Миљурко Вукадиновић
Пенталогија: ОЗАР, СВЕТ И БОГ, СВЕТ У НИГДИНИ, СВЕТ И ЉУДИ, ДОМ СВЕТЛОСТИ Није уобичајено да аутор у једној књизи сабере необјављених пет књига и доведе их пред књижевно-критичку осматрачницу, многоугаону и стооку – на суочење... Памтим један усамљени пример (свој нећу да помињем!) кад је Душан Стојковић вишедеценијски тајнопис од седам песничких и прозних књига утегао у једну књигу... Међутим, своје поетички презахтевно петокњижје Стојановић је истурио као предложак за разговор који ће бити претворен у Књигу, тачније Зборник. Стојковићев случај је наишао – сем часних изузетака – на ћутање; овај видимо да неће. За то се постарао случај комедијант који је друго име за овај округли сто.[1] Нас толико овде и остатак до крупног броја петнаест знамо оно што и аутор зна да „безбројни путеви воде ка истини“ а књижевно-критичко сагледавање и тумачење ипак то подразумева, хтели ми или не. Ипак, можда смели или „непромишљени“ аутор и не тражи истину већ можда свој поглед на нашу истину и наше читање... А шта ми заправо радимо: претражујемо овај еп, овај „узбуркани лавиринт“ (ауторова срећно погођена синтагма), поетско-прозно-есејистички а поетички презахтеван. Ту смо да понудимо/приложимо читање петокњижја „у појединостима“ и укрштеној мрежи текстова негде и закривљеној и да дамо своју „муку са речима“ или како аутор вели „доказ“ читања, а он очигледно и природно касни за речима које му претходе... А нас више од света (може и са великим С како га почесто и у насловима понуђених књига аутор третира), нас више од Света занима „писани свет“. Његови обриси, перспективе, путеви унутра, његово лутање које – како нам изричито вели Стојановић – његово лутање нуди правац, јер нуди живот... Сви смо дакле на корак од овог петокњижја где почесто наиђемо на тешко проходну шуму, на бројне рукавце за непредвиђено где нас чекају „изненађења и замке“, опет се испомажем ауторовим речником. Изненађује замашност овог пројекта и његова „успутна читљивост“ и поетско мишљење, уз ослон на сродну претходећу класичну епску и митолошку инспирацију и модерну литературу коју баштини, које има своје путеве и странпутице али и поетичке замке. Негде је клопка окренута не само ка читаоцима и тумачима већ лови и аутора, а он је од оних , како би то рекао маг српске поезије Настасијевић, који „лове а уловљени“... Аутор има развијену свест о томе да „безброј поетика рађа безброј идентичних одливака“, да „мишљења умиру у поетикама, у песмама изгубљеним по опустелим градовима велике поетичке фантазмагорије“. То пише Дејан Стојановић у књизи Свет и људи, у поглављу-циклусу „Клопке“, у тексту „Фантазмагорија“, у жељи да да озбиљне наговештаје једне своје „поетичке фантазмагорије“ која има и своју лиричност, и своју драматику, своју стилизацију и престилизацију, своја „изненађења и клопке“, своју синусоиду, кривуљу уздаха и мисаоних открића, своје поетичке претече и своје претходеће песничко утемељење. Хоћу да кажем и покажем следеће: ово петокњижје није пало с неба. Прве песме, по ауторском упућењу, нотацији иза сваке књиге, сежу из касних осамдесетих, па добар део на преласку у овај век (1996–2001) и не мали број песничких и других текстова писан је 2007–2009, па и касније... Кад уз то имамо на уму динамику објављених песничких књига и наслове, видимо својеврсну приближеност, сродност и дотицај са пређеним песничким путем Стојановића од 1993. (Круговање) а нарочито од серије песничких књига Сунце себе гледа из 1999. где је као и овде светлосна симболика један од кључева и писаног света и могућих изведених тумачења. Следећи наслов Знак и његова деца (2000) више је но индикативан. Знаци носећи овог подухвата би били Бог/Ђаво и Свет. Децу треба потражити у „изненађењима и клопкама“, а има их поприлично. Пратећи