Dante je podjednako antički, srednjovekovan, koliko i moderan. U Danteu se stiče ne samo duh jednog vremena, njegovog, već duh cele evropske civilizacije od antike do danas (jer vreme danas i čovek danas oblikovani su vremenom prošlim). 

Ono što Dantea čini različitim jeste ne samo njegova emocija (duša) već njegov moral koji je više starorimski nego savremen (misli se na njegovo vreme). Već hiljadu godina (Danteovo vreme) traje proces odronjavanja stubova rimske i grčke kulture za koje bi se moglo reći da tvore bazu jedne, i jedinstvene, evropske civilizacije. Ovo odronjavanje nije bilo slučajno, ili samo po sebi, već mu je doprinela paradigma kao kreator istorije. Korupcija postaje nepisani standard. Zato je moguća pojava Makijavelija (što ne znači da je on bio nemoralan), izuzetnog mislioca, ali koji svoje ideje stavlja u službu vladara nezavisno od toga da li je vladar ispravan ili da li njegove ideje i politika zaslužuju podršku. Makijaveli ovom pitanju prilazi bez emocija i ne zanima ga karakter Čezara Bordzije, niti dalekosežnost i ispravnost njegove politike. Makijaveli pravi, u vidu uputstava i saveta, prvu teoriju realne politike. 

Ako umetnik jeste neko u kome se stiču i prelamaju događaji društva i istorije na jedan izuzetan način, onda i on sam, kao proizvod tog vremena i istorije, mora biti njegovo delo i slika (najbezazlenija ljubavna pesma ili ep podjednako) tog vremena i istorije, uključujući i njegove paradigme. Čini se ipak da je progres, najčešće, samo moguć ili proporcionalan snazi kojom se odstupa od pojedinih preovlađujućih paradigmi datoga trenutka i istorije. Ukoliko se radi o naučnicima, onda se to može meriti novom teorijom ili novim objašnjenjem, zakonom, nekog prirodnog fenomena; ako se radi o umetnicima, onda se meri vrednošću (koja do sada nije pokazala ili dokazala progres, već, u najboljem slučaju, održavanje nivoa vrednosti). Slično je i u nauci, ali se progres društva, uslovljen novim pronalaskom, meša sa vrednošću ovog istog dostignuća, koje najčešće nije vrednije od starog, već je posledica i nastavak starog, i po vrednosti (u okviru konteksta) ga ne nadilazi. 

Ali šta je to što čini vreme u pravom smislu, istoriju, i šta je to što čini velikog stvaraoca i veliko delo? Šta stvara preduslove za Dantea, pored porodice, porekla, vaspitanja, obrazovanja, užeg ili šireg društvenog konteksta, nasleđa, vere, istorije kao takve (namerno pdvlačim reč—kao takve, jer mi ne znamo da li je mogla biti drugačija)? O ovome malo znamo, i pored miliona napisanih knjiga. 

Ako je čovek, uopšte, uslovljen onim što zna, ali i onim što ne zna, te ako je uslovljen i onim za što sigurno zna da je tačno, ali i onim za što samo misli ili je ubeđen da je tačno, ovome ne može pobeći niko, pa ni vrhunski naučnik, umetnik, vojskovođa, vladar. Ovde, i u ovakvom slučaju ili kontekstu, veliku ulogu igra paradigma. Jer paradigma može biti nešto neprikosnoveno (što je gotovo nemoguće, ali moramo prihvatiti da su dva i dva četiri), ali i nešto što se kao neprikosnoveno, ili bezuslovno tačno, predstavlja, a u stvari je izraz ubeđenja ili vere, a ne bezuslovno i istine. Vera, na primer, sama po sebi jeste pitanje, ili opklada ako se nadovežemo na ideju skrivenog Boga (Lisijen Goldman oslanjajući se na Paskala i Rasina), i pitanje izbora da li da se veruje ili ne, dakle pitanje ličnog ubeđenja koje vodi ka verovanju ili ne. Svet bez Boga tužan je. To Dante zna. Zato veruje. Dante otkriva ono čega se najviše plašimo—nas same. 

Šta je faktor istorije, ili bolje reći šta su pravi faktori istorije? Na ovo pitanje ne može odgovoriti puki istoričar, ma koliko učen bio. Čak i kada bi svi podaci bili poznati, to ne bi bilo dovoljno za pravu sliku istorije. Beleženje podataka je zapisništvo, dokumentaristika, a ne prava slika istorije. Pravu istoriju čini faktor. Pravi istoričar bavi se faktorom, a zapisničar događaja bavi se podacima. I ukoliko bi se svi podaci znali, nikada ne bi bilo moguće utvrditi sve faktore (samo na osnovu podataka) koji su uticali na pojedine događaje. Istorija se predstavlja kao nešto defintivno, a, najverovatnije, mogla je biti drugačija. Šta je ono što čini, putem slučaja ili neminovnošću, da istorija bude baš takva kakva jeste, sa svim njenim događajima, a ne drugačija? Istorija je imala potencijal da se razvija u mnogo varijacija i pravaca, ne samo jednom, u zavisnosti od događaja koji su mogli biti drugačiji da ih je nešto uslovilo na drugačiji način. Ono što uslovljava događaje jeste faktor istorije. 

Izdvajanje i bavljenje faktorom istorije mnogo je važnije od bavljenja podacima. To potvrđuje Plutarh kome je važniji bio karakter protagonsita istorije nego puki podatak. Na ovo pitanje samo može odgovoriti filozof istorije. Kao što i na prava pitanja biologije ili medicine, odgovore mogu pružiti samo filozofi biologije ili medicine. Iza osnovnih pitanja bilo koje nauke, i umetnosti, krije se filozofija, jer samo se putem filozofije na ova pitanja mogu naći odgovori; pa i na pitanje lepote. Na ovom nivou, svi su stvaraoci (umetnici, naučnici, filozofi) isti, ili teže istom cilju različitim sredstvima. Svi tumače svet i trude se da ga unaprede. Verovatno zato nauke, u svojim prvim oblicima, nisu bile izdvojene od filozofije. Razvoj (uslovno rečeno) ljudskog društva čini ove podele. Ali ono što je najparadoksalnije, nije njihovo izdvajanje, već njihovo, gotovo konačno ustoličenje i izdvojenost, definisanost. Ova ovakva izdvojenost od prvobitnih, i osnovnih izvora, može se ostvariti samo putem paradigme. 

Sve je tehnika ili zanat, čak i nauka, shvaćena kao puka tehnologija, samo je zanat, nezavisno od naizgled velikih rezultata. Ali samo pitanje zašto, ili kako, i traženje odgovora na ova pitanja, vodi razrešenju problema—istorijskog, naučnog, umetničkog ili bilo koje vrste. A to je filozofija. U umetnosti, pitanja zašto i kako manje su vidljiva, ali ona su u osnovi umetničkog angažmana, te u ovom smislu nema značajne razlike između Platona, Dantea i Šekspira na primer. Ako već pominjemo Platona, moramo se složiti sa Šelijem (esej "Odbrana poezije," A Defense of Poetry, 1821) koji Platona, uz neke druge filozofe, vidi kao pesnika (iako Platon uskraćuje mesto pesnicima u svojoj državi, što je samo potvrda, opet, paradoksa druge vrste, jer Longin smatra da je Platonova podsvesna želja bila da nadmaši Homerovu slavu). 

Nema umetnosti bez uzvišenosti i nema pakla bez uniženosti. Ka uzvišenosti (nekoj vrsti dostojanstva) ne vodi samo talenat i poseban (izuzetan) doživljaj sveta već, možda i više, karakter oličen u herojskom duhu. Samo herojski duh razmiče granice i pristaje na teškoću i ličnu žrtvu kao garanciju tog istog talenta i doživljaja. Herojski duh ne meri ni sreću, ni uspeh, ni položaj uobičajenim načinom i merom. Dostojanstva nema u zlu, nezavisno od položaja, a herojski duh postiže uzvišenost (kao meru sreće i dostojanstva) i u nesrećnim okolnostima. Neko sa herojskim duhom nikada nije nesrećan, jer uspeh, položaj i zadovoljstvo meri, ne trenutnim osećanjem, već ciljem. Sve ovo Dante, u gradacijama vrednosti, kroz pakao i raj, razotkriva. 

Neko ko je imao položaj u svetu, a bio karakterna nula ne može ni imati ni shvatiti pravu vrednost ispunjenosti i sreće hranjene dostojanstvom, jer mu nedostaje pravilan sud. Kako ne može da sudi na pravi način o dobru i zlu (zbog svog mentalnog i karakternog nedostatka ili oštećenja) nikada ne može ni imati pravo osećanje uspeha, dobra, ili ostvarenja, te time sreće. Njegova sreća počiva više na zluradosti i znanju da je neko drugi nesrećan, nego na ličnom ispunjenju. 

Dante želi da razbije i paradigmu autoriteta, vlasti (crkvene ili svetovne) čuvanih i branjenih manipulacijom pod izgovorom dobre ideje. Dante zna da se, često, iza najboljih ideja kriju najveći zlotvori. Priča o paklu i raju jeste priča o ljudskom karakteru. Dno (pakao) pripada gmizavcima i insektima u ljudskom obliku jer su bez karaktera, a vrh (raj) pripada lepoti i herojskom duhu oličenim u Beatriče i onima kao ona. Lepo teško može da greši jer je u osnovi lepote—dobrota. Herojskog duha nema bez dobrote. Na ovaj način shvaćen, herojski duh je vrhunac lepote, i izraz najuzvišenijeg doživljaja sveta. 

Zlo se može pobediti i nadvladati samo herojskim duhom. Protiv zla se bori herojstvo, a ne puki talenat, ili dobričina koji je dobar jer spava i prihvata bez mogućnosti na grešku. Zla nema bez pristanka. Oni koji pristaju osnovni su izvor zla, jer zlo cveta tamo gde nema otpora, a umire tamo gde se susreće sa herojskim duhom. Samo proverena, dokazana dobrota, jeste dobrota. Jedina mera dobrote jeste herojski duh. A bez dobrote nema mudrosti, ni bez mudrosti pravoga talenta i doživljaja sveta. Onda se mora zaključiti da je herojski duh u osnovi mudrosti i talenta. 

Sve ovo izvire iz čistoće duše. Jedino duša s ovakvim osobinama može sebe uznositi ka beskraju. Dante je veliki zato što je heroj, a ne zato što je pesnik, odnosno Dante je onoliko pesnik koliko je heroj. Svako može naučiti da piše pesmice (ritmički složene reči i rime sa zvukom bez pravog značenja, ili prozu izlomljenu u stihove, pa čak i tehnički majstorske stihove), ali retko ko može da peva iz dubine duše iskrenošću heroja. Kroz Dantea peva herojski duh i neuprljana duša sveta, a to što je on pesnik samo je instrument jedne veće i uzvišenije ideje. 

Jedino život s idealom i pravom svrhom ima vrednost. U tom smislu poezija je sredstvo i izraz ove vrednosti, a ne cilj. U tom istom smislu Lazar Pecirep je pesnik, podjednako kao Miloš Obilić (ili stvarni ili imaginarni Kralj Artur) jer oličavaju poeziju podviga i herojskog čina. (Zato je Homer bio neprevaziđeni Platonov ideal i inspiracija.) Mnogi su ambiciozni, ali retko ko svoj položaj zaslužuje svojom dušom. U ovom smislu shvaćena, duša je jedini pravi izvor vrhunskog dela, bilo koje vrste, te time i pravog progresa. Svet pokreću bazične energije, a ne talenat po sebi. Talenat je vredan samo ako crpi snagu iz ovih osnovnih energija. 

