Свет – светлост. Два појма у српском језику са истом основом. Низ других речи изведен је из те основе. Свет може да значи и мноштво. Оно познаје само оно што је осветљено. Колорит оног што је осветљено одређује природа светлости. Суштину предмета преко боје означава светлост. Предмет је црвен зато што упија све боје из спектра осим црвене – то је принцип. Тако је прозирна светлост неухватљива у својим бојама, тајним, као поезија.
Никада „свет“ (мноштво) није мање размишљало о себи: о свету, о светлости, о суштини. Овде се живи нагонски, елементарно, а не мисаоно. И нагла религиозност је део модних трендова и задовољење нагона да се спере бездушна прошлост, да се забораве греси и злодела...
ДВЕ СВЕМИРСКЕ ЛЕТИЛИЦЕ
Песнички подухват Свет у нигдини, Дејана Стојановића, у овом тренутку је посебна појава у српском језику. Он је на скоро 600 страница посвећен феномену светлости, просветљења, духовности и магији језичког звука. Текст о истраживању светлости почећу једним песничким записом од 6. марта 1986. године.
Десет хиљада трагичних ликова
У представи без патоса
За четири млада песника
И игумана
Десет хиљада ликова
И две свемирске летилице
Лебде у ваздуху
Одлазим и не сачекавши катарзу
Знамо да су Дечани високи
Високи
Лебде у ваздуху
Лебдимо у ваздуху
Висимо
У ваздуху
На стубу ваздушном
Тог дана, 6. марта 1986. године упознао сам у Пећи младог песника Дејана Стојановића. Он је био домаћин младим песницима Ивани Кладарин, Срби Илићу и Драгану Коларевићу. Имали смо низ песничких сусрета и наступа. Памтим сусрет у Пећкој гимназији; млади Срби и Албанци су нас лепо прихватили, као своје. Тада сам веровао да је дух поезије, који нас је окупљао, јачи од Бараба. То верујем и данас, упркос историји.
Наравно, посетили смо Пећку патријаршију и Високе Дечане. Игуман Јустин, висок, упечатљив, говорио нам је о архитектури и фрескама, скренуо нам пажњу да се на живопису, поред 10 хиљада ликова, налазе две летилице, које асоцирају на космичке бродове.
Откуд космички бродови у манастиру чији је живопис завршен 1350. године? Појавили су се неки српски стручњаци који кажу да то нису свемирске летилице, космички бродови, већ симболички прикази Месеца и Сунца... Стручњаци су вероватно у праву, али за песнике су то свемирски бродови у којима ми, ево, од тада, већ више од 30 година, пловимо непознатим пространствима, материјалним и замишљеним световима, истражујемо светлост. Свако на свој начин, из свог искуства, са становишта свог усуда. Док наука ради своје, у месту.
ФОРМУЛА СВЕТЛОСТИ И СВЕТА
А о чему су људи од постања размишљали, шта су желели да сазнају, а нису успели, него о свом светлосном бићу и тајни порекла човека? Постојале су само привлачне претпоставке, успостављан је, и наметнут, логички систем у мишљењу, али прави одговор и данас је веома удаљен и што се више трага све је удаљенији.
Почетна формула је јасна и чини се свима добро знана: реч је светлост, светлост је Бог, Бог је истина.
За песнике и мислеће људе ту почиње авантура тражења суштине светлости. Суштине поезије. А суштина поезије је смисао и циљ овоземаљског живота. Наука има своје законитости и величанствене резултате, али само поезија може да наслути непознато. Наука је поредак, резултат који се може експериментално потврдити, поезија је пустоловина, авантура, која када једном почне, постаје процес који нема краја. Из њеног вртлога се не може испливати. Стојановић доследно следи тај пут.
Ко данас, у овдашњем свету, размишља о суштини светлости? О њеном пореклу, настанку. У свету који ми познајемо, у коме се привремено налазимо, у свемиру који смо у могућности да замислимо, много је мање светлости од таме. А по Дејану, тама је напробуђена светлост.
Светло – тама, добро – зло, смрт – живот, истина – лаж, ставрност – илузија, микро – макро, материја – празнина, овде и тамо... само су неке супротности које су део суштинског размишљања; међутим, данас су потиснуте из масовне комуникације. То су, између осталог, теме овог петокњижја.
