Dejan Stojanovic
  • Home
  • Bio
  • Poems
    • Being Late
    • Sadness and Happiness
    • Task of a Poet
    • A Star Deep In the Mind
    • An Island in the Mind
    • Ancient Roman Villa
    • A New Friend
    • A Woman in the Garden of Light
    • Afterlife Light >
      • All Women in One
  • Poems 2
    • Love in Arizona
    • Rain
    • I Smell You Everywhere
    • Staying Crazy
    • Muse I >
      • Muse II
    • Flower
    • Ghazal of Love
    • Path
    • Song in the Garden
    • Siren
    • Chance >
      • Unusual Love
      • First Love
      • It Is So Simple
  • Poets
    • Walt Whitman
    • Emily Dickinson
    • W. B. Yeats
    • Robert Frost
    • Wallace Stevens
    • T. S. Eliot
    • E. E. Cummings
  • Saul Bellow
  • Steve Tesich
  • Blog
  • Charles Simic
  • Home
  • Gallery
  • Contact
  • Being Late
  • A Man and the Sea
  • Poets
  • E. E. Cummings
  • All Women in One
  • A Man with a Guitar
  • A Night Worth a Life
  • Amateurs
  • An Omnipotent Eye
  • Big Dreams
  • Birthplace
  • Big Miniature
  • Break Up
  • Bright Moments
  • Dancing of Sounds
  • Death
  • Dictionary of Sounds
  • Dogs and Men
  • Don Juan
  • Don Quixote
  • Early Retirement
  • End of the Labyrinth
  • Memory and Oblivion
  • Old and New
  • People
  • Possibility
  • Reality
  • Silent Equality
  • Simplicity
  • Song of Light
  • Song within a Song
  • Sound Bombs
  • Sounds of Imagination
  • Star
  • Stupidity
  • The Book of Books
  • The Kiss of Light and Darkness
  • The Land Beyond
  • The Light from the Mind
  • The Rise of a Barbarian
  • The Source
  • Two Stars
  • Understanding
  • Unending Life
  • Early Morning
  • Knowledge
  • Mastery
  • Sounds of Life and Love
  • Sounds of Love and Hate
  • Dejan Stojanovic - Poetry in Translation
  • Amazon's Dejan Stojanovic Page
  • The Sun Watches the Sun by Dejan Stojanovic
  • The Creator by Dejan Stojanovic
  • Dejan Stojanovic - Quotes
  • Open Library
  • The Sign and Its Children
  • Non-clickable Page

