Шетајући булеваром Сен Мишел присећао сам се, како је много година раније, истим булеваром шетајући, Габријел Гарсија Маркес на другој страни угледао Ернеста Хемингвеја. Тада непознати Маркес, у недоумици како да поступи, само је махнуо руком и викнуо: „Адиос маестро“. Хемингвеј је узвратио, одмахнувши руком.

Драж овог огромног града јесте и у томе што је небројено много кутака, улица, кафана (да не говоримо о храмовима културе) натопљено енергијом знаменитих људи. Све што се каже о Паризу може да личи на опште место. Све осим угођаја да се у њему нађете и напросто живите, крећете се. Све друго је прича која може бити мање или више лепа. Али оно непоновљиво што се не може превести јесте доживљај.

Ако је неко сам, ако нема новаца, или је из ко зна ког разлога несрећан и незадовољан, засигурно би разложно могао говорити о тамној страни овога града. Нас интересују лепше ствари.

Музеји, институције настале у деветнаестом веку, незаобилазна су културна сабиралишта. Читав овај град је, међутим, један велики амфитеатар – музеј. Зато се, иако можда парадоксално звучи, не могу заобићи ни кафане; тим пре, што су неке од њих установљене и пре самих музеја као таквих. У њима су се кретали уметници чија ће дела касније заузети значајно место у поменутим институцијама. Таква је кафана Procope, најстарија кафана на свету („Procopio dei Dolitelli“, 1686). Посећивали су је: Лафонтен, Дантон, Мара, Наполеон Бонапарта, Балзак, Виктор Иго, Анатол Франс... За време револуције звала се „Zoppi“. Претпоставља се да је у њој Волтер почео да ствара свог Кандида.

На Монмартру се у старом руху и даље налази кафана „Auberge de la franquette“ у коју су долазили Дијаз, Дега, Сезан, Тулуз Лотрек, Реноар, Емил Зола, Ван Гог и други. Осим старог изгледа, плоче која говори ко је све навраћао, ништа више. А можда више није ни потребно.
Кафану „Les deux Magot“, на плацу Сен Жерме де Пре, посећивали су Верлен, Рембо, Маларме, Елза Триоле, Андре Жид, Пикасо, Сартр... Данас ћете овде тешко срести неког великог уметника. Реч је о привлачном месту за туристе, сличном нашем „Загребу", или „Код коња“ у Београду.

Један млади и педантни Енглез израчунао је да по ономе што Хемингвеј наводи, један од барова у који је залазио мора бити и „Луда виолина“ (Le violin Dingue). У овом бару се окупљају млади странци. Највише је Американаца, али и Срба. Морате чекати у реду, иако се ради о загушљивом и не нарочито привлачном месту.

Бар „Polly Magoo“ је 1968. био један од пунктова окупљања студената-демонстраната. Неки од њих, који нису постали yuppie-и, данас се могу овде срести као људи промашених идеала, који уз капљицу гасе заблуде своје младости.

Посебну тежину претходно реченом даје Pub Theatre „Sweeney“ у непосредној близини Луде виолине. Како могу ићи заједно велики и мали, доказује један овдашњи позоришни критичар, упоређујући у свом приказу представе „Галилејев живот“ – Бертолда Брехта, у режији Антона Витеза, на даскама Комеди Франсез, и представу „Мртва природа“ – Емил Мен, у режији Дане Вестубрг, у поменутом Паб театру. Марксистички театар користи велика средства Комеди Франсез, док на другој страни, у Паб театру „Свини“ срећемо екипу ентузијаста, која се бори да се минималним средствима опстане и ради добре ствари. Етаблирани и богати, алтернативни и сиромашни, могу бити подједнако добри.

Присуство марксистичког хероја Бертолда Брехта у једној тако конзервативној институцији као што је Комеди Франсез, не тумачи се толико чињеницом да је марксизам као идеја изгубио зубе (што је, уосталом, непобитно), колико чињеницом да Бертолд Брехт заслужено заузима место у светској позоришној традицији, поред Расина и Корнеја.

Антоан Витез редитељ представе „Галилејев живот“, преминуо је пре месец дана у Паризу. Био је уметнички директор Комеди Франсез-а, професор на Позоришној академији, а до 1981. и комуниста. У постхумно објављеном тексту у Монду, наводи разлоге свог разочарења комунизмом.

У Паризу је на стотине места као што су претходно помињани пабови и кафане. Само о томе могла би се написати позамашна књига, а можда би се опет радило о залудном послу, јер Париз треба живети, а не описивати.

Као да сав народ који се слива улицама Париза, поплављује његове музеје, позоришта, ресторане, ноћне клубове, носи нешто оплемењујуће, а истовремено и десакрализујуће. Да ли под ударом мноштва, остаје места за тајну, или преостаје могућност, за оне наоружане јачим сензибилитетом, да слуте, растварајући векове пред собом.

Немогуће је до краја очувати атмосферу интиме и топлине кутака који су некад служили само својој сврси. Данас је све заједно, велика туристичка атракција. Париз је као позориште – посматрате маратонску представу, која вас и умара, али истовремено освежава и наново активира. У Паризу можете бити весели, усхићени, тужни, замишљени, али у Паризу не можете бити равнодушни.

Шанзелизеом: продавци балона, арлекини, клошар који лежи на тротоару, а претходно исписао кредом: „Умро сам пре три сата, мојој удовици је потребан новац за сахрану“. Пред „Лидоом“, ред од стотинак метара. Све расе и нације на једном месту. За Циганке које просе, гатају, продају цвеће, можете бити сигурни да су из Југославије.

Ту су и мостови. Они ретки преко којих не пролазе аутомобили, састајалишта су, и уопште пријатна места, на којима можете да се одморите, разгледате уоколо, играте. Човека би могла да занесе и дезоријентише толика слобода.

Шта је баштина једног града ако не све заједно. Сама атмосфера је оно што је надахњивало, што још увек надахњује и својим магнетизмом омогућава прилив свежих снага које не дозвољавају да се упадне у клише и не превазиђу стандарди. Ново и старо, у садејству су и преплитању. Сав тај разноврсни материјал једна је огромна витаминска инјекција потребна овом граду. Зато тако лако иду напоредо, старина и свежина, брзина, али и нужно застајкивање, потребно за осврт и формирање мозаика утисака.
Париз је добра лекција.

Помрачење ума, као последица хроничне заслепљености политичким ујдурмама, одводи нас у свет поједностављених тумачења, схематизма, духовне опустошености. У моменту када наши унутрашњи пејзажи постају Сахаре, тешко се може очекивати чуло и осет за дубљи – једини прави – доживљај друштва.

Погубност самарићанског духа, како за опстанак нације, тако и индивидуе, неоспорна је. Сви самарићански народи су пропадали, док су освајачки народи постајали колевке просветитељства, културе и демократије и, што је најважније, ови народи су власници такве војне и економске моћи, која уз то што им гарантује претходно побројано, проширује могућности деловања ван својих граница. Без свести о томе, заборављајући норме и идеале који су нас чували, олако упадамо у атмосферу пуког имитирања поткултурног смећа за једнократну употребу.

Невидљиви управљачи успешно избегавају замке својих замисли и творевина, вешто пласирајући стреле различитих животних образаца, поробљавајући нашу нутрину неосетно и полако. Вешти рибари људских душа замишљају себе као једино спремне и позване навигаторе за пловидбу по несигурном мору светских збивања. Самозвани жреци и владари, прикривени почесто, будући ослобођени класичних месијанских комплекса, потпуно без отпора и борбе роботизују људску свест, постајући наши невидљиви управљачи и богови. И данас нам недостаје један Хомер, јер је и ово време чуда, и још тананијих и сложенијих ратовања.

Упоређујући различите цивилизације, лако закључујемо да су разлике огромне, али и да је превише заблуда о напретку. Ко и куда може побећи, било да говоримо о појединцима или државама. Мање-више у истој смо игри, на истој планети. Ово тумачење би могло да се схвати као релативизовање постојећих крупних проблема, но гледано са стране здраве логике, у земљи као што је Србија, заосталост није, или барем не мора да буде толика да би се упало у панику која нас може још више умртвити. Реално сагледавање – да. Болесни критицизам – не, јер води у деструкцију и анархизам, а за рушење је увек потребно мање талента и вредности него за грађење и планирање. Шанса постоји, већа него што мислимо. Уколико би се задобило поверење, на шта се не сме ићи по сваку цену већ само под одређеним условима, отворила би се врата за економски препород и за препород сваке друге врсте.

Уколико преиспитујемо себе на највулгарнији начин и дивимо се другима на исти начин, то нас наводи да се запитамо и замислимо над собом. Јер, нити је свет толико велики како нам се понекад чини, нити смо ми толико мали да не бисмо могли имати достојно место у њему. Наиме, тек сви заједно и јесмо свет. А тај тзв. велики свет не чека нас, толико је заузет собом да нема милости ни према онима који га у највећој мери творе, ако попусте. Творци и поседници нових епикурејских вртова тешко се селе са својих блазираних висина. Међутим, још увек је много разлога да се угледамо на свет. На излазу из комунистичке степе, после свих стега и политичке порнографије посебне врсте, киосци у Србији буквално су преплављени порнографијом, као и биоскопи и ТВ. Нигде у земљама из којих продукцију ове врсте увозимо, нећете видети да ударна места излога на трафикама покривају усмине женских полних органа. У Америци, посебно, постоје врло строги стандарди. На десетинама регуларних ТВ станица, ни у које доба дана или ноћи, осим на специјалним станицама кабловске ТВ, за коју је потребна посебна претплата, тешко да ћете видети и голе женске груди а камоли оно што се на нашој поноћној телевизији, на званичним државним каналима, приказује. Не би било добро да се овакви коментари схвате као пуко моралисање или придиковање. Напротив, нека свако ради оно што волиа, али за све постоји начин, време и место. Кршећи правила која свет, поред све своје слободе, нехаја и залуђености, ипак, поштује, ми као да желимо да отежамо свој положај.

Много шта што нас преокупира није наше, а много је израженије код нас него код оних од којих стандарде таквог понашања примамо. Свака развијенија земља, на нивоу управљачког слоја, дакле елите, функционише врло јасно, синхронизовано и довољно вешто да своје основне интересе не доведе у питање и да се, истовремено, што више наметне са својим обрасцима и моделима – од политичких до културних. Друго је питање о каквим се интересима ради, и колико у перспективама времена могу бити далеки самим њиховим актуелним протагонистима. Када бисмо мало више веровали себи, а мање се некритички дивили свету, наиме дивили се кад има оправдања; када бисмо знали и поверовали да и код нас може да буде добро, можда и људскије, са више времена за одушак, можда би нам то помогло да прикупимо снаге и организујемо земљу на цивилизован и достојанствен начин.

