Дејан Стојановић се подухватио сложеног и тешког посла да нам изнесе своје схватање света, његовог настанка и смисла, главних његових манифестација, а које не би ни постојале изван нашег појмовног система и језика. Да би у овом послу успео, Дејан Стојановић се служи прерађеним, сажетим и синтетисаним облицима древних космогонија, понајпре асирско-вавилонске, египатске и старогрчке, римске и јудео-хришћанске.
Тих пет космогонија, тачније њихови делови, биће употребљени у изградњи једне нове, друкчије космогоније која се више осврће на библијско наслеђе него на достигнућа савремене науке. Отуд се у тој космогонији као главна божанства појављују Озар, Зевс, Јунона. Озар је у тој космогонији бог-праотац, онај који је створио све из првобитног хаоса, па и самог Зевса. Озар понајвише има особине древног бога Озириса. У њему је све садржано: и светлост и тама, и живот, и смрт и васкрсење; он има дружбеницу која му је и жена, и ћерка, и љубавница... Она има све особине богиње Изиде и овде се појављује као Зора. Стојановићу је битан Озар. Он је оличење свеукупности која влада под знаком хармоније. Са њим све почиње и све се завршава.
Нешто касније у свој пантеон Стојановић уводи и Бога, Ђавола и анђеле који радозналом лирском субјекту објашњавају основне принципе устројства света.
Најчешће речи које се помињу у петокњижју Дејана Стојановића Свет у нигдини jeсу светлост, мрак, тама, свет, Бог, ђаво (Стојановић ђавола пише малим словом), нешто, ништа, ништавило, празнина, живот, смрт, простор, космос, реч, ватра, пакао, рај, истина, вид, разум, знање. Све ове речи су теме његових песама у Пенталогији, обимној песничкој расправи о постанку света и човека, о историји, религији, моралу, вери, добру и злу, језику...
Прва књига Пенталогије, Озар, започиње као свима добро познати еп Илијада: стиховима у којима се лирски субјект обраћа неком моћном (у случају старогрчког епа богињи) да отпочне песму о славном догађају. Стојановић се у свом петокњижју не обраћа ни Озару, ни Зевсу ни Јунони, нити Вили (са којом иначе раправља и о принципима песничке уметности). Он се обраћа некоме ко се увелико опробао у песничком занату, оцу свих песника, Хомеру. Дакле, уместо музе он призива песника. И то најбољег међу најбољима. И, тражи од њега да му исприча причу о најважнијем од свих догађаја – причу о стварању света:
„Певај ми Хомере о историји звезда и историји Земље,
О тамној звезди која Зевса из пене мрака рађа,
О његовој деци и другим боговима мрака и светла,
О зори која својим руменим прстом открива порекло дана,
О путевима светлости и путу памћења, разума и знања,
О прошлој и будућој слави; о изворима надахнућа,
О мудрости покопаној древне Атлантиде; о вулканима,
О прастарим громовима и муњама; о срећи и несрећи;
О првим орканима и тајфунима, метеорима и кометама
Што оплодише планету Земљу пре рођења Балкана;
О морима и бурама и најмагичнијем од свих мора,
О Медитерану који је и тебе научио да певаш.“ („Proemium“)
Списак жеља упућен Хомеру у овом прологу заправо је списак тема које је Стојановић себи задао и на које има намере да одговори, надаље, у петокњижју. Да ли је на све одговорио, велико је питање, али их је све, и још низ подтема које оне повлаче за собом, узео у разматрање.
Кажем „узео у разматрање“ као да је реч о неком сувопарном трактату у стиховима, а не о песничком тексту. Насупрот. Реч је о песничком бављењу проблемима који су одувек заокупљали и филозофе. Његов језик је почесто и есејистички, скоро филозофски. За Стојановића је поезија начин размишљања, исто као и филозофија. Поезија је друкчији начин саопштавања филозофских идеја... Потврду за то можемо добити у драмолету, „Сан први, Вила“, у књизи Свет у нигдини (ако је та дијалошка теоријска расправа о уметничким изражајним формама – написана што у прози што у стиху – уопште драмолет). Ту се између лирског субјекта и Виле одвија овакав разговор:
„ – Парменид и Емпедокле саопштавали су своје философске идеје путем стиха.
ВИЛА: Да. Функционална разлика између стиха и прозе није била толико велика као данас. Зато је Лукреције могао тако лако да саопштава идеје стоика у стиху, а да при том створи дело изузетне песничке вредности“.
Нешто даље Вила проширује своје објашњење:
ВИЛА: (...) „ Први облик артикулисаног израза идеја морала је бити нека врста молитве или инкантације, песме. Чак и уколико је била религиозна, начин је био уметнички. Религиозну свест, или религиозни утицај, није могуће остварити без магијског дејства речи. Магијско дејство речи могуће је остварити само уз помоћ уметности. Тако је настала поезија. А то је била основа за развој религије и философије. (Зато је Библија пре свега песнички текст.)
Оваква врста артикулације говора доводила је човека у додир с природом и свемиром. Тражећи одговоре, песник је магијском или песничком употребом језика изоштравао своју мисао. То је била база философије. А онда су се науке издвојиле“.
Ето зашто лирски субјекат на почетку Стојановићеве Пенталогије уместо музе, уместо богиње, призива Хомера. Он тражи помоћ и подршку од некога коме је дато да сазна све тајне света, па и тајне богова, па и тајне вулкана, муња и громова којима ће се, у дубинама постхомеровског доба, бавити егзактне науке.
