БИЋЕ КАО КОСМИЧКИ ПРОЈЕКАТ ТВОРЦА
у петокњижју Свет у нигдини Дејана Стојановића
Најновију књигу, Свет у нигдини, Дејан Стојановић нам приноси као духовну антологију. Ово је амбициозни поетско-есејистички пројекат у претежно философском, густом и слојевитом петокњижју о човештву као извору и ушћу свих видљивих и невидљивих светова. Рукопис је у иновативној, авангардној форми, са местимичним сигналистичким маниром и експерименталним сонетним облицима. Дејан Стојановић мудро и зналачки преплиће поезију и прозу, епско и лирско али и теоријско-критичко. Из сна размрежава путање умне светлости и душевног сока по космичком мраку, рационално мапирајући мрежна окца за нова размишљања о пореклу човека и живота у задатом времену и простору, где живимо одговорни еволуцији, без захвалности историји. Не може се рећи да после читања постајемо паметнији, јер књига није радња у којој се купује понос на човека и храм за стицање вере у људе, али, Свет у нигдини сигурно је трезор који треба отворити ради вере у самога себе.
Промишљен је и распоред поднаслова у овој пенталогији. Озар као извориште духа, прва је књига; Дом светлости је последња, а централно место заузима кључни наслов Свет у нигдини, чиме се каскадно и слаповито преливање светлости кроз светове у Богу и људима, завршава. Већ оваква конструкција подржава основни идејни концепт – почетак и крај свега су у човеку.
Окоснице око којих вибрирају мисли у овим књигама, егзистенцијални су појмови сучељени као тезе и антитезе: сан и стварност, ништа и нешто, светлост и мрак, вера и истина, дух и материја, несавршенство и савршенство, слобода и ограничења, усамљеност и повезивање, почетак и крај као живот и смрт. Да овакво сучељавање не буде пежоративно, мора се имати слободан истраживачки дух и уметничка критичност, а за слојевиту градњу треба много теоретског знања и неуморне упорности у доказивању исправности идеја. Овај писац све то има и не преза од бројних експериментисања са начинима размишљања у разним епохама, позивајући се на митологију, епове и легенде одржане до данас, преко Шекспирове генијалности, до савремених писаца као што је Хенри Милер. Не заобилази страдања напредних мисли у историјским преокретима, уважава савремена сазнања из астрономије и других научних дисциплина, философије, психологије и физике, којима опрезно просветљава гледиште на ”нигдину” високо цивилизованог друштва. У свим временима, наша свесност о сопственој егзистенцији заузима актуелни простор за који се бори, јер, како песник каже, живот је једини капитал, васељенски дар који се не сме проћердати у нирвани и страху од ништавила. Дух људски је у непрекидном покрету, у непресушној амбицији да материју, кроз коју се неограничено креће, примакне савршенству. Ради повезивања са онима који о истом сањају и слично страдају, отвара прозоре за повезивање и заједничко супротстављање захукталој машинерији која дроби здраву чулност и вртоглаво изопачује свет. Целом књигом писац указује на излазе из ништавила које осећамо у самозаточењу неисказане или непрепознате суштине, у одбрану цивилизованог бића од галопирајуће самоће. Спасоносно језгро тражи у мислећем клупку. Неуморно, свељубавно одмотава све могуће намотаје, фантазмагорично лирске и вилинске, и оне теоретске, научно-критичке, друштвено-историјске и културолошке, доказујући да ништа није завршиво и искључиво и да је светлост разума врховни покретач живота из, срећом, несавршених и зато несмирљивих светова. Под мраком подразумева привиде истине и издају самога себе, намерене раскидима заједништва и раздружењу човечанства, ради промовисања терора материјалне моћи мањине над већинским сном о животу изван хаоса. Мрачној и статичној човековој нигдини супротставља лепоту креативне негдине.