Откад постоји свет, у њему се смењују цивилизације и народи, културе и обичаји. Двадесетак народа, само у Европи, више не постоји. Хоћу да кажем да нико нема тапију на вечност, нико нема све адуте у својим рукама, па ни најјачи. У мутним играма времена и мена, неки латентни, а важни, токови измичу људском оку и разуму. Ма колико се човеку чинило да је моћан и да може да гледа у даљину, много је више примера који потврђују управо супротно – да је често кратковид и несмотрен. У таквом свету и на нивоу таквог односа снага, јасно је да у игри остају и опстају вештији. У свету има око 15 милиона Јевреја и на основу те чињенице би се могло рећи да су мали народ али, по утицају, резултатима кроз време и моћи коју имају у данашњем свету, потврђују да су велики.

Свет води своју игру; слуша нас кад му се прохте и кад му то треба. Свет је велики и забораван. Ако је неко забораван, треба га подсетити, али није лек само у томе, јер да је хтео да памти памтио би, већ више у томе да и ми понекад заборавимо свет. Замарајући се што нас нико не види и не чује, тражећи непријатеље и тамо где их нема, фабрикујући фамозне теорије завера, само губимо енергију, погоршавајући свој ионако незавидан положај, уместо да се сконцентришемо у правцу питања која можемо да решимо сами. Ако се јасно идентификује са које стране дувају ветрови, престаје да буде важан узрок, већ начин како се одбранити од њих, или их искористити јер могу бити значајан извор енергије. А тај велики свет, чији смо и ми део, наравно, сетиће се нас онда када се окренемо себи, и првенствено себи, недвосмислено, докажемо да смо вредни пажње и поштовања.

Радујем се што имамо високе планине јер ми се чини понекад, да није њих, да би нас одували ветрови светских стихија. Но, не бих волео да се ово схвати као мржња према гласовитом Богу Еолу или према стихијама које имају своју важну улогу, већ према онима који би да својим диригованим мецима, одређене просторе одржавају као своје депоније и потенцијална жаришта, и још више према онима који на то пристају.