RAJ 
LJUBAV I LEPOTA 

Dante nije veliki zato što je napisao Komediju, već zato što je Komedija božanskom rukom napisala njega. 

La gloria di colui che tutto move
per l’universo penetra, e risplende 
in una parte piu e meno altrove. 
Nel ciel che piu de la sua luce prende 
fu’ io, e vidi cose che ridire 
ne sa ne puo chi di la discende; 
perche appressando se al suo desire, 
nostro intelletto si profonda tanto, 
chi dietro la memoria non puo ire. 

Slava Onoga, svega pokretača
sav univerzum prožima i blista 
slabije negde, a ponegde jača. 
A ja na nebu sred sjaja tog čista 
bejah i videh stvari koje reći 
ne zna nit može tu biti zaista. 
Jer, žuđenoj se približujuć sreći, 
naš um u takve dubine tad tone 
da pamćenje ga ne može doseći. 

Raj, I: 1-9

Put sveta mora biti put prema svetlosti. Sveta nema bez svetlosti. Ni lepote nema bez svetlosti, pa je put prema svetlosti put prema lepoti. Svetlost je i izvor i cilj života, a lepota—njegova nada. Put kroz Komediju, kao i put kroz život, jeste put ka idealu. Beatriče nije žena, već ideal. Beatriče je personifikacija lepote i svetlosti, ili idela lepote i života. Život može imati vrednost samo ako je hranjen idealom. Ideal je vrhunac, i kao takav—cilj. Ka idealu se teži, i to je svrha. Svrha je nada. Bez svrhe nema nade. A prave svrhe ne može biti bez lepote, jer pravoj svrsi je potreban dovoljan razlog. Jedini i pravi razlog jeste lepota, jer lepota rađa ljubav; ili ljubav rađa lepotu, svejedno. Ovo su osnovni faktori i pokretačke energije Danteove emocije i Danteovog sveta. 

Qual e ‘l geometra che tutto s’affige 
per misurar lo cerchio, e non rirova, 
pensando, quel principio ond’ elli indige, 
tal era io a quella vista nova: 
veder voleva come si convenne 
l’imago al cherchio e come vi s’indova; 
ma non eran da cio le proprie penne: 
se non che la mia mente fu percossa 
da un fulgore in che sua voglia venne. 
A l’alta fantasia qui manco possa; 
ma gia volgeva il mio disio e ‘l velle, 
si come rota ch’igualmente e mossa, 
l’amor che move il sole e l’altre stelle. 

Kao arhitekt koji bez prestanka 
i zalud meri kvadraturu kruga, 
misleći koji uslov mu sve manjka, 
Takav beh kad se javi slika druga: 
hteo sam videt kako se to slila 
slika i krug i zatim stala u nj'ga;
Ali ne imah za to dobrih krila: 
tad moj duh prože takvo iskričenje 
da mu je želja ispunjena bila. 
Ubrzo minu višnje proviđenje; 
al' mu uz volju i želju već sve zda, 
nalik točku što pušta se i penje, 
Ljubav, pokretač sunca i svih zvezda. 

Raj, XXXIII: 133-145

Ako su prvi stihovi Komedije dovoljni za prvu ljubav, oni koji za njima slede više su nego dovoljni za životnu. A bez emocije nije moguće voleti, niti uživati u lepoti. 

-Dejan Stojanović 

Zenit, magazin za umetnost, nauku i filosofiju, tema broja, Dela koja volimo, broj 9, oktobar 2008. 

Napomena: Stihovi Komedije u prevodu na srpski citirani su prema sledećima izdanjima: D. Aligijeri, Pakao, u prevodu Mihovila Kombola, Beograd, 2007; D. Aligijeri, Čistilište, izveo na izvornim instrumentima Kolja Mićević, Beograd, 2005; D. Aligijeri, Raj, izveo na izvornim instrumentima Kolja Mićević, Beograd, 2005.k here to edit.

Сан сваког песника јесте да напише своју велику, јединствену, свеобухватну књигу у којој ће на прави начин изнети све своје мисли и осећања што се јављају у дугим разговорима са светом. Под оним свет подразумевам све појавно и апстрактно што у језику постоји. Што је именовано и што се може именовати. Oбимом замашна пенталогија Дејана Стојановића Свет у нигдини је покушај да се напише таква књига. Ово петокњижје о свету и светлости – амбициозан је подухват.
                Дејан Стојановић се подухватио сложеног и тешког посла да нам изнесе своје схватање света, његовог настанка и смисла, главних његових манифестација, а које не би ни постојале изван нашег појмовног система и језика. Да би у овом послу успео, Дејан Стојановић се служи прерађеним, сажетим и синтетисаним облицима древних космогонија, понајпре асирско-вавилонске, египатске и старогрчке, римске и јудео-хришћанске.
Тих пет космогонија, тачније њихови делови, биће употребљени у изградњи једне нове, друкчије космогоније која се више осврће на библијско наслеђе него на достигнућа савремене науке. Отуд се у тој космогонији као главна божанства појављују Озар, Зевс, Јунона. Озар је у тој космогонији бог-праотац, онај који је створио све из првобитног хаоса, па и самог Зевса. Озар понајвише има особине древног бога Озириса. У њему је све садржано: и светлост и тама, и живот, и смрт и васкрсење; он има дружбеницу која му је и жена, и ћерка, и љубавница... Она има све особине богиње Изиде и овде се појављује као Зора. Стојановићу је битан Озар. Он је оличење свеукупности која влада под знаком хармоније. Са њим све почиње и све се завршава.
 Нешто касније у свој пантеон Стојановић уводи и Бога, Ђавола и анђеле који радозналом лирском субјекту објашњавају основне принципе устројства света.
Најчешће речи које се помињу у петокњижју Дејана Стојановића Свет у нигдини jeсу светлост, мрак, тама, свет, Бог, ђаво (Стојановић ђавола пише малим словом), нешто, ништа, ништавило, празнина, живот, смрт, простор, космос, реч, ватра, пакао, рај, истина, вид, разум, знање. Све ове речи су теме његових песама у Пенталогији, обимној песничкој расправи о постанку света и човека, о историји, религији, моралу, вери, добру и злу, језику...
Прва књига Пенталогије, Озар, започиње као свима добро познати еп Илијада: стиховима у којима се лирски субјект обраћа неком моћном (у случају старогрчког епа богињи) да отпочне песму о славном догађају. Стојановић се у свом петокњижју не обраћа ни Озару, ни Зевсу ни Јунони, нити Вили (са којом иначе раправља и о принципима песничке уметности). Он се обраћа некоме ко се увелико опробао у песничком занату, оцу свих песника, Хомеру. Дакле, уместо музе он призива песника. И то најбољег међу најбољима. И, тражи од њега да му исприча причу о најважнијем од свих догађаја – причу о стварању света:
„Певај ми Хомере о историји звезда и историји Земље,
О тамној звезди која Зевса из пене мрака рађа,
О његовој деци и другим боговима мрака и светла,
О зори која својим руменим прстом открива порекло дана,
О путевима светлости и путу памћења, разума и знања,
О прошлој и будућој слави; о изворима надахнућа,
О мудрости покопаној древне Атлантиде; о вулканима,
О прастарим громовима и муњама; о срећи и несрећи;
О првим орканима и тајфунима, метеорима и кометама
Што оплодише планету Земљу пре рођења Балкана;
О морима и бурама и најмагичнијем од свих мора,
О Медитерану који је и тебе научио да певаш.“                                                                                              („Proemium“)
Списак жеља упућен Хомеру у овом прологу заправо је списак тема које је Стојановић себи задао и на које има намере да одговори, надаље, у петокњижју. Да ли је на све одговорио, велико је питање, али их је све, и још низ подтема које оне повлаче за собом, узео у разматрање.
Кажем „узео у разматрање“ као да је реч о неком сувопарном трактату у стиховима, а не о песничком тексту. Насупрот. Реч је о песничком бављењу проблемима који су одувек заокупљали и филозофе. Његов језик је почесто и  есејистички, скоро филозофски. За Стојановића је поезија начин размишљања, исто као и филозофија. Поезија је друкчији начин саопштавања филозофских идеја... Потврду за то можемо добити у драмолету, „Сан први,  Вила“,  у књизи Свет у нигдини (ако је та дијалошка теоријска расправа о уметничким изражајним формама – написана што у прози што у стиху – уопште драмолет). Ту се између лирског субјекта и Виле одвија овакав разговор:
„ – Парменид и Емпедокле саопштавали су своје философске идеје путем стиха.
ВИЛА: Да. Функционална разлика између стиха и прозе није била толико велика као данас. Зато је Лукреције могао тако лако да саопштава идеје стоика у стиху, а да при том створи дело изузетне песничке вредности“.
Нешто даље Вила проширује своје објашњење:
ВИЛА: (...) „ Први облик артикулисаног израза идеја морала је бити нека врста молитве или инкантације, песме. Чак и уколико је била религиозна, начин је био уметнички. Религиозну свест, или религиозни утицај, није могуће остварити без магијског дејства речи. Магијско дејство речи могуће је остварити само уз помоћ уметности. Тако је настала поезија. А то је била основа за развој религије и философије. (Зато је Библија пре свега песнички текст.)
Оваква врста артикулације говора доводила је човека у додир с природом и свемиром. Тражећи одговоре, песник је магијском  или песничком употребом језика изоштравао своју мисао. То је била база философије. А онда су се науке издвојиле“.
Ето зашто лирски субјекат на почетку Стојановићеве Пенталогије уместо музе, уместо богиње, призива Хомера. Он тражи помоћ и подршку од некога коме је дато да сазна све тајне света, па и тајне богова, па и тајне вулкана, муња и громова којима ће се, у дубинама постхомеровског доба, бавити егзактне науке.
Хомер, који се јавља већ у следећој песми, не обећава да ће објаснити свет, већ да ће испричати причу о човеку, јер „Цела историја је прича о човеку; она човека прича“. То је сасвим у складу са Стојановићевим ставом да свет изван човека и његових представа о њему, изван језика који именује све чулно и појмљиво, не постоји. За њега свет изван нас не постоји.
У другој књизи Свет и Бог Стојановић разрешава, на свој начин, нека од битних питања, која одвајкада муче човека: о свету, ништавилу, животу, смрти, љубави, мржњи, паклу, рају, Богу и ђаволу.
Свет је светлост, подједнако као и тама. И све што постоји има своје друго лице, своју супротност: наспрам света је ништавило, наспрам живота је смрт, наспрам љубави је мржња. Тек спојени, заокружени они чине целину: свет без ништавила не постоји, нема живота без смрти и обрнуто, нема љубави без мржње нити мржње без љубави. Свет за чијом истином трага лирски јунак Дејана Стојановића сав је у антиномијама.
Интересантно је да у том свету, како тврди Стојановић, ђаво не постоји јер je он сам Бог. Једини Ђаво је Бог, јер само Бог може да има такву моћ.
 Тако не постоји ни пакао, јер пошто је све Бог, он самог себе не може да ставља на муке. Пакао је овоземаљски. Он је производ света, а не божје дело. Њега је, тврди Стојановић, измислио сам човек.
У складу с тим, ни рај није некакво посебно место. Једини рај је живот са свим својим слабостима. Безгрешни рај припада леду и ништавилу јер нешто значи овоземаљско и не може бити безгрешно. Само је ништа безгрешно. Нема, дакле безгрешног раја. Уколико би постојао сам по себи, а не као производ људског ума, рај би био ништавило. А представа о њему је врло сликовита и жива. Људска.
Једино Бог је самодовољан, јер све произилази из њега.
Стојановић у Пенталогији врло брзо напушта антички терен, свет хексаметара и псеудохексаметара, и актере који су играли главне улоге у старом свету. Он се пребацује у свет Библије чије загонетке се распетљавају и данас. Али и овде он свој пут ка сазнавању истине не може да започне без песника.
У намери да пропутује кроз пакао, чистилиште и рај, Данте је као вођу и тумача основних моралних правила изабрао Вергилија. Стојановић бира Шекспира. Сходно Стојановићевом схватању устројства хришћанског света, по коме пакао не постоји, што  се знатно разликује од официјелног,  Шекспир његовог лирског субјекта води само кроз рај. Вергилије је Дантеа кроз пакао, чистилиште и рај провео пешице. Шекспир нашег лирског субјекта води кроз рај „свемирском лађом“. Шекспир је дакле, не само код Јана Кота, наш савременик.
Рај кроз који Шекспир води Стојановићевог лирског јунака нема димензија. У њему је све изједначено, све је смештено у једну димензију, као на средњовековним фрескама и иконама:
„Гледам и лево и десно да
Нађем правац ал'правца нема;
Једна димензија обухвата
Све. Безброј у ком разлике нема
Између праваца и кретања,
Између коначног и бескрајног,
Између успеха и надања
Света и сна у коме живи Бог.“
За своју изражајну форму у овом делу књиге, чији је наслов Шекспир у свемиру, Стојановић је изабрао један од песничких облика којима се Шекспир веома успешно служио – сонет.
На свом имагинарном путовању кроз историју цивилизације, а у трагању за истином, лирски субјект Дејана Стојановића се сусреће са још једним песником, нашим савремеником рођеним у маглама прошлости, средњевековним трубадуром Арноом. И са њим лирски субјект улази у расправу о могућностима и дометима песничке уметности и уметности уопште, језику, нелогичностима у хришћанској религији, проблемима савремених комуникација и теорија, закључујући да је данас много више „произвођача ветра“, него твораца правих речи. Стојановићев лирски субјект закључује, уз Арноову помоћ, да до правих сазнања може доћи само ако се без зазора баци у реку светлости, а у Стојановићевој симбологији светлост је живот сам:
„АРНО: (...) Светлост ове реке води у друге димензије и отвара врата сазнању. Скочи сада, без размишљања и страха, и вришти, певај, моли. Ради све што је потребно да дођеш до сазнања.
И тако ја скочим у реку.“
Од те реченице, па до краја књиге, лирски субјект не разговара ни са ким. Стојановић само исписује стихове...
Као што користи сонет, Стојановић користи и друге песничке форме које, као што то чини са познатим космогонијама, прилагођава својим потребама. Које је све песничке облике користио, аутор наводи на крају Пенталогије. Тако ће се у служби његове песничке идеје наћи катрени, баладе, терца рима, правилне, римоване и прилагођене сестине, дупле римоване сестине, домино риме, краљевска песма, сонетна корона, терцанела корона, трубадурска песма, рубаија и газал, песме у прози, есеји... Дакле, Стојановић се служио свим песничким облицима који су му погодовали да оствари своју идеју. Увођење појединих форми несумњиво је обогатило српску поезију, јер неке од њих уопште нису коришћене у српском песничком реквизитаријуму. Важно је да се Стојановић није служио старим песничким облицима тек да би вратио употребу давнашње изражајне форме, већ их је прилагођавао и својим потребама и потребама времена, не нарушивши њихове најважније законитости.