Прва књига, ОЗАР, станиште је сентенци о животу и историјски предговор души која сања да би живела. Истовремено је поетично путовање по људима и приручник о скретницама према себи. Песничке слике су умне, стихови скоро афористични, местимично дирљиви у додиру срца и ума, а теоретско-есејистички пасажи, научно и философски базирају се на ауторовом животном искуству и широком знању. О светлости очовечења пише Дејан Стојановић, о непрестаним покушајима да се из ничег издвоји нешто вредно живљења, да се никад не одустаје од летења око својих звезда и светлости освојене од њих. Писац жонглира идејама, не користећи привиде као мађионичарске тајне, нарочито када расправља о демократији, лажној равноправности, терору моћи, социјалним и политичким неправдама, али и човековој самокривици за етичке и естетске прекршаје и разор осведочених духовних, уметничких и материјалних вредности. Кроз дијалоге са боговима, Јупитером и Јуноном, као вишим бићима, Дејан Стојановић нам открива да је „светлост која гледа из бездана” и „земља коју тражимо” у нама самима. Ту је извориште одговора како да премостимо „животне празнине” и одбранимо се од унутрашњег ништавила. Озар је свет у нама, „све и ништа, тренутак и вечност, привид и суштина. Свет је једина истина вредна живота”, каже песник. Озар је мали универзум освојен космичким мислима и оплемењен применом у човеку. Позивајући се на поштовање „азбуке свемира” у речнику очовечења, човек је записао како може да оанђели материју. Богови и небо нису нам од помоћи, јер човек је „сам себи пут и циљ”, свој вртлог и свој прасак, тунел, пролаз и прелаз. Он сам је уређивач свог хаоса, сам се пробија у светлост и „блешти у себе.“ Он је тај који прави ванземаљску геометрију форми и односа (не богови), да би своје утваре претопио у прихватљиве облике и постигао некакав земаљски склад. Он је чувар „кључа краја од бескраја” у „Двору светлости”, ако философски прихвати живљење као награду и истину као обавезу која греје изнутра и подстиче га да лети око звезда и надлеће мрак у себи. О суочењу светлости и мрака, знања и незнања, Дејан Стојановић радо расправља у свих пет књига. Овде, у шекспировском маниру, Јунони која каже „живот је важнији од истине, а живот је нека врста преваре”, одговара „Блесак је мој, а живот твој”. Његов „Шекспир у свемиру” искушава људску маленкост према Свемиру, дуплим сонетним венцем који завршава стиховном поруком човеку: „Мисли су твоје најстарије / Казане говором материје”.
Друга књига, СВЕТ И БОГ, јесте расправа о односу вере и религије и о суштини веровања у земаљске и небеске светове. Истовремено је својеврсна разрада релативности истине: Шта је заправо наш свет – оно што имамо у глави или под ногама? Деца човечанства превремено старе под теретом немилосне цивилизације, али дете у песнику Дејану Стојановићу не стари, јер „верује у игру материје” и осећа „да анђели уистину постоје”, препознаје „траг саме истине у лепоти која нас милује”. Ово је поетска књига наде да упркос томе што „иста правила владају свуда, свет ипак опстаје”. Надовезно и последично. „Нови се путеви плавети / Роде, нова нада, нови људи [...] / Никад исти, у пуној нади / и слободи заблиста тренутно / новим да знањем прастаро плати”.
Издвајам песму „Пирамида света”, оригиналну по сигналистичкој форми и још више по философској градњи. Необичност је у томе што се нула смешта у врх пирамиде као почетак свих светова, „много иза и испод Бога”, чиме негира ништавило. А база пирамиде је приземљена духовност, пакао ђавољег мноштва бескраја коме није место на земљи и у људској души. Уз песме „Апсолут” и „Линија”, „Пирамида света” је носећа песма целог петокњижја, јер казује да „свет је цена светлости” а човек вечан зато што не пристаје на свој пад, на ништа и немогуће јер је ”бунтовни Божји син, од Оца припремљен да све мора сам.”[...] “Јер нема другог пакла / Јер нема другог раја” осим светлости љубави за коју се одувек бори ради свога заувек. Љубав је вечна искра од које зависи ватра свих огњишта, вере и наде, а од те топлине зависи опстанак душе у телу. У песми „Пакао и рај” даје философему: „Ватра храни живот, рај га успављује”, одакле даље прште опаске о греху и кривици, о „љускама речи”, о дејственом спрегу ватре и воде. Песник је заклети верник у савест човека, сматра да ”свет самог себе награђује и кажњава и заводи међусобни ред” без позивања на Бога. Цитат: „Једина Божја купола је небо. Сваки корак је бележен, али, реч о Богу је људска, а олтар је у цркви духовне снаге која говори из Бога, и Бог из ње, без речи”.