Сол Белоу (1915-2005) је рођен у Канади, у породици руских Јевреја из Петрограда. У Чикаго, доселио се са родитељима 1924. године. Студирао је на Чикашком универзитету и на Нортвестерну, где је дипломирао 1937. године. Уз књижевни рад и славу, Белоу је остварио завидну професорску каријеру на више америчких универзитета. Године 1976. добио је Нобелову награду за књижевност.
Наводимо неке од његових романа: Човек у очекивању (1944), Жртва (1947), Пустоловине Оугија Марча (1953), Не пропустите дан (1956), Хендерсон, краљ кише (1959), Херцог (1964), Планета господина Самлера (1970), Хамбултов дар (1975), Деканов децембар (1982), Више их умире од туге (1987), Крађа (1988), Веза Белароса (1989). Објавио је и две књиге приповедака: Мосбијеви мемоари и друге приче (1968), Човек који је киксовао (1984). Драму Последња анализа објавио је 1965. године. Написао је и велики број есеја и путописа.
Разговор са Белоуом вођен је у пролеће 1992. у његовој канцеларији на Чикашком универзитету на којем је предевало близу 100 добитника Нобелове награде..
СТОЈАНОВИЋ: Господине Белоу, какви су, по Вама, место и задатак књижевности у данашњем свету?
БЕЛОУ: Мислим да је први задатак књижевности да опстане у овом времену технолошких трансформација, политичке страсти и великог утицаја јавног живота. Јер, данас су све индивидуалне активности, па и књижевност, врло неомиљене, и у подређеном односу према колективним. Мада и те колективне активности, на известан начин, дају свој допринос књижевности утичући на ствараоце, оне ипак угрожавају књижевност. Роману и песми данас је супротстављена телевизија.
Видим очигледну грешку у писмености и ту не мислим на технолошку писменост већ на функционалну неписменост, која све више осваја модерне земље, где се културне и интелектуалне потребе задовољавају на релацији спорт, политика, филм, телевизија и сл. Не знам колико људи данас, чак и у Француској, седи и чита Пруста. Али знам да ће увек бити оних који су незадовољни популарном културом и популарном уметношћу и који ће развијати и култивисати сопствени укус. Ради се о малом проценту популације, али уколико је земља већа, утолико ће и њих бити више.
СТОЈАНОВИЋ: Колико, у овом времену изванредног технолошког напретка, које прати огромно наслеђе нерешених проблема, преостаје простора за искрени хуманизам?
БЕЛОУ: Не знам, заиста, колико је уопште простора остало за искрени хуманизам, али ми је, као Јеврејину, близак овај феномен и кажем Вам, да колико год тај простор био мали, морате веровати у њега без обзира што та вера изазива отпор; понекад смртни отпор. И то није само питање хуманизма као алтернативе времену, то је питање људске душе.
СТОЈАНОВИЋ: Читаоци Ваших романа изненађени су изузетним познавањем прилика у земљама које описујете, као, на пример, у роману “Деканов децембар”, у којем сте запањујуће верно одсликали стање у комунистичкој Румунији. Шта је инспирисало Ваше интересовање за овај део света?
БЕЛОУ: Да, то је истина. Међутим, ја никад нисам био у Африци, али сам написао “Хендерсона, кишног краља”. Као ни Волтер, ако ми опростите због поређења, који није био у Јужној Америци пре него што је написао “Кандида”. То је нека врста Елдорада и савршено је могуће писати о некој земљи у којој никада нисте ни били. Што се Румуније тиче, ја сам тамо био. Посетио сам још неке комунистичке земље. Пољску, на пример, као и Југославију. Уопште не морате да идете негде да бисте написали своје дело, јер оно што не знате можете увек научити. Можда је тако и боље, јер ће људи увек попреко гледати на ваше напоре да освојите њихове културно-историјске сфере.
Неким руским писцима “Деканов децембар” није се свидео, јер је у њиховим очима то нека врста америчког, ексцентричног погледа на комунизам. Ја сам, наравно, и хтео да то буде амерички поглед на комунизам. Моји родитељи су напустили Петроград 1913. и дошли у Канаду, где сам и рођен. Али, пазите, ја сам рођен у породици у којој се говорио руски језик и ја тај језик нисам учио, јер сам га знао. Учио сам неке друге језике. Мој поглед, значи, није био отуђен.
СТОЈАНОВИЋ: Ви сте писац предговора за књигу “Сумрак америчког ума”, у којој је Алан Блум дао слику америчког друштва са свим његовим пороцима и недостацима. Какво је Ваше виђење главних токова у америчком друштву?
БЕЛОУ: То је веома сложено питање. Америка је, као што је Фројд рекао, један велики експеримент који неће успети. Фројд је то рекао 1910. године када је посетио Америку. Једном другом приликом он је увредио Америку – и био је потпуно у праву. Она не може успети, али то је најинтересантнији политички експеримент у историји, јер је базиран на уговорној демократији која је понуђена толико различитим људима, припадницима готово свих светских нација, а све под претпоставком да они поседују „фундаменталну рационалност“ да закључе да је то поштен друштвени поредак. Ова земља је утопија и људи који живе у њој су утописти. Кажем утопија, јер је у питању дугогодишњи сан људске врсте, који се у Америци може остварити, сан о благостању. Не кажем да се то више нигде није десило; очигледно да се то десило и у Западној Европи, али не са истим успехом и не без ратова, посебно ратова двадесетог века, који би се веома лоше завршили без америчког учешћа.
Питање је, међутим, да ли ово изобиље може бити претворено у стабилну реалност или ће оно угрозити опстанак нације.
Поента Блумове књиге јесте у томе да је пресушио првобитни политички интерес ове земље. То је политички интерес који је рођен после грађанског рата и који је доминирао америчком политиком кроз XIX и XX век. Али данас, на крају XX века, тај се интерес губи и сав се интерес усредсређује на тип појединца односно друштвеног живота који се жели створити. Данас се ствара нека врста синтетичке Америке, чији је циљ да прати ову неограничену продуктивност. Слажем се са Блумом да су неке од главних снага америчког живота концентрисане на производњу модела човека, а то је, сигуран сам, веома озбиљан и опасан пут који доводи до лоших резултата.
Када сам био млад, подсмевао сам се Фројдовим изјавама о Америци из 1910. године, сматрајући их сликом типичног европског снобизма. Међутим, сада се и ја двоумим када је у питању успех овог великог експеримента. Мислим да у овој земљи има још увек довољно здравог разума и чврстине који ће јој помоћи да опстане, али, ко зна…
СТОЈАНОВИЋ: Код ликова у Вашим романима – можемо навести случај универзитетског професора Мозеса Херцога – присутна је одређена доза промашености. Да ли је то феномен метафизичке угрожености човека уопште, или је реч о специфичним случајевима?
БЕЛОУ: Не смете ову промашеност посматрати као ону код Золе или Драјзера, где се све претвара у пепео. Овде постоји извесна доза ироније, јер су ти ликови поставили себи врло високе циљеве. Није, дакле, ту реч о реалном промашају, већ о, рекао бих, донкихотском промашају.
СТОЈАНОВИЋ: Колико ово време, у којем је економија врховни господар, даје довољно услова и материјала за врхунску уметност?
БЕЛОУ: Да је економија у питању, било би много једноставније одговорити, али овде се ради о технологији. Технологија је највећа револуција овог времена; толико моћна да ми нисмо ни свесни њене снаге над нама. Технологија је део сна о крају оскудице и благостања, сна у рају на земљи. И тај рај је омогућен технолошким чудима. Тако људи верују, а да нису свесни да се ради о вери и служе, а да нису ни свесни да су слуге.
Чак ни интелектуалци који се поносе својом способношћу да схвате време у коме живе, не могу да разумеју што се то у ствари догађа. Они који су у позицији дивљака када се ради о сијалици или вентилатору, лету авиона или вожњи лифтом, неспособни су пред овим проблемом. Пре много година читао сам Ортегу и Гасета који је одредио разлику између маскираног човека и интелектуалца, рекавши да маскирани човек све ове изуме не третира као природне појаве. То је тачно, али за интелектуалца оне су само речи којима их он објашњава. Када се, рецимо, говори о атомској физици, ви изговарате много речи, а да стварно не разумете о чему се ту ради.
СТОЈАНОВИЋ: Како гледате на Ортегину визију европског уједињења?
БЕЛОУ: Надам се да је у праву, јер оно што се данас догађа у Европи заиста је ужасно. Сведоци смо буђења национализма који разара Европу, сведоци смо моћи национализма који се тренутно манифестује у једном малом делу Европе. Али, замислите да се све то догодило на територији бившег СССР! Ужасно је и помислити.
На другој страни, ЕЕЗ која покушава да буде јединствена, крије у себи нетрпељивости и нерасположења међу појединим својим чланицама. Верујем да је Ортега истински просвећен човек који се надао тријумфу разума над ирационалним, али ми се чини да у овом времену ирационално има много више успеха. Свакако да не мислим да је националистичко осећање ирационално, али је ирационално вођење рата на изузетно малом простору на коме ће погинути хиљаде невиних људи. Треба тражити рационална решења и не дозволити Западу да се меша признавањем различитих фракција које се боре за наводни легитимитет, јер је то лош пут.
Сећам се разговора, да се вратимо на Ортегину дефиницију маскираног човека, са мојим покојним пријатељем Харолдом Розенбергом који ми је рекао: „Нико, у ствари, ништа не разуме“. Размишљао сам о овој његовој дефиницији дуго времена и закључио да је био у праву. Ми не разумемо чак ни сопствени метаболизам. Питајте неког образованог човека о метаболизму и он ће вам дати одговор из уџбеника. То је то – познавање ствари које се не разумеју. На томе је и заснован мит о владавини разума који се делимично базира на тријумфу примењене науке која у овом времену има улогу чудотворца. Јер, то и јесу чуда. Чудо је када оно што помислиш може да буде и остварено. Помислите, рецимо: „Желео бих да сутра идем у Панго-Панго“ – и све што треба да урадите јесте куповина карте. И бићете тамо захваљујући машинама које је створио људски ум. Данас се тако, чини ми се, налазимо у неком стању варварства артикулисаног научним прогресом који користимо са превеликим поверењем.
СТОЈАНОВИЋ: Да ли је интелектуални свет у Америци концентрисан искључиво у оазама насупрот мору меркантилних захтева овог континента?
БЕЛОУ: Пре свега, оазе више нису оазе јер су исполитизоване до необично високог степена и претворене у имитацију ширег друштва. Универзитети нису више толико заинтересовани за традицију мисли колико за друштвену еволуцију и благостање и то субвенционисано благостање.
Марксизам, који је у Европи на лошем гласу, сада је код нас на власти, јер ће вам многи професори рећи да више нема сврхе читати литературу, да она представља хегемонију белих стараца, мртвих белих мушкараца, да је империјалистичка, да је колонијалистичка, експлоататорска, да је хомофобична… Тако, ако покушате да о универзитетима размишљате као о оазама, имаћете доста тешкоћа да то и докажете…
То нису оазе, то су сиротињске четврти. И то менталне сиротињске четврти. Не кажем да на универзитетима нема дивних људи који часно извршавају своју мисију, али они нису ти који контролишу јавни живот ових „оаза“.
СТОЈАНОВИЋ: Узимајући у обзир чињеницу да одлично познајете прилике на истоку Европе, какво је Ваше мишљење о актуелном стању у овим земљама и каква су Ваша предвиђања?
БЕЛОУ: Знате шта, ја нисам могао да предвидим да ће Совјетски Савез да се распадне. То скоро нико није могао да предвиди, осим Андреја Алмерига, који је то предвидео у књизи “Хоће ли Совјетски Савез опстати”? и можда још неколико њих, ту и тамо, али се, углавном, чинило невероватним да ће ова структура, која је опстајала 70 година, тако лако доживети свој крај. Не знам шта ће се догодити у Источној Европи. Неке од земаља имају приличне изгледе за стабилност, а неке немају. Све што могу јесте да држим палчеве и да се надам да неће бити толико лоше колико може бити.
СТОЈАНОВИЋ: Како Ви гледате на идеју новог светског поретка?
БЕЛОУ: Постоје два става о новом светском поретку. По Достојевском, то је општи мравињак и то не бисмо требали занемаривати, а по другом то је нека врста Уједињених нација.
Када говоримо о новом светском поретку, ми говоримо о друштвима која нису показала ни најмању способност да створе уистину слободне демократске системе. Погледајте само исламске земље које, такође, траже своје место у новом светском поретку – па тамо су слобода и демократија историјски и хијерархијално забрањене. Ко ће у том новом поретку представљати стотине милиона муслимана који у Курану виде једини закон. Не знам. Заиста не знам.
СТОЈАНОВИЋ: Немачка се ујединила. Руше се стара савезништва и стварају нова. Постоји ли опасност од јачања фашистичких тенденција?
БЕЛОУ: Ту има доста разлога за бригу и верујте ми да су због тога многи забринути. Многи су, заиста, били срећни када је пао Берлински зид. И сâм сам био међу њима, јер то је био крај Источне Немачке и бољшевичке тираније. Али, с друге стране, немачко демократско искуство је врло ограничено. Прва немачка демократија је трајала од Версајског мира до Хитлера. То је Аденауерова република која није имала већег успеха. Други период се развијао под западним покровитељством и чинило се да ће он бити кудикамо успешнији. Немачка је, опет, на почетку и опет је прва европска сила. Било би ужасно да јој се понови оно што се некада десило. Остаје нам да се надамо да се ништа крупно неће изродити из овог поновног оживљавања старе немачке идеје и да покрети младих фашиста неће далеко догурати.
Али, с друге стране, Немачка је земља која је дала своју сагласност свему што се догађало, али не зато што је на то била приморана, већ зато што је то хтела. Надајмо се да ће искуство из Аденауеровог периода помоћи реконструисаној Немачкој да развије нови тип јавног менталитета. Али ни мени самом, као Јеврејину, понекад није уверљиво ово што говорим, када видим да се јеврејско питање поново појављује у самом врху немачког политичког система. То је лош знак, то је увек лош знак.
Немам симпатија према јеврејским политичким организацијама, које знају да буду веома задрте и непријатне и не одобравам увек начин на који се оне понашају, али сам се потпуно сложио са њима када је у питању био Кол и гадости које је он подржао из политичких разлога.
СТОЈАНОВИЋ: Може ли, по Вашем мишљењу, у најновијим светским процесима виднију улогу да одигра глас интелектуалне елите, а не само економске и политичке?
БЕЛОУ: Постоје два главна типа интелектуалне елите, односно постоји их више, али ја разликујем два главна тренда. Једна је она која је у XIX и XX веку донела просвећење, а чине је Монтескије, Лок, Хјум, Русо итд. Друга је она чији је циљ био промена света. То је анархистичка, марксистичка, фашистичка елита. И ако је она просветитељска и имала некаквог умереног успеха, ова друга, превратничка, баш и није.
Због тога говорим о два типа елите, иако их има више и међу њима су границе много суптилније него када се изврши овако груба подела. Понекад се чак двоумим око Русоа, кога веома ценим и који је био сматран политичким генијем. Када размислим до чега је у XX веку довела његова препорука за љубав међу половима, оградио бих се од њега.
Сматрам да би интелектуалци, пре него што почну са пропагирањем својих идеја, требало да претпоставе у шта ће се те идеје извргнути, ако нешто пође лоше. Није реч о томе да треба предвидети најбољу могућност реализације идеје, већ најгору. То је дужност сваког интелектуалца.
Што се Вашег питања тиче, мислим да би први задатак интелектуалне елите био да пречисти саму себе. Други задатак би био да прочита преглед утицаја интелектуалаца на историју XX века. Мислим да би морала да постоји нека врста јавног прегледа ефеката одређених главних интелектуалних пројеката у XX веку и мислим да та књига не би била баш пријатна за читање.
То не значи да сам ја против интелектуалаца. Напротив. Мислим да су они у савременом друштву незаменљиви и да оно не би могло да функционише без њих, посебно ако ту убрајамо технолошку интелигенцију. Али, ако покушамо да идемо дубље у анализу, сусрешћемо интелектуалце као педагоге, урбанисте, друштвене планере и њихово допринос постаје одмах сумњив. Ужасавам се када, на пример, видим шта су интелектуалци урадили са средњошколским образовањем у Америци.
У неким земљама интелектуалци имају статус националних хероја, славних личности које имају чак и своје фан клубове. Сећам се, када сам 1948. године дошао у Париз, као типичан производ америчког универзитета, имао сам врло високо мишљење о француској цивилизацији. Био сам у прилици да две године посматрам Жан Пол Сартра и морам Вам рећи да то на мене уопште није деловало надахњујуће. Напротив.
СТОЈАНОВИЋ: Чини се да је традиција присутна у Вашем стваралаштву али да сте Ви истовремено модеран писац par excellence. Како бисте прокоментарисали релацију између традиције и модерне?
БЕЛОУ: Мислим да не желим да одговорим на ваше питање о релацији измећу традиционалног и савременог. Не бих се превише у то мешао.
Наравно увек су постојале две тенденције. Једна од тих тенденција је она раног романтизма која се на такав начин бавила традицијом да је могла бити исто толико блиска класичној Грчкој као и било чему другоме, као и медијавелизму. А онда је наступио рембоовски романтични стил у поезији. То су модерне тенденције са којима смо ми до сада живели. Оне више нису модерне, али истовремено постале су традиционалне из простог разлога што нас од времена њиховог дешавања дели 150 година.
СТОЈАНОВИЋ: У свом говору у Стокхолму, 1976, за време церемонијала доделе Нобелове награде, говорили сте о централним људским снагама које су у жижи уметничког интересовања. Шта се данас догађа са централним људским енергијама?
БЕЛОУ: Постоје две водећа става о томе. Један је ум, што подразумева идеју да се свако од нас рађа као одређени тип особе са душом, а други подразумева да то уопште не важи и да смо ми нека врста психолошких апарата која се сасвим случајно нашла у предњим редовима еволуционог ланца развоја, што се догодило стицајем околности баш у том тренутку јер је већ сутрадан могао да наступи неки други распоред.
Случајно мислим да сам ја тип особе која има једну врсту обавезе према свему томе. Ја знам да морам да будем одан тој обавези. Други људи ће вероватно да кажу да је све то чиста фикција и да сам и ја сам фикција која пише фикције. Па ипак, ја верујем да сам стварна особа.
Или, у најмању руку, ја желим да будем стварна особа која се бави различитим стварима.
СТОЈАНОВИЋ: Колики је, по Вама, значај интуиције у књижевности?
БЕЛОУ: Немогуће је за кратко време одговорити на то питање, али допустите ми да ово повежем са оним што сам мало пре рекао о интелектуалцима. Мислим да је важно за уметнике да, на неки начин, себе одвоје од интелектуалаца. Не мислим да треба да их игноришу; не могу то. Било бо лоше да то ураде, али у себи, за себе, они морају да прате другачији пут јер они имају одговоре на питања које интелектуалци не могу имати.
Тако постоји интуиција која је карактеристична за уметнике, за њихов осећај о људском животу, о људској егзистенцији, али која не мора бити иста код интелектуалаца. Ово је други начин да се каже да постоји значајна разлика између спознаје и маште, да сте на врло опасном терену и да ту може доћи до промене опште представе о уметности.
Сартр је, рекао бих, прилично добар пример за то. Био је генијалан и надарен човек, врло талентован писац, али када је почињао био је више заинтересованији за рационалну него за интинуитивну страну сваког питања. Све док је раздвајао те две стране био је неуспешан као писац – управо онолико колико су интуитивни писци више доприносили од спознајних. Питање доприноса је, закључимо, управо у балансу између рационалног и интуитивног.