Хомер, који се јавља већ у следећој песми, не обећава да ће објаснити свет, већ да ће испричати причу о човеку, јер „Цела историја је прича о човеку; она човека прича“. То је сасвим у складу са Стојановићевим ставом да свет изван човека и његових представа о њему, изван језика који именује све чулно и појмљиво, не постоји. За њега свет изван нас не постоји.
У другој књизи Свет и Бог Стојановић разрешава, на свој начин, нека од битних питања, која одвајкада муче човека: о свету, ништавилу, животу, смрти, љубави, мржњи, паклу, рају, Богу и ђаволу.
Свет је светлост, подједнако као и тама. И све што постоји има своје друго лице, своју супротност: наспрам света је ништавило, наспрам живота је смрт, наспрам љубави је мржња. Тек спојени, заокружени они чине целину: свет без ништавила не постоји, нема живота без смрти и обрнуто, нема љубави без мржње нити мржње без љубави. Свет за чијом истином трага лирски јунак Дејана Стојановића сав је у антиномијама.
Интересантно је да у том свету, како тврди Стојановић, ђаво не постоји јер je он сам Бог. Једини Ђаво је Бог, јер само Бог може да има такву моћ.
Тако не постоји ни пакао, јер пошто је све Бог, он самог себе не може да ставља на муке. Пакао је овоземаљски. Он је производ света, а не божје дело. Њега је, тврди Стојановић, измислио сам човек.
У складу с тим, ни рај није некакво посебно место. Једини рај је живот са свим својим слабостима. Безгрешни рај припада леду и ништавилу јер нешто значи овоземаљско и не може бити безгрешно. Само је ништа безгрешно. Нема, дакле безгрешног раја. Уколико би постојао сам по себи, а не као производ људског ума, рај би био ништавило. А представа о њему је врло сликовита и жива. Људска.
Једино Бог је самодовољан, јер све произилази из њега.
Стојановић у Пенталогији врло брзо напушта антички терен, свет хексаметара и псеудохексаметара, и актере који су играли главне улоге у старом свету. Он се пребацује у свет Библије чије загонетке се распетљавају и данас. Али и овде он свој пут ка сазнавању истине не може да започне без песника.
У намери да пропутује кроз пакао, чистилиште и рај, Данте је као вођу и тумача основних моралних правила изабрао Вергилија. Стојановић бира Шекспира. Сходно Стојановићевом схватању устројства хришћанског света, по коме пакао не постоји, што се знатно разликује од официјелног, Шекспир његовог лирског субјекта води само кроз рај. Вергилије је Дантеа кроз пакао, чистилиште и рај провео пешице. Шекспир нашег лирског субјекта води кроз рај „свемирском лађом“. Шекспир је дакле, не само код Јана Кота, наш савременик.
Рај кроз који Шекспир води Стојановићевог лирског јунака нема димензија. У њему је све изједначено, све је смештено у једну димензију, као на средњовековним фрескама и иконама:
„Гледам и лево и десно да
Нађем правац ал'правца нема;
Једна димензија обухвата
Све. Безброј у ком разлике нема
Између праваца и кретања,
Између коначног и бескрајног,
Између успеха и надања
Света и сна у коме живи Бог.“
За своју изражајну форму у овом делу књиге, чији је наслов Шекспир у свемиру, Стојановић је изабрао један од песничких облика којима се Шекспир веома успешно служио – сонет.
На свом имагинарном путовању кроз историју цивилизације, а у трагању за истином, лирски субјект Дејана Стојановића се сусреће са још једним песником, нашим савремеником рођеним у маглама прошлости, средњевековним трубадуром Арноом. И са њим лирски субјект улази у расправу о могућностима и дометима песничке уметности и уметности уопште, језику, нелогичностима у хришћанској религији, проблемима савремених комуникација и теорија, закључујући да је данас много више „произвођача ветра“, него твораца правих речи. Стојановићев лирски субјект закључује, уз Арноову помоћ, да до правих сазнања може доћи само ако се без зазора баци у реку светлости, а у Стојановићевој симбологији светлост је живот сам:
„АРНО: (...) Светлост ове реке води у друге димензије и отвара врата сазнању. Скочи сада, без размишљања и страха, и вришти, певај, моли. Ради све што је потребно да дођеш до сазнања.
И тако ја скочим у реку.“
Од те реченице, па до краја књиге, лирски субјект не разговара ни са ким. Стојановић само исписује стихове...
Као што користи сонет, Стојановић користи и друге песничке форме које, као што то чини са познатим космогонијама, прилагођава својим потребама. Које је све песничке облике користио, аутор наводи на крају Пенталогије. Тако ће се у служби његове песничке идеје наћи катрени, баладе, терца рима, правилне, римоване и прилагођене сестине, дупле римоване сестине, домино риме, краљевска песма, сонетна корона, терцанела корона, трубадурска песма, рубаија и газал, песме у прози, есеји... Дакле, Стојановић се служио свим песничким облицима који су му погодовали да оствари своју идеју. Увођење појединих форми несумњиво је обогатило српску поезију, јер неке од њих уопште нису коришћене у српском песничком реквизитаријуму. Важно је да се Стојановић није служио старим песничким облицима тек да би вратио употребу давнашње изражајне форме, већ их је прилагођавао и својим потребама и потребама времена, не нарушивши њихове најважније законитости.