У готово свим поетским књигама, Дејан Стојановић је истовремено и у дослуху и у конфронтацији са оним само врхунским/међашким у српској поезији, а заједничко им је преиспитивање смисла свега оног пред чим ни разум, ни срце не смеју да затаје. Отуд такав стваралачки изазов на који се одазива песмом/мислима које су „на његов начин“, са његовим ставом који има призвук смеле јеретичности.
Главна својства Стојановићевог поетског концепта оствареног у првим књигама јесу безостатна припадност рефлексивном песништву, творење песме лапидарне форме, рационалност, односно инсистирање на логичности мисли/става, једноставност и дубока промишљеност при изношењу погледа из властитог угла, властитог искуства, из дубине самоспознаје унутрашњег, невидног (з)бивања.
Мисаоне нити, које за потку имају дубоке слојеве емотивности, својим уобличењем и потпуним исказом као да не остављају простор за додатну мисао јер у њима постаје скоро очигледна доминација рација који успева да надвлада и умири јаку емоцију.
Знак самосвојности поетике овог, без сумње занимљивог аутора, препознатљив је и у веома изражајној засебности коју бисмо могли окарактерисати као оригиналност у погледу избора трајних тема којима се из књиге у књигу непрестано враћа и шири их садржајношћу, а формом и стилом надограђује.
Све оно што се досадашњим Стојановићевим искуством сабрало у његовој књижевној радионици и у чему види смисаоност свог делања, он врхуни петокњижјем Свет у нигдини (Озар, Свет и бог, Свет у нигдини, Свет и људи, Дом светлости.) Наслов прве Стојановићеве књиге, Круговање: 1978—1987, указује на чињеницу да је он поезијом почео да се бави пре четири деценије, а прво оглашавање управо том књигом уследило је пре нешто више од четврт века. Све до пенталогије Свет у нигдини, у свим претходним књигама провлаче се централне теме, а у њима и трајност знаковља у поезији, лирској прози, медитативним записима, лирским путописним белешкама о градовима, сонетним венцима, и газалима.
У градњи светлосне куле од божанских нити, којима је проткан Бескрај и Вечност, дакако, на начин како их поима сам песник, у њеном средишту је постојаност неизоставних речи-појмова којима Стојановић остаје веран и у веома обимном делу Свет у нигдини. У најновијој књизи очигледна је потреба за елаборацијом не само нових песничких и филозофских тема већ и за елаборацијом и систематизацијом претходних филозофских ставова који су више били у назнакама, између осталог и зато што је то готово немогуће учинити чисто лирским исказом. Тако смо добили дело које нам открива начин како своје централне теме, као и многе нове, промишља песник-мислилац за кога се може рећи да се равна само по себи пређашњем.
Стојановићев стални ослон и мотивска преокупација оним где и како осећа, шта види, о чему и како мисли, са чиме се углавном не мири, што види и што доживљава у друкчијем светлу, са до тад и неслућеним смислом у речима, враћа га старим појмовима и терминима којима додаје нове боје и нијансе у свом стваралачком лавиринту: Бог, небо, свет, сунце, васиона, свемир, море, сан, знак, тишина, бескрај, вечност, нигдина, тајна, круг, камен, реч, истина, игра, ватра, смисао, светлост, тама...
При аналитичком приступу поетском садржају на страницама првих Стојановићевих збирки стиче се утисак да је таква и толика заокупљеност истим темама, истим мотивима (надасве појмови/знаци бог, свет, светлост, тишина), изазвана оним што је од праисконског трена у њима самим тајна недоступна.
Песма често постаје језгровита мисао, тек рефлексија, попут сêва, исказ предочен без околишања, који је, у ствари, достигнути степен више истине и презентовање, обелодањење додатног сазнања. Песник песмом остварује спознају оног суштинског, за нови лирски исказ њему битног, а све са циљем избављења из вртложника заумног трена у коме (и када) настаје слово за песму.
