Рођен на Сушаку (1926. године), Петар Омчикус никада није заборавио жарке боје и титраво сунце Средоземља. После школовања на београдској Школи за примењену уметност током 1941-43. године, које је прекинуо због одласка у рат, Омчикус је 1945. године започео студије на Академији за ликовну уметност у Београду, у класи професора Ивана Табаковића. Већ 1947. године напустио је факултет са групом студената и отишао у Задар где је у тзв. „Задарској групи“ наставио са радом, бунећи се против тадашњих политичких и културних стега. По повратку у Београд 1951. године био је један од оснивача уметничке групе „Једанаесторица“, а исте године је имао и своју прву самосталну изложбу у Галерији УЛУС-а. Већ наредне 1952. године Омчикус одлази у Париз, где и данас живи.
Његова прва париска изложба 1955. године била је веома запажена, тако да је проглашен за једног од најбољих сликара у Паризу, а уз то ушао је у речник апстрактног сликарства (1957. године). Учествовао је на бројним самосталним и групним изложбама широм Француске, Југославије, Италије и Швајцарске. Прошавши пут од фигуралног до нефигуралног сликарства, да би се опет, крајем шездесетих година поново вратио фигури, Омчикус је свој уметнички опус обогатио и скулптуром. Члан је САНУ.
Стојановић: Може се слободно рећи да најзначајнији наши сликари живе и раде у иностранству, иако је, такође, у земљи остао један круг врло значајних сликара. Шта је то што је Вас терало да се упустите у једну такву, неизвесну авантуру одласка у други свет?
Омчикус: То је било 1952. године. Тада се већ ситуација, у неку руку, била изменила. Ми смо она послератна генерација која је била затечена у једној ситуацији тоталног бољшевизма. Нас неколицина на Академији имали смо другачије назоре о сликарству, тако да смо основали „Задарску групу“, која је напустила Академију, просто, не бих рекао због неких политичких назора, већ више због преданости уметности, и као револт на тадашњи званични притисак соц-реализма. Тада је већ било немогуће да неко недисциплиновано оде са Академије, да је напусти и да слика слободно.
Запосели смо у Задру једну кућу без прозора и врата. Власти су нам на симпатичан начин дозволиле да користимо кућу као атеље. Ту смо радили шест месеци.
Онда су настале огромне реакције из Академије. Имали смо неке људе који су нас одбранили. Ствар је прошла, али, на сваки начин, ми смо већ били једна одређена врста људи, у контексту тог бољшевизма, који је тада био жесток. Прошли смо ту фазу, да бисмо нас неколицина касније формирали „Групу једанаесторице“, све до једног извесног ослобођења читаве београдске средине. Кад смо се формирали сликарски, тежња нам је била да одемо ван, а свакако у Париз. Париз је, бар за оно време, био центар који је могао занимати сваког младог човека. Ми нисмо ни знали до које мере постоје разлике. Док смо се петљали по Задру и нешто држали, неко чисто сликарство, овде су се свакојака чуда дешавала. Мислили смо да смо тамо открили чуда, а у ствари, кад смо дошли овде, видели смо шта се све издешавало. Нас су задржавали у једној ситуацији која је била доста ретроградна, а са друге стране, можда смо имали и неке користи од тога. На сваки начин, нас неколицина нисмо овде дошли због режима, него само да стварамо, да отворимо видике. Ми нисмо емигрирали, киднули преко границе и ту се нашли.
Стојановић: Али се, вероватно, радило и о жељи да се напусти један депримирајући друштвени оквир?
Омчикус: Ми смо њега напустили већ самим тим што смо отишли у Задар. Та ситуација је стално присутна. Али, наш одлазак у свет је био, добро, крваво стечен тиме што смо се као млади сликари афирмисали, пошто је настала она 1948. година која је преокренула ситуацију, тако да је мало омекшала ту причу. Свакако да то није било потпуно ослобођење, међутим, ми смо добили пасоше. Дошао сам у Париз нормално, као сваки југословенски грађанин. Видим да често људи нису јасни у томе. Друго је човек који је ризиковао свој живот, бежао преко границе, друго је неко ко је дошао нормално.