​Један од најславнијих, најутицајнијих, али и не мање контроверзних мислилаца двадесетог века, Мартин Хајдегер, давно је установио да нихилизам у западној цивилизацији није никакав случајан догађај већ да је реч о основној унутрашњој логици готово доминантно присутној у историјским токовима Запада. Најсажетије речено, традиционални ум се у најбољем смислу те речи нашао у раљама техничке рацоналности која је остала без основног егзистенцијалног постулата у трагању за властитим смислом, остајући притом „трагичан јунак" бесциљне рационалности.
У ауторском петокњижју Свет у нигдини Дејан Стојановић својим особеним поетско-филозофским поступком пропитује епохални пораз духовности у нашем времену, разматра свакидашњу феноменологију привида као и трагично повлачење критичког мишљења из света живота. Пропагандна реторика обећане будућности призвала је первертирану будућност страхова и претњи, „нихилистичку звер" која у дневној агенди пориче истину и њен смисао, док на опустошеном хоризонту наде господари планетарна агентура хаоса или какo рече савремени италијански филозоф Умберто Галимберти  „да се и сунце  повлачи пред месецом јер окончава дан у којем је рад био јалов".
Стојановићев песнички, прозни и драмски проседе представља у еминентном смислу дефиле основних појмова и егзистенцијалија  човековог бивствовања, његове земаљске и космичке судбине. Реч је о слободи, Апсолуту, Богу, Ђаволу, хаосу, реду, истини, свету итд. Филозофско, религијско и песничко чине основно језгро у тумачењу и разумевању онтологије људског опстајања. Књига Дејана Стојановића припада оној врсти дела у којима долази до изражаја најскровитији и најинтимнији део његовог духовног и интелектуалног хабитуса, тај творачки унутрашњи немир који подстиче на рефлексију света и времена у коме се писац овог дела нашао. Разуме се, пишчево упориште је у античкој и класичној књижевности. Она је делатан предложак његовог ауторског експеримента да одгонета питања чији одговори су крајње неизвесни или још чешће – празна хартија гарантованог бесмисла. Управо то је тај тегобан пут у „нигдину" где се потиру све разлике слободне воље, ривалства поретка и хаоса, добра и зла, коначног и бесконачног...
У дијалошком, односно драмском делу свог петокњижја Дејан Стојановић кроз лик Арноа демонстрира зачуђеност и упитност пред светом, Богом, религијом, стварањем као карактерном особином човековог мишљења и његове сталне упућености ка трагању за егзистенцијалним истинама. Његова је мисао антитетичка; тешко доспева у регистар епистемолошког разрешења или „коначног одговора". Напросто, у људским стварима ништа вечито није.
Разуме се, у Стојановићевој интелектуалној прози има исказа који нису довољно прецизни, односно који немају алиби логичке извесности. Kао да се ради о егзалтацији заумног? Наравно, реч је о песничком мишљењу које не трпи обрасце дискурзивног дисциплиновања. Трагови старогрчке филозофије и античке мудрости присутни су на безмало свакој страници Стојановићевог списа, а међу њима знаменито хераклитовско начело сталне мене, почетка и коначности, смрти и рађања. Аутор с правом помиње утопијски пројект апсолутне правде. Разложно закључује да би залагање за екстремна становишта некаквог неупитног савршенства свих кључних  саставница човековог постојања водило ка великој несрећи, поретку беспримерне нелагоде и неподношљивих илузија. Наизглед парадоксално, али само наизглед: човек уколико није у оковима тешко може да буде слободан. Предмодерне заједнице су биле препуштене разорном слогану Homo homini lupus или  још упечатљивије Bellum omnia contra omnes. Дакле, требало је погледати истини у очи када се ради о самој суштини људске природе. Хобс нам је заветовао да је она мрачна, разобрученог егоизма и да је само строге и претеће норме, моралне и правне, друштвени уговор као велика коалиција осмишљених институција у лику државе могу обуздати и држати под контролом распојасану саможивост појединаца и друштвених група.
Дејан Стојановић добро запажа да је данашњи тренутак човечанства у рукама страшних механизама манипулације. На нивоу симбола, односно значења, одвија се процес сатирања свега оног што се одупире или пркоси интересима корпоративне моћи, тих „наднаравних" световних сила којима је човек као појединац статистичка чињеница и ништа више од тога.
На једном месту, између осталог, наш аутор каже: „Нада је нада ако се неко нада нечему извесном". Овде је, у основи, Дејан Стојановић нехотични следбеник Ернста Блоха и његове docta spes. Наиме, ми се морамо учити надати под окриљем основаног оптимизма; мислимо на најбоље, јер када нас обузима она друга крајност – осећање апсолутне резигнације, наше невоље су неизбежне.
Пролазећи кроз беспућа овоземаљског и трансцедентног, писац овог петокњижја слави живот, његове „звездане тренутке" који се стидљиво искрадају испред оног упечатљивог и вишеструко индикативног закључка из Андрићеве литературе када његов контроверзни јунак, Мустафа Маџар, једног тренутка усплахирен рече: „Овај свет је препун гада."
Волети живот и пригрлити љубав као најсветлији императив наше душе и неспутано је давати/даривати ближњем и другом – није само порука Господа и хришћанске цивилизације уколико је од ње бар нешто остало већ и интелектуална  авантура писца овог Петокњижја које нам је посведочило о једном немирном али дубоко интимно проживљеном духовном искуству чијих је сведока све мање у нашем времену.

Дејана Стојановића сам с времена на време сретао у Чикагу у неким српским кафанама које нису пристајале његовом изгледу и држању. Неколико пута смо се срели и на слави код његовог ујака, Саве Ракочевића, српског сликара, који је крстио мог сина Александра. Било је у његовој природи нечега честитог, а у његовом погледу ненавикнутост још на свет у коме живи, иако је већ увелико прешао тридесету. Увек је био беспрекорно обучен и срдачан, али мало притајен и уздржан. Иако сам и ја био веома усамљен тих првих година у Америци, осећао сам да он у ствари не жели да се зближава и да се већ у Америци, у тој огромној земљи велике усамљености, како је говорио Чеслав Милош, изборио за свој стил живота и рада. Пословно је, колико се сећам, био успешан, али је, имао сам утисак, то био само предуслов да са зарађеним новцем може да се у зрелим годинама посвети књижевности.
Волео је да говори само о великим темама. Као да је мислио да је свакодневни живот сам по себи већ прилично баналан и да би још и у ретким моментима дружења са познаницима и родбином било превише прозаично и досадно говорити о свакодневним баналностима. Према женама је неговао посебан однос. Није се слагао са нашим мачо коментарима о њима. Некако је, на његов посебан начин, покушавао да их заштити од нас Балканаца.
Последњи пут смо седели у Скадарлији, ако се добро сећам, у Чикагу, са његовим пријатељем Ђорђем који се тек био оженио у својим касним педесетим. Говорио је да то није хтео да уради док не разуме жену у потпуности јер, по његовом мишљењу, мушкарац мора да има само један брак. Мушкарцу је потребно три пута дуже времена да преболи жену коју воли, говорио је, зато што нема искуство прекидања пупчане врпце као жене.  Дубоко у себи сам знао да је то што је говорио истина. Дејан се није слагао са тим закључком. Ништа ви не знате о женама, говорио је вртећи главом.
 То је био наш последњи сусрет. Пре отприлике двадесетак година, или више, а може бити и мање. Од тада ништа више нисам чуо о Дејану до пре неколико недеља када ми је Миљурко Вукадиновић рекао да је срео Дејана Стојановића у Београду, после много година. И после првог читања Света у нигдини схватио сам да је Дејан другачије сазревао од писаца који су дозревали у Србији.
Искрено сам се обрадовао што ћу сада, кроз књижевност, боље упознати човека, кога сам само површно познавао. И одмах, после неколико страница читања, видео сам да његов матерњи језик није много трпео под усвојеним језиком. Његова стална унутрашња медитација над језиком је сачувала посебну тајновитост која је изнедрила једну ЧАРОБНУ КЊИГУ. Многи добри писци нису у томе успели док су, заробљени у туђим језицима, покушавали да превазиђу себе. Замјатин у Паризу није ништа значајно написао, одвојен од свог језика. Чеслав Милош је целог живота проведеног у Америци писао на пољском, а његова асистенкиња и један пријатељ преводили на енглески; Кундера и после много година у Француској није успео да свој матерњи језик успешно замени усвојеним језиком и да не идемо даље јер је листа подугачка.
У свом обрачуну са сувишним стварима и људима око себе, Дејан је одлучио да се не привикава на било шта што не одговара његовим високим стандардима које је поставио пред собом. И остао је доследан својој животној поезији и класичном приступу књижевности. Његово формално образовање га је водило у једном правцу, живот и егзистенција у другом, а он је највише веровао у правац ка којем га је водила његова узвишена жеља да речју осветли живот изнутра. Отуда и та, донекле наивна и претерана вера у моћ књижевне речи. Чак и код оних који су прилично лепо и лагодно живели од књижевности, не може да се пронађе та изворна светлост привржености.
 