Сликар Љуба Поповић, рођен је у Тузли 1934. а умро у Београду 2016. Основну школу и Гимназију завршио је у Ваљеву. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду 1959. Од 1963. живео је у Паризу. Један је од оснивача Медијале. Био је члан САНУ.
Љубу Поповића интервјуисао сам у његовом пространом париском атељеу, у непосредној близини булевара Сен Мишел.
СТОЈАНОВИЋ: Почели сте у Београду, наставили у Паризу. Да ли је Ваш мотив био у тражењу погоднијег амбијента за сликарски живот и инспирацију, или у нечем другом?
ПОПОВИЋ: Мој одлазак у Париз био је као скок са стене у морске дубине. Нешто ме је вукло, требало је ризиковати, отићи у авантуру. Можда је политичка тескоба играла неку улогу, али не велику. Комунизам је угрожавао дух, али физички нисмо имали проблема, јер је сликарство визуелни чин. Ја нисам излагао у Југославији, тако да слике које су тавориле у куполи на тавану Карађорђеве и Загребачке, нису никога узнемиравале.
СТОЈАНОВИЋ: Где је стварни уметников завичај?
ПОПОВИЋ: Уметников завичај је као и завичај свих других људи. Можда је цела прича у томе, како се човек осећа у односу на себе и околину. Мени, друштво слика, музеја и галерија помажу – осећам се у фамилији. Ипак, то не искључује да кад се нађем на Медведнику или Повлену, имам то чудно струјање телом, што значи неку вишу везу са завичајем.
СТОЈАНОВИЋ: Од својих почетака носите особену и препознатљиву енергију која зрачи са Ваших слика. Сликар – платно, о каквом се односу ради?
ПОПОВИЋ: Постоји нешто што остаје на платнима после смрти. То је количина наше животне енергије, то што уносимо и износимо из себе. Ако тога има, тада ће се испунити моје жеље, да једнога дана они који се нађу испред тих слика схвате моје дисање, постојање, дах, моје планетарно присуство. Циљ ми је да вам пренесем моје језе, мој пакао, моје кратко присуство на планети. То је прави однос сликар – платно.
СТОЈАНОВИЋ: Колико је дело у стању да изрази уметников свемир и његов доживљај опште судбине?
ПОПОВИЋ: Питање је какво је дело. Мислим да је слика као и жив организам ћелије. На тој бази је је читава моја филозофија прављења слике. Микро део је раван том великом пулсирању космоса. Свака ћелија слике – сваки потез је део великог еха. Настајање слике за мене мора се одвојити у великој тишини и концентрацији. Треба слушати на један специфичан начин, своје сопствено било. На платно се преноси све: љубав, бол, трагичност нашег постојања, делови забетониране подсвести, кич, сузе; измишљени предмети, пејзажи, пукотине, понори… Слика је наша свеукупност, она је отисак једног непоновљивог живљења.
СТОЈАНОВИЋ: Како дефинишете нагон за стварањем и магију стваралачког чина?
ПОПОВИЋ: Нагон за стварањем јесте страх од смрти. Нагон се јавља у тренутку кад схватите да сте добили комад живљења на планети, и никад више. Тада се јавља паника. Отвараш очи, видиш дан, светлост; то је твој дан, осећаш да живиш минуте, сате, хвата те страва од живота и постојања. Шта чинити? Шта сам ја овако састављен? Пред белим платном почињу да се гомилају питања. У вечерњим часовима, када је прохујао дан, хиљаде питања почињу да те опседају. Тада осветљавам слике из угла и контролишем себе. Оне су та тиха прича о постојању. Оне имају свој ритам дисања, и питање је сада да ли оне имају везу са мојим постојањем. Тада их коригујем, исправљам. Слике су тај живот, који ћемо изгубити. На тој усамљеној планети названој Земља, гробници читавог човечанства, остају трагови – храмови, пирамиде, слике… То су једини елементи који остају као наши трагови, до коначног уништења, апокалипсе.
СТОЈАНОВИЋ: У ком моменту у процесу стварања, вештина прераста у дубља значења и праву уметност?
ПОПОВИЋ: Вештина и занат се уче – ако се има мало талента, вештина се продубљује. Ипак, то није довољно за прави стваралачки чин. Потребно је да унутрашња тензија утиче на чин стварања, а не обрнуто. Сликар, да не би муцао, мора запети да научи занат, иначе остаје читавог живота неко ко се упиње а не може да каже.
СТОЈАНОВИЋ: Да ли је срж креативног нагона и сила која покреће ствараоца, трагање за оним вишим принципом, у којем уметник, макар на трен, бива једнак с Богом?
ПОПОВИЋ: Тешко питање. На њега су покушали да одговоре велики мислиоци, пишући романе, есеје, студије. Немојте од мене тражити да препотентно, у неколико речи, одговорим на овакво питање. Скупите све моје слике једног дана, и тражите да ли сам успео да одговорим на то питање.
СТОЈАНОВИЋ: Дар, инспирација, техника, мисаоност – незаобилазне су категорије и појмови кад се говори о стварању. Чини се, ипак, да је тешко образложити истину првог импулса и стваралачког транса – као да се ради о чуду?
ПОПОВИЋ: Стваралачки транс постоји, али он је редак и наилази у току дана, док се ради. То је моменат, чини ми се, кад немаш појма где си и како време пролази. Тада „нешто цури“, о чему не знаш много. Излазе необичне ствари. Рационално је мртво, а скривени, неконтролисани делови човека, можда су најдрагоценији документи наше унутрине, за будућност човечанства.
СТОЈАНОВИЋ: Постоји ли чиста уметност, чисто сликарство?
ПОПОВИЋ: Сликарство је визуелно и намењено очима. Као музика која је упућена чулу слуха. Чисто сликарство је оно које звук боје преноси на очи, и чини да имамо једну сензацију, коју искључиво даје слика.
Питање је колико је човек у стању да прима, колико је способан да преко очију комуницира. Има пуно људи који виде, али ништа се то на њих не одражава. Да би примили нешто од човека који има визуелну културу, морамо имати минимум пријемника.
СТОЈАНОВИЋ: Ренесанса, српско средњовековно фреско сликарство, говоре много о светом ореолу уметности. Модерно доба као да је желело да наруши класични идеал и равнотежу…
ПОПОВИЋ: Свако време, сваки период историје Земље је у исто време рефлекс према ствараоцу. Није се могло некад сликати као данас нити се може сликати данас као што се то некад чинило. Ово је стравично време које разара дух, чини људе нервозним, ствара од њих роботе који се крећу у лименкама названим аутомобилима. Духовни живот је на нули, чак и кад се буди, суочен је са тешкоћама. Сликарство је живот, одраз људског бића, а „модерна“ је наша свакодневица.
СТОЈАНОВИЋ: До које мере се може говорити о уметниковој истини, неодвојивој од народа и простора из ког потиче, односно, до које мере универзално у његовом делу потиче из завичајног?
ПОПОВИЋ: Компликовано питање. У овој фази у којој смо ми данас, такво питање се намеће, оно је неизбежно. Одговорио бих вам једним примером. Када сам 1974. године био у Њујорку, проводио сам дане са покојним Милетом Андрејевићем, сликаром. Гледао сам његове малене формате, у још маленијем атељеу. Милета је сликао сцене из Централ парка. Његови мотиви, свирачи, девојчице са лоптом, шетачи, рефлекси у води, дрвеће – неки стилизовани реализам, никакве везе са домовином… Одједном, гледајући те сензибилне слике, меке у нијансама, танких слојева, оне ме вратише међу наше средњовековне фреске, и читава наша манастирска традиција и сензибилитет се сручише на мене.
Тамо, преко тог великог океана, далеко од свих, Милета је таворио, сликао оно испред себе куда се шетао сваки дан, али из неких подземних извора, неслућених и неиспитаних, избијала је култура, корени на којима се учио – нешто што чак ни у том моћном, џиновском граду није могло да се избрише.
СТОЈАНОВИЋ: Како као уметник доживљавате друштво и његове промене. Колико је важно да се у преломним моментима за један народ чује глас носилаца креативне енергије?
ПОПОВИЋ: Ја не могу о тој теми говорити, сем у своје име. Признајем да код мене постоји нека глувоћа на свакодневне догађаје – политику, друштво и његове промене. Оно што поседујем јесте осећање, инстинкт, суд који није политички суд, који носи хуманизам и жељу да не будем искључиви навијач. У процесу који се дешава на слици и око слике, тешко се ангажовати на плану народ-политика. Гласови уметника, због једног деликатног посла којим се баве, морају бити гласови савести, човечног.
СТОЈАНОВИЋ: Савременик сте времена у коме је лудило идеологије било рецепт за живот, у којем је банална чињеница да неко носи браду, могла бити опасна.
ПОПОВИЋ: Ја сам у годинама ослобођења и доласка комуниста на власт имао већ алергију на ту врсту система. Истина, она није била у почетку политичка. Ми деца, живели смо за време окупације у Ваљеву, на фудбалском стадиону. Немци, нас клинце, нису дирали. Можда се живело чак исувише дивље.
Долазак комуниста учинио је да су хтели да нас доведу у ред – пионирске организације, мараме, политичка предавања, радне акције. Стизао је досадни марксизам. Све то је било атак на мој начин живота на улици. Забрана стрипова, романа авантуре, па се комунизам као такав учинио крајње стерилан, мени у тим годинама. Наравно, доцније, алергија се повећава – долазак у Београд, глад и студентске мензе појачавају отпоре. Студенти не воле никакву власт. Било је то време трагања за духовним, а комунизам то није пружао, већ напротив, сви ти њихови притисци су јачали вољу за сопственом надградњом, одвајање од тог друштва по сваку цену, а ношење браде у оно време било је нека врста визуелне одвојености од свакодневних лица. Данас је незамисливо да неко поставља питање ношења браде.
СТОЈАНОВИЋ: Неке истине и историјске фигуре опет избијају на површину. Шта значи ситуација у којој мртви бране живе?
ПОПОВИЋ: Наша историја је пуна трагичних личности, које су оставиле трагове и легенде у нашем народу.
Комунисти су чак затрли гроб генерала Михаиловића, али су заборавили да је наш народ одувек имао нешто моћно, дубинско, и да када време мало поодмакне, извлачи те трагичне личности на светлост историје. Слабост је одувек била према убијенима у неравноправној борби од давнина. Нама су победници једноставно забранили да сазнамо праве странице историје, показујући нам често „документа“, фабриковане фотосе. Требало је да видим у Паризу и да се освестим, велику изложбу у Музеју модерне уметности, монтираних фотоса кроз историју, које су правили руски комунисти, где сам видео и наше, како им се помно придружују. Такве фотосе је страва гледати. На једном Лењин у друштву Троцког, држи говор. Исто тако, Троцки је нестао, на његовом месту је део паноа. Дубчек нестаје са једне групне фотографије, али на „документу“ који је фабрикован, брисач је заборавио Дубчекове ципеле. Тито са својим компањонима на Вису – иста фотографија, уместо Ђиласа комад стене високог оточја. Шта ли су, питам се, још урадили правећи фотосе као доказе четничког дружења са Немцима?
СТОЈАНОВИЋ: Са дистанце, из Париза, вероватно објективније видите наш друштвени кошмар. Шта је, по Вама, значила и значи Југославија?
ПОПОВИЋ: Југославија је романтични сан наших дедова и прадедова; географски, она је уцртана као најлепша земља на свету. Она има све, од река и планина Србије, до Јадранског мора, црногорског крша, војвођанске равнице, лепоте Загреба, високих белих врхова Словеније, или необичног Охридског језера. Наши стари били су романтичари, волели су природу, и желели свуда где стигну у тим оквирима да кажу – „наша земља“. За ту романтику дао је свој живот и краљ Александар, убијен на дан мог рођења 1934. године. Постепено, од тога дана почиње деградација Југославије. Она се повећава са опадањем културе, повећава са недостатком памети и свести, тако да наша пропаст долази од нас самих. Године рата и окупације то потврђују. Међутим, то искуство рата нам ништа није помогло. Ми настављамо упорно стопама неслоге и раздора, мржње и примитивних страсти. Наш примитивизам је толико јак, да је победила мржња, и ја сам песимиста у односу на будућност Југославије. Мислим да се поезија, љубав, слога, поштовање ближњих, не могу одједном улити у мозгове људи, као што се помоћу левка сипа течност у флаше, јер наш раздор је кован годинама у једном недемократском систему, лишеном културе.