​Гордана Влаховић: ПРИСТУП У МИСАОНИ СВЕТ ДЕЈАНА СТОЈАНОВИЋА

11/22/2017

0 Comments

 
Дејан Стојановић, песник шест књига песама, антологичар, аутор одабраних интервјуа, данас пред читаоце доноси своју, како ју је назвао ПЕНТАЛОГИЈУ, обједињену именом Свет у нигдини. Пет дела пишчевих повезано је јединством опште замисли а насловљено:
Озар;
-        Свет и бог;
-        Свет у нигдини;
-        Свет и људи;
-        Дом светлости.
У првој књизи Озар, читалац се суочава у поезији и прози са метафизичким темама ауторовим: настанак света, историја Балкана и Земље, извори светлости и извори истине. Опсесивна тема бића које мисли: однос живота и смрти и вечито кружење; израњају једно из другога и у симбиотичком су преплету.
Смрт тражи да би могао живот да роди
Само оно што се роди може да умре
А само оно што умире зна вредност
Вечног живота у рађању и умирању.
Изнад свега је Бог, и празнина који по аутору чине Апсолут, што је једнако Озар. Даје се могућност филозофима за полемику, с обзиром да идеалистичка филозофија Апсолут сагледава као вечну, бесконачну првобитну основу свемира, а дијалектички материјализам одбацује метафизички појам Апсолута и признаје као једину стварност материјални свет који се налази у вечном покрету и развитку.
Аутор мења форму исказа. Користи стих, користи дијалошку форму (при чему полемише са боговима антике, те са Хомером), и прозно-поетске секвенце којима истиче своје филозофске ставове. У другом и трећем циклусу („Шекспир у свемиру“, „Планета Зена“) примењује необичну форму, комбинујући елементе једног књижевнотеоријски строго утврђеног облика, сонетног венца, и свога песничког експеримента. Иако их насловљава као сонетне венце они то нису у традиционалном облику. У првој таквој творевини сачињеној из петнаест стихованих рефлексија, последњим стихом претходне песме почиње следећа. Као фине су каскаде које се преливају једна у другу да би се слиле у петнаесту сублимну завршницу мисаоног тока. Лирски субјект у Шекспировом је друштву, поистовећени су, огледају се у божанској пени свемирске лађе, уз спознају да
И умањен велики постајем
Једно са Богом, једно са светом...
У последњем циклусу Озара („Планета Зена“) форма је слична, сачињена је од двадесет девет поетских елемената. Ауторов имагинативни импулс призива фантазмагоричну планету Зену, по којој опет у Шекспировом друштву, прави своје медитативне шетње. Постулати којима се тежи и за којима се трага су: мисао, дакле и памет, истина, знање, искра разума, светлост свемира.
Већ је речено да су све књиге петокњижја повезане јединством опште замисли. Друга књига именована је са Свет и Бог, и садржи шест циклуса („Proemium“, „Мрак и светлост“, „Ништа и нешто“, „Пакао и рај“, „Бог и Ђаво“, „Апсолут“). Аутор је дубоко зароњен у покушај проницања суштине свемира, те смисла постанка и трајања бића у њему. Трага за равнотежом и могућношћу успостављања хармоније, у наоко неспојивим, дисхармоничним појавама и појмовима, делимично назначеним у називима циклуса (мрак и светлост, ништа и нешто, пакао и рај, Бог и ђаво, али и хаос и ред, нула и безброј, дељење и стапање, кретање и статичност; аутор користи појам непокрет).
Мисао о Богу вазда је присутна. Тумачење које се чита о земаљским религијама и светим књигама није уобичајено за устаљени ред ствари, али нагони на размишљање. Многобројна су богохулна тумачења Бога, а Бог сам по себи суштина је, он је све, и свемоћ. Побуна против мрака јесте Божја побуна, тврди аутор.
Као и у делу Озар, а видеће се и у осталим књигама, нагласак је на светлости. Није случајно. Знано је да светлост и тама симболизују наизменичне вредности једног циклуса. На свим космичким странама и у људском животу после тамнине долази светло раздобље. Као космичка објава или као унутарње просветљење светлост увек долази после таме и симболизује живот, спас. У Старом завету симболизује и срећу добијену од Бога. Тама је зло, несрећа, проклетство, смрт. Хришћанска симболика наставља се на старозаветну. У Јеванђељу по Матеју, ученици Христови су светлост свету, а у Јеванђељу по Јовану, Исус је светло света. У нашег аутора Светлост је Божја побуна...
Честа је ауторова одступница од уобичајеног поетског дискурса, јер залажење у сфере филозофског тумачења појмова и појава уз повремене фантазме (појмови празнине, облика, простора, времена) даје премоћ медитативног над поетским. Аутор помера жанровске границе (и тога ће се држати до краја петокњижја), пише стих, дуг и разуђен, прозне записе који су каткад лирског исказа, а каткад филозофски трактати. (Уосталом, аутор на крају исписује детаљно образложење, на неколико страна, о форми појединих песама, што потврђује не само књижевнотеоријско познавање версификације, него и своју потребу за модификацијом и експериментом.)
У Свету у нигдини, са шест одељака (књига I) залази се у сфере сна, коме се ништа не може, и који нас води путевима наше подсвести. Јер,
Негде дубоко у свести
Стално сања свет подсвести;
Говори да све је важно
Што се рађа из благости
(„Око свести“)
Први сан лирског субјекта о тајни је над тајнама, о жени, овај пут о жени вили, са којом води дуги разговор; не како би се у први мах очекивало, о заљубљености. Њему сан служи да изнесе своје ставове о односу живота и времена, о садашњем тренутку који пре него што се на њега помисли постаје прошлост, о развоју уметности кроз векове, о разлици између помодног и модерног, о функцији језика и његовом мењању, о слободи и самоћи и самодисциплини којом се остварује лични успех. Занимљив став Дејана Стојановића јесте о материјалистичкој цивилизацији која почива искључиво, или до највеће мере, на форсирању технолошког курса и у бити је антикултурна. А циљ њен је искључиво вулгарна моћ новца. Прозни ток казивања преплетен је стиховима на неке од поменутих тема, које поета мислилац и вила измењују и у даљем разговору. Вила о помоћи, тешкоћи, опасности и храбрости; а њен саговорник о буђењу дана и разговору таме и светлости.