Све ово постиже начином којим презентује свој осећај, свој однос према оном што је вечност и само по себи тајна (бог, сунце, тишина...). Знаковљем, својственим Дејану Стојановићу, са видном оригиналношћу, а што подразумева најпре негацију пређашњег, туђег схватања, оног са чиме није у сагласју, са којим се не мири, он презентује свој доживљај, своја уверења, често и таквим ставом који је мање својствен лирском, а више филозофском приступу свету, времену. У таквом свету, снагом унутрашње светлости, светлости ума посебно, човек увек стоји наспрам таме: „Светлост је својство / Тама је само реч која је описује / Али таму не треба описивати / Незачета / Одувек заувек и посвуда / Светлост се рађа / Узвишенија / Тама бескрајно дубока / Немогуће је пробити се до њеног дна / Тама ћути / Светлост говори / Светлост је новија и свежија / Тама је била ту пре ње / Ипак је млађа / Тама не стари / Ништа је увек ништа („Светлост и мрак“, из збирке Сунце себе гледа).
Карактеристика Стојановићевог песничког, а може се рећи и филозофског, проседеа јесте властитост и оригиналност у приступу вечним темама, вечним мотивима, а са садржајем/мислима, знаковљем у песму утканим речима у виду изричаја (појам Лазе Костића). Константа Стојановићевог певања јесте о оном вечно присутном, надвременом, оном што постојаност обезбеђује изван простора који је „омеђен бескрајем“, чиме се и сам појам вечног, његова постојаност и у њој смисаоност, брани од празнине и опстаје наспрам нигдине: „Омеђен морем омеђен бескрајем / Трајем овај дан и устајем / С морем стопљен бићу / Опет с бескрајем у прабићу“ („Омеђен бескрајем“, из збирке Сунце себе гледа).
Трајним тематским знаковљем Дејан Стојановић истовремено обележава простор на њему својствен начин, надасве у погледу изричитости у откривању и предочавању своје мисли о оном што је од искона, те је с тога и на друкчији начин стављено у само средиште песме, тог лирског изричаја, или извештаја душе (опет Лаза Костић, при речи о томе кад и како настаје песма треном оним кад је у процепу између сна и јаве, у књизи о Змај Јови). И чини то без околишења, директно понирући у само средиште песме и то тако да и почетак, а потом, логично, и цела песма делују као филозофска теза. На пример, „У сржи истине јесте обмана/ Без ње не би било смисла / Био би само лед / Да би себе сачувала / Прва срж употребљава магију / Природни закони су део те магије / Истина је дала облик и ред (из песме „Обмана“).
Као последица таквог начинa презентовања властитог поимања вечних тема и у песништву и у филозофији, својствено овом аутору, следи привидна негација негације. Полазиште је у друкчијем ставу овог песника/мислиоца према оном што затиче и са чиме се не мири у простору пређашњег свезнања. Средиште нове тезе је суштинско у властитом поимању преображаја дознањем другости/супротности („Свет разноврсности хрли у стапање / Обмана је разбијање досаде апсолута (...) / Апсолут је једнак ништавилу / Непокретан и нем“), а завршетак је у мисли којој је тешко противуречити јер је доиста логички епилог у заокружењу исказа.
Једно од знаковља Стојановићевог лирско-филозофског концепта често има и садржај и форму дефиниције или аксиома. Побијати такве исказе значи промислити, сагледати исти мотив на друкчији начин и друкчијим записом поништити вредност и изазовност пређашњег, а песмом обелодањеног, на начин који би од читаоца захтевао ширину у знању, дубину при разумевању песмом дознатог, а не само неслагање са понуђеним исказом или „дефиницијом“.
Занимљивост Стојановићеве поетике лежи, пре свега, у новом приступу оном непрестано тајновитом, изазовном за нову мисао, за нови став, али са друкчијим одстојањем при погледу на стару мету/тему, било да је реч о лирици, филозофији, религији, историји, са чиме се Стојановић не мири, јер такво је, утисак је, да му замрачују видело у било ком правцу да му и срце и рацио/логика теже. Отуд у томе и повод за друкчији поглед, изазов за друкчију реч, али никад уз цитат из пређашњег (са)знања. Често са противством и са призвуком и тежином бескомпромисности, јавља се осећај у поимању значења и тежине при читању песме, посебно из области филозофије и религије, осећање да је и крајње време за нови приступ. Осећај да је нескривеним речима отворен пут за пролаз неосвојеним или замраченим простором до краја недосегнуте, тиме и довољно у мисли слободе са озрачјем што је од праискона. Песмом – побуна, позив на крет којим се стиже до самоосвешћења: „Изађи из себе / Проговори“ / казује Дејан Стојановић у песми под насловом „Не“. „Доста си седео и чекао / Доста си слушао// Не буди мрав / Који се врти у круг // Реци не / Прими терет одмазде“.