И ми пред собом имамо обимну, за српску књижевност неуобичајену, књигу поезије и поетског промишљања која има први стих:
„Певај ми Хомере о историји звезда и о историји Земље“.
Дакле не о гневу, већ о прошлости коју још нико није суштински упознао, а темељно се проучава већ хиљадама година. Наравно, најмање знамо о ономе о чему мислимо да знамо све. Светлост нам је свима позната. Ми смо бића која не могу да преживе без светлости овакве какву је познајемо. Ипак, велике смо незналице.
Постоје ли друге светлости које ми не познајемо? Можда су оне ту, можда управљају нама, нашим мислима, нагонима, осећањима. Оне су око нас, оне су у нама, а ми их не препознајемо, неспособни смо да их схватимо?
Да ли о томе размишља савремени човек?
БРОДСКИ ДНЕВНИК
Песништво Дејана Стојановића обједињено у „Свету нигдине“ доживљавам као дневник путовања, поетски извештај о истраживању оностраног, свемира. И себе наравно. Као и материјалног окружења. Шта је то што је, бар на први поглед, део моје личности, мог истраживачког искуства? Наравно и вашег.
Ево неколико Дејанових мисли о светлости:
„Живот је светлост, Бог је светлост, светлост је небо.“ (стр. 14)
„Бог не може да нестане, па смрти нема;“
(стр. 18)
„Свака промена, или смрт, рађа живот.“ (стр. 18)
Већ смо нагласили да је Бог светлост и да је, у ствари, трагање за светлом, трагање за божаниским облицима у знаном нам свету. Светом означавамо оно што је осветљено, што можемо сагледати. Колико смо мудри да у светлости сазнамо светлост?
ПЕСНИЧКА ПОБУНА
У складу са учењима да су смрт и живот један процес, да прави живот почиње тек после смрти, када се заврши овоземаљски, јесте и промишљање о циклусном кретању, када смрт мења један вид живота и наступа нови. Али тај нови вид постојања човек само наслућује; научних доказа нема, то су у најбољем случају хипотезе. Сва велика дела светске књижевности, сва људска знања, која имају корен још пре шест хиљада година, као основ имала су теме о пореклу и тајни живота, вечности, ништавилу. Свој поетски став Дејан Стојановић градио је у дијалогу са њима. Он је верник поезије, али није слепи послушник. Дејанове симпатије су на страни оних који ће ради истине да се побуне. Послушан не значи бити побожан. Бити бунтовник истине ради, значи бити доследан у тражењу Бога, у трагању за новим светлом. Тама је непробуђена светлост, па ма шта учила нека древна недодирљива догматика.
Зашто човек упознаје светлост? Да ли је то потреба слична нагону? Можда би у одговору могло помоћи мишљење да људски дух потиче из неког другог света.
„Једини начин да откријем светлост јесте ако сам постанем светлост.“ (стр. 20)
Како постати светлост, како постати дух? Тај дух је део Бога, део светлости и он одваја човека од многих бића, ствари, појава... тај дух, који откривамо у себи и ван себе у светлосним појавама. Човекова посебност је у томе што не може да препозна оно што га чини посебним. То би могло бити унутрашње светло, али како га појмити. Да ли је смрт тренутак тог сазнања, промена једног облика другим обликом живота? Ко одређује да једну светлост заменимо другом?
Сам аутор даје шифре и дешифрује појмове помоћу којих можемо створити представу о мотивима и циљевима тог свемирског лета кроз нигдину, кроз празан простор, непробуђену, неоткривену светлост. Са великом жељом креће се на пут спознаје, мада се циљ унапред зна: смисао је тражење смисла.
Друга мишљења кажу да је онострано, коме радознали ум тежи, у ствари у нама. Све што човек тражи, лутајући нигдином, пронаћи ће у себи. Ако жели да упозна космос то ће бити ефикасније, јер тражећи у себи оно што није овоземаљско постоји могућност да се приближимо суштини. Стварне вредности, као и поезија, у нама су, као што би могле да буду и у неком нама непознатом космосу. Тражећи изван себе, откривају се нови простори, за сада мрачни, са минимумом светла, али се удаљавамо од суштине и нема одговора на једно од кључних питања: како смо настали, шта је тајна постања?