Аутор понире и у далека времена, оживљавајући непознате хероје, нестале цивилизације, помињући митове, сујеверне квази теорије (Атлантида, Сумери, Лемури и Лемурије и сл.). Но свестан је да је овај свет једина истина. Другим се сном преобличава жена вила у змију, острво у потоп, снови у ноћну мору. Нема више мисли о идеалној жени, а и свет сновних визија није трајан. Не смета му да у сну трећем настави преиспитивање порекла зла у свету, те способност адаптације зарад преживљавања. Разговор, поетско медитативни са Арноом Данијелом, трубадуром из дванаестог века, вишезначан је и вишеслојан, уз сјајну шетњу по историји и књижевности, али и по савременим проблемима света (однос Истока и Запада, глобализација, мењање међудржавних граница итд.).
Слављење Творца безусловно је:
Бог је свет и Свет је бог.
-        Без Творца нема правог сазнања.
-        Свети зрак једини је Божји трон.
Речи стављене у уста трубадура да веровање у Бога јесте вера, а да је прописана религија посредништво, налазимо и у претходно поменутим делима. Можда се не може докучити елизијска (небеска, надземаљска) спознаја, али осећати и мислити јесте важно, и није потребно да све знамо. А сан некад превари тамне сенке сећања и потиснутих жеља.
У Свету и људима, у првом циклусу под називом „Медитације“, песничким сликама постиже се склад са чујним и видљивим (шум таласа, шкољка која пева свој сан уз уво сненика, часак тишине и стапање са водама и шумом свемира). Поета наткриљује мислећег трагача за одгонетањем тешких тајни микро и макро света. Недуго затим, читалац урони у сплет филозофско-лирских записа у којима опредмећена стварност аутору постаје средство за даљу медитацију. И све може бити повод за запитаност: усамљени парк, леп дан, обале, накит, машне, да би се исказао однос према самоћи, тескоби, заблудама, моћи и немоћи славних, правди, слободи. Повремено су то читаве прозне филозофске целине („Апсурд“, „Логика“), а повремено лапидарна, сведена гномска реченица (нпр. „Брадати старац“).
Он је много видео, али није волео да прича. Размишљао је о себи и другима и схватио брзину. Схватио је да време није прошло зато што је прошло, већ зато што је изгубљено.
Стојановић разматра и проблеме књижевног стварања, безброј поетика у којима умиру мишљења, прави разлику између политичких дисидената - писаца и књижевних дисидената. Критички је његов однос према књижевној бирократији (борба за чланства у жиријима, у редакцијама часописа, за чланство у академијама, за награде које се додељују по наговору и договору...). Иронично тумачи и начин постанка бестселера, те разлику између песника и стихотворца: стихотворац слаже речи и риме у стихове; песник слаже стихове и риме у значења. Стојановић не робује утврђеним поетикама; његов циљ није допадање на први поглед. Мисао превладава над емоцијом; поетизација текста присутна је толико да не потисне метафизичку раван. Остаје упитаност да ли је песма само оно што личи на песму... прежвакавати већ прежвакано, историју и класична дела, и правити уметност, или је песма бележење живота као да се први пут живи.
Да ли се као одговор може прихватити мисао са краја ове књиге: Све се своди на неколико речи, на неколико главних појмова. Све остало су приче које овима служе.
Дом светлости, пета књига у низу, у славу је светлости, успомена и љубави. Поетизовани призори, уз реминисцентне излете, плене топлином препознавања, макар само у сећању, што не доводи у питање спознају да је време повратка кући. Нада и успомена избор су првог циклуса.
Насловљавањем неких од својих песама одабраним именима аутор открива и своје афинитете: Мацуо Башо, стари песник, који нас учи умећу откривања наде у ситницама; Јулије Цезар, издвојив од свих Цезара, јер је Јулије са страшћу и чашћу; те Хенри Милер, чудак и ексцентрик, па ипак, од оних ретких, који
зна да само они који сиђу на дно
уистину разумеју лепоту.
Коначно, и жена је поменута у стиху Дејана Стојановића. Као сан, као идеја, као реч неказана, обала која их дели, успомена јача од јаве. Намах присетим се оних Дучићевих: Јер ти не постојиш, нит си постојала... Један фини лирски циклус.
Треба поменути последњи циклус Дома светлости, именом Градови. Исписан у прози, могао би бити путопис јер говори о тринаест светских градова. Но, није класичан путопис. Ко жели да пронађе класичне туристичке податке, нека се не нада. Пред читаоцем су есејистички лирски записи у којима се, наслоњена на историју, гради прича о светлости, вечном граду, тајанствености, прошлости, вечном сну сликара и маштара, у зависности од града и доживљаја путописца. О Београду, такође, кратак запис о старом духу и поносу који светле на новом месту. На крају циклуса песнички сан о Новоме граду, граду Светлости са храмом посвећеном Сунцу, и о новој планети која ће бити један велики град. Сан о свету без деоба. Само велики сан.
Ако би се објединило петокњижје заједничким обележјима било би следеће:
-        медитација, мисаоност;
-        ставови који подстичу полемику;
-        отклон од класичне жанровске поделе, те разноликост форме (стих, прозни запис, трактат, есеј, дијалог);
-        доминација светлости у славу живота;
-        Бог изнад свега, један једини.
Антагонизам искре божанске светлости и моћи таме присутан је. Али пут Бога побеђује анђела таме.