Круцијално у књизи Свет и Бог јесте песников универзални став према вери, поштен према религији: „Ни Библија ни Куран немају тапију на Бога. Већи је паганизам красти Бога од људи и сместити га у књигу, од старог паганизма. Једина Божја Библија јесте његов велики Свет који се шири простором бескраја.” Свакако треба истаћи песму ”Апсолут”, о смртности и пролазности, у сентенцама: „Остварено све у ништа стиже” и ”свака честица је идеја која пева”, или „Ни једна димензија не постоји без покрета”. Значајне су и песме „Хаос и ред” и „Нула и безброј” где песник објашњава Бога ког носимо у себи као чудо коме верујемо да јесмо све што можемо бити. Сви смо верујући у Бога онолико колико сумњамо да Он намерно пушта ђавола на човека, да би му искушавао памет и вољу. Погрешивост као људско несавршенство и његова сићушност наспрам Свемира, заправо подржавају живот у сталном покрету и спремност на одупирање насиљу. Али, биће мора да се повинује хијерархији свемира и силама теже у земаљском боравишту. Да не заборави матично небеско станиште али да га моћ не огорди „uber alles” пожудом. Узвишен умношћу и почаствован даром суптилне чулности, нико здравог духа неће застранити за квази идејом надљудскости, ма како суверено облетао звезде и дружио се са звезданом светлошћу. Ни ретки генијалци нису ванземаљци, иако распаљују жишку са космичког огњишта. Књига Свет и Бог је за препознају сопствених лепих мисли у доказ да је лепота преносива у сну и васељенским путевима удружива у исту светлост размишљања. Та верска енергија духа крчи наш „мрак гушћи од мрака” и бићу отвара излазе, да би (цитат): „могла бар једна звезда да се разбукти, друга да се роди, да би се родила нова планета”. Читаћемо ову књигу, свако из свог интелектуалног домета, свако под својом лупом, да бисмо идентификовали своју личну нулу, своју алфу и омегу или само ободрили своју клицу светлости да расцвета суштину око које се врте све философије смисла. Наравно, говоримо о песми ”Клица” која је највиспренији дохват нашег микрокосмичког одређења према великом космосу и садржан је у финеси: „Клица увек остаје иста истина напумпана изнутра”. Песме „Отац”, „Мајка” и „Отац и мајка” су родитељи клице наше истине која се роди тек када прерасте тесноту утробе „Једног и Јединог”, кад Ништа сазри до Нечег што мора да се објави као радост рођења стварности из сна. Рођење је увек нека експлозија, рођење мисли из чауре самоће, рођење дуго чуваних истина, или обистињење сна. Та експлозија не вређа Бога јер нуди спасење из осећаја ништавила, а ми ћемо песме о томе, „Разлагање”, „Стапање”, „Дељење и стапање”, тумачити независно од интересних калупа и политичкх стега, зависно од стечене слободе сопственог размишљања и осећања. У малој астрономији духа, ови искази су сумација свих човекових уздизања, падова и устајања из пораза; то јесу философске песме опстанка. Душа је полуга којом се подупире разумна одлука, а племенитост је сила која одлучује свачију судбину у нигдини. Важно је да се остане жив после експлозије ничега у нешто, и да се себи врати стопљен са тачком постојања, свакако промењен, али зоран за почетак преосталог живота. И то је победа човекова: пронаћи равнотежу у неједнакости живота и смрти. О релативној покретачкој сили светлости у нама, Дејан Стојановић пева у песмама „Кретање”, „Непокрет” и „Релативност”, где каже да нема опстанка без непрекидног кретања мисли, душа, тела и народа, а да су непокрети само привиди мира, затишја у којима се прикупља нова снага за следећу кретњу и сабија светлост која ће обасјати нови излаз из бића, пролаз још једној истини у корист предњачења човека. Ни ”Бог не може да умре”(59) зато што га, изнутра, непрестано покрећемо... Стога, ни ”смрт није вечна.”