​
СРПСКА ГРОБЉА

​Која је то сила која покреће људе да напусте своја огњишта и отисну се у непознато и неизвесно?

Нагон за завичајем није танка узица која може самовољно да се прекине. Срастање са простором у којем човек први пут угледа свет, његова је суштина. Онај ко одлази, све претвара у сећање. Понесе само основни унутарњи пртљаг – генетски запис и животно искуство. Свој терет и обавезу носи као унутрашњу светлост која га храни и не дозвољава пад. Највећи страх буди могућност стапања са безличношћу свакодневице и губљења у лавиринтима нових животних амбијената.

Чикаго је лука која је примила највише Срба у Америци. Њих преко 200 хиљада се нашло у чикашком басену. Трагови њиховог боравка овде видни су – 11 цркава и два манастира говоре довољно сами за себе. Манастир Грачаница са Богословијом и комплексом зграда на великом имању, посебна је потврда снаге духа, морала и вере нашег народа и у његовим тешким тренуцима. Подигнута је добровољним прилозима, на иницијативу митрополита Иринеја. Чин оснивања цркве и постављања дрвеног крста извршио је на Дан америчке независности, 4. јула 1980. године, да би освећење манастирског храма било извршено четири године касније. Чињеница да се овако значајни пројекти остварују добровољним прилозима, говори о моћној жељи наших људи да се изборе за основе свога идентитета и одржања, што даје сигурност да и у тренуцима моралних посрнућа, у земљи и ван ње, треба очекивати искру обнове.

У монографији Грачаница, у делу о освећењу манастирског гробља стоји: „Православно гробље је свето место где се мртви сахрањују. Према православној вери у васкрсење, гробље је место покоја и уснућа, јер се смрт праведника сматра као сан“. Тертулијан каже: „... иако допуштамо живети заједно са незнабошцима, то ипак не можемо имати са њима истог удела после смрти". Да се о гробљима водило рачуна, потврђују управо она крај манастира Грачаница и манастира Свети Сава у Либертивилу.

Увек има једно али. Наиме, ако неко добровољно изабере страни простор за боравиште, као и вечно почивалиште – све је у реду. Друга је ствар, међутим, када се неко под принудом било које врсте нађе у страном окружењу, а не може ни место вечног покоја да нађе у земљи порекла. Ова чињеница свој смисао налази само у бесмислу. Јер, ко има право да одређује ко ће бити сахрањен у својој земљи, а ко не?

Међе које људи међу собом поставе, најјаче су и најтеже. У том смислу, епитаф на Дучићевом гробу (крај самог манастира Свети Сава у Либертивилу) дивно поручује: „Кад мој прах творче мирно пређе / У грумен глине ужежене / Тад неће више бити међе / Између тебе и измеђ мене“. Из угла блажене ширине ових стихова гледано, све пројекције и поделе наших ограничених умова делују као бласфемија. Од ширине вида зависи и ширина хоризонта. Угушени у себи, гасимо се међусобно. А један прави пламен може бити довољан да покрене остале.

Уз Дучића, у истом низу почивају: Милан Гавриловић, на чијем гробу стоје уклесане речи Ребеке Вест; Константин Фотић, Јован Ђоновић и Божидар Пурић. Место вечног покоја овде пронађоше и владике Николај и Дионисије. У самом манастиру, саркофаг краља Петра II, а наспрам њега је саркофаг владике Мардарија Ускоковића, првог овдашњег епископа. У Либертивилу је сахрањен и Михајло Томић, пилот који је извршио прво бомбардовање у I св. рату. Многи од 56 генерала који су се нашли у емиграцији, почивају овде.

Емиграција

Може се рећи да је једина права емиграција – политичка. Од политичке емиграције у Чикагу – барем што се тиче националног очувања и неговања традиције и обичаја – све потиче. Из тог језгра ницале су иницијативе и градитељски напори; покретани листови, оснивана друштва. У близини Грачанице налази се и станиште Српске братске помоћи, основане са циљем да пружа помоћ не само овдашњим Србима.

Чињеница да већина овдашњих Срба говори матерњи језик охрабрује и рађа питање – када ће се ланац прекинути, да ли већ у следећој генерацији? Врло развијено осећање и мар за језик приметни су до нападности код оних који су се овде нашли силом прилика. Добро би било када би неке овдашње лекције о језику могле и код нас да се чују.

У расејању – реални идеалисти, ако нам се допусти таква синтагма, трошили су своје животе у борби са до скоро тако живом и жилавом утваром комунизма. Утвара, када је већ починила толика зла, свуда у свету, почела је да се распада сама. Као и свака утвара, она има ограничен век трајања. Но пад не подразумева нужно и брзи крај. Тим пре што ванредно стање које траје 50 година у појединим главама буди мазохистичке или некрофилске страсти. Под магијским дејством пропаганде избијају нове фатаморгане и мутанти.

Већина Срба у расејању живи два паралелна живота. Један је живот средине у којој су се нашли и чији се диктат мора поштовати; други је живот успомена, акција и жеља усмерених ка земљи порекла.

Да ли и данас када су прави узроци раздора и подела умногоме нестали, треба да се наставља јалова борба, која односи енергију и страсти у улудом доказивању већ јасног и на делу доказаног. Злехуда судбина подгрева се неусаглашеношћу и неразумевањем. Све наше расправе, мржње, оспоравања, губе значај пред питањем: како и куда? Разбија нас општа ентропија, разбацане по континентима, разбијене у самој земљи. Наша снага умањује се у сразмери са нашом немоћи да се сложимо.

У фуриозној игри животних и политичких шарада безброј људских циљева изгубљено је у магли илузија. Док једна за другом тону дојучерашње „вечне истине“, присуствујемо грандиозној представи позоришта апсурда чији је режисер сам живот. Лебдимо у ишчекивању над фасадама дешавања. Док нас захукталост цивилизације утапа у матицу збивања, избија преседан до преседана, нове и нове скрхане истине, а захуктала локомотива обећаног напретка води земаљске шетаче у оно што је увек извесно – у неизвесност.

Питање подједнако актуелно и важно за Србију и сав српски живаљ где год да се простире може овако да се формулише: сећа ли се земља Србија себе? Имала је бољих дана и примера. Може ли да измакне замкама опште захукталости, да се усправи и својом локомотивом укључи у општи поредак? Може ли себе да скроји и устроји по својим могућностима и мерилима? Да је заборављена и сама – не треба доказивати. Да поред бројних непријатеља, још више непријатеља измишља и тражи у себи – непобитно је. Не треба да се љутимо на друге – сакупимо све што о себи причамо и мислимо, и видећемо да је то горе од сваке антисрпске пропаганде.

Од Николаја преосветљеног до сваке друге чисте српске главе, преноси се и одзвања молитва над великим језером Мичиген, да земља Србија устане и остане усправна. Иако омађијана и уљуљкана, она чека своје умнике, племиће и хајдуке.
​
"Погледи" 1991.

​Милош Шобајић (Београд, 1945), сликар је са завидном међународном славом. Период од 1965-1970. године провео је на Ликовној академији у Београду. У Париз је отишао 1972. године. За њим су бројне самосталне и групне изложбе у Паризу, Њујорку, Лос Анђелесу, Женеви, Аскони, Цетињу, Копенхагену, Монпељеу, Бриселу, Риму итд.
Разговор са Милошем Шобајићем вођен је у његовом атељеу у Паризу.

​Стојановић: Како се осећате као сликар у граду са богатим уметничким наслеђем, где владају немилосрдни закони конкуренције и где опстају само најбољи?

Шобајић: Зато сам и дошао у Париз, да бих био у тој конкуренцији. Сматрам да је једино право место за представљање оно где је јака конкуренција. Пошто је Париз Вавилон, раскрсница идеја, људи, свих могућих догађаја на овом свету, и ја се налазим на тој раскрсници и чиним колико могу.

Стојановић: Изгледа да се и еуфорија око Њујорка полако стишава, тако да Париз, вероватно може да поврати значај светске уметничке престонице.

Шобајић: Ја никад нисам био одушевљен Америком, иако сам тамо излагао неколико пута. Увек говорим да је квалитет у Европи, а Америка има пуно пара, што је ипак чињеница коју не смемо да занемаримо, посебно у занатима који као овај мој, сликарски, зависе пуно од новца. Америка је пуна новца, али Америка нема квалитет. Сматрам да је Париз био центар и да остаје центар. Посебно у будућој уједињеној Европи. Париз ће показати апсолутну премоћ, барем у сликарству.

Стојановић: Колико је доминација материјалистичке културе утицала на уметност и уметничке стандарде?

Шобајић: Новац је неопходан за све. Данас на аукцијама слике достижу астрономске цене. Ради се углавном о мртвим сликарима – Ван Гог, Пикасо и остали, али то се одражава и на живе сликаре. Врло је важно да једна слика на аукцији постигне велику цену – по томе се вреднују сликари. То је све помало вештачки, али се ипак мора узети у обзир. Сви знамо да је многим сликарима вештачки дигнута цена. Међутим, треба доћи до момента да неко уопште жели да прави вештачку цену. Кад се дође у ту ситуацију, онда се претпоставља да тај сликар има шансу да направи нешто за живота, или евентуално остави иза себе. Према томе, новац је битан у сликарству – колико год га треба презирати, не треба га ни заборавити.

Стојановић: Доминантна улога трговине чини да се и дела заборављених сликара, после више деценија, извлаче из депонија, штампају се луксузни каталози, а све у циљу још једног обрта капитала.