СВЕТЛОСТ ИЗ СРЦА РАЈА
 
На самом почетку своје врло комплексне пенталогије, у Озару, он нам и сам широко и искрено отвара врата свог књижевног поступка „Пут унутра (земља коју тражим)“:
Већ сам на путу, али ово је пут унутра.
Пут налази мене и увлачи у вртлог
У којем ја постајем мој пут,
Постајем земља коју тражим
[...]
Пут који тражим постаје истина која ме налази.
На том путу који је одабрао, да ли баш својом вољом, где нема повратка из себе, већ само постоји дијалог са собом, он наилази на Јунону и на светлост. У истом моменту постаје само вид. А то је ваљда за све истинске писце правило. Пишу, јер на тај начин могу да виде све и о томе воде најдубљи дијалог са собом, гласно, а да нико не може да им каже да су луди. У сусрету са Јуноном, она му каже да је његово око довољно јако да је препозна и да наслути тајну. Даје му наду, не присиљавајући га да прихвати њену тајну. Таква врста слободе га охрабрује, јер он не верује у унапред довршене концепте. Њему је то довољан путоказ да је на правом путу. Тајне писања су и даље препуштене на милост и немилост критичара и теоретичара књижевности.
Наш писац је први сусрет са вишим бићима доживео „у свету у којем видим боље, али у којем као да ништа није материјално. Мисао је све. Идеја чини основу стварности. А наша идеја је само идеја заточених бића.“
Зар не погађа Дејан (или неко ко му шапуће) ону суштинску нит која писца издваја и ставља га на пут насупрот свету који познајемо и у коме живимо. Он не жели да буде заточено биће које рађа идеје. Не задовољава се Јунониним одговором и креће даље ка „планети Зени на којој деца од десет година поседују веће знање и умну моћ и од најгенијалнијих људи на земљи.“ На тој планети он сазнаје да
''И анђели и ми смо идеје
Свемоћног ума који нас храни
Собом на путу и не нестаје.
Ти летиш бурних ветрова наспрам
 
Ти примаш ово знање најстарије
Које смо и ми на начин исти
Примили, пре рођења историје
Коју смо скрајали сасвим чисти,
Знањем и светлошћу против мрака,
Против смрти и вечног одласка,
Јер праве смрти нема, ни правог,
Упркос пролазности, нестанка.
Из тог врло заводљивог и привлачног света Озара и наслућених тајни, писац нас уводи у један нови Универзум који је назвао Свет и Бог, где нам одмах негде на почетку каже да је страх од пакла бесмислица, а да у рају осим заробљене светлости нема ничега, и да је у ствари СВЕТ цена светлости. У песми “Божији пут”, открива нам да је „само хладан Бог апсолутно праведан и да Бог грми и пали ватре да би издржао и победио вечно ништа у себи“, а да је „једина снага Ђавола реч коју су људи измислили”. Дејан каже да „Бог стварањем нарушава првобитни мир“. То је начин како будистички монаси промишљају однос човека према свету сматрајући да је једини пут ка слободи човеково невезивање ни за шта и ни за кога. Зар и Дејанов хладни Бог не одговара тој промисли? Једино Бог без емоција, али моралан и праведан, може да вечито живи да би некако осмислио то вечно ништа са којим је човек суочен. А ђаво је само какав-такав повод да људи верују да је то вечно ништа у ствари зло које може неким чудом да се замени добром.
 
НИШТА СЕ  НИКАДА НИЈЕ ДЕСИЛО
 
У тој вечитој игри одлагања бесмисла у себи, писац се осећа сигурним. Макар му се тако чини. Зато не престаје да се пита и пише и даље, јер не уме другачије. Дејан Стојановић, не само што налази ту нову земљу, са другачијим мирисима и укусима, он се усуђује да каже да „Нико никуд није кренуо / Ништа се никада није десило / Само је сан нас чекао / Да се у њега уселимо...“
Срећан је писац који  у сну сретне жену, у хаљини од магле, која  успева да својом нежном руком ухвати пљоснати каменчић којим је он правио жабице на површини  воде подсећајући га на детињство и одвезе се на пусто острво где среће жену одевену у светлост, а не маглу, како му се учинило издалека. Била је то вила којој је са усхићењем признао да је одувек маштао да је сретне. Она му је, пошто је схватила да он живи за поезију, на питања понекад одговарала песмом.
Од ње сазнаје да „оно што сањамо постаје стварност. Али и ако остваримо оно што сањамо, све губи вредност ако то не осећамо дубоко изнутра.“ То је већ довољно да схватимо да наш писац  добија знања из сна и његових становника. Тако и читалац постаје привилегован да посредно добија вилинска знања. Од виле сазнајемо да човек треба да стекне власништво над временом. Идеја већ присутна у литератури, али овде је спроведена посебним стилским поступком. Вила му кроз песму преноси знање о једноставном поступку долажења до суштине човековог пута:
Изабери један дан у години
Посвети га себи у потпуности
Заборави журбу и све послове
Преслишај самог себе у самоћи...
Видећеш да ти си сам и једини
Одговоран за своје радости
Сва надања , летове и падове
Да цео твој пут је у твојој моћи...
Зар није такво упутство требало да на време прими Толстојев Иван Илич, пре него што је неколико дана пред смрт спознао да му је читав живот био промашен. Завршио је права мимо своје праве љубави да буде писац, радио као судија, оженио се из интереса да би брже напредовао у својој каријери. Да је у ранијим годинама урадио оно што је вила саветовала нашег песника, живот би му вероватно добио другачији ток.
У другом сну признаје да га и даље прогони мисао о идеалној жени. Та  иста мисао која га прогања од младости. И у том бајковитом врту он види змију која је „некако необично грациоозно за змију, отпузала према обали. Тек што је ускочила у воду змија се претворила у жену. Лепша него икада – право божанство. У исто време се појавила олуја, потоп, над којим је она мирно лебдела и посматрала, благо-охоло, као неку позоришну представу. Излуђивао ме је тај нејасни и недокучиви израз лица – нешто од блуднице и мадоне истовремено.“ У трећем сну суочавамо се суштинским питањем у песми “Љубав”:
Шта љубав значи?Да ли је права?
А о суштинској, безусловној љубави да ли треба водити расправе или је о томе већ и превише страница написано?
 
РЕКА КОЈА ЈЕ И ВОДА И СВЕТЛОСТ
 
На свом унутрашњем путу наш писац долази до граничне ивице смисла и бесмисла. У страху да не дође до истине за којом трага, јер му и даље оно што је њему највредније некако као песак клизи између прстију, он пита Арноа, трубадура-вилењака, да ли постоји могућност сазнања, на шта му овај одговара:
„О томе ти ништа не могу рећи, осим да ти предложим нешто што ће задовољити твоју жељу. Постоји једна река, која није као друге реке, него је и вода и светлост. Ја понекад пливам у њој, а нарочито када ми је нешто нејасно. Пливајући тако насупрот светлости ове реке, ја често добијем одговор на оно што тражим. Али мораш бити искрен. Ову реку нико не може преварити и не бих никоме ко није потпуно искрен предложио да скочи у њу. Светлост ове реке води у друге димензије и отвара врата сазнању...“
Поставља се питање да ли је својом одлуком да скочи у овакву воду, као у сан, он заиста добио оно што је тражио, моћ да сазна?
У циклусу Свет и људи он говори о води као о „флуиду који повезује светове и помаже тишини да се отвори. И та тишина износи свет на површину. Тишина која је невидљиви радар света, његова библиотека и кинотека. Из тишине свет извире и у њу улива се.“ А онда се наједном, као када вас неко пробуди из најдубље медитације, онако рздражен и неумољив, устремљује на оне који му нису дозволили да пронађе тишину у својој земљи, већ је морао да оде преко океана да је пронађе и сазна. А због тих ''књижевних дисидената, књижевних бирократа, такозваних писаца, који се тако зову само зато што пишу, он је  морао да напусти свој језик да би у другом неком свету сакупљао грађу за своју Чаробну књигу. На неки начин им је и дубоко захвалан. Јер да није било њих, не би спознао ни лепоте градова о којима пише мини есеје: Атина, Рим, Константинопољ, Фиренца, Венеција, Париз, Москва, Цетиње, Сан Франциско, Лос Анђелос...
То нагомилано искуство силажења у себе и покушаја да се пронађе прави кључ за однос према спољашњем свету, морало је да изроди овакву књижевност, медитативну, лирску, где речи служе, не да се повинују стварности, не да објасне, већ да превазиђу своју ограниченост о којој је још де-Сосир говорио и писао.
„А онда се питаш да ли су речи тужне. Да ли им је тесно и суморно у свету озбиљних идеја и угледаш понеки иронични зрак како се помаља крадом, и питаш се откуд ова иронија којој ниси тежио, а речи ти одговарају да су се оне саме побринуле за овај део посла, јер ипак мисле да је смех важнији од свега, подсећајући те да си одлутао и враћају те назад на мало веселији и сигурнији пут.“
Мало је оваквих књига у српској књижевности. Ако се пробуди критичка злонамерност и код оних најпитомијих, књига ће кренути на неизвестан пут. А такав пут је, у ствари, за добру књигу и најбољи, јер ће онда критичари који су отворени за иновативне, стилски другачије интониране књижевне текстове, притећи у помоћ и одбранити је од свакодневног насиља у српској књижевности.