Потребно је начинити само неколико десетина, или стотина корака одавде, од места на коме тренутно боравимо, и у материјалном свету, у пуном сјају, схватићемо колико су потиснуте било какве мисли и поетске истине о свету и суштини постојања. Песнички подухват Дејана Стојановића, обимом, тематиком, дубином, техником писања, као да је настао у неком другом простору, мирнијем свету, без хистерије и примитивизма који је обгрлио планету. Дејан иронично закључује да је демократија свој врхунац доживела у робовласништву. Ми живимо у доба демократије и финасијског робовласништва. Свет је окован вулгарним материјализмом.
МАТЕРИЈА И НЕБЕСКА ПРАВИЛА
Међутим, древна учења кажу, а то је и модерна физика показала, материја има огромну снагу ако се користи према божијим правилима и плановима. Они који нису способни да овладају материјом још мање могу да се остваре у свету идеја.
Свет у нигдини јесте покушај сагледавања човека и човечанства и њиховг значаја у бескрају. То је поглед у неслућене даљине, али и у нашу стварност, у нашу садашњост која је прошлост већ оног тренутка када настане. Постоје само будућност и прошлост.
Поимање света, човека, мудрости и поезије Дејан чини кроз призму античке књижевности, грчке и римске митологије, древних мудрости Месопотамије, Сумера, древне Индије, Дантеа и Петрарке, до енглеских песника новог доба... Он се бави формом која изражава суштину. Обједињује форме далеког истока и трубадурске поезије; српским језиком кроти форме које су настале у језицима који немају превише сродности.
У Дејановим стиховима и поетским исказима има математичке тачности и геометријске прецизности. Некада су мудраци говорили да је геометрија наука која служи да премеримо висине и да им се приближимо. Архитектура и геометрија стиха требало би да омогуће да реч досегне висине, добије светлосну димензију, као у настанку света.
У старом веку постојале су традиционалне науке: филозофија, историја, математика, геометрија, граматика, музика... Оне су омогућиле човеку да у себи открије бар делимично дух који не потиче са наше планете. У стиховима су писали и песници и математичари, а тачно се знало шта је поезија, шта математика.
Ова књига је сусрет древне поезије и културе са цивилизацијом савремених мегалополиса. Неопходно је да о њиховој повезаности, сличностима и разликама размишљамо; намеће се као логична синтеза досадашњег искуства и сазнања. Време технолошких, електронских и комуникацијских чуда свело је духовност на маргину. Бар се тако сматра. Убрзани напредак техничких и технолошких изума потпуно је заборавио на могућност да материја има огромну снагу ако се њоме управља по божанским плановима. Агресивни атеисти, са којима су, гле чуда, сагласни и поједини теолози, вулгаризују духовност; материју своде на задовољење чула и нагона.
Оно што се данас зове цивилизација, у многоме је униформисало и деформисало ум. Градитељи новог света то нису желели. Њихова дела требало је да служе човечности, а не свеколикој превари и моралном посрнућу. Ипак постоје песничке енклаве, песничке монаде, микрокосмоси. Један од таквих побуњеника је Дејан Стојановић. Није светлост само оно што видимо. Не заборавимо духовну светлост.
СТРУКТУРА СВЕТЛОСТИ
Када су научници кроз призму пропустили зрак светлости, разложили су га на спектар боја од којих се светлост састоји. Светлост је провидна, а састоји се од богатог колорита. Мноштво боја чини прозирност.
Шта ли ће нам открити неки други изум када кроз њега пропустимо зрак светлости? Или нека друга направа која ће открити досад непознату и незамисливу светлост. Непознатог и незамисливог Бога.
У лето 1460. монах Леонардо да Пистоја на магарцу је дојахао у Фиренцу[1]. Био је одсутан више месеци у опасној мисији у Македонији по налогу свог ученог богатог господара Козима де Медичија, који му је дао задатак да се докопа ретких и веома старих списа. Биле су то књиге које су наводно потицале од Тота, египатског бога мудрости, који је међу Грцима био познат као Хермес Трисмегистос[2]. Ти тајновити „херметички“ текстови настали су у Александрији, у прва три века хришћанства. Тако је херметизам, спознаја која ослобађа душу, преко балканских путева, преко територије која је некада била српска средњовековна држава, стигао у Италију у ренесансну Фиренцу.