Трећа књига, СВЕТ У НИГДИНИ. У тропесмном прологу, као крстом своје и свачије самоће, песник крштава Озаров дворац у човеку коме поклања цело небеско краљевство и дарује му кључ за избављење из ништавила у себи и хаоса око себе. Тај двор у нигдини, језгро је сопства и жижа свих препознавања „нечега из ничега”, и чекања „да се празнина стварности оплоди”, да се здраво биће изваја из небића и успркоси свакој пустоши у самозабораву и самоћи. Свет у нигдини има Прву и Другу књигу, Први, Други и Трећи сан, набијене хиљадом стихова и услојене дијалектичким прозним истинама о којима треба много мислити кад се снови приводе остварењу а своја нигдина свету у људима. Песник опомиње на пошаст заборава јер само истина пренесена из прошлости осветљава будућност. Он подсећа на античке легенде, спомиње Лемурије и Атлантиде које треба штитити као себе од самозаборава. Нарочито „Сан трећи” врви од експеримената са могућностима и сазнањима, кипи од немира и бунта против насиља и обмана као утвара ништавила. Песник има храброст за одбрану суштине и дубоко разумевање за променљивост света. Стога, не признаје границе сна и јаве и не налази смисао у „Богу без света”, већ у складном односу јединке са мноштвом. Несавршеност човека је управо покретач света због неутаживе чежње за савршенством. Дискрепанце између сна и стварности, хтења и могућности, преусмеравају размишљања на другачија чињења. Песник каже да је „оданост свом варљивом свету у самоћи, варљива магија власништва над собом, ако нема осећање богатства у припадности спољном свету.” Најзад, Дејан Стојановић се пита колико знање усрећује и каже: „Није потребно да све знамо. Наша највећа срећа је у томе што не знамо све.” Ваљда, зато што и његов бесмртни Озар није увек срећан док осветљава земаљску материју, па, сит препрека и дилема, у полутами незнања прикупља снагу, можда и оправдања.
Савесно, самоспознајно и неуморно, песник разговара са собом самим о свету и боговима о градилишту живота, где се стварности морају померати ограничења а сновима поставити границе, да би се немогуће учинило могућим. Само у сну допуштена је апсолутна слобода жеља; стварност не функционише према унутрашњој правди. Али, сам човек је одговоран за своје туге, радости, надања, летове и падове, а песник се пита да ли је самоодговорност довољна да се „уберу нови плодови и савлада уметност живота”. У постављеном концепту слободе, ради се о отимању из хаоса, не по Божјим заповестима, него према људској правди и унутрашњем уређењу подношљивог живота, што није идеално због превеликих личних амбиција у тесним могућностима. Недисциплина успорава напредак, отежава креативност, а без уразумљења слобода мишљења је неискоришћена. Дакле, и истина о неограниченој слободи је релативна. И она мора бити обележена опоменским путоказима ако хоће да буде пут светлости у који се уздамо да показује циљ.
Узбудљиве сонетне форме са преносним последњим стихом претходне у први следеће песме, дају надовезност сложеном исказу, континуитет са скоро романсијерском глатком наративношћу. Ова поезија је занимљив, иновативни полигон за стручна истраживања теоретичара књижевности. Тај приказ препуштамо њима, примећујући да је вредан допринос савременим кретањима, а блесак новог приступа сонетној поезији.