наслови Творитељ, Облик (из исте године), уз Плес времена (2007) већ сведоче једно поетичко заокружење и једну добродошлу и успелу поетичку предрадњу за ово петокњижје чију поетичку срж размотавамо. Пенталогија већ игром наслова нуди ако не јасно оцртан поетички оквир онда предочава извесније поетичке назнаке. Име бога, па Свет и бог (бог већ други пут), Свет у нигдини (други пут свет а нигдина место где бог постоји, где борави, креће се итд), Свет и људи (трећи пут свет), Дом и свет (дом, боравиште људи, а Светлост је реч која садржи и свет). Очито је Свет светлосна креација. Од ових поетичких чворова стиже се и до других али и иних поетичких знакова. Казао сам ово у духу чувене поетичке формуле Никите Станескуа категоријалних означења, „чворови и знаци“, која овде чинодејствује и може се путоказно и умесно употребити. Посебну димензију епа чини његова полемичка димензија која природно проистиче из категоријалних дихотомија и поларизација Бог – Ђаво-Свет – Празнина и даљег категоријалног разлиставања и замршаја. Озар – један од богова као прво поглавље епа – само заоштрава визију и позицију хришћанског Бога. То је полемички акцентовано. Аутор не признаје да Бог постоји у неколико светих књига и да је религијска догма. На линији ових поларизација и заоштравања аутор нуди мали философски трактат који је један од најузбудљивијих поетских и поетичких врхунаца овог модерног лирског спева. И поред тога што се неки ставови, погледи и решења не поклапају са нашим искуствима и очекивањима, ми им не можемо оспорити храброст, специфичност па и оригиналност која радикалност подразумева... У реализацији сложене лирске замисли коју представља ова Књига у малармеовском смислу речи аутор посебну пажњу посвећује версификацијском аспекту поетских форми. Аутор не преза ни од сонета. Дупли сонетни венац није само поетско искушење већ и ретко лирско постигнуће. Међутим, један од главних акцената на линији тражења не много коришћених форми у српској поезији карактерише овај аутентичан ауторски подухват, као што су рецимо виланела, а и бројни облици балада, гaзал и сл. облици које светска поезија баштини од десетог и дванаестог века а који су временом готово ишчилели…. Посебно је у спеву разуђена књижевна исказност: од поетског дискурса, кратке прозе, есејистичких-трактат партија, романсијерских упадица што чини штиво читалачки захвалнијим али и захтевнијим јер доприноси извесној дигресивности (али је лек против једнолинијског излагања и монотоније)... Ово су само неке од уводних назнака које ће допунити Дејан Стојановић, аутор који нас је овде сакупио, а тек сви ви који приступате дубинском читању. 27. јуни 2017, казано на Округлом столу у Француској 7. Post scriptum А сад следи текстуални преглед ставова, опажања, „суочења са Књигом“, директно-индиректно, заобилазно-прилазно (...), храбро, без околишања или са благом дистанцом, али готово једнодушно, свако из свог угла у заједнички многоугао књижевног сагледавања, са ставом да је у питању ретка књига-пројекат и да је у питању крупан датум у савременој српској поезији која аутора изводи на најживљу књижевну сцену ововремености. [1] Округли сто одржан у Удружењу књижевника Србије 27. јуна 2017. поводом објављивања пенталогије Дејана Стојановића Свет у нигдини. Може зазвучати изненађујуће али држим да нас петокњижје Дејана Стојановића Свет у нигдини најпре суочава са питањем да ли је еп данас могућ, а потом и оним о томе какав је однос данашњег песника према епу. На прво могуће питање Стојановићев одговор је афирмативан и делотворан. Односно, не обраћа се он узалуд, већ самим почетком Озара, Хомеру. Хомер ваља да буде његов путовођа, мада ће му се касније, у истом својству, придружити Шекспир (а наћи ће се ту и Данте, и многи други).