На сугестију књижевника и неуморног промотера српске песничке баштине, Миљурка Вукадиновића, прихватио сам да, како ми је Миљурко рекао, „бацим поглед“ на заиста обимну књигу (пенталогију) аутора Дејана Стојановића. Била је тек одштампана, у тридесетак примерака, за потребе Округлог стола, који ће потом и уследити. Прво сам био збуњен односом с којим име Дејан Стојановић, мени и знано и незнано, храбро стоји иза невероватног обиља песничких текстова под њиховим заједничким насловом Свет у нигдини, распоређених у пет, да тако кажем, песничких корпуса-циклуса означених као Озар, Свет и Бог, Свет у нигдини, Свет и људи и Дом светлости. Питао сам се шта је то што је промакло у мом хобију читања савремене српске поезије и онда сам се присетио да је прву књигу Круговње: 1978-1987, Дејан објавио 1993. године у познатој едицији Алфа, Миличкове Народне књиге и да су то биле године не само територијалног раздешавања него и раздешавања приступа у поетике других писаца и спознаје о томе шта други писци раде. Потом је Дејан објавио још неколико књига и, како сам начуо, уследио је подужи песников боравак у Америци, али и тријумфални повратак, барем што се учинка у поезији тиче.
Одмах сам у глави, након ишчитавања књиге, на листи значајних песника са Косова и Метохије који делају у Србији након окупације Покрајине и њеног апсолутног поремећаја етничког састава, придодао и Дејана Стојановића, чак и оном ширем списку имена из савремене српске поезије, кад је реч о њеном гео-политичком простору. Сви учесници Округлог стола, лепим аналитичким проседеима и интересантним детаљима у тумачењу поезије Дејана Стојановића, још више су ме уверили да  мишљење које изричем о овом песнику није  условљено тренутком пуке конвенције, као неком врстом мартирства које диктира ситуација, када се јавно разговара о нечијем песничком делу и када се, на неки начин, изриче критички суд.
Будући да сам књигу добио у пет до дванаест и будући да сам у последње две недеље био у сталној борби за, како се то каже, хлеб и вино, нисам баш тако приљежно и пажљиво ишчитао овај обиман књижевни пројекат али сам се, у знатижељи песничкој и духовној, задржавао на појединим деловима и откривао овог песника, то морам јавно да признам, пре свега, и био зачуђен како га и раније нисам боље познавао.
Доста сам тога слушао за Округлим столом посвећеном Свету у нигдини и бележио али желим да мој прилог о поетици Дејана Стојановића буде у константама, у аксиомама, узимајући у обзир да већ у првој песми Дејан каже да „све што видиш јесте прича“. То асоцијацијом упућује на један други став о истом проблему, андрићевског типа: „И што погледам, све је песма и чега год се такнем, све је бол“. Реч је, заиста, о једном изненађујуће добром песнику. Жао ми је што нисам имао прилику да раније боље упознам (можда сам и имао прилику али ми је то некако промицало) стваралаштво Дејана Стојановића и оно што желим да нагласим јесте да у њему видим једну велику приљежност и озбиљност у песничком раду.
Са извињењем Дејану, јер сам у мом летимичном ишчитавању схватио да је заиста реч о једном савременом модерном српском песнику који је стицајем околности измакао пажњи читалачке публике, да не кажем критике, мислим да ће ова његова књига, и овај пројекат, Округли сто о поезији Дејана Стојановића, посебно када је реч о темељнијим упливима у његову поезију које су извели Зорица Арсић Мандарић, Гордана Влаховић, Душан Стојковић, а претпостављам и Срба Игњатовић, којима ћемо се и ми придружити са интересантним опсервативним текстовима, као што су Видаков (Масловарић) и Драганов (Коларевић), и учинити да песник Дејан Стојановић, не само добије заслужено место у савременој српској историји или у будућим антологијама, већ да се скрене пажња на озбиљност једног песничког промишљања, песничког исписивања и битисања на овим просторима с обзиром на то да је песник био истргнут из једне природне средине у којој је деловао пре свог одласка у Сједињене Америчке Државе, чиме је прекинуо неку врсту природног пута.
Пећ, град у којем је рођен Дејан Стојановић, није нимало безазлен град и омогућава песнику јак контакт са светлошћу и због климатских услова који владају у њему, као и због свог општег окружења које припада медитеранској територији, што је зачуђујуће иако је дубоко у континенту. Стога је могуће да је и то полазиште у овој Дејановој књизи, отварање Хомером, нека врста асоцијације на светлост. Могуће је то наћи код Хомера када говори о силаску Одисејевом у Хад; отприлике: „Одисеј поче снажно да виче да би другима показао да није мртав.“ Тако се и светлост код Дејана Стојановића прелама у смислу неке њене планетарне добробити, да је Земља још увек жива.
Везивање за градове, што је за мене било веома интересантно, јесте нека врста приклањања медитеранском, светском жагору људи на Земљи са мало необичним односима у опсервацији тих градова – Њујорка, Париза, Сан Франциска, Фиренце посебно, где Дејан уноси необичне реченице, мимо класичних туристичких и путописних бедекера, и даје им једну другу врсту ауре од оне која постоји као класично наслеђе посматрања градова. То исто ради када је реч о значајним историјским личностима. Посебно ме, у медитацијама о градовима, дотакла „Шекспирија“, која је један невероватан, зачудан, веома добар и поетички и прозни део који је осврт на великана драмског стваралаштва; зачуђујуће добар текст.
Иако је Дејан сам по себи, као песник, лавиринт и треба га ишчитавати, његово стваралаштво помало упоређујем и са неким песничким достигнућима Миодрага Павловића по интелектуалној промишљености о којој енглески песник Шејмус Хини говори као о интелектуалној емоцији, када она на један другачији начин раствара предмет певања и очитава га као таквог. С тим у вези, реч је о песнику који управо због такве врсте искуства повремено бива упућен да на свет гледа у његовим разбијеним сликама: „уситњавање емотивних целина као њихово адоптирање  у страшном софокловском свету који још траје“ како је то једном рекао  енглески песник Роберт Грејвс приликом типологизације песника, у односу на оне друге песнике, који га гледају у његовој једноти, али и једни и други типови не искључују посматрачку, описивачку, учитавачку амбиваленцију тог истог света без обзира на позицију  са које говоре о њему. Међутим, уводећи једну врсту апсолута кроз Озара, Дејан тај разбијени свет сажима и скупља у једно. Отуда у прозним записима или прозаидама и долази до једне очекиване песничке идеје о једном новом свету, о једном новом граду у којем се уздиже један храм препун светлости, препун ватре коју одржавају нове весталке, а ка овом храму воде све улице.
Врло се брзо може установити, по темама које доноси песнички опус Дејана Стојановића, по такозваном семантичком знаку његовог песничког интересовања, да је реч о песнику који суверено влада најзначајнијим цивилизацијским одредницама – митопејствима –  без којих ни савремена поезија, чак и у мери своје постмодернистичке разуђености не може да нађе сигурније уточиште код било ког читаоца ако их не поседује. Реч је о песнику који поседује историјско искуство поезије и наше и стране.
Дејан Стојановић је песник соларне оријентације; интересује га судбина зрна које ниче у вис, а не оног  које остаје запретено на тамним лунарним њивама. По Башларовој поетици прoстора, Стојановић би се без задршке могао наћи у друштву песника који нам машу са неког високог балкона, аполонијски блистав, а не из подрумске јазбине.
Увек сам се питао, и поводом свог песничког стваралаштва, шта је то тотална песма. Како нам се она објављује, који је начин да је препознамо и, у том смислу, одахнемо с уверењем да смо нешто урадили. Може ли се петокњижје Дејана Стојановића назвати тоталном песмом, оном о којој сваки озбиљан песник сања, још од Хомера? Осетио сам неке такве импулсе приликом читања Света у нигдини. Можда је ово идеја о апсолутној песми о којој сам и ја често размишљао и питао се да ли, као таква, може да буде на нивоу једне стране или две и, помало зетечен овом књигом, схватио сам да је апсолутна песма овај обим (Свет у нигдини); нема другог обима. Ово је једна апсолутна песма, једног апсолутног мисаоног система који ради уздуж и попреко свих наших цивилизацијских наслеђа. Али, ко боље о таквом чему може нешто рећи него поштовани колега Срба Игњатовић, или барем мање вичне у тумачењу поезије упутити на додатна разјашњења.