Оно од Задра до одласка у Париз је интересантна епоха, ту смо ми издржавали и ризике. Нисмо били дисиденти јер тај појам у то време уопште није постојао, али смо у ствари били прави дисиденти већ тада.
Стојановић: Кад говорите о педесетим годинама: да ли су изложбе Петра Лубарде и Хенрија Мура значиле прекретницу у то време?
Омчикус: Хенри Мур је дошао после нас – 1952. године у јесен, а Лубарда је био у пролеће у Београду, и то је била једна од најважнијих изложби, не само у том периоду, него уопште у нашем сликарству, по мени. Занимљиво је да је „Група једанаесторице“ излагала у истом простору, непосредно пре Лубарде. Био је врло велики пријатељ Групи која је за оно време значила преврат у младом сликарству, тако да је он чак и рекао: „Па, ја имам част да одмах после вас излажем“. Добро, рекао је то на један симпатичан начин, али је рекао.
Тада су се издешавале разне ствари, које су пуно значиле у то време. Сад кад гледам, изгледа, да су стварно биле значајне изложбе.
Стојановић: Колико је то све утицало на атмосферу?
Омчикус: Доста је утицало. Цео тај свет, који је нас потискивао, био је изненађен нашом изложбом. Постојала су два света врло одређена – један је био бољшевички, који је касније врло брзо прешао на ону другу страну. За њих је оно што смо ми сликали било крајње декадентно. Оног момента кад се политика изменила, они су први прешли у апстракцију, и чак је и реализам њима изгледао као богохулство. Ти исти, који су били бољшевички сликари, врло су брзо постали апстрактни.
Стојановић: Колико је уметнику осим бројних квалитета које мора да има, потребна и храброст?
Омчикус: Оно што имате – имате. Сад кад гледам у ретроспективи, многи поступци могу да ми делују фасцинантно. У то време, то за мене није била ствар храбрости, то је била ствар убеђења. Ми смо били прва послератна генерација која је знала шта с дешавало пре рата, да је нешто затворено, да се десио рат, да је све срушено, да све почиње изнова. Али, ми смо већ имали и једно мало сликарство искуство, било какво, полуаматерско, полушколовано, али искуство. Тада смо већ водили један интензиван сликарски живот. Сваки поступак је био један чисто сликарски акт, сликарска манифестација. Шта је ту храброст? Не она која значи одлазак на барикаде, већ храброст која је условљена једним вишим набојем, инстинктима, хтењем. Ту нема промишљања. Човек не промишља оно што ће бити, размишља о ономе што је тренутно. То тренутно је стварало и наше храбрости.
Имали смо несрећу или срећу да припадамо једној преломној генерацији. У нама је био стално присутан немир и промена као основни принцип стваралаштва. Једна ствар стално извире из друге и наново јој се враћа. Ту нема теоретисања.
Стојановић: Модерно доба суочило нас је са злокобним преседанима.
Омчикус: Да, то је грозно. Уметник се тада све више изолује. Изолација је све нужнија јер је то врста штита, одбране. У свом овом чуду око нас, ако хоћете да урадите нешто у послу који волите и који вам значи све, морате да се изолујете, од политике, администрације, идиота којих хвала Богу има свуда, посебно од идеологије.
Стојановић: Шта значи чаролија у сликарству?
Омчикус: Свако моли Бога на свој начин. Често сликам мотив који сам видео пре две, три године, случајно, само пет секунди, који се закопао негде у мојој свести или подсвести да изненада избије. Човек стално слика једну исту слику и целог живота јој тежи. Вероватно до ње никада неће доћи. Срећом. Јер, онда би морао да стави цилиндар на главу и скочи у Дунав. Дивота!
Стојановић: Да ли идете у сусрет мотивима или Вам они сами извиру?
Омчикус: Мотиви навиру сами, али сам ја принуђен да их често одбијам. У питању су ирационални моменти. Ја сам сликар ван система. Мора да постоји кондензовање невероватних мотива који ће касније, ко зна каквим путевима, избити на површину.
Стојановић: Човек је део територије из које је поникао. Као ходајући индивидуум, има ту привилегију да мења место боравка, али онај матични, родни простор увек је са њим и у њему као стигма. Колика је тежина ове чињенице када говоримо о свету уметности и уметника?