Хомер је призван као оваплоћење читавог једног света – античког, дакако, али и путоказни рапсод. Поготову је епски певач онај који је заслужан за „паралелизам“ божанског и људског – узвишеног и овоземаљског. Иста руководна амбиција видна је и у знатном делу певања Дејана Стојановића. Епско, наравно, није замисливо без мита. И Стојановић, стога, настоји да буде поета-„митограф“. Еп је незамислив без јунака-хероја. Исто важи и за мит. Ко је, заправо, Стојановићев Озар? Песник нам је помогао властитом дешифрацијом. Озар је анаграм, мушки аналогон Зоре. Придодајем томе властито учитавање, лирско, па Озара доводим и у везу с озарењем. Не морам да будем у праву, али нека то буде мој читалачки „удео“. А зашто Шекспир? Подсетићу, по сећању, на стихове румунског песника Марина Сорескуа о томе како је Шекспир створио свет за шест дана... Уколико сам, уз помоћ Сорескуа, на добром трагу, онда је, и код Стојановића, Шекспир синоним „књижевног демијурга“, творитеља-створитеља читавог једног „човечанског света“. Али, наравно, ни тај свет није без присенака-примеса митског и легендарних играрија и игроказа. Обратимо сада пажњу на нешто друго – на књижевну „архитектонику“ Стојановићевог петокњижја, на „структуру“. Поједине књиге, делови петокњижја Свет у нигдини, могле би се именовати и као спевови. Појам је то који је у новије доба обично везиван с именом нашег Миодрага Павловића. И, као и код Павловића, „епска дисциплина“ певања у Стојановићевом случају већма нагиње интелекту и ерудицији но нечему што се обично подразумева под лирским вреднотама. Биће да је то не само очекивано, него, на одређени начин, и логично. Јер – не заборавимо – реч је о замашним поступцима, о тзв. „дугом даху“ и, коначно, конструктима (у добром смислу те речи) који су прожети филозофским набојем, често „силогистички“ устројени, подстакнути питањем о крајњем смислу и бесмислу бивања и света (поготову „смештеног“ у нигдину). Када је већ тако поставио „ствари“, како даље гради наш аутор? Гради – разграђујући, готово деструирајући, изнутра преобликујући (прекрајајући, трансформишући) зачето. Отуда у књигама – „саставцима“ његовог петокњижја – толика множина форми стиховања, али и (хотимично) сударање и сусретање стиха и прозног текста, стиха и записа, стиха и расправе, стиха и есејистичког зачетка, стиха и прозаиде, односно лирске епифаније. Све то је, у ствари, „поприште“ на којем се сусрећу два лика једног песника: један одан веледелу са другим ововременим и скептичним, опредељеним за фрагмент, исечак, атомизовану и дисперзивну слику света као саму супротност древној и митској, загубљеној целовитости. Али сва ова формална а поготову смисаона противуречја имају своју улогу и дају допринос изнутра динамизујући читав захват; могло би се готово рећи и да формотворно „модернизују“ сам концепт. По цену парадокса, приметиће скептик. Да, управо по цену парадокса. Налазим да и то јесте један од ауторових наума: играти и на парадокс, неговати га. У ризници светске литературе – без икакве жеље за дословним повезивањима и поређењима – још један даљи „међаш“ комплексним наумима ове врсте могао би да буде Гетеов Фауст. Жеља за коначним сазнањем/сазнањима? Има и те жеље у нашег аутора. На другој страни – певање у бесконачност/бесконачје. Вреди се, тим поводом, споменути никад докончаних Кантоса Езре Паунда. Као што је интелектуални брид хотимична „корекција“ (готово „суспензија“) лирског поја (сетимо се Т. С. Елиота). Најзад, кад се већ испомажем аналогијама и њиховим присенцима: свест да и у маломе може да избива велико, карактеристика поетског концепта Васка Попе, незаобилазно се јавља и у Стојановићевом потхвату. Већ је примећено – и то