Шобајић: Велики трговци, дакле велике светске галерије, држе сликарство. Не држе музеји, него галерије, велики галеристи. Њих нема пуно, десет до петнаест, можда двадесет у свету. Они држе сликаре које форсирају, стављају на тржиште, диктирају цене, улажу у њих. Имају сликаре које чувају и по 20 година после смрти, као што кажеш, али их после избаце на тржиште и набију им цену. Није сигурно, међутим, да ће тај сликар бити прихваћен, то зависи и од осталих колекционара у свету – Јапанаца, Американаца, Немаца, али то је све углавном по неком договору. Не иде никад један галериста са сликаром изненада, него се договори са више њих, па се форсира један сликар до максимума. Са мртвима је лакше и чистији су рачуни – мртав сликар више не слика, тачно се зна шта има, колико је направио, па се у том оквиру игра. Са живима је друкчији систем. Али, то улагање новца у сликарство врло је чудна ствар. Мени је то интересантно зато што налазим своју шансу у томе, али је у сваком случају врло чудно.

Стојановић: Вероватно да кад размишљате у тим оквирима, имате и посебан однос према инстант уметничким творевинама модерне културе?

Шобајић: То су све биле моде. Не кажем пежоративно моде, али моде, кажу, трају по десет година у сликарству. Ова последња мода која се зове слободна фигурација била је наметнута на једном бијеналу у Венецији, од Италијанске банке, два-три богата Италијана и десетак младих сликара, и успели су да направе цео покрет, од једног чисто финансијског потеза на почетку.

Стојановић: Да ли је сликар у могућности да се одржи, остане свој, да се супротстави омамљујућем даху времена?

Шобајић: То је основна улога оног сликара који себе цени и сматра да ради посао који је ван дневних догађаја, дневне политике. Али, ево да наведем један пример – Френсис Бекон, сликар којег ја врло ценим, по бившим мерилима је био релативно анониман цео свој век, до 60-тих година. А онда је све кренуло, само зато што је целог живота форсирао једну своју слику, која можда није била продавана, није била популарна и прихватљива за широку публику, али он је само на њој инсистирао, док се није показало да је то сликарство вредно и скупо. После су га прихватили многи, а сада је он прва звезда светског сликарства – најскупљи живи сликар. Он је био сликар ван система. Не волим сликаре који раде по модама, што не значи да сликар не треба да се мења, у мењању је живот. Не волим ни сликаре који су се заледили, као Шагал који је цео живот сликао исту слику. Мислим да један стваралац треба да обнавља свој репертоар и своје идеје стално, што не значи, опет, да је нужно да се мења, али помало да се мења је сасвим здраво.

Стојановић: То је повезано са унутарњим богатством садржаја, независно од простора у коме се стваралац налази...

Шобајић: Пре свега то. Има људи који имају различите амплитуде у животу. Има сликара који су са 25 година били светски славни, па после наставили да се одржавају на слави из своје младости, не дајући ништа ново. Опет, знам друге који су као Бекон ишли споро, али у стандардном успону. Ја себе видим у спорој амплитуди, имам спори раст и мислим да ми то више одговара него неки нагли блиц-криг и нагли пад, који може да уследи, али не мора.

Стојановић: Стварате у атељеу у којем је и Пикасо радио. Колико је та чињеница значајна и обавезујућа на психолошком, подсвесном плану?

Шобајић: Ово није тај атеље. Ја станујем у атељеу у којем је стварао Пикасо. Кад сам дошао у тај атеље, био сам помало запањен да сам у истом простору где је Пикасо направио прву слику кубизма „Госпођице из Авињона“. Међутим, брзо сам заборавио на тај детаљ, али могуће да се ту осећа енергија свих тих првих кубиста, који су у зору XX века направили ново сликарство.

Стојановић: Где бисте могли да лоцирате извориште Вашег стваралаштва ?

Шобајић: Ја сам као младић волео Боша, Бројгела, све те луде сликаре, касније Каравађа. Пре свега сликам човека који се бори за свој простор, а оставља трагове тог свог проласка кроз простор. За кога све то може да се веже не могу да оценим.

Стојановић: Како доживљавате ту борбу човекову за простор?

Шобајић: Кафка ми је велики узор. Он је најбоље описао човека којег ми данас знамо, сву његову борбу и судбину, однос према нечему што не види, али осећа да му је директан непријатељ у свакодневном обављању основних функција. Налазим да је то слично мом осећању. Често се у називима мојих слика налазе тачне временске ознаке. Показујем човека из секунда у секунду у једном затвореном простору.

Стојановић: Како се у Вама рађа импулс за слику?

Шобајић: Имам слику у глави и само се трудим да слику коју имам у глави ставим на платно. Направим један мали кроки који нико не може да чита осим мене. Набацим главне детаље и радим оно што имам у глави. Тако креће слика.

Стојановић: Да ли сте сликарство увек осећали као нужност, нешто што се у Вашем случају подразумева?

Шобајић: Да, јесам. Увек. Премда нисам сањао да ћу да будем сликар док нисам кренуо на академију, али сам увек имао ликовну визију. Као што бих волео да будем филмски редитељ, опет због те ликовне визије. Хтео бих да сцену коју сликам направим и у филму.

Стојановић: Колико језа сликарство важан инстинкт, праћење унутрашње линије и осећања?

Шобајић: То је једина ствар од које слика и настаје – тај унутрашњи осећај за слику који желимо да направимо.

Стојановић: Да ли успевате да своју духовну слику пренесете на платно?

Шобајић: Углавном да. Ретко кад сам незадовољан. Углавном направим оно што желим.

Стојановић: Да ли је то процес?

Шобајић: . То је дуг процес, који, чим пређе у маниризам, покушавам да мењам.

Стојановић: Да ли мислите да може да се дође до краја једне такве путање?

Шобајић: Не може. Увек треба ићи још даље и даље. Кад сам задовољан, забринем се.

Стојановић: Да ли пратите ситуацију у земљи?

Шобајић: Како да не. Са великим интересовањем и жестином.

Стојановић: Каква су Ваша осећања у додиру са нашим превирањима?

Шобајић: Кад гледам из Париза, или из Југославије, различито је. Из Париза се нервирам што француска штампа и ТВ не могу никако да стану на нашу страну. Скоро је изашао један чланак у Њувел опсерватеру против Туђмана. Туђман је написао протестно писмо, али је уредништво тог листа и даље остало на позицији да је победа Туђманова на линији усташке НДХ. То ме изненади, кад изађе неки такав текст који је у неку руку просрпски. По питању Косова, они су за Албанце, што ме много једи. Стално се питам одакле то, зашто. Србија је била увек на доброј страни, а опет има неки кикс. Али то је огромно и широко питање.

Стојановић: Мислите ли да наши људи у свету могу да изврше позитиван утицај?

Шобајић: Слабо! Могу мало, али то није решење. Решење треба да се тражи у самој Србији, да се комунисти скидају с власти под хитно. Што пре – то боље, сваки дан који продужи њихову владавину је врло штетан. Србија би требало, а и Југославија, али да сада говоримо о Србији, да што пре успостави ново, демократско уређење, које је очигледно на прапочецима.

Стојановић: Вероватно мислите и на рашчишћавање с мимикријом која је још увек присутна у нашем политичком животу, и уопште друштву?

Шобајић: Комунисти и даље покушавају да остану на власти. Маркс је рекао да „ниједна класа на власти неће лако да је дâ“, а комунисти су очигледан доказ за то.

Стојановић: Како се, по Вашем мишљењу, одражавају друштвене и политичке кризе на ствараоца и стваралаштво?

Шобајић: Мислим да је сваки стваралац врло политичан. Не могу да схватим да неко ко пише, слика или се бави неком уметничком професијом, може да буде аполитичан. Чак и они који мисле да се не баве политиком, на известан начин се њоме баве – немешањем се у ствари баве. Ја сам врло политичан, иако то на својим сликама експлицитно не показујем, јер то онда не би било сликарство. Политика је, ипак, један врло значајан елемент.

Стојановић: Нарочито кад се ради о питању опстанка једног народа.

Шобајић: Да. Јесте.

Стојановић: Онда је то и морално питање?

Шобајић: Апсолутно! Да не говоримо.

Стојановић: Како кроз призму уједињене Европе гледате на Источну Европу и Југославију, конкретно Србију?

Шобајић: Углед Западне Европе утицао је на промене у Источној Европи. Западна Европа живи високим стандардом, поседује грађанске слободе, вишепартијске системе који стварно функционишу.
Југославија је чудна, вештачка творевина, направљена после I светског рата – Срби су је направили у ствари.

Стојановић: На своју штету...

Шобајић: На своју штету, очигледно. Што неки кажу – Срби воле Југославију, али Југославија не воли Србе – то је апсолутно тачно. Западна Европа рачуна Хрватску и Словенију ближе себи него Србију. Један разлог је јак, што су ово католичке земље, а Србија православна. Православље им је даље, чак можда и од ислама.

Стојановић: Ви сматрате, значи, да братски загрљај, који, показало се да је лажан, не треба неговати по сваку цену?

Шобајић: Вероватно га не треба неговати. Само би ми било жао да Југославија више не постоји. Било би ми чудно и жао. Међутим, можда грешим, можда не треба да ми буде жао, али има пуно Хрвата које волим, које знам, које не могу да схватим као неки други свет, говоримо исти или сличан језик.

Стојановић: О каквом је зрну раздора реч?

Шобајић: Југославија је поднебље које је безброј лажи прогутало. Уопште – та борба Тита за власт пре рата, све те ствари које никад нисам могао сасвим да повежем, та жеља да се Срби сведу на београдски пашалук, невероватна је.

Стојановић: Где је, по Вама, граница између правог деловања и удварања у уметности и друштвеним односима?

Шобајић: То се и овде многи питају – где је та граница, да ли је сликар жртва, или није жртва. То је врло индивидуално. Ален Жуфруа, познати овдашњи писац и критичар, у Монду је пре који месец направио студију баш по том питању – колико сликар у садашњем свету потпомаже капитал. Ја сам му на томе замерио, јер се ради о претенциозном питању комунистичког типа. Поставио је 10-15 питања, нпр. колико сликар учествује у експлоатацији уопште, итд. у том смислу. Скоро нико није могао да одговори на та питања. Неко је покушао, неко је одговарао једном речју – да, не. Ја сам покушао да дам неке краће одговоре. Не могу, међутим, на то питање прецизно да одговорим. Ни сам не знам где је моје удварање, јер продајем слике па онда узимам паре од продатих слика. Да ли већ ту идем у неки компромис?

Стојановић: Јесте ли оптимиста?

Шобајић: Јесам. Стални. Премда ми у последње време, каткад, оптимизам сплашњава, бар по овим, политичким питањима. Долазе ситуације којима се нико није надао, преображаји, преокрети, који могу да воде на лоше. У принципу сам оптимиста.