Омчикус: Човек је чудна звер која пуно памти. Било шта – ветар или мирис Атлантика, један слани мирис ветра у стању је да вам предочи читаво детињство, па надовезавши се на оно што тренутно доживљавате, изазива један чудесан сплет случајности које вас у једном моменту освајају. Оно што сте са својих пет или десет година акумулирали несвесно, сада вам се после 50 или 60 година јавља у свести. У ствари, постоји један затворен круг који стално обогаћујете, али не излазите из њега, већ напредујући враћате се на почетак.
Стојановић: Како доживљавате политичку ситуацију у земљи?
Омчикус: Двојако. Час ме збуњује и забрињава, час сам оптимиста. Сматрам да смо се вратили у један неандертализам, још ће нам и репови израсти. То ме доводи до очаја, зар је требало толико труда да се данас бавимо таквим стварима. Оптимиста сам јер ипак мислим да се ништа трагично неће десити.
Стојановић: Идеолози комунизма предвиђали су остварење идеалног друштва...
Омчикус: Грозно! То идеално друштво би било нешто најстрашније на свету. Ја сам поборник пакла, пре свега волим ватру, нећу рећи порок, али увек пре то него рај.
Дивим се свом веровању у правду и мрзим све што је „режим“. То што могу тако да размишљам привилегија је мог посла. Ја живим као вук – изађем из ове рупе, зграбим шта ми треба и враћам се назад.
Стојановић: Однос према Србији, у прошлости и данас, као и њен положај у суштини је ирационалан.
Омчикус: Све што се код нас десило је крајње несимпатично, глупаво и провинцијално. Сви говоре о Европи, а вуку нас у пећинско доба. По новинама има толико написанија, свима је нешто нејасно, а све чине да и даље тако буде.
Ми нисмо имали шансу, све је отишло у пропаст и данас смо у тешком заостатку. Како смо се дали стрпати у такве несреће – то је невероватно. То је педесет година пеглања и уништавања филмске траке политичког мишљења. И данас, после педесет година гушења политичког живота нико не може за пет минута постати демократа и све то ситуацију чини тежом.
Стојановић: Да ли се барикаде и границе политичког живота преносе и на свет уметности, прерастајући у забарикадирану духовност?
Омчикус: Ту је стални отпор. Све је у вези, негативној или позитивној. Ми ћемо увек слатко живети заједно – и позитивци и негативци. Ту нема спаса.
Његова прва париска изложба 1955. године била је веома запажена, тако да је проглашен за једног од најбољих сликара у Паризу, а уз то ушао је у речник апстрактног сликарства (1957. године). Учествовао је на бројним самосталним и групним изложбама широм Француске, Југославије, Италије и Швајцарске. Прошавши пут од фигуралног до нефигуралног сликарства, да би се опет, крајем шездесетих година поново вратио фигури, Омчикус је свој уметнички опус обогатио и скулптуром. Члан је САНУ.
Стојановић: Може се слободно рећи да најзначајнији наши сликари живе и раде у иностранству, иако је, такође, у земљи остао један круг врло значајних сликара. Шта је то што је Вас терало да се упустите у једну такву, неизвесну авантуру одласка у други свет?
Омчикус: То је било 1952. године. Тада се већ ситуација, у неку руку, била изменила. Ми смо она послератна генерација која је била затечена у једној ситуацији тоталног бољшевизма. Нас неколицина на Академији имали смо другачије назоре о сликарству, тако да смо основали „Задарску групу“, која је напустила Академију, просто, не бих рекао због неких политичких назора, већ више због преданости уметности, и као револт на тадашњи званични притисак соц-реализма. Тада је већ било немогуће да неко недисциплиновано оде са Академије, да је напусти и да слика слободно.
Запосели смо у Задру једну кућу без прозора и врата. Власти су нам на симпатичан начин дозволиле да користимо кућу као атеље. Ту смо радили шест месеци.