недвосмислено и нескривено јесте тако – да и овде, у Свету у нигдини, конкретно у књизи Дом светлости, постоји „зона контакта“ с Малом кутијом Васка Попе. Стојановић свакако зна да осим великог у малом и осим Космоса са великим к постоји и космос малих ствари, обичан, људски, емоцијама почесто набијен, и у име те свести обелодањује у читавом познијем низу песама и властити лирски глас, лирску нит. Комплексно певање, комплексан аутор, песник с великим распоном, са сложеним регистром нијанси може (или мора?) и то себи да омогући. Како би и било другачије ако је Свет у нигдини – петокњижје засад доступно као јединствени поетски кодекс умножен у малом броју примерака, управо за употребу ове распре чији смо учесници – утопијска апсолутна књига Дејана Стојановића, дакле малармеовски апсолут, у неку руку. Парафразираћу, опет по сећању, Борхеса. Апсолутна прича, или апсолутна књига, по Борхесу јесте књига пустиње. Пешчана, зрнасто недогледна и честично непребројна... У исти мах једна визија и химера. Зар управо то није разлог да жудимо за апсолутном књигом? Свет у нигдини Дејана Стојановића јесте, на његов начин, тај оваплоћени сан. РЕКЛИ СУ О СВЕТУ У НИГДИНИ Дејана Стојановића
„Свет у нигдини је утопијска апсолутна књига Дејана Стојановића, дакле малармеовски апсолут, у неку руку. Апсолутна прича, или апсолутна књига, по Борхесу јесте књига пустиње. Пешчана, зрнасто недогледна и честично непребројна... У исти мах једна визија и химера. Зар управо то није разлог да жудимо за апсолутном књигом? Свет у нигдини Дејана Стојановића јесте, на његов начин, тај оваплоћени сан." —Срба Игњатовић „Увек сам се питао, и поводом свог песничког стваралаштва, шта је то тотална песма... Може ли се петокњижје Дејана Стојановића назвати тоталном песмом, оном о којој сваки озбиљан песник сања, још од Хомера? Осетио сам неке такве импулсе приликом читања Света у нигдини. Ово је једна апсолутна песма, једног апсолутног мисаоног система који ради уздуж и попреко свих наших цивилизацијских наслеђа." —Душко Новаковић „(Свет у нигдини нуди) радост спознаје због открића која завређују Нобела..." —Милан Лукић „Одавно нисмо имали, ако смо икада и били у прилици да се у српској поезији са тим уопште и сусретнемо, песничку пенталогију." —Душан Стојковић „Сан сваког песника јесте да напише своју велику, јединствену, свеобухватну књигу у којој ће на прави начин изнети све своје мисли и осећања што се јављају у дугим разговорима са светом. Под оним свет подразумевам све појавно и апстрактно што у језику постоји. Што је именовано и што се може именовати. Oбимом замашна пенталогија Дејана Стојановића Свет у нигдини је покушај да се напише таква књига. Ово петокњижје о свету и светлости амбициозан је подухват.“ —Братислав Р. Милановић „Пенталогија, односно петокњижје Дејана Стојановића Свет у нигдини, необичан је подухват у српској књижевности." —Никола Маринковић „Песнички подухват, Свет у нигдини Дејана Стојановића, у овом тренутку је посебна појава у српском језику." —Драган Коларевић „Мало је оваквих књига у српској књижевности." —Иван Цветановић „[Објављивање Света у нигдини јесте) крупан датум у савременој српској поезији." —Миљурко Вукадиновић „Постојан и доследан, Дејан Стојановић се свим својим круговањима у свету песништва као и филозофије, и увек нешто више од свега тога, остварио као мислећи човек непрекинуте стваралачке мисли. Од оног је стваралачког соја који делом доказује постојаност давно успостављеног јединства Мистика и Мага. Оног који пуно зна, који је, по Бели Хамвашу, Мистик, и оног другог, са именом Маг, који такође зна, али знање му је у функцији подстицаја, одраз порива да провири и у ону другу, мање знану или потпуно неистражену страну медаље до које првим погледом светлост не допире.