У поезији Дејана Стојановића, у погледу самосвојности његовог књижевног али и филозофског концепта то је знаковност више, оно чега или каквог нема у делима песника сродног му сензибилитета, велике истине стоје наспрам старих заблуда, наспрам илузија, залудица, наспрам свега оног што је последица вешто и брижљиво (од)неговане стрепње, страха од неба, од сила, једнако оних с небеских, недосежних висина, као и оних земаљских, чија је основа људски страх од непознатог, вечно неизвесног, од смрти, а све у жељи за блискост са вечним чиме би и човек да се трагом за собом упише у видело иза себе.
Након побуне, постигне ли се макар и тренутни успех у превазилажењу оног што је био разлог за реч, не и за побуну, упозорење без обзира на шта да се оно односи, следи: „Немој се предати сада / кад си већ све издржао / Није важно шта кажу / Јер кажу да преваре себе / Не да помогну теби („Превара“).
Записом, лирским, медитативним, кадикад херметичним, а најчешће отвореним толико да делује изричитим, категоричним ставом а не као упитност, не као чуђење, новом песмом о трајном мотивском изазову, теми и ослобођеношћу од свега онога што му при осветљавању властитог приступа бива празнином, Стојановић плете мрежу једне нове песничке и филозофске парадигме која као да најављује нову парадигму свеколиког друштвеног преображаја. Он се бори против ништавности, против недостатка постојаности у погледу питања смисла, против свега што бива теретно, с таквим (старим) мислима-ставовима за даљи живот и сувишно.
Садржајношћу новог приступа песмом у живот по својој мери, по мери властитих сазнања/искустава и као пресудни изазов противљењу па и негацији пређашњег при изношењу често категоричног па и бескомпромисног става, Стојановићева реч делује као захтев за поништењем свега што магли ум који би да ослушне оно нечујно и оно невидно, а постојано је као и реалност што је само од трена. Постојано је као и слутња, као жеља и као хтење, јер су саставни део те реалности која се немиром у песнику, дамарима, нечујним криком у речи, у знаку сливеном оглашава и бива јава.
Све оно што током/процесом стварања неминовно прати мисао до слова оног „Слова његовог“, одраз је искре ил' само плама на том путу лавиринтом заумља до могућег у речи дослуха с тајном праисконском.
Драма је то за коју зна само онај што је тескобним у себи неспокојем, процепом између две непрозирне таме и само следом спознајне искре у себи, прочишћењем, одбацивањем наслага од туђих (са)знања, једино тако, ипак, до светлосног трена своје Истине стигао, да би потом песмом мирно признао/обзнанио светлост у себи пред којом је најзаштићенији, са којом ни од кога не преза, јер је до ње стигао и са њом је увек кад је „Насамо са собом“: „Не знаш ти ништа / Ја још мање од тебе // Зашто се онда трудиш да докажеш супротно / Када ти то сам признајем.“
Занимљиво је с каквом је лакоћом, с каквом једноставношћу и са тако мало речи још у првим књигама Дејан Стојановић писао о много чему, а за младе песнике поготово несвојствено. О тишини, ал’ оној првотној, о тачки, васиони, о кругу и круговању („Небо и круг“, „Истина круга,“ „Бог и круг“), о апсолуту, вечности, ватри, о моћи речи („Прва реч“, Камен и реч“, „Скривене речи“ и „Речи неказане“...), а посебно о Богу. Готово да и нема књиге без слова о Богу, те је и као знак незаобилазан при указивању на поетско-филозофски концепт целокупног књижевног опуса Дејана Стојановића. „У апсолуту / Све и ништа су исто // Осуђен на непокрет / Мора да се дели // Дељењем спасен / Открива себе и жури назад // Што више издељен / То боље // Храни се облицима / Сфера је његов живот //, казује у песми „Млади старац“. Или о вечности:“ Вечност је лепа реч / Али вечност је лед //; о бескрају, при мисли о коначности, о крају: Бескрај је крај / Ту престаје прича // Крај без бескраја / Само је нови почетак // Нит невидљива / Равнотежу стварности држи // Снага изнутра са снагом споља / Греју нас // Бог светом себе спасава („Бескрај и крај“).