Ренесанса је почела 1350, исте године када је завршено сликање фресака манастира Високи Дечани. Ако повежемо то са чињеницом да је на просторима некадашњег Душановог царства, 110 година касније, пронађена литература с којом се упознао Платон, док је боравио у Александрији, и то пренео Аристотелу, учитељу Александра великог, ето везе између две свемирске летелице и херметизма, то јест наше жеље да ослобађањем душе сазнамо сопствену суштину. И да се послужим речима Дејана Стојановића: „Позивам вас на нову планету“.
Дакле није ни важно да ли су то две свемирске летилице, два космичка брода, или симболичка представа Сунца или Месеца, јер су у сваком случају свемирски феномен. Светлост.
Хоћу да кажем да се нисам случајно упознао са Дејаном 6. марта 1986. и да данас говоримо о његовом поетском подухвату Свет у нигдини. Дакле, пловимо. То је једини начин да опстанемо.
Можда се мом тексту може приговорити да је дескриптиван и да би више требало да буде дубински и аналитички, да се на класичан начин бави структуром, прозним записима, версификацијским достигнућима Дејана Стојановића и њеном разноврсношћу. Али о томе ће други писати. Уверен сам да је дескрипција израз дубинског читања, рашчлањивања и синтезе. Ово је књига о којој се мора говорити и писати, али је пре свега ваља читати. Увек из другог угла.
[1] Грејем Хенкок и Роберт Бовал – ТАЛИСМАН: свети градови, тајна вера, Београд: Моћ књиге, 2006: 169
[2] Хермес Три пута највећи
Никада „свет“ (мноштво) није мање размишљало о себи: о свету, о светлости, о суштини. Овде се живи нагонски, елементарно, а не мисаоно. И нагла религиозност је део модних трендова и задовољење нагона да се спере бездушна прошлост, да се забораве греси и злодела...
ДВЕ СВЕМИРСКЕ ЛЕТИЛИЦЕ
Песнички подухват Свет у нигдини, Дејана Стојановића, у овом тренутку је посебна појава у српском језику. Он је на скоро 600 страница посвећен феномену светлости, просветљења, духовности и магији језичког звука. Текст о истраживању светлости почећу једним песничким записом од 6. марта 1986. године.
Десет хиљада трагичних ликова
У представи без патоса
За четири млада песника
И игумана
Десет хиљада ликова
И две свемирске летилице
Лебде у ваздуху
Одлазим и не сачекавши катарзу
Знамо да су Дечани високи
Високи
Лебде у ваздуху
Лебдимо у ваздуху
Висимо
У ваздуху
На стубу ваздушном
Тог дана, 6. марта 1986. године упознао сам у Пећи младог песника Дејана Стојановића. Он је био домаћин младим песницима Ивани Кладарин, Срби Илићу и Драгану Коларевићу. Имали смо низ песничких сусрета и наступа. Памтим сусрет у Пећкој гимназији; млади Срби и Албанци су нас лепо прихватили, као своје. Тада сам веровао да је дух поезије, који нас је окупљао, јачи од Бараба. То верујем и данас, упркос историји.
Наравно, посетили смо Пећку патријаршију и Високе Дечане. Игуман Јустин, висок, упечатљив, говорио нам је о архитектури и фрескама, скренуо нам пажњу да се на живопису, поред 10 хиљада ликова, налазе две летилице, које асоцирају на космичке бродове.
Откуд космички бродови у манастиру чији је живопис завршен 1350. године? Појавили су се неки српски стручњаци који кажу да то нису свемирске летилице, космички бродови, већ симболички прикази Месеца и Сунца... Стручњаци су вероватно у праву, али за песнике су то свемирски бродови у којима ми, ево, од тада, већ више од 30 година, пловимо непознатим пространствима, материјалним и замишљеним световима, истражујемо светлост. Свако на свој начин, из свог искуства, са становишта свог усуда. Док наука ради своје, у месту.
ФОРМУЛА СВЕТЛОСТИ И СВЕТА
А о чему су људи од постања размишљали, шта су желели да сазнају, а нису успели, него о свом светлосном бићу и тајни порекла човека? Постојале су само привлачне претпоставке, успостављан је, и наметнут, логички систем у мишљењу, али прави одговор и данас је веома удаљен и што се више трага све је удаљенији.
Почетна формула је јасна и чини се свима добро знана: реч је светлост, светлост је Бог, Бог је истина.