“ —Давид Кецман Дако „Аутор је дубоко зароњен у покушај проницања суштине свемира, те смисла постанка и трајања бића у њему. Трага за равнотежом и могућношћу успостављања хармоније у наоко неспојивим, дисхармоничним појавама и појмовима.“ —Гордана Влаховић „Најновију књигу, Свет у нигдини, Дејан Стојановић нам приноси као духовну антологију. Ово је амбициозни поетско-есејистички пројекат у претежно философском, густом и слојевитом петокњижју о човештву као извору и ушћу свих видљивих и невидљивих светова. Рукопис је у иновативној, авангардној форми... Дејан Стојановић мудро и зналачки преплиће поезију и прозу, епско и лирско али и теоријско-критичко.“ —Зорица Арсић Мандарић „Стојановићева наглашена контемплативност чини га особеним у савременом песничком творењу, једним од ретких који нема дилему око једнакости поезије и филозофије и неопходности њиховог ваљаног разумевања, колико и мудријег одгонетања значења речи, те његово трагање у песничкој књизи Свет у нигдини разумем као трагање за смислом елементарног опстанка у времену отуђеном, сурово стварном, загледаном у све и ништа.“ —Видак Масловарић „Стојановићев песнички, прозни и драмски проседе представља у еминентном смислу дефиле основних појмова и егзистенцијалија човековог бивствовања, његове земаљске и космичке судбине. Реч је о слободи, Апсолуту, Богу, Ђаволу, хаосу, реду, истини, свету итд. Филозофско, религијско и песничко чине основно језгро у тумачењу и разумевању онтологије људског опстајања.“ —Јово Цвјетковић Поводом објављивања пенталогије Дејана Стојановића, Свет у нигдини, у Удружењу књижевника Србије одржан је 27. јуна 2017. године Округли сто посвећен овом петокњижју. Појединачни наслови пет књига ове пенталогије јесу Озар, Свет и Бог, Свет у нигдини, Свет и људи, Дом светлости. Ових дана изашао је из штампе Зборник радова који садржи текстове учесника Округлог стола, као и оних аутора који су своје радове приложили за Зборник.
Модератор Округлог стола био је Миљурко Вукадиновић, чији текст служи и као уводни текст Зборника, док се текст самог аутора пенталогије, Дејана Стојановића, налази у Зборнику као завршни. Учесници Округлог стола били су Срба Игњатовић, Душко Новаковић, Душан Стојковић, Зорица Арсић Мандарић, Гордана Влаховић, Драган Коларевић, Видак Масловарић, Милан Лукић и сам аутор пенталогије, Дејан Стојановић. Аутори који због других обавеза нису могли да присуствују Округлом столу, приложили су накнадно своје радове за Зборник, а то су Братислав Р. Милановић, Давид Кецман Дако, Иван Цветановић, Никола Маринковић и Јово Цвјетковић. Сви учесници Округлог стола говорили су надахнуто о најновијој књизи, пенталогији, Дејана Стојановића и општи закључак Округлог стола био је да је реч о несвакидашњем делу у српској литератури. Срба Игњатовић је истакао чињеницу да ова пенталогија задовољава критеријуме епа те да слободно може бити названа модерним епом. Главни закључак Округлог стола садржан је у идеји да је пенталогија Свет у нигдини Дејана Стојановића велики датум у савременој српској књижевности и један грандиозан књижевни пројекат који ће тек доживети праву рецепцију и признање у годинама које су пред нама. |
Dejan StojanovicDejan Stojanović was born in Pec, Kosovo (the former Yugoslavia). Although a lawyer by education, he has never practiced law and instead became a journalist. He is a poet, essayist, philosopher, and businessman and published six critically acclaimed books of poetry in Serbia: Circling, The Sun Watches Itself, The Sign and Its Children, The Shape, The Creator, and Dance of Time. Archives
May 2019
Categories
All
|