При сусрету са лирским првенцима Дејана Стојановића (Пећ, 1959), најпре са збирком Круговање (1993, 1998. и допуњено издање 2000. године), потом и књигама Сунце себе гледа (1999), Творитељ (2000), Знак и његова деца (2000), Облик (2000) и Плес времена (2007) рађа се увек изнова читалачки доживљај и мисао како је пред нама оно што иначе није уобичајено, нити се тако шта уопште очекује изласком првих књига младог аутора: чистота лирског израза у песми са свим одликама модерне, урбане поетике. Овакав лирски израз, у непосредном је дослуху, често и у конфронтацији, у смелој негацији знаног и одавно општеприхваћеног у свету филозофије, теологије понајвише. Смелост при изношењу свог става који је продукт рационалног приступа теми, појави, вјерују, свему оном на чему, по њему, почива свет у чијем је средишту Човек или сам Бог/Знак, као средиште у једном од безброј круговања занавек „омеђен морем, омеђен бескрајем“.
У готово свим поетским књигама, Дејан Стојановић је истовремено и у дослуху и у конфронтацији са оним само врхунским/међашким у српској поезији, а заједничко им је  преиспитивање смисла свега оног пред чим ни разум, ни срце не смеју да затаје. Отуд такав стваралачки изазов на који се одазива песмом/мислима које су „на његов начин“, са његовим ставом који има призвук смеле јеретичности.
Главна својства Стојановићевог поетског концепта оствареног у првим књигама јесу безостатна припадност рефлексивном песништву, творење песме лапидарне форме, рационалност, односно инсистирање на логичности мисли/става, једноставност и дубока промишљеност при изношењу погледа из властитог угла, властитог искуства, из дубине самоспознаје унутрашњег, невидног (з)бивања.
Мисаоне нити, које за потку имају дубоке слојеве емотивности, својим уобличењем и потпуним исказом као да не остављају простор за додатну мисао јер у њима постаје скоро очигледна доминација рација који успева да надвлада и умири јаку емоцију.
Знак самосвојности поетике овог, без сумње занимљивог аутора, препознатљив је и у веома изражајној засебности коју бисмо могли окарактерисати као оригиналност у погледу избора трајних тема којима се из књиге у књигу непрестано враћа и шири их садржајношћу, а формом и стилом надограђује.
Све оно што се досадашњим Стојановићевим искуством сабрало у његовој књижевној радионици и у чему види смисаоност свог делања, он врхуни петокњижјем Свет у нигдини (Озар, Свет и бог, Свет у нигдини, Свет и људи, Дом светлости.) Наслов прве Стојановићеве књиге, Круговање: 1978—1987, указује на чињеницу да је он поезијом почео да се бави пре четири деценије, а прво оглашавање управо том књигом уследило је пре нешто више од четврт века. Све до пенталогије Свет у нигдини, у свим претходним књигама провлаче се централне теме, а у њима и трајност знаковља у поезији, лирској прози, медитативним записима, лирским путописним белешкама о градовима, сонетним венцима, и газалима.
У градњи светлосне куле од божанских нити, којима је проткан Бескрај и Вечност, дакако, на начин како их поима сам песник, у њеном средишту је постојаност неизоставних речи-појмова којима Стојановић остаје веран и у веома обимном делу Свет у нигдини. У најновијој књизи очигледна је потреба за елаборацијом не само нових песничких и филозофских тема већ и за елаборацијом и систематизацијом претходних филозофских ставова који су више били у назнакама, између осталог и зато што је то готово немогуће учинити чисто лирским исказом. Тако смо добили дело које нам открива начин како своје централне теме, као и многе нове, промишља песник-мислилац за кога се може рећи да се равна само по себи пређашњем. 
Стојановићев стални ослон и мотивска преокупација оним где и како осећа, шта види, о чему и како мисли, са чиме се углавном не мири, што види и што доживљава у друкчијем светлу, са до тад и неслућеним смислом у речима, враћа га старим појмовима и терминима којима додаје нове боје и нијансе у свом стваралачком лавиринту:  Бог, небо, свет, сунце, васиона, свемир, море, сан, знак, тишина, бескрај, вечност, нигдина, тајна, круг, камен, реч, истина,  игра, ватра, смисао, светлост, тама...
При аналитичком приступу поетском садржају на страницама првих Стојановићевих збирки стиче се утисак да је таква и толика заокупљеност истим темама, истим мотивима (надасве појмови/знаци бог, свет, светлост, тишина), изазвана оним што је од праисконског трена у њима самим тајна недоступна.
Песма често постаје језгровита мисао, тек рефлексија, попут сêва, исказ предочен без околишања, који је, у ствари, достигнути степен више истине и презентовање, обелодањење додатног сазнања. Песник песмом остварује спознају оног суштинског, за нови лирски исказ њему битног, а све са циљем  избављења из вртложника заумног трена у коме (и када) настаје слово за песму.
Све ово постиже начином којим презентује свој осећај, свој однос према оном што је вечност и само по себи тајна (бог, сунце, тишина...). Знаковљем, својственим Дејану Стојановићу, са видном оригиналношћу, а што подразумева најпре негацију пређашњег, туђег схватања, оног са чиме није у сагласју, са којим се не мири,  он презентује свој доживљај, своја уверења, често и таквим ставом који је мање својствен лирском, а више филозофском приступу свету, времену. У таквом свету, снагом унутрашње светлости, светлости ума посебно, човек увек стоји наспрам таме: „Светлост је својство / Тама је само реч која је описује / Али таму не треба описивати / Незачета / Одувек заувек и посвуда / Светлост се рађа / Узвишенија / Тама бескрајно дубока / Немогуће је пробити се до њеног дна / Тама ћути / Светлост говори / Светлост је новија и свежија / Тама је била ту пре ње /  Ипак је млађа / Тама не стари / Ништа је увек ништа („Светлост и мрак“, из збирке Сунце себе гледа).
Карактеристика Стојановићевог песничког, а може се рећи и филозофског, проседеа јесте властитост и оригиналност у приступу вечним темама, вечним мотивима, а са садржајем/мислима, знаковљем у песму утканим речима у виду изричаја (појам Лазе Костића). Константа Стојановићевог певања јесте о оном вечно присутном, надвременом, оном што постојаност обезбеђује изван простора који је „омеђен бескрајем“, чиме се и сам појам вечног, његова постојаност и у њој смисаоност, брани од празнине и опстаје наспрам нигдине: „Омеђен морем омеђен бескрајем / Трајем овај дан и устајем / С морем стопљен бићу / Опет с бескрајем у прабићу“ („Омеђен бескрајем“, из збирке Сунце себе гледа).
Трајним тематским знаковљем Дејан Стојановић истовремено обележава простор на њему својствен начин, надасве у погледу изричитости у откривању и предочавању своје мисли о оном што је од искона, те је с тога и на друкчији начин стављено у само средиште песме, тог лирског изричаја, или извештаја душе (опет Лаза Костић, при речи о томе кад и како настаје песма треном оним кад је у процепу између сна и јаве, у књизи о Змај Јови). И чини то без околишења,  директно понирући у само средиште песме и то тако да и почетак, а потом, логично, и цела песма делују као филозофска теза. На пример, „У сржи истине јесте обмана/ Без ње не би било смисла / Био би само лед / Да би себе сачувала / Прва срж употребљава магију / Природни закони су део те магије / Истина је дала облик и ред (из песме „Обмана“). 
Као последица таквог начинa презентовања властитог поимања вечних тема и у песништву и у филозофији, својствено овом аутору, следи привидна негација негације. Полазиште је у друкчијем ставу овог песника/мислиоца према оном што затиче и са чиме се не мири у простору пређашњег свезнања. Средиште нове тезе је суштинско у властитом поимању преображаја дознањем другости/супротности („Свет разноврсности хрли у стапање / Обмана је разбијање досаде апсолута (...) / Апсолут је једнак ништавилу / Непокретан и нем“), а завршетак је у мисли којој је тешко противуречити јер је доиста логички епилог у заокружењу исказа.
Једно од знаковља Стојановићевог лирско-филозофског концепта често има и садржај и форму дефиниције или аксиома. Побијати такве исказе значи промислити, сагледати исти мотив на друкчији начин и друкчијим записом поништити вредност и изазовност пређашњег, а песмом обелодањеног, на начин који би од читаоца захтевао ширину у знању, дубину при разумевању песмом дознатог, а не само неслагање са понуђеним исказом или „дефиницијом“.
Занимљивост Стојановићеве поетике лежи, пре свега, у новом приступу оном непрестано тајновитом, изазовном за нову мисао, за нови став, али са друкчијим одстојањем при погледу на стару мету/тему, било да је реч о лирици, филозофији, религији, историји,  са чиме  се Стојановић не мири, јер такво је, утисак је, да му замрачују видело у било ком правцу да му и срце и рацио/логика теже. Отуд у томе и повод за друкчији поглед, изазов за друкчију реч, али никад уз цитат из пређашњег (са)знања. Често са противством и са призвуком и тежином бескомпромисности, јавља се осећај у поимању значења и тежине при читању песме,  посебно из области филозофије и религије, осећање да је и крајње време за нови приступ. Осећај да је нескривеним речима отворен пут за пролаз неосвојеним или замраченим простором до краја недосегнуте, тиме и довољно у мисли слободе са озрачјем што је од праискона. Песмом – побуна, позив на крет којим се стиже до самоосвешћења: „Изађи из себе / Проговори“ / казује Дејан Стојановић у песми под насловом „Не“. „Доста си седео и чекао / Доста си слушао// Не буди мрав / Који се врти у круг // Реци не / Прими терет одмазде“.
У поезији Дејана Стојановића, у погледу самосвојности његовог књижевног али и филозофског концепта то је знаковност више, оно чега или каквог нема у делима песника сродног му сензибилитета, велике истине стоје наспрам старих заблуда, наспрам илузија, залудица, наспрам свега оног што је последица вешто и брижљиво (од)неговане стрепње, страха од неба, од сила, једнако оних с небеских, недосежних висина, као и оних земаљских, чија је основа људски страх од непознатог, вечно неизвесног, од смрти, а  све у жељи за блискост са вечним чиме би и човек да се трагом за собом упише у видело иза себе.
Након побуне, постигне ли се макар и тренутни успех у превазилажењу оног што је био разлог за реч, не и за побуну, упозорење без обзира на шта да се оно односи, следи: „Немој се предати сада / кад си већ све издржао /  Није важно шта кажу / Јер кажу да преваре себе / Не да помогну теби („Превара“).
Записом, лирским, медитативним, кадикад херметичним, а најчешће отвореним толико да  делује изричитим, категоричним ставом а не као упитност, не као чуђење, новом песмом о трајном мотивском изазову, теми и ослобођеношћу од свега онога што му при осветљавању властитог приступа бива празнином, Стојановић плете мрежу једне нове песничке и филозофске парадигме која као да најављује нову парадигму свеколиког друштвеног преображаја. Он се бори против ништавности, против недостатка постојаности у погледу питања смисла, против свега што бива теретно, с таквим (старим) мислима-ставовима за даљи живот и сувишно.
Садржајношћу новог приступа песмом у живот по својој мери, по мери властитих сазнања/искустава и као пресудни изазов противљењу па и негацији пређашњег при изношењу често категоричног па и бескомпромисног става, Стојановићева реч делује као захтев за поништењем свега што магли ум који би да ослушне оно нечујно и оно невидно, а постојано је као и реалност што је само од трена. Постојано је као и слутња, као жеља и као хтење, јер су саставни део те реалности која се немиром у песнику, дамарима, нечујним криком у речи, у знаку сливеном оглашава и бива јава.
Све оно што током/процесом стварања неминовно прати мисао до слова оног „Слова његовог“, одраз је искре ил' само плама на том путу лавиринтом заумља до могућег у речи дослуха с тајном праисконском.
Драма је то за коју зна само онај што је тескобним у себи неспокојем, процепом између две непрозирне таме и само следом спознајне искре у себи, прочишћењем, одбацивањем наслага од туђих (са)знања, једино тако,  ипак, до светлосног трена своје Истине стигао, да би потом песмом мирно признао/обзнанио светлост у себи пред којом је најзаштићенији, са којом ни од кога не преза, јер је до ње стигао и са њом је увек кад је „Насамо са собом“: „Не знаш ти ништа / Ја још мање од тебе // Зашто се онда трудиш да докажеш супротно / Када ти то сам признајем.“
Занимљиво је с каквом је лакоћом, с каквом једноставношћу и са тако мало речи још у првим књигама Дејан Стојановић писао о много чему, а за младе песнике поготово несвојствено. О тишини, ал’ оној првотној, о тачки, васиони, о кругу и круговању („Небо и круг“, „Истина круга,“ „Бог и круг“), о апсолуту, вечности, ватри,  о моћи речи („Прва реч“, Камен и реч“, „Скривене речи“ и „Речи неказане“...), а посебно о Богу. Готово да и нема књиге без слова о Богу, те је и као знак незаобилазан при указивању на поетско-филозофски концепт целокупног књижевног опуса Дејана Стојановића. „У апсолуту / Све и ништа су исто // Осуђен на непокрет / Мора да се дели // Дељењем спасен / Открива себе и жури назад // Што више издељен / То боље // Храни се облицима / Сфера је његов  живот //, казује у песми  „Млади старац“. Или о вечности:“ Вечност је лепа реч / Али вечност је лед //; о бескрају, при мисли о коначности, о крају: Бескрај је крај / Ту престаје прича // Крај без бескраја / Само је нови почетак // Нит невидљива / Равнотежу стварности држи // Снага изнутра са снагом споља / Греју нас // Бог светом себе спасава („Бескрај и крај“).
Белином хартије само чиста песма, песма која у самом процесу стварања бива ослобођена свега сувишног, а најпре од оне и онакве речи која ремети равнотежу при споју знаковља од чијих је значења у хармонији од сазвучја у један ток, у један бруј сливена и бива песмом која може да издржи моћ тишине у безречју над бескрајним починком од смирајног (истином досежног) сна.
Привидно једноставна, али увек мисаоно потпуно заокружена, сливена у један кратки ток, песма Дејана Стојановића читањем ствара утисак да је сва од капљи из свемира дозваних. Тако остварене и у првим књигама објављене песме и данас одишу свежином, снагом, свим оним што их чини да су многе и са антологијским вредностима. Попут песме „Огњиште“, која заслужује навођење у целости: „Сунце је огњиште // Вртешка угашених огњишта // На угашеним огњиштима рађају се они / Који ће моћи да гледају светлост // Тако огањ себе гледа / Напаја и продужава // Свемир је Сунце / Које себе гледа“ ( из књиге Сунце себе гледа).
Књигама овог аутора тако видљиво бива да је у њима већ остварено нешто и знатно више од оног уобичајеног за песнике без већег животног и стваралачког искуства. Осим веома израженог  стваралачког дара (творење кратке песме, без много речи, с мером, без сувишног у лирском исказу), осим такође очитог теоретског знања и творења у форми која „пристаје“ (као одећа) уз његов ауторски хабитус, као и у погледу одабраног начина/стила да му при творењу властитог лирско-мисаоног ткања лирска нота не буде потиснута знањем и тежином добро примењене филозофске мудрости, а што је и у првих неколико песничких књига такође видљиво, те да се херметичношћу, егзактношћу не потисне, или не изневери и оно што следи синтезом лирског и метафизичког, емотивног и бескомпромисно логичког, оног у чему песник не може без филозофа у себи, или што филозоф/мислилац не може тако једноставно и тако јасно, разумљиво без дослуха са лириком да искаже, Дејан Стојановић је изласком  на српску песничку сцену намах показао где му је место, где га ваља тражити, или га новом књигом стрпљиво и убудуће очекивати. Место ка којем се још у младости упутио, или којег је својим самосвојним начином и певања и (про)мишљања достојан, где све са знаковљем личног лирског печата обимним петокњижјем Свет у нигдини, Стојановић можда доиста коначно и пристиже.
Очито богатство књижевног опуса, разноврсношћу тематског изазова за творење, са озбиљношћу, која је, инача, својствена само писцима који певају/творе јер мисле својом главом и увек на своју руку, на свој начин, својствено, односно, достојно песницима-многозналцима, песницима-истраживачима, ерудитама, ствараоцима јеретичког наума, те стога и пристиже на место доступно само ствараоцима богатог и разнородног, енциклопедијског знања и ванредног умећа, умом досежно. У књижевној јавности, на књижевној сцени, иначе пренатрпаној свим и свачим, посебно оним извиканим, лажним вредностима са потписом аутора чије је име звучношћу, одјеком, присутношћу у јавности најчешће изнад вредности која се једино квалитетом дела брани, до таквог места аутентични ствараоци, од знања и умећа, од дугог даха, захтевнији, критичнији према себи него према другима, писци попут Дејана Стојановића, теже стижу. Делом, дакако, стигну, али се на обелодањивање вредности оствареног дуго, предуго чека. Све по оној наопакој логици, у нас (да ли само у нас?) на чију кобност, с разлогом тако непобитним, коначно ваља указати, а постојана је у мисли/правилу: „Ако стигне – добро је дошао. Не стигне ли, није га ни било.“
Разлог таквој неизвесности у погледу најпре разумевања, а потом и признања остварене вредности у свету књижевности, уметности, науке, и њоме (вредношћу дела), заслужено „заузеће“ места на књижевној, уметничкој, научној  сцени, у области којој се човек стварањем без остатка сав посветио (а што је апсурд сам по себи) обелодањују други, углавном од неког, нимало случајно, „етаблирани критичари“ иако без довољно ширине у познавању свега оног што се објављивањем књиге пружа свим могућностима да се у право време и на прави начин најпре види, сагледа, те да се, поседује ли у себи такву садржајност, нуди ли озбиљан повод за критичко сагледавање, уз поштовање озбиљних вредносних критеријума, на прави начин и идентификује.
Поновним ишчитавањем ранијих песничких књига, а сада и петокњижја Свет у нигдини, обимног дела с концептом или у форми  prosimetrum-a, комбинацијом, увек ризичном, лирског и прозног, у случају Дејана Стојановића и филозофског садржаја, с прилозима који су одраз његовог критичког погледа на стварност, на тешко подношљиву датост у њој, као и читањем и упознавањем са вредностима оног што је до сада било мање приметно, реч ли је о његовој поетској прози и лирски обојеним есејима, путописним записима/опсервацијама о градовима-бисерима-медаљонима на разним меридијанима, најпре је потврда онога што смо одавно запазили  и на шта смо као вредност тада младог аутора указали почетком 2000. године, као и вредност оног што сâм аутор овим обимним делом у раскоши нуди, надати се још строжем, још објективнијем погледу, зналачком, тиме и објективнијем критичком сагледавању.
Сажимањем свеколиког досадашњег доживљаја поетике овог аутора, ишчитавањем раних књига и налажења присног дослуха са „свих времена шумом“ (Осип Мандељштам), оним чиме је проткано петокњижје Свет у нигдини, могуће чвршће одреднице оног трајног у погледу знаковља целокупног му књижевног опуса:        
Лирски концепт Дејана Стојановића из књиге у књигу непрестано је дограђиван, а при читању Света у нигдини мисао да је кроз све стваралачке мене опстала и она првотна заснованост на космонизму, филозофском погледу на свет који на васиону, заједно са човеком  и свим што је човечанско, гледа као на једно велико јединство и целину, нераскидиву целину, а на дух као огледање васионе.
Стојановић нам између осталог пева и прича о постању света; сетимо се само Хипотезе Канта и Лапласа о постанку сунчевог система.
Космогонија, а посебно оно митско и метафизичко у њој што се односи на стварање и постање света који је „целокупност свих појава у простору и у времену“ јесу доминантне карактеристике Стојановићеве поетике али и његове филозофије.
Све је то поетски и веома успешно уткано у след његових раних, као и оних потоњих, скорашњих књига умовања, круговања.
Упркос тенденцији да оно филозофско у његовим књигама поезије, а поготово лирске прозе и есеја надвлада оно лирско, мелодиозност његовог стиха и метафоричност и у лексичком погледу богата поезија Дејана Стојановића, који је две и по деценије живео и стварао у Чикагу, чине га лириком – космофилом који, ваља и на то као вредност указати, наставља поетску нит зачету лирским круговима Момчила Настасијевића и Васка Попе.   
Биће, надајмо се, још времена, још могућности за шире сагледавање књижевног опуса овог по много чему необичног ствараоца, а овом приликом, и с непосредним поводом са страница петокњижја Свет у нигдини, рађа се дубока импресија о оном што има снагу озрачја у записма „Градови“. „Атина, један град, једна идеја... напајана животом никлим из камена земаљског... Светлост Атине лети у нигдину градећи земаљске вртове наде.“ „Рим - град свих градова, идеја свих идеја... Вечни град – идеја која не умире с пролазећим даном (…) Варвари нису толико доследни, нити толико вешти, да разруше све оно за што су им један дан, једна година, век, или векови, ипак, недовољни.“ У слову о Константинопољу и ова истина:  „Жива и мртва Византија – узвишеност и притворност. Визант из бајке извире, а Константинопољ из снова Византа. Константин, први хришћански цар, није могао предвидети судбину свог града, нити је Јустинијан  могао променити историју законом и градњом Аја Софије која уздиже куполу људског умећа и моћи према свемиру, према тајни из које и саме куполе узносе се упркос трошности прегнућа. Константинопољ је огледало Европе – слика могућности и слика опасности, подстицај и опомена.“ При ослушкивању оног што је ехо из свих у њему сабраних даљина у било ком граду макар и мишљу да се дене, и слово о Цетињу, „[г]лавном граду, стицајем несрећних околности, у планинским  врховима, близу Ловћена на ком је и Бог ближи. Наизглед заборављен од света, бранио је тај свет вековима чувајући оно што многи други изгубише.“
 