Амерички песник српског порекла Чарлс Симић (1938) дошао је у Америку када је имао 15 година. Време од 1961-1963. године провео је у Армији Сједињених Држава. Студирао је на Њујорк универзитету. Од 1973. године предаје на Универзитету у Њу Хемпширу.
Међу бројним књигама које је до сада објавио, налазе се: Шта трава говори (1967), Негде међу нама камен хвата белешке (1969), Расклапање тишине (1971), Повратак у место осветљено чашом млека (1974), Биографија и ламент (1976), Шаронова космологија (1977), Класични балски плесови (1983), Кокошка без главе (1983), Временска прогноза за утопију и околину (Поеме, 1967-1982), Несигурна сигурност – интервјуи, есеји и белешке о поезији (1985), Бескрајни блуз (1986), Свет нема крај (1989), Књига о боговима и ђаволима (1990) и многе друге.
За песничко стваралаштво и преводилачки рад добио је велики број значајних награда: награду ПЕН-а „Едгар Алан По“, стипендију Гугенхајмове фондације, као награду за превод, награду Америчке академије уметности и књижевности и Удружења америчких песника; 1982. године добија престижну награду Мак Артурове фондације, да би 1990. године добио и Пулицерову награду.
СТОЈАНОВИЋ: У Америку сте дошли као дечак. Како је текао процес уклапања у ново друштво?

СИМИЋ: На површном нивоу, убрзо сам се осећао удобно. Мој енглески се поправио до те мере да сам могао да читам књиге, стичем пријатеље, сазнајем шта се дешава у популарној култури итд. То је узело две-три године. Живео сам исти живот као и моји амерички вршњаци, а све остало је долазило полако. Био сам у војсци, онда је избио рат у Вијетнаму, шездесетих, итд. После скоро 40 година у овој земљи и целе те историје, осећам се потпуно као у својој кући.
СТОЈАНОВИЋ: Добитник сте бројних књижевних награда, међу којима је и Пулицерова. Колико такве чињенице утичу на Вас?
СИМИЋ: Моје књиге се продају боље. Моје песме су у већем броју средњошколских антологија. Људи мисле да сам врло паметан. Нисам. У суштини, како наш народ каже: „Свако чудо за три дана“.

СТОЈАНОВИЋ: У којој мери у Америци влада склад између хијерархије вредности успостављене на материјалном принципу, и оне на духовном?

СИМИЋ: Нема односа – било каквог. Америка није земља; она је континент са бројним традицијама, културама, религијама. Место са пуно контрадикција и парадокса. Највећи је, претпостављам, да сви можемо да живимо у складу. То је једна визија уједињења. Идеја о једном народу, уједињеном и различитом.

СТОЈАНОВИЋ: Какво је место литературе у најмоћнијој земљи света?

СИМИЋ: Литература није много важна, посебно поезија. Хоћу да кажем, није ништа у односу на филм, телевизију, религију и спортове. Али, још увек имамо велику издавачку индустрију. Пуно добрих књига излази сваке године и много више врло лоших. Има читалаца за обе врсте.

СТОЈАНОВИЋ: Јесу ли интелектуалци у прилици да учествују и значајније утичу на токове у америчком друштву, или су осуђени на живот у интелектуалним енклавама?

СИМИЋ: Увек има, наравно, једна врста интелектуалаца која се прилепи уз моћ – политиколози, експерти за Русију при највећим универзитетима, Кисинџер, Бжежински и та компанија... Али, већина нас, хвала Богу, остаје кући и пише своје књиге.

СТОЈАНОВИЋ: Да ли технолошки развој у овој земљи, и уопште у свету, у довољној мери прати истинска мудрост, или постоји дисхармонија?

СИМИЋ: Да ли се шалите? Технологија је продукт малог ума, а велике похлепе и глупости. У овој земљи, на пример, имали смо најбољи железнички систем у свету, који смо затворили да бисмо сви могли да возимо велика кола, која троше пуно бензина и загађују околину. Лос Анђелес је са својим аутопутевима прави споменик те лудорије.

СТОЈАНОВИЋ: Колико је ово време погодно за свет уметности и напредак у дубљем смислу?

СИМИЋ: Немам никакву идеју. Наше доба, вероватно, није лошије од неког другог доба. Ја не верујем у добре старе дане, ни у прогрес у уметности. Немам носталгију било које врсте.

СТОЈАНОВИЋ: Мислите ли да виђени Срби у свету могу да учине више на побољшању слике о Србији?

СИМИЋ: Само у мери да могу понекад да званично исправе одређене дезинформације. Ви схватате да Американци не брину много за догађаје у Југославији. То се могло и очекивати. Велики је свет. Има пуно места са проблемима напољу, и ми имамо доста наших проблема, такође... Тако то иде. Ја говорим, али немам илузија да могу да имам неки већи утицај.
Срби овде нису добро организовани, њихов лоби нема пуно новца, и због тога немају утицај какав имају други. Ако бисмо ми могли да дамо велики прилог за кандидатуру сенатора Дола, он би променио своју песму о Косову, он би и слику св. Саве ставио на зид у својој канцеларији. Ови сенатори и представници су као адвокати. Неки су поштени, неки су лопови. Ми их плаћамо и они представљају наше интересе. Амерички Конгрес није заинтересован за историјску правду. Може да се изјашњава као да јесте, али није. Он једноставно представља снажне групације. Срби са својом вечитом неслогом не представљају довољно снажну групу, и због тога немају никакву подршку.

СТОЈАНОВИЋ: Како гледате на укупну ситуацију у „југословенском“ друштву?

СИМИЋ: Не може ништа добро да се каже за народе који се мрзе међу собом и не могу да се сложе. Сада имате грађански рат. Мислим да су све стране одговорне. Сви ови комунисти што су се преобратили у демократе, неофашисте, националисте и остало. Ја мислим да су југословенски народи преварени од истих људи који су их преварили и извршили терор над њима, јуче. Нико нема разлога да буде поносан. Видим пуно подлости и глупости, и истовремено трагедију. Људи добрих намера и недужни, муче се као и увек.

СТОЈАНОВИЋ: Шта је, по Вама, најважније за Србију данас?

СИМИЋ: Срби не могу и даље да гласају за исте старе комунисте. Неће много симпатија придобити на тај начин, било где. Оно што је потребно Србији јесте демократија и посебно, тзв. „формалне слободе“: слобода мисли, израза, удруживања, а најважније је да можеш да кажеш не онима на власти и да због тога не сносиш последице.

СТОЈАНОВИЋ: Идеологија и владари – долазе и пролазе, а средишне вредности једног народа остају једина светлост над мутном збиљом. Како у већој мери повратити основне вредности једног народа као што је српски?

СИМИЋ: Срби су талентован народ, са часном историјом. Они су стварали изузетне појединце. Они ће да опстану. Уопште не бринем о томе.
На другој страни, нисам обожавалац националистичке еуфорије. Нимало ме се не тиче то ударање у груди, ни у Америци ни у Југославији. Ништа добро не долази од тога. Тако праве трагичне историјске грешке, и државе и људи. Ја бих желео да они сада сачувају хладне главе.

СТОЈАНОВИЋ: Идеалног друштва нема; друштвених идеала је све мање. За какво бисте се друштво Ви залагали?

СИМИЋ: Демократија је систем који није савршен, али нема бољег. Мораш да будеш првокласни идиот – упознао сам их пуно међу западним интелектуалцима – па да неког убеђујеш, као што су мене убеђивали пре 30 година у Паризу или Њујорку, да има више слобода у Бугарској него у Шведској. Или аргумент који чујеш од неких српских политичара, да би зато што је Србија нападнута, демократија у овом моменту била разорна. Амерички представници су за време рата у Вијетнаму и Заливског рата користили исти аргумент; и речено им је да иду у пакао. Демократске институције су највећа снага коју може да има нека држава. Њима су потребни опрезни, будни, добро обавештени и речити грађани. То је и идеал за који се вреди борити.

СТОЈАНОВИЋ: Која Вас питања највише муче – као песника и као човека?

СИМИЋ: Имам једног бакалина у Портсмуту (Њу Хемпшир), од кога купујем италијанске кобасице и маслиново уље. Он ме понекад позове на страну и пита шапутавим гласом: „Професоре, шта значи све ово?“ Ја му кажем да немам појма, али да о томе стално размишљам.

Никола Милошевић је рођен 1929. године у Сарајеву, а умро у Београду 2007. У својој личности обједињавао је књижевног теоретичара, критичара, политичког филозофа, а пажњу јавности привлачио и као изузетан полемичар. Био је редовни професор теорије књижевности на београдском Филолошком факултету и члан САНУ.
Објавио је, између осталих, и следеће књиге: Антрополошки есеји, Негативан јунак, Роман Милоша Црњанског, Идеологија, психологија и стваралаштво, Андрић и Крлежа као антиподи, Зиданица на песку, Шта Лукач дугује Ничеу, Филозофија структурализма, Достојевски као мислилац, Марксизам и језуитизам, Психологија знања, Полемике, Антиномије марксистичких идеологија.
По жељи Милоша Црњанског, Милошевић се налазио на челу Задужбине овог писца, од њеног оснивања.

Стојановић: Да ли, као један од оснивача Демократске странке, из перспективе садашњег политичког тренутка мислите да ће демократија остати само у домену могућности, или постоје реалне шансе да постане стварност?

Милошевић: На неки дужи рок демократија ће, разуме се, и у овој земљи постати стварност. Мало је вероватно да би српским комунистима могло поћи за руком оно што толиким другим комунистичким властодршцима није успело – да своју власт трајно задрже, упркос свим привредним и политичким невољама са којима су суочени и које су у самој природи њиховог система.
Друкчије већ стоји ствар са краткорочним перспективама за успостављање демократије у Србији, с обзиром на садашње политичке прилике. На неки краћи рок, могло би се догодити да комунисти и даље задрже у својим рукама полуге власти, не зато што би претежан број потенцијалних бирача у Србији био њима наклоњен, напротив, већ зато што садашњи српски властодршци неће слободне изборе.
Српски комунисти су, поред осталог, нешто научили од својих хрватских колега. Хрватски комунистички лидери мислили су да на слободним изборима могу добити већину гласова, будући да су претходно заиграли на националну карту. Показало се, међутим, да то није довољно и да бољшевици, чак и кад навуку национално рухо, немају много изгледа на изборима које нису они сами режирали. Одатле су српски комунисти с правом извели закључак да је њихов одлучан отпор демократским променама у Србији једини начин да власт задрже у сопственим рукама, утолико пре што их је истим закључцима водило и искуство осталих комунистичких партија у земљама источног света.

Стојановић: Клима у земљи и општа констелација у међународним размерама, чини да партија на власти мора да рачуна на вишестраначје. Може ли се рачунати на суштински заокрет у ставу владајуће партије?