0 Comments



Leave a Reply.

    RSS Feed

    Dejan Stojanovic

    Dejan Stojanović was born in Pec, Kosovo (the former Yugoslavia). Although a lawyer by education, he has never practiced law and instead became a journalist. He is a poet, essayist, philosopher, and businessman and published six critically acclaimed books of poetry in Serbia: Circling, The Sun Watches Itself, The Sign and Its Children, The Shape, The Creator, and Dance of Time.

    In addition to poetry and prose, he has worked as a correspondent for the Serbian weekly magazine Pogledi (Views) . His book of interviews from 1990 to1992 in Europe and America, entitled Conversations, included interviews with several major American writers, including Nobel Laureate Saul Bellow, Charles Simic, and Steve Tesic.

    He has been living in Chicago since 1990.

    Archives

    May 2019
    March 2019
    May 2018
    December 2017
    November 2017
    October 2017
    July 2012
    June 2012
    August 2011

    Categories

    All
    Books
    Dejan Stojanovic
    Eastern European Poets
    Interviews
    Journalism
    Journalists
    Poetry
    Poetry Around The World
    Poetry Books
    Poetry In Translation
    Poets
    Screenwriters
    Steve Tesich
    Writers
    Writing And Poetry

    RSS Feed

Photo from joanne clifford