Уместо епилога: СВОЈУ СТАЗУ У СНУ ВИДЕХ
 
Дејан Стојановић од Круговања до Света у нигдини потврђује да је Песник – мислилац. Песник истражитељ. Онај који има свој став према свему што ће есенцијалним лирским изразом исказати понирањем у оно заумно, метафизичко, у невидно и нечујно. Као да Стојановић светлосним зраком, храњен брујем у бескрају, трепетом у трену, погледом изнутра, погледом којим из вртложног тек наоко непрозира у светлост допире при (или после) судару са недовидом непрозирне таме, доиста, као да  „лети и лебди над немирним морем и сна и јаве “пишући „истину тог истог, свог, сна“.
Стојановић излази као победник из тог страхотног трена, при сучељењу са заслепљујућим блеском сувише јаке светлости истине што нејаке намах и поколеба, спута их, прекрати им пут и реч им тада бива амбисом; сувише широким и дубоким те у нејаким, недоследним изазива одступ, изазива одустајање и од помисли да се и неким другим начином нађе излаз, избављење из духовног, менталног теснаца.
Уз све то, у неких такође у младости јеретички настројених стваралаца, након одустајања од првобитног наума да бар покуша, ако већ не може да мења, да исправља све(т), бивало је покајање. Бивало је окретање на другу, најчешће тамнију страну живота и одлазак у другу област, до друкчијег става. Бивало је одстрањење (у себи самом) од оног човека који увек сумња,  до „помирења“ са оним  такође човеком у себи, човеком који беспоговорно верује. 
Постојан и доследан, Дејан Стојановић се свим својим круговањима у свету песништва као и филозофије и увек нешто више од свега тога, остварио као мислећи човек непрекинуте стваралачке мисли. Од оног је стваралачког соја који делом доказује постојаност давно успостављеног јединства Мистика и Мага. Оног који пуно зна, који је, по Бели Хамвашу, Мистик, и оног другог, са именом Маг, који такође зна, али знање му је у функцији подстицаја, одраз порива да провири и у ону другу, мање знану или потпуно неистражену страну медаље до које првим погледом светлост не допире.
Поглед на страну која је друкчијим словом, по друкчијим захтевима и са друкчијим циљем, мислима  и рукописом посве друкчијим исписана/испуњена. 
Поглед-мисао - дело оног који зна или само слути да тамо, на тој другој страни, има места да се још понешто исправи и да на себи својствен начин, властитим искуством обогаћен, нешто ново допише и снагом тог новог оно дотадашње у знању можда и оповргне, те да се захваљујући властитом знању и вештини, властитом умећу, захваљујући срећи, или коби стварања, која је својствена Магу, другости Мистика, да се нечим вредним незаборава, само као друкчије мислећи човек, као делатно човек/биће стварањем бар мало, или на трен само, бар привидом творца, делом обоготвори.
„Само пролазно дело вреди објавити; бесмртно дело може остати у рукопису... Што је једном написано бесмртно, његово бивство  више не зависи од људског сећања. То дело је негде другде победило, вечно и коначно... Свако дело се негде збива и у сваком делу се нешто збива“, казује  Бела Хамваш у делу „Невидљиво збивање“.
А Дејан Стојановић у „Газалима“ своју, да л' само своју, истину казује: „Велике истине долазе полако / (...) Своју стазу у сну видех као дете... И што знаш и што не знаш једнако вреди / Животи у таму одлазе полако... Шта се може рећи о Сунцу? / Живот је химна и Богу и Сунцу.“
Стојановић је песник који и после свега спознатог, дознатог, књигама, белином хартије обзнањеног, ипак верује да „Чуда стварно постоје, / Само се наше око навикло на њих / Па их не примећује. // Сваки нови дан је чудо / Светла тачкица у непролазној ноћи.“
 
О Петровдану, 2017.
У Сомбору

Свет – светлост. Два појма у српском језику са истом основом. Низ других речи изведен је из те основе. Свет може да значи и мноштво. Оно познаје само оно што је осветљено. Колорит оног што је осветљено одређује природа светлости. Суштину предмета преко боје означава светлост. Предмет је црвен зато што упија све боје из спектра осим црвене – то је принцип. Тако је прозирна светлост неухватљива у својим бојама, тајним, као поезија.
Никада „свет“ (мноштво) није мање размишљало о себи: о свету, о светлости, о суштини. Овде се живи нагонски, елементарно, а не мисаоно. И нагла религиозност је део модних трендова и задовољење нагона да се спере бездушна прошлост, да се забораве греси и злодела...
 
ДВЕ СВЕМИРСКЕ ЛЕТИЛИЦЕ
 
Песнички подухват Свет у нигдини, Дејана Стојановића, у овом тренутку је посебна појава у српском језику. Он је на скоро 600 страница посвећен феномену светлости, просветљења, духовности и магији језичког звука. Текст о истраживању светлости почећу једним песничким записом од 6. марта 1986. године.
 
Десет хиљада трагичних ликова
У представи без патоса
За четири млада песника
И игумана
 
Десет хиљада ликова
И две свемирске летилице
Лебде у ваздуху
 
Одлазим и не сачекавши катарзу
 
Знамо да су Дечани високи
Високи
Лебде у ваздуху
 
Лебдимо у ваздуху
Висимо
У ваздуху
На стубу ваздушном
 
Тог дана, 6. марта 1986. године упознао сам у Пећи младог песника Дејана Стојановића. Он је био домаћин младим песницима Ивани Кладарин, Срби Илићу и Драгану Коларевићу. Имали смо низ песничких сусрета и наступа. Памтим сусрет у Пећкој гимназији; млади Срби и Албанци су нас лепо прихватили, као своје. Тада сам веровао да је дух поезије, који нас је окупљао, јачи од Бараба. То верујем и данас, упркос историји.
Наравно, посетили смо Пећку патријаршију и Високе Дечане. Игуман Јустин, висок, упечатљив, говорио нам је о архитектури и фрескама, скренуо нам пажњу да се на живопису, поред 10 хиљада ликова, налазе две летилице, које асоцирају на космичке бродове.
Откуд космички бродови у манастиру чији је живопис завршен 1350. године? Појавили су се неки српски стручњаци који кажу да то нису свемирске летилице, космички бродови, већ симболички прикази Месеца и Сунца... Стручњаци су вероватно у праву, али за песнике су то свемирски бродови у којима ми, ево, од тада, већ више од 30 година, пловимо непознатим пространствима, материјалним и замишљеним световима, истражујемо светлост. Свако на свој начин, из свог искуства, са становишта свог усуда. Док наука ради своје, у месту.
 
