Светлост отвара вид, а вид записује простор – онај у којем таворе и наде и обмане, као егзистенцијални усуд од прапочетка. И, ту се неминовно намеће следеће питање: како би се могао дефинисати почетак и колико постојање вере може да помогне добијање сложених одговора, тамо где је, како песник Стојановић записује, знање немо? Такав став упућује на небројене закључке као последице других закључака и једино могуће решење види у целоживотном трагагању за смислом негације моћи, а то би могло да буде дуго и неизвесно путовање кроз сопственост, чији би се коначни исход могао разумети као потонуће у потпуну немоћ. Јер, пре првог искорака ниоткудно се надгорњава питање повратка, без обзира на извесност одговора да повратак на почетак није могућ, тим пре што је на почетку тог трагања најчешће тешко дефинисати шта је коначан циљ.
С друге стране, могло би се разумети, да би без изазова трагања за смислом било обесмишљено отварање и затварање животног круга, који је сваком створу са ове стране неба прирођен чин. Дакле, да би се трагало за било чим, светлост је Озар – нада и спас, без њега би именовање смисла трагања било немогуће. Обесмилила би се и помисао да би тражено однекуд могло да заблиста, будући да је стални, имагинарни и стварни – врховни пратилац – мрак. Живот би могао да значи лапидарност неизмаштане побуне у есенцијалним правцима, јер без ње нема светлости, а без светлости нема живота, без обзира на његову сложеност и разноличје.
У оваквој филозофској дескрипцији могла би се препознати недвосмислена опорука да у непрестаној космогонији света има смисла само оно трагање које уводи у непрекидност живота – у вечност. У њој би, помисао је песника Стојановића, све имало објашњиву пуноћу: мирис, звук, светлост и надсветлост, игра, непрестани лет, освајање простора, сан као успутни, а неизбежни пратилац и, коначно, љубав као неприкосновени покретач свакојаког. Поезијом се не би бавили само они које видимо под божјим знаком, већ би се доступност тог чина белоданила као предсказање о времену када ће поезију сви писати.
Без огреховљења нема рађања, без рађања нема света доступног нашим сазнањима, а то даље значи: нема постојања и нестајања, нема трагања за иним. Све се савија у ништа. Али, ништа не настаје па самим тим и не нестаје, што ће рећи, да елиминише инстинктивни страх од непрестане пратиље – смрти. Но, негирање смрти би подразумевало обесмишљавање постојања Бога и непрестани бег света из сопства, а то би значило, каже песник, да си без себе у другима – ништа.
У песми „Озаров двор“ Стојановић је интроверзан, у непрестаном преистпитивању шта је и ко је, и шта није ако и јесте, сав у студи да би свет у једном тренутку могао да постане скоро непостојећа тачкица у људском уму, па ће се читалац ненадано запитати шта сажима једна таква идеја!? Није ли то својеврсна индигнација према огољености људског опстанка, у којој нема места еуфемији, већ је све приказано у немерљивој суровости у којој са крајњим напором опстаје живот!? У даљем току певања Стојановић наизгледним нихилистичким свесловом са Свемогућим покушава да појасни сопствено одрицање вредности свега ван живота. Јер, инсистира на томе да, ако нема живота – нема ни света, а непостојање света искључује и Озарово постојање.
Суочење са Озаровим двором ваздигнутим из таме, Стојановић доживљава као паперјасти сан, после којег буђење смртника уводи у нирвану, дакле стање вечног блаженог мира, без обзира колико би се рационалном приступу то чинило нестварним, јер га враћа на првобитност запитаности: је ли људски ум у могућности да пројектује Озаров лик и ако јесте како га види – као варку или као истину. Притом, упозорава на могућност да би виђено могло да буде илузија колико и жељени лик. Тако Стојановић читаоца неминовно самосуочава са могућим виђењем сопствене величине пред самим собом и, његове минорности у космичкој бескрајности.
Стојановићева наглашена контемплативност чини га особеним у савременом песничком творењу, једним од ретких који нема дилему око једнакости поезије и филозофије и неопходности њиховог ваљаног разумевања, колико и мудријег одгонетања значења речи, те његово трагање у песничкој књизи Свет у нигдини разумем као трагање за смислом елементарног опстанка у времену отуђеном, сурово стварном, загледаном у све и ништа. Парадоксално, има ли се у виду колико нас је цивилизацијско убрзање примакло, смртнику једва схватљивим постигнућима, која би нас, уколико би се макар и нехотично измакла контроли, могла коштати главе. То би нас, помислиће верујући, примакло Апсолуту – новом Озарју, како каже Дејан Стојановић, макар на небеском листу угледали и другачији лик од овог у коме смо. Можда би се тада између мрака и мрака записала нека нова и мудрија целина.
Одасвудна, али и изузетно видљива су његова промишљања о ономе што јесте, дакле бићу и његовој супротности, не-бићу – црнилу и празнини које поборници Таоизма виде као претходницу свему, при чему универзалност бића види као сламку спаса у супростављању свеопштем – непрекидном ништавилу.
Пажљивог читаоца Стојановићеве књижевности неће мимоићи њен зачудни шум, духовна заветност и непрестана запитаност у ком правцу се креће све постојеће с ове стране трајања и, у којој мери појединац поседује моћ да проникне у суштину божје свемогућности, јер – она се не може преписивити нити дописивати, ако већ јесте савршенство коме се ништа не може порећи.