Онда су настале огромне реакције из Академије. Имали смо неке људе који су нас одбранили. Ствар је прошла, али, на сваки начин, ми смо већ били једна одређена врста људи, у контексту тог бољшевизма, који је тада био жесток. Прошли смо ту фазу, да бисмо нас неколицина касније формирали „Групу једанаесторице“, све до једног извесног ослобођења читаве београдске средине. Кад смо се формирали сликарски, тежња нам је била да одемо ван, а свакако у Париз. Париз је, бар за оно време, био центар који је могао занимати сваког младог човека. Ми нисмо ни знали до које мере постоје разлике. Док смо се петљали по Задру и нешто држали, неко чисто сликарство, овде су се свакојака чуда дешавала. Мислили смо да смо тамо открили чуда, а у ствари, кад смо дошли овде, видели смо шта се све издешавало. Нас су задржавали у једној ситуацији која је била доста ретроградна, а са друге стране, можда смо имали и неке користи од тога. На сваки начин, нас неколицина нисмо овде дошли због режима, него само да стварамо, да отворимо видике. Ми нисмо емигрирали, киднули преко границе и ту се нашли.
Стојановић: Али се, вероватно, радило и о жељи да се напусти један депримирајући друштвени оквир?
Омчикус: Ми смо њега напустили већ самим тим што смо отишли у Задар. Та ситуација је стално присутна. Али, наш одлазак у свет је био, добро, крваво стечен тиме што смо се као млади сликари афирмисали, пошто је настала она 1948. година која је преокренула ситуацију, тако да је мало омекшала ту причу. Свакако да то није било потпуно ослобођење, међутим, ми смо добили пасоше. Дошао сам у Париз нормално, као сваки југословенски грађанин. Видим да често људи нису јасни у томе. Друго је човек који је ризиковао свој живот, бежао преко границе, друго је неко ко је дошао нормално.
Оно од Задра до одласка у Париз је интересантна епоха, ту смо ми издржавали и ризике. Нисмо били дисиденти јер тај појам у то време уопште није постојао, али смо у ствари били прави дисиденти већ тада.
Стојановић: Кад говорите о педесетим годинама: да ли су изложбе Петра Лубарде и Хенрија Мура значиле прекретницу у то време?
Омчикус: Хенри Мур је дошао после нас – 1952. године у јесен, а Лубарда је био у пролеће у Београду, и то је била једна од најважнијих изложби, не само у том периоду, него уопште у нашем сликарству, по мени. Занимљиво је да је „Група једанаесторице“ излагала у истом простору, непосредно пре Лубарде. Био је врло велики пријатељ Групи која је за оно време значила преврат у младом сликарству, тако да је он чак и рекао: „Па, ја имам част да одмах после вас излажем“. Добро, рекао је то на један симпатичан начин, али је рекао.
Тада су се издешавале разне ствари, које су пуно значиле у то време. Сад кад гледам, изгледа, да су стварно биле значајне изложбе.
Стојановић: Колико је то све утицало на атмосферу?
Омчикус: Доста је утицало. Цео тај свет, који је нас потискивао, био је изненађен нашом изложбом. Постојала су два света врло одређена – један је био бољшевички, који је касније врло брзо прешао на ону другу страну. За њих је оно што смо ми сликали било крајње декадентно. Оног момента кад се политика изменила, они су први прешли у апстракцију, и чак је и реализам њима изгледао као богохулство. Ти исти, који су били бољшевички сликари, врло су брзо постали апстрактни.
Стојановић: Колико је уметнику осим бројних квалитета које мора да има, потребна и храброст?
Омчикус: Оно што имате – имате. Сад кад гледам у ретроспективи, многи поступци могу да ми делују фасцинантно. У то време, то за мене није била ствар храбрости, то је била ствар убеђења. Ми смо били прва послератна генерација која је знала шта с дешавало пре рата, да је нешто затворено, да се десио рат, да је све срушено, да све почиње изнова. Али, ми смо већ имали и једно мало сликарство искуство, било какво, полуаматерско, полушколовано, али искуство. Тада смо већ водили један интензиван сликарски живот. Сваки поступак је био један чисто сликарски акт, сликарска манифестација. Шта је ту храброст? Не она која значи одлазак на барикаде, већ храброст која је условљена једним вишим набојем, инстинктима, хтењем. Ту нема промишљања. Човек не промишља оно што ће бити, размишља о ономе што је тренутно. То тренутно је стварало и наше храбрости.