Белином хартије само чиста песма, песма која у самом процесу стварања бива ослобођена свега сувишног, а најпре од оне и онакве речи која ремети равнотежу при споју знаковља од чијих је значења у хармонији од сазвучја у један ток, у један бруј сливена и бива песмом која може да издржи моћ тишине у безречју над бескрајним починком од смирајног (истином досежног) сна.
Привидно једноставна, али увек мисаоно потпуно заокружена, сливена у један кратки ток, песма Дејана Стојановића читањем ствара утисак да је сва од капљи из свемира дозваних. Тако остварене и у првим књигама објављене песме и данас одишу свежином, снагом, свим оним што их чини да су многе и са антологијским вредностима. Попут песме „Огњиште“, која заслужује навођење у целости: „Сунце је огњиште // Вртешка угашених огњишта // На угашеним огњиштима рађају се они / Који ће моћи да гледају светлост // Тако огањ себе гледа / Напаја и продужава // Свемир је Сунце / Које себе гледа“ ( из књиге Сунце себе гледа).
Књигама овог аутора тако видљиво бива да је у њима већ остварено нешто и знатно више од оног уобичајеног за песнике без већег животног и стваралачког искуства. Осим веома израженог стваралачког дара (творење кратке песме, без много речи, с мером, без сувишног у лирском исказу), осим такође очитог теоретског знања и творења у форми која „пристаје“ (као одећа) уз његов ауторски хабитус, као и у погледу одабраног начина/стила да му при творењу властитог лирско-мисаоног ткања лирска нота не буде потиснута знањем и тежином добро примењене филозофске мудрости, а што је и у првих неколико песничких књига такође видљиво, те да се херметичношћу, егзактношћу не потисне, или не изневери и оно што следи синтезом лирског и метафизичког, емотивног и бескомпромисно логичког, оног у чему песник не може без филозофа у себи, или што филозоф/мислилац не може тако једноставно и тако јасно, разумљиво без дослуха са лириком да искаже, Дејан Стојановић је изласком на српску песничку сцену намах показао где му је место, где га ваља тражити, или га новом књигом стрпљиво и убудуће очекивати. Место ка којем се још у младости упутио, или којег је својим самосвојним начином и певања и (про)мишљања достојан, где све са знаковљем личног лирског печата обимним петокњижјем Свет у нигдини, Стојановић можда доиста коначно и пристиже.
Очито богатство књижевног опуса, разноврсношћу тематског изазова за творење, са озбиљношћу, која је, инача, својствена само писцима који певају/творе јер мисле својом главом и увек на своју руку, на свој начин, својствено, односно, достојно песницима-многозналцима, песницима-истраживачима, ерудитама, ствараоцима јеретичког наума, те стога и пристиже на место доступно само ствараоцима богатог и разнородног, енциклопедијског знања и ванредног умећа, умом досежно. У књижевној јавности, на књижевној сцени, иначе пренатрпаној свим и свачим, посебно оним извиканим, лажним вредностима са потписом аутора чије је име звучношћу, одјеком, присутношћу у јавности најчешће изнад вредности која се једино квалитетом дела брани, до таквог места аутентични ствараоци, од знања и умећа, од дугог даха, захтевнији, критичнији према себи него према другима, писци попут Дејана Стојановића, теже стижу. Делом, дакако, стигну, али се на обелодањивање вредности оствареног дуго, предуго чека. Све по оној наопакој логици, у нас (да ли само у нас?) на чију кобност, с разлогом тако непобитним, коначно ваља указати, а постојана је у мисли/правилу: „Ако стигне – добро је дошао. Не стигне ли, није га ни било.“
Разлог таквој неизвесности у погледу најпре разумевања, а потом и признања остварене вредности у свету књижевности, уметности, науке, и њоме (вредношћу дела), заслужено „заузеће“ места на књижевној, уметничкој, научној сцени, у области којој се човек стварањем без остатка сав посветио (а што је апсурд сам по себи) обелодањују други, углавном од неког, нимало случајно, „етаблирани критичари“ иако без довољно ширине у познавању свега оног што се објављивањем књиге пружа свим могућностима да се у право време и на прави начин најпре види, сагледа, те да се, поседује ли у себи такву садржајност, нуди ли озбиљан повод за критичко сагледавање, уз поштовање озбиљних вредносних критеријума, на прави начин и идентификује.