Насупрот таквој људској заумности у непрестаном приказивању је, неизбежност супротстављености из којих, могуће је, бујају правда и неправда, ништа и нешто, награда и казна, хаос и ред, рађање и смрт, пуноћа и празнина, потврђивање и негирање, покрет и непокрет и у неколиком обазриво сазнање да никад ништа не умире. Речју, потврђивање и негирање, као анахрони збир, као антиподни предложак свему свакојаком што непрекидно може да гори, упечатљивије од било којег огња кога реч описује.
Стојановић је у непрестаној запитаности у којој мери би универзалност могла да бонифицира хронос у коме је предикција догађаја узалудност по којој је у сваком зрну песка могуће видети стену од које је немилосрдним протоком откинуто. У таквом одређењу јавља се, запазиће његови читаоци, чезнуће посматрача велике градње и разградње и, непрекидног описивања отварања и затварања космичког круга. Заправо, то ситно, једва видљиво зрно песка би могло да буде персонификација живота, којег Стојановић види као непрекидно понављање – транспоновање из великог у мало и обрнутим редом. „Мрак је вечност успавана замрзнута ван трајања“, каже Стојановић, описујући црнину светлости те, када дотужи ваљано је запевати, јер песма је будилица, песма је поуздан траг према смислу бивствовања, песма је, каже, спас и нада. Она баштини велике подвиге у свеопштој пометњи и чини суштину бића.
Утисак је да се у оваквом проговору Стојановићу и нехотично отима страх од пролазности и исчезнућа, од губитка наде, те призив светлости доживљава као буђење, као зору, као непрекидни ток - све оно што представља, рекло би се, једино могуће решење за подвајање бића и не-бића и једини могући логичан зазив има ли се у виду одасвудна пустош свега што из неке имагинарне или стварне сенке вреба.
Занимљив је и незаобилазан унутарњи дијалог песника и његова непрестана потреба да га уобличи са неким коме се свемоћ не пориче – помишља, са добром вилом, наравно у потпуној осами, јер је то, ваљда, онај тренутак неминовног утапања у сопственост ирационалног поседовања, незаобилазан у менталном сачињенију сваког мислећег створа. Испод такве сензације могуће је запазити његов став да је вера у поседовање било каквог иметка велика заблуда, јер смо сви у свему те би веровање у поседовање, доиста, могао да буде потпуни апсурд.
У тај дијалошки рам Стојановић, ипак, опрезно уводи и питање могућег власништва над временом, апострофирајући могућност индивидуалног избора – дана у години, занимања, самодовољности, радости, ваздизања моћи, милости и којечега још, јер свет је немерљиво сложенији у нама од оног који нам се на јави приказује.
Инверзијом Стојановић приближава своја сазнања и ставове о неким теоретским дометима у појашњавању извесних филозофских запитаности о уметничком стваралаштву и ономе што му је у том простору најблискије – књижевности, музици и још којекојим доменима драгоценим за спознају могућности света. Особеном дескрипцијом он вешто упреда нити извесних неспорности – живот, рецимо, који би требало примати као дар. Но, каже Стојановић, животни тренутак може означавати и неку врсту епифаније која превазилази задовољство тренутних остварења мерених поређењима са другима.
У бесконачном настајању и нестајању сваки покрет који дефинише намеру могао би да значи истовремену узалудност, јер све проживљено враћа себе на почетак. Дакле, пут у нигдину постоји, могуће је само као људска уобразиља, као непрестани страх, што би се могло разумети и као њено непостојање, као заблуда о растојању између старта и циља. Јер, њих људски ум уобличава и пројектује, одређује им значење и дефинише њихову узалудност, наличну оној која се заподева између штапа и шаргарепе – фактичко стање дела обезљуђеног света данашњице. Ваљда је то онај дефинитивни збир у коме свест и подсвест не успевају да кореспондирају, у коме ловац, неретко, постане ловина и тиме означи величину и значење простора који је уточиште и прогоњеном и прогонитељу, у коме, наглашава Стојановић, оно што је лако ухватљиво нема вредност те најчешће подразумева априорно одрицање.
Људска уобразиља све уобличава те и интензитет светлости која решава небројене дилеме, колико и значење густине таме подно које су упредени усудност и страх, па се однекуд намеће питање: у којој мери би светлост имала значење да није таме, или постављено неким другим редоследом – светлост једнако живот, тама једнако нестајање, ширење у потпуној празнини.
У неким прозним фрагментима Стојановић разлистава свеколикост разумевања тишине, рећи ће – најиздашнијег сабеседника, чија величина се мери вештином њеног призива на дијалог, јер отварање слуха за тишину подразумева свемогућност отварања света каквим људска индивидуалност прижељкује, види и записује. Тишина умнику може бити ваљан сабеседник, али тај дијалог зависи од његове вештине, од разумевања њене моћи и свемогућности њеног значења. Рећи ће, у тишини је могуће трајати, разумети неизговорено, а речено, вратити се у позне часе и видети рамове без ликова или се загледати у свебудуће, које само тврдо изговорена реч може порећи.
Такво разумевање људске осаме, и непрестане потребе за њом, не подразумева удаљавање од света, већ симбиозу чулности којима се обликује његова слика, његово непрестано треперење и чежњу за врхом у било ком смислу. Али, то истовремено подразумева нулту тачку, на коју гледамо као дно, као на почетак после којег следи мукотрпно путовање у неслућеност, у узалудност, јер врх се досеже само у речима. Више је жеља него могућност или априорна потреба, будући да нас на крају пута чека сурови сивкасти пејзаж, од кога нас, разуме то песник Стојановић, дели само неколико имагинарних корачаја. И, најзад, како није могуће учинити поравнање између заблуда и истина, какогод их индивидуално разумевали и тумачили, најпутоводнији правац би могао да се потражи у успостављању равнотеже, како нам осећај кривице у неком пресудном тренутку не би био једини иметак.