Имали смо несрећу или срећу да припадамо једној преломној генерацији. У нама је био стално присутан немир и промена као основни принцип стваралаштва. Једна ствар стално извире из друге и наново јој се враћа. Ту нема теоретисања.
Стојановић: Модерно доба суочило нас је са злокобним преседанима.
Омчикус: Да, то је грозно. Уметник се тада све више изолује. Изолација је све нужнија јер је то врста штита, одбране. У свом овом чуду око нас, ако хоћете да урадите нешто у послу који волите и који вам значи све, морате да се изолујете, од политике, администрације, идиота којих хвала Богу има свуда, посебно од идеологије.
Стојановић: Шта значи чаролија у сликарству?
Омчикус: Свако моли Бога на свој начин. Често сликам мотив који сам видео пре две, три године, случајно, само пет секунди, који се закопао негде у мојој свести или подсвести да изненада избије. Човек стално слика једну исту слику и целог живота јој тежи. Вероватно до ње никада неће доћи. Срећом. Јер, онда би морао да стави цилиндар на главу и скочи у Дунав. Дивота!
Стојановић: Да ли идете у сусрет мотивима или Вам они сами извиру?
Омчикус: Мотиви навиру сами, али сам ја принуђен да их често одбијам. У питању су ирационални моменти. Ја сам сликар ван система. Мора да постоји кондензовање невероватних мотива који ће касније, ко зна каквим путевима, избити на површину.
Стојановић: Човек је део територије из које је поникао. Као ходајући индивидуум, има ту привилегију да мења место боравка, али онај матични, родни простор увек је са њим и у њему као стигма. Колика је тежина ове чињенице када говоримо о свету уметности и уметника?
Омчикус: Човек је чудна звер која пуно памти. Било шта – ветар или мирис Атлантика, један слани мирис ветра у стању је да вам предочи читаво детињство, па надовезавши се на оно што тренутно доживљавате, изазива један чудесан сплет случајности које вас у једном моменту освајају. Оно што сте са својих пет или десет година акумулирали несвесно, сада вам се после 50 или 60 година јавља у свести. У ствари, постоји један затворен круг који стално обогаћујете, али не излазите из њега, већ напредујући враћате се на почетак.
Стојановић: Како доживљавате политичку ситуацију у земљи?
Омчикус: Двојако. Час ме збуњује и забрињава, час сам оптимиста. Сматрам да смо се вратили у један неандертализам, још ће нам и репови израсти. То ме доводи до очаја, зар је требало толико труда да се данас бавимо таквим стварима. Оптимиста сам јер ипак мислим да се ништа трагично неће десити.
Стојановић: Идеолози комунизма предвиђали су остварење идеалног друштва...
Омчикус: Грозно! То идеално друштво би било нешто најстрашније на свету. Ја сам поборник пакла, пре свега волим ватру, нећу рећи порок, али увек пре то него рај.
Дивим се свом веровању у правду и мрзим све што је „режим“. То што могу тако да размишљам привилегија је мог посла. Ја живим као вук – изађем из ове рупе, зграбим шта ми треба и враћам се назад.
Стојановић: Однос према Србији, у прошлости и данас, као и њен положај у суштини је ирационалан.
Омчикус: Све што се код нас десило је крајње несимпатично, глупаво и провинцијално. Сви говоре о Европи, а вуку нас у пећинско доба. По новинама има толико написанија, свима је нешто нејасно, а све чине да и даље тако буде.
Ми нисмо имали шансу, све је отишло у пропаст и данас смо у тешком заостатку. Како смо се дали стрпати у такве несреће – то је невероватно. То је педесет година пеглања и уништавања филмске траке политичког мишљења. И данас, после педесет година гушења политичког живота нико не може за пет минута постати демократа и све то ситуацију чини тежом.
Стојановић: Да ли се барикаде и границе политичког живота преносе и на свет уметности, прерастајући у забарикадирану духовност?
Омчикус: Ту је стални отпор. Све је у вези, негативној или позитивној. Ми ћемо увек слатко живети заједно – и позитивци и негативци. Ту нема спаса.
RSS Feed