Милошевић: Најближе би, по мом мишљењу, било истини кад бисмо констатовали да су српски комунисти разапети између две потребе које су међусобно, по природи ствари искључују. С једне стране, доиста је таква политичка клима у земљи и свету да није лако и даље, отворено и директно, оспоравати институције политичке демократије. С друге стране, српски комунисти, као људи ауторитарног кова, чврсто решени да и у XXI век уведу Србију као државу тоталитарног типа, неће, сасвим сигурно, бити спремни да начине неки суштински заокрет. Једино што они у оваквим условима жарко желе, то је да аранжирају изборе који би споља изгледали као демократски, а да те изборе њихови послушници у изборним комисијама, по свом старом обичају, фалсификују.
Сви досадашњи уступци српских комуниста били су уступци у небитним стварима, па и они без изузетка изнуђени, захваљујући стицају постојећих политичких прилика. Треба се само сетити како су нас колико јуче ови исти новопечени назови социјалисти уверавали у изванредну и незамисливу предност некакве беспартијске демократије, која је први пут у историји човечанства требало да угледа света управо на овом нашем, српском тлу, и треба се само сетити како су, тако рећи преко ноћи, ови шампиони беспартијске демократије обзнанили целој земљи и целом свету како баш они, и нико други, озбиљно намеравају да уведу вишепартијски политички поредак.
Овај спектакуларни обрт постаје, међутим, разумљив, онога часа када га сагледамо као чисто тактички потез. Српски комунисти схватили су, наиме, да их ништа не кошта давање свечаних, демократских изјава, под условом да у пракси не чине никакве уступке у кључном питању за увођење истинских демократских политичких институција – питању слободних избора.

Стојановић: Који су нужни услови за слободне изборе?

Милошевић: Први и основни услов је да се опозиционим странкама омогући да контролишу резултате избора, а управо је то онај услов који владајућа Социјалистичка, односно комунистичка партија нема намеру да испуни ни по коју цену. Портпарол ове партије, професор Правног факултета Ратко Марковић, у овом погледу потпуно је недвосмислен и тако рећи математички прецизан. У свом скорашњем ТВ иступању изјавио је он да се опозицији још и може дозволити увид у гласање на бирачким местима, али да сабирање гласова и коначну контролу гласања могу вршити само државни органи. Другим речима, опозицији неће бити дозвољен увид у целокупан рад изборних тела од дна до врха. А ако имамо у виду да су државни органи Србије, укључујући ту и Републичку изборну комисију, само продужена рука комунистичких властодржаца, онда је јасно да од слободних избора у Србији нема ништа. Изборе ће, дакле, добити онај ко буде бројао гласове – а ко ће их бројати то се ваљда бар сада поуздано зна.

Стојановић: Сматрате ли да под постојећим околностима, странке у опозицији треба да бојкотују изборе?

Милошевић: Опозиционе странке, ако неће да буду обичне марионете у рукама комуниста, немају другог избора него да изборе бојкотују. Комунистички властодршци не само што хоће да сами броје гласове, него немају намеру да испуне ни два друга, пресудна услова за изборе који би доиста били слободни. Није никаква тајна да њихова партија располаже великим сумама новца за вођење предизборне кампање, и да тај новац, који она није сама стекла, нема намеру да дели са другим странкама.
Осим тога, комунисти су све учинили да од идеје равноправне заступљености странака у средствима јавног информисања начине обичну фарсу.

Стојановић: Са општим друштвеним променама, мења се и однос према Цркви. Како уз враћање достојанства и храбрости Цркви, видите њену улогу у нашем друштву?

Милошевић: Несумњиво је да се однос комунистичких властодржаца према Цркви променио. Међутим, промене о којима је реч искључиво су тактичке, а никако начелне природе. Само је невоља нагнала комунисте да се према Цркви почну толерантније односити, исто онако као што их је невоља нагнала и да отворе известан простор за деловање опозиционих странака. Да нема толико тешких и непремостивих привредних тешкоћа и да нема очигледног и драматичног распадања до скора моћног Источног блока, а пре свега комунистичке империјалне узданице оличене у совјетском систему, још увек би се верници прогонили, градња православних храмова ометала, а сваки па и најмањи израз опозиционих стремљења спречавао би се колико грубо толико и ефикасно.
Мало ли је, уосталом, примера из новије историје који речито показују да су комунисти спремни на све могуће уступке, само ако то не угрожава њихов политички монопол, односно само ако им то може помоћи да се одрже на власти у часовима великих криза. Зар није чак и Стаљин, у време када су Хитлерове трупе запретиле да озбиљно угрозе његов режим, увео звање војних свештеника при јединицама совјетске армије и зар није тај исти Стаљин, онога часа када је сломљена нацистичка Немачка, окренуо други лист и опет почео да прогони све људе који би се дрзнули да јавно исповедају православну веру? И најзад, зар нисмо и ми на овом нашем тлу имали једно слично искуство са југословенским бољшевицима, чији су лидери, предвођени Јосипом Брозом, дозвољавали неко време, после рата чак и светосавске празнике, да би, убрзо затим, почели затирати и најмањи траг јавног испољавања верских осећања, изван црквених зидова?
Што се улоге Цркве у нашем друштву тиче, она би, по мом мишљењу, у садашњим политичким приликама могла бити од великог значаја. Не мислим, наравно, да би Црква требало да се ангажује на страни било које политичке партије, али ако је православље религија слободе као што је својевремено записао Сергеј Булгаков, онда би православни великодостојници морали уложити свој ауторитет за то да се један режим који почива на сили, као што је то случај са комунистичким режимом у Србији, замени таквим политичким системом у коме би најзад и грађани ове земље могли да се онако политички слободно опредељују, као што су то могли с почетка овог века за владе Петра I.
Срећом у Српској православној цркви има мудрих и далековидих великодостојника који добро знају да борба против комунизма не значи и ангажовање за ову или ону странку, него даје она само средство да се коначно одстрани главна препрека на путу ослобађања српског народа од једне деспотске власти која се у земљи и свету представља као једини легитимни заступник српских интереса, на нашу велику бруку и срамоту.
Међутим, у Српској православној цркви има и таквих црквених великодостојника који, апелујући на свештенике и вернике да се политички не ангажују у редовима опозиционих странака, у исти мах индиректно подржавају садашњу комунистичку управу. Ови великодостојници не би смели сметнути с ума, да овако поступајући, штите једну деспотску власт која ће, ако се којом несрећом поново учврсти, подјармити опет и њих и њихову цркву, као и много пута пре тога, чим оцени да јој подршка цркве није потребна.

Стојановић: У последње време, актуелизована је тема масонерије у нас. На једном месту помињете термин Карла Попера – „теорија завере“, везујући га за ово питање. Каква је, по Вашем мишљењу, суштина и циљ масонерије, и шта такво организовање значи у нашим условима?

Милошевић: Не бих придавао превелики значај масонским организацијама. Нема доказа да су ови људи пресудно утицали на ток светске историје, као што мисли известан број тумача масонског покрета. Уопште, треба са великом резервом примати сваки покушај да се историја објасни подземном закулисном делатношћу неке мале, заверенички организоване групе. Они који су склони једној оваквој филозофији историје по правилу су жртве оне заблуде коју је Карл Попер назвао „теорија завере“. Попер сматра да нам је прва верзија ове „теорије“ предочена већ у митским представама Грка, онако како су оне дошле до израза у Хомеровој Илијади.
Рат Ахејаца и Тројанаца, био би, са овог становишта само извесна унапред замишљена и режирана представа, која се по вољи Богова изводи, управљана са високог Олимпа и у којој јунаци тројанског рата нису ништа друго до пуке марионете.
Према овом истом архаичном моделу виде свет и савремени заточеници теорије завере, склони да се сва кључна збивања на светској позорници протумаче деловањем извесног броја добро камуфлираних и још боље организованих масонских завереника.
Заступници теорије завере занимљиви су и у психолошком погледу. По правилу то су људи ауторитарног менталног склопа, често са снажно израженим параноидним тенденцијама, тако да се њихове заблуде могу, без већих тешкоћа, извести из структуре личности о којој је реч. Особе оваквог менталног склопа увек ће бити спремне да усвоје истоветну схему интерпретације, при чему је сасвим свеједно хоће ли се у средишту ове схеме појавити масони или каква друга организација којој се приписује натприродна моћ сувереног управљања историјским збивањима.

Стојановић: Јесу ли језуитизам (ако се вежемо за реч из наслова једне од Ваших књига) и кетманско понашање, постали део нас, и је ли могуће ослободити се тог баласта?

Милошевић: Језуитизам као стил политичког понашања, уколико се јавља међу бунтовницима против неког ауторитарног система, по правилу има своје психолошке претпоставке које га, тако рећи, без остатка одређују. Свеједно да ли је реч о језуитима са крајње деснице или крајње левице, у оба случаја по среди је иста ауторитарна структура личности, па у психолошком погледу нема никакве битне разлике између Игнасија Лојоле и Владимира Иљича Лењина.
Друкчије стоји ствар када се заточници језуитске теорије и праксе домогну власти. Будући склони да све привредне и политичке проблеме решавају путем насиља, језуитски властодршци силом намећу и свој модел политичког понашања. Отуда у режимима оваквог типа, у које наравно спадају и комунистички политички системи, многи људи који по свом менталном склопу нису ауторитарни бивају приморани да се ауторитарно понашају, па отуда једним делом потиче и феномен кетмана, та, како каже Чеслав Милош, друштвена глума, уз чију помоћ се опстајало у марионетском театру комунизма и тоталитаризма.
Ако све ово имамо на уму, моћи ћемо лако проценити какви су изгледи за ослобађање од баласта о коме је реч. Онда када се и у Србији коначно буду укинула комунистичка деспотска управа, сви људи који су језуитски стил понашања прихватили само за невољу, одбациће и овај вид друштвене глуме која се кетманом назива, а ауторитарно оријентисане особе или ће остати при свом ранијем идеолошком баласту, или ће уместо њега потражити неки други, у суштини истоветни идеолошки кредо.

Стојановић: Да политичари мењају боје, јасно је и донекле разумљиво. Шта нам, међутим, можете рећи о метаморфозама и мењању боја код интелектуалаца?
​
Милошевић: Нисам склон да идеализујем ни политичаре ни интелектуалце. У тоталитарним друштвеним системима није мали број оних интелектуалаца који су, како Ви кажете, „мењали боје“. Међутим, и у овом погледу ваља имати на уму ону латинску изреку која каже: „Кад двојица чине исто, није исто“. Има интелектуалаца који су мењали идеолошке и политичке боје зато што су по својој менталној структури били у стању да на основу сопственог искуства и на основу неких нових спознаја промене набоље сопствена уверења. У исти мах, постоји приличан број интелектуалаца спремних да своју политичку опцију замене неком другом, само зато што мисле да ће им то донети неку практичну корист или зато што мисле да ће се на тај начин заштитити од извесних политичких невоља. Такви људи посебно су изложени искушењима наглих и непринципијелних промена политичког становишта у режимима тоталитарног типа.
Морам, међутим, да кажем да и они интелектуалци и уопште они људи који целог свог века у рукама носе исту политичку заставу и то још погрешну, нису самим тим вредни хвале. У њиховом случају није по правилу реч о доследности што проистиче из каквог аутентичног духовног интегритета, већ о извесном психичком дефекту, односно о извесној прекомерној ригидности њиховог животног стила, дакле о једној несумњиво патолошкој појави.