Поновним ишчитавањем ранијих песничких књига, а сада и петокњижја Свет у нигдини, обимног дела с концептом или у форми prosimetrum-a, комбинацијом, увек ризичном, лирског и прозног, у случају Дејана Стојановића и филозофског садржаја, с прилозима који су одраз његовог критичког погледа на стварност, на тешко подношљиву датост у њој, као и читањем и упознавањем са вредностима оног што је до сада било мање приметно, реч ли је о његовој поетској прози и лирски обојеним есејима, путописним записима/опсервацијама о градовима-бисерима-медаљонима на разним меридијанима, најпре је потврда онога што смо одавно запазили и на шта смо као вредност тада младог аутора указали почетком 2000. године, као и вредност оног што сâм аутор овим обимним делом у раскоши нуди, надати се још строжем, још објективнијем погледу, зналачком, тиме и објективнијем критичком сагледавању.
Сажимањем свеколиког досадашњег доживљаја поетике овог аутора, ишчитавањем раних књига и налажења присног дослуха са „свих времена шумом“ (Осип Мандељштам), оним чиме је проткано петокњижје Свет у нигдини, могуће чвршће одреднице оног трајног у погледу знаковља целокупног му књижевног опуса:
Лирски концепт Дејана Стојановића из књиге у књигу непрестано је дограђиван, а при читању Света у нигдини мисао да је кроз све стваралачке мене опстала и она првотна заснованост на космонизму, филозофском погледу на свет који на васиону, заједно са човеком и свим што је човечанско, гледа као на једно велико јединство и целину, нераскидиву целину, а на дух као огледање васионе.
Стојановић нам између осталог пева и прича о постању света; сетимо се само Хипотезе Канта и Лапласа о постанку сунчевог система.
Космогонија, а посебно оно митско и метафизичко у њој што се односи на стварање и постање света који је „целокупност свих појава у простору и у времену“ јесу доминантне карактеристике Стојановићеве поетике али и његове филозофије.
Све је то поетски и веома успешно уткано у след његових раних, као и оних потоњих, скорашњих књига умовања, круговања.
Упркос тенденцији да оно филозофско у његовим књигама поезије, а поготово лирске прозе и есеја надвлада оно лирско, мелодиозност његовог стиха и метафоричност и у лексичком погледу богата поезија Дејана Стојановића, који је две и по деценије живео и стварао у Чикагу, чине га лириком – космофилом који, ваља и на то као вредност указати, наставља поетску нит зачету лирским круговима Момчила Настасијевића и Васка Попе.
Биће, надајмо се, још времена, још могућности за шире сагледавање књижевног опуса овог по много чему необичног ствараоца, а овом приликом, и с непосредним поводом са страница петокњижја Свет у нигдини, рађа се дубока импресија о оном што има снагу озрачја у записма „Градови“. „Атина, један град, једна идеја... напајана животом никлим из камена земаљског... Светлост Атине лети у нигдину градећи земаљске вртове наде.“ „Рим - град свих градова, идеја свих идеја... Вечни град – идеја која не умире с пролазећим даном (…) Варвари нису толико доследни, нити толико вешти, да разруше све оно за што су им један дан, једна година, век, или векови, ипак, недовољни.“ У слову о Константинопољу и ова истина: „Жива и мртва Византија – узвишеност и притворност. Визант из бајке извире, а Константинопољ из снова Византа. Константин, први хришћански цар, није могао предвидети судбину свог града, нити је Јустинијан могао променити историју законом и градњом Аја Софије која уздиже куполу људског умећа и моћи према свемиру, према тајни из које и саме куполе узносе се упркос трошности прегнућа. Константинопољ је огледало Европе – слика могућности и слика опасности, подстицај и опомена.“ При ослушкивању оног што је ехо из свих у њему сабраних даљина у било ком граду макар и мишљу да се дене, и слово о Цетињу, „[г]лавном граду, стицајем несрећних околности, у планинским врховима, близу Ловћена на ком је и Бог ближи. Наизглед заборављен од света, бранио је тај свет вековима чувајући оно што многи други изгубише.“
Уместо епилога: СВОЈУ СТАЗУ У СНУ ВИДЕХ
Дејан Стојановић од Круговања до Света у нигдини потврђује да је Песник – мислилац. Песник истражитељ. Онај који има свој став према свему што ће есенцијалним лирским изразом исказати понирањем у оно заумно, метафизичко, у невидно и нечујно. Као да Стојановић светлосним зраком, храњен брујем у бескрају, трепетом у трену, погледом изнутра, погледом којим из вртложног тек наоко непрозира у светлост допире при (или после) судару са недовидом непрозирне таме, доиста, као да „лети и лебди над немирним морем и сна и јаве “пишући „истину тог истог, свог, сна“.