ФОРМУЛА СВЕТЛОСТИ И СВЕТА
 
А о чему су људи од постања размишљали, шта су желели да сазнају, а нису успели, него о свом светлосном бићу и тајни порекла човека? Постојале су само привлачне претпоставке, успостављан је, и наметнут, логички систем у мишљењу, али прави одговор и данас је веома удаљен и што се више трага све је удаљенији.
Почетна формула је јасна и чини се свима добро знана: реч је светлост, светлост је Бог, Бог је истина.
За песнике и мислеће људе ту почиње авантура тражења суштине светлости. Суштине поезије. А суштина поезије је смисао и циљ овоземаљског живота. Наука има своје законитости и величанствене резултате, али само поезија може да наслути непознато. Наука је поредак, резултат који се може експериментално потврдити, поезија је пустоловина, авантура, која када једном почне, постаје процес који нема краја. Из њеног вртлога се не може испливати. Стојановић доследно следи тај пут.
Ко данас, у овдашњем свету, размишља о суштини светлости? О њеном пореклу, настанку. У свету који ми познајемо, у коме се привремено налазимо, у свемиру који смо у могућности да замислимо, много је мање светлости од таме. А по Дејану, тама је напробуђена светлост.
Светло – тама, добро – зло, смрт – живот, истина – лаж, ставрност – илузија, микро – макро, материја – празнина, овде и тамо... само су неке супротности које су део суштинског размишљања; међутим, данас су потиснуте из масовне комуникације. То су, између осталог, теме овог петокњижја.
И ми пред собом имамо обимну, за српску књижевност неуобичајену, књигу поезије и поетског промишљања која има први стих:
„Певај ми Хомере о историји звезда и о историји Земље“.
Дакле не о гневу, већ о прошлости коју још нико није суштински упознао, а темељно се проучава већ хиљадама година. Наравно, најмање знамо о ономе о чему мислимо да знамо све. Светлост нам је свима позната. Ми смо бића која не могу да преживе без светлости овакве какву је познајемо. Ипак, велике смо незналице.
Постоје ли друге светлости које ми не познајемо? Можда су оне ту, можда управљају нама, нашим мислима, нагонима, осећањима. Оне су око нас, оне су у нама, а ми их не препознајемо, неспособни смо да их схватимо?
Да ли о томе размишља савремени човек?
 
БРОДСКИ ДНЕВНИК
 
Песништво Дејана Стојановића обједињено у „Свету нигдине“ доживљавам као дневник путовања, поетски извештај о истраживању оностраног, свемира. И себе наравно. Као и материјалног окружења. Шта је то што је, бар на први поглед, део моје личности, мог истраживачког искуства? Наравно и вашег.
Ево неколико Дејанових мисли о светлости:
„Живот је светлост, Бог је светлост, светлост је небо.“ (стр. 14)
„Бог не може да нестане, па смрти нема;“
(стр. 18)
„Свака промена, или смрт, рађа живот.“ (стр. 18)
Већ смо нагласили да је Бог светлост и да је, у ствари, трагање за светлом, трагање за божаниским облицима у знаном нам свету. Светом означавамо оно што је осветљено, што можемо сагледати. Колико смо мудри да у светлости сазнамо светлост?
 
ПЕСНИЧКА ПОБУНА
 
У складу са учењима да су смрт и живот један процес, да прави живот почиње тек после смрти, када се заврши овоземаљски, јесте и промишљање о циклусном кретању, када смрт мења један вид живота и наступа нови. Али тај нови вид постојања човек само наслућује; научних доказа нема, то су у најбољем случају хипотезе. Сва велика дела светске књижевности, сва људска знања, која имају корен још пре шест хиљада година, као основ имала су теме о пореклу и тајни живота, вечности, ништавилу. Свој поетски став Дејан Стојановић градио је у дијалогу са њима. Он је верник поезије, али није слепи послушник. Дејанове симпатије су на страни оних који ће ради истине да се побуне. Послушан не значи бити побожан. Бити бунтовник истине ради, значи бити доследан у тражењу Бога, у трагању за новим светлом. Тама је непробуђена светлост, па ма шта учила нека древна недодирљива догматика.
Зашто човек упознаје светлост? Да ли је то потреба слична нагону? Можда би у одговору могло помоћи мишљење да људски дух потиче из неког другог света.
„Једини начин да откријем светлост јесте ако сам постанем светлост.“ (стр. 20)
Како постати светлост, како постати дух? Тај дух је део Бога, део светлости и он одваја човека од многих бића, ствари, појава... тај дух, који откривамо у себи и ван себе у светлосним појавама. Човекова посебност је у томе  што не може да препозна оно што га чини посебним. То би могло бити унутрашње светло, али како га појмити. Да ли је смрт тренутак тог сазнања, промена једног облика другим обликом живота? Ко одређује да једну светлост заменимо другом?
Сам аутор даје шифре и дешифрује појмове помоћу којих можемо створити представу о мотивима и циљевима тог свемирског лета кроз нигдину, кроз празан простор, непробуђену, неоткривену светлост. Са великом жељом креће се на пут спознаје, мада се циљ унапред зна: смисао је тражење смисла.
Друга мишљења кажу да је онострано, коме радознали ум тежи, у ствари у нама. Све што човек тражи, лутајући нигдином, пронаћи ће у себи. Ако жели да упозна космос то ће бити ефикасније, јер тражећи у себи оно што није овоземаљско постоји могућност да се приближимо суштини.  Стварне вредности, као и поезија, у нама су, као што би могле да буду и у неком нама непознатом космосу. Тражећи изван себе, откривају се нови простори, за сада мрачни, са минимумом светла, али се удаљавамо од суштине и нема одговора на једно од кључних питања: како смо настали, шта је тајна постања?
Потребно је начинити само неколико десетина, или стотина корака одавде, од места на коме тренутно боравимо, и у материјалном свету, у пуном сјају, схватићемо колико су потиснуте било какве мисли и поетске истине о свету и суштини постојања. Песнички подухват Дејана Стојановића, обимом, тематиком, дубином, техником писања, као да је настао у неком другом простору, мирнијем свету, без хистерије и примитивизма који је обгрлио планету. Дејан иронично закључује да је демократија свој врхунац доживела у робовласништву. Ми живимо у доба демократије и финасијског робовласништва. Свет је окован вулгарним материјализмом.
 
МАТЕРИЈА И НЕБЕСКА ПРАВИЛА
 
Међутим, древна учења кажу, а то је и модерна физика показала, материја има огромну снагу ако се користи према божијим правилима и плановима. Они који нису способни да овладају материјом још мање могу да се остваре у свету идеја.
Свет у нигдини јесте покушај сагледавања човека и човечанства и њиховг значаја у бескрају. То је поглед у неслућене даљине, али и у нашу стварност, у нашу садашњост која је прошлост већ оног тренутка када настане. Постоје само будућност и прошлост.
Поимање света, човека, мудрости и поезије Дејан чини кроз призму античке књижевности, грчке и римске митологије, древних мудрости Месопотамије, Сумера, древне Индије, Дантеа и Петрарке, до енглеских песника новог доба... Он се бави формом која изражава суштину. Обједињује форме далеког истока и трубадурске поезије; српским језиком кроти форме које су настале у језицима који немају превише сродности.
У Дејановим стиховима и поетским исказима има математичке тачности и геометријске прецизности. Некада су мудраци говорили да је геометрија наука која служи да премеримо висине и да им се приближимо. Архитектура и геометрија стиха требало би да омогуће да реч досегне висине, добије светлосну димензију, као у настанку света.
У старом веку постојале су традиционалне науке: филозофија, историја, математика, геометрија, граматика, музика... Оне су омогућиле човеку да у себи открије бар делимично дух који не потиче са наше планете. У стиховима су писали и песници и математичари, а тачно се знало шта је поезија, шта математика.
Ова књига је сусрет древне поезије и културе са цивилизацијом савремених мегалополиса. Неопходно је да о њиховој повезаности, сличностима и разликама размишљамо; намеће се као логична синтеза досадашњег искуства и сазнања. Време технолошких, електронских и комуникацијских чуда свело је духовност на маргину. Бар се тако сматра. Убрзани напредак техничких и технолошких изума потпуно је заборавио на могућност да материја има огромну снагу ако се њоме управља по божанским плановима. Агресивни атеисти, са којима су, гле чуда, сагласни и поједини теолози, вулгаризују духовност; материју своде на задовољење чула и нагона.
Оно што се данас зове цивилизација, у многоме је униформисало и деформисало ум. Градитељи новог света то нису желели. Њихова дела требало је да служе човечности, а не свеколикој превари и моралном посрнућу. Ипак постоје песничке енклаве, песничке монаде, микрокосмоси. Један од таквих побуњеника је Дејан Стојановић. Није светлост само оно што видимо. Не заборавимо духовну светлост.
 
СТРУКТУРА СВЕТЛОСТИ
 
Када су научници кроз призму пропустили зрак светлости, разложили су га на спектар боја од којих се светлост састоји. Светлост је провидна, а састоји се од богатог колорита. Мноштво боја чини прозирност.
Шта ли ће нам открити неки други изум када кроз њега пропустимо зрак светлости? Или нека друга направа која ће открити досад непознату и незамисливу светлост. Непознатог и незамисливог Бога.
У лето 1460.  монах Леонардо да Пистоја на магарцу је дојахао у Фиренцу[1]. Био је одсутан више месеци у опасној мисији у Македонији по налогу свог ученог богатог господара Козима де Медичија, који му је дао задатак да се докопа ретких и веома старих списа. Биле су то књиге које су наводно потицале од Тота, египатског бога мудрости, који је међу Грцима био познат као Хермес Трисмегистос[2]. Ти тајновити „херметички“ текстови настали су у Александрији, у прва три века хришћанства. Тако је херметизам, спознаја која ослобађа душу, преко балканских путева, преко територије која је некада била српска средњовековна држава, стигао у Италију у ренесансну Фиренцу.
Ренесанса је почела 1350, исте године када је завршено сликање фресака манастира Високи Дечани. Ако повежемо то са чињеницом да је на просторима некадашњег Душановог царства, 110 година касније, пронађена литература с којом се упознао Платон, док је боравио у Александрији, и то пренео Аристотелу, учитељу Александра великог, ето везе између две свемирске летелице и херметизма, то јест наше жеље да ослобађањем душе сазнамо сопствену суштину. И да се послужим речима Дејана Стојановића: „Позивам вас на нову планету“.
Дакле није ни важно да ли су то две свемирске летилице, два космичка брода, или симболичка представа Сунца или Месеца, јер су у сваком случају свемирски феномен. Светлост.
Хоћу да кажем да се нисам случајно упознао са Дејаном 6. марта 1986. и да данас говоримо о његовом поетском подухвату Свет у нигдини. Дакле, пловимо. То је једини начин да опстанемо.
Можда се мом тексту може приговорити да је дескриптиван и да би више требало да буде дубински и аналитички, да се на класичан начин бави структуром, прозним записима, версификацијским достигнућима Дејана Стојановића и њеном разноврсношћу. Али о томе ће други писати. Уверен сам да је дескрипција израз дубинског читања, рашчлањивања и синтезе. Ово је књига о којој се мора говорити и писати, али је пре свега ваља читати. Увек из другог угла.



[1] Грејем Хенкок и Роберт Бовал – ТАЛИСМАН: свети градови, тајна вера, Београд: Моћ књиге, 2006: 169

[2] Хермес Три пута највећи