Четврту књигу, СВЕТ И ЉУДИ, можда треба почети тумачити од „Садржаја” који указује на вредност уметникове идеје да никакве клопке и машине за сечење прашуме маштарија не могу оскрнавити умешност размишљања и уметност писања. У овој књизи аутор супроставља нешто ничему, логику снова нелогичној стварности, обиље истина „незаинтересованим краљевим кловновима”, али, и у томе се осећа нека равнотежа светлости и мрака као „чудо које стварно постоји” и које ће песника избавити из малодушних тренутака кад мисли да је „смрт највећа правда, а живот најлепша превара”. Ако је човек само „звездани отпад”, требало би да своју светлост усклади са земаљским морем у које пада и своју тишину уклопи у громогласје живота, јер она лако усмрти самотника. Песник философски нуди наду: „Сваки нови дан је тачкица у непролазној ноћи”. „Пут света је пут унутра”, али, ”да би светлост довољно дубоко досегла до нас”, неопходна су узајамна уважења, како Дејан каже: „Твоја прича је важнија од моје”.
У петој књизи, ДОМ СВЕТЛОСТИ, аутор је скрасио свог Озара преводећи га преко многих трептаја празнине и речи о нигдини. Је ли повратак у завичајну земљу у којој „љиљани не умиру” дао спокој песнику? Да ли је у Београду пронашао равнотежу и насмејану девојку својих снова у мору шетача, после толико посета градовима лепоте и уметности? Можда је престарио младе голубице на повратничком путу, али донео је подмлађене речи за којима душе лете изнад сваке нигдине. Песник који пренесе светлост душе преко велике воде већ је победник у надлетању света. У свом дому од речи није бескућник да би правио куће од снега. Одувек станује у песми о животу, и после свих недаћа и мука у туђини потражиће једну цигару од крвника, њему да ублажи бол, као Лазар Пециреп на коцу. Духовна светлост је свесна да „Јулије Цезар” без ње не би био ратник и победник, а без човека у себи нико није цар коме се верује. Као „Хенри Милер” и Дејан Стојановић зна „да његове речи о трулежи градова неће учинити ни један град мање миришљавим”. Храбро је наћи самилост за говорнике који, речима, одсецају главе; то могу само они који сиђу на дно да би разумели лепоту и опростили јој прељубе. Кроз песме „Газали”, песник се молио сунцу за праве речи у сну и на јави. Задивљено је пио снове из ретких пољубаца за памћење, које нам приноси у десет ”газалних” песама од којих дрхти Васељена на читаочевим уснама. Ове записе заветује душама које се воле, да би имале снаге за нова рађања под условом да ”не траже разлог за све”. Љубав се рађа у ходу, у изненадним прасковима Свемира, а утеха се крије у Дејановим новорођеним речима. Он није прогнаник из негдине; вољно пристиже и пресреће нас с предлогом да људујемо „у свему што је овде записано”. Јесте, Дејане, сусрете сами бирамо, али памтимо и непроверено. Непокорива је светлост, нема помирења ни у „Победи тишине” после свих русваја које преживимо (циклус 32). Не бих се више задржавала у песниковом Дому светлости; пристојан сам гост. Само примећујем необичност газала којима песник завршава пенталогију после свих објашњења времена, простора и начина на које је своју поезију учинио васељенском. Тај начин је космичко размишљање, пацифистички став и космополитски однос према световима. Јесмо ли добили рецепт за споразум са самим собом и толеранцију за међусобни склад? Јесмо ли научили да у градским џунглама распознамо душу од звери? Јесмо ли на пучини бескраја угледали светионик личне среће? Савршенства нема, али ипак пронађемо себе у нечијем свету, јер живот је једина светиљка за пут у негдину.
У целини, петокњижје Свет у нигдини Дејана Стојановића само je један пентамент сложене слике људског духа, али је драгоцен као колевка из које нада пробија космички мрак. А што не би и тамни свемир бића?