Стојановић излази као победник из тог страхотног трена, при сучељењу са заслепљујућим блеском сувише јаке светлости истине што нејаке намах и поколеба, спута их, прекрати им пут и реч им тада бива амбисом; сувише широким и дубоким те у нејаким, недоследним изазива одступ, изазива одустајање и од помисли да се и неким другим начином нађе излаз, избављење из духовног, менталног теснаца.
Уз све то, у неких такође у младости јеретички настројених стваралаца, након одустајања од првобитног наума да бар покуша, ако већ не може да мења, да исправља све(т), бивало је покајање. Бивало је окретање на другу, најчешће тамнију страну живота и одлазак у другу област, до друкчијег става. Бивало је одстрањење (у себи самом) од оног човека који увек сумња, до „помирења“ са оним такође човеком у себи, човеком који беспоговорно верује.
Постојан и доследан, Дејан Стојановић се свим својим круговањима у свету песништва као и филозофије и увек нешто више од свега тога, остварио као мислећи човек непрекинуте стваралачке мисли. Од оног је стваралачког соја који делом доказује постојаност давно успостављеног јединства Мистика и Мага. Оног који пуно зна, који је, по Бели Хамвашу, Мистик, и оног другог, са именом Маг, који такође зна, али знање му је у функцији подстицаја, одраз порива да провири и у ону другу, мање знану или потпуно неистражену страну медаље до које првим погледом светлост не допире.
Поглед на страну која је друкчијим словом, по друкчијим захтевима и са друкчијим циљем, мислима и рукописом посве друкчијим исписана/испуњена.
Поглед-мисао - дело оног који зна или само слути да тамо, на тој другој страни, има места да се још понешто исправи и да на себи својствен начин, властитим искуством обогаћен, нешто ново допише и снагом тог новог оно дотадашње у знању можда и оповргне, те да се захваљујући властитом знању и вештини, властитом умећу, захваљујући срећи, или коби стварања, која је својствена Магу, другости Мистика, да се нечим вредним незаборава, само као друкчије мислећи човек, као делатно човек/биће стварањем бар мало, или на трен само, бар привидом творца, делом обоготвори.
„Само пролазно дело вреди објавити; бесмртно дело може остати у рукопису... Што је једном написано бесмртно, његово бивство више не зависи од људског сећања. То дело је негде другде победило, вечно и коначно... Свако дело се негде збива и у сваком делу се нешто збива“, казује Бела Хамваш у делу „Невидљиво збивање“.
А Дејан Стојановић у „Газалима“ своју, да л' само своју, истину казује: „Велике истине долазе полако / (...) Своју стазу у сну видех као дете... И што знаш и што не знаш једнако вреди / Животи у таму одлазе полако... Шта се може рећи о Сунцу? / Живот је химна и Богу и Сунцу.“
Стојановић је песник који и после свега спознатог, дознатог, књигама, белином хартије обзнањеног, ипак верује да „Чуда стварно постоје, / Само се наше око навикло на њих / Па их не примећује. // Сваки нови дан је чудо / Светла тачкица у непролазној ноћи.“
О Петровдану, 2017.
У Сомбору