За песнике и мислеће људе ту почиње авантура тражења суштине светлости. Суштине поезије. А суштина поезије је смисао и циљ овоземаљског живота. Наука има своје законитости и величанствене резултате, али само поезија може да наслути непознато. Наука је поредак, резултат који се може експериментално потврдити, поезија је пустоловина, авантура, која када једном почне, постаје процес који нема краја. Из њеног вртлога се не може испливати. Стојановић доследно следи тај пут.
Ко данас, у овдашњем свету, размишља о суштини светлости? О њеном пореклу, настанку. У свету који ми познајемо, у коме се привремено налазимо, у свемиру који смо у могућности да замислимо, много је мање светлости од таме. А по Дејану, тама је напробуђена светлост.
Светло – тама, добро – зло, смрт – живот, истина – лаж, ставрност – илузија, микро – макро, материја – празнина, овде и тамо... само су неке супротности које су део суштинског размишљања; међутим, данас су потиснуте из масовне комуникације. То су, између осталог, теме овог петокњижја.
И ми пред собом имамо обимну, за српску књижевност неуобичајену, књигу поезије и поетског промишљања која има први стих:
„Певај ми Хомере о историји звезда и о историји Земље“.
Дакле не о гневу, већ о прошлости коју још нико није суштински упознао, а темељно се проучава већ хиљадама година. Наравно, најмање знамо о ономе о чему мислимо да знамо све. Светлост нам је свима позната. Ми смо бића која не могу да преживе без светлости овакве какву је познајемо. Ипак, велике смо незналице.
Постоје ли друге светлости које ми не познајемо? Можда су оне ту, можда управљају нама, нашим мислима, нагонима, осећањима. Оне су око нас, оне су у нама, а ми их не препознајемо, неспособни смо да их схватимо?
Да ли о томе размишља савремени човек?
БРОДСКИ ДНЕВНИК
Песништво Дејана Стојановића обједињено у „Свету нигдине“ доживљавам као дневник путовања, поетски извештај о истраживању оностраног, свемира. И себе наравно. Као и материјалног окружења. Шта је то што је, бар на први поглед, део моје личности, мог истраживачког искуства? Наравно и вашег.
Ево неколико Дејанових мисли о светлости:
„Живот је светлост, Бог је светлост, светлост је небо.“ (стр. 14)
„Бог не може да нестане, па смрти нема;“
(стр. 18)
„Свака промена, или смрт, рађа живот.“ (стр. 18)
Већ смо нагласили да је Бог светлост и да је, у ствари, трагање за светлом, трагање за божаниским облицима у знаном нам свету. Светом означавамо оно што је осветљено, што можемо сагледати. Колико смо мудри да у светлости сазнамо светлост?
ПЕСНИЧКА ПОБУНА
У складу са учењима да су смрт и живот један процес, да прави живот почиње тек после смрти, када се заврши овоземаљски, јесте и промишљање о циклусном кретању, када смрт мења један вид живота и наступа нови. Али тај нови вид постојања човек само наслућује; научних доказа нема, то су у најбољем случају хипотезе. Сва велика дела светске књижевности, сва људска знања, која имају корен још пре шест хиљада година, као основ имала су теме о пореклу и тајни живота, вечности, ништавилу. Свој поетски став Дејан Стојановић градио је у дијалогу са њима. Он је верник поезије, али није слепи послушник. Дејанове симпатије су на страни оних који ће ради истине да се побуне. Послушан не значи бити побожан. Бити бунтовник истине ради, значи бити доследан у тражењу Бога, у трагању за новим светлом. Тама је непробуђена светлост, па ма шта учила нека древна недодирљива догматика.
Зашто човек упознаје светлост? Да ли је то потреба слична нагону? Можда би у одговору могло помоћи мишљење да људски дух потиче из неког другог света.
„Једини начин да откријем светлост јесте ако сам постанем светлост.“ (стр. 20)
Како постати светлост, како постати дух? Тај дух је део Бога, део светлости и он одваја човека од многих бића, ствари, појава... тај дух, који откривамо у себи и ван себе у светлосним појавама. Човекова посебност је у томе што не може да препозна оно што га чини посебним. То би могло бити унутрашње светло, али како га појмити. Да ли је смрт тренутак тог сазнања, промена једног облика другим обликом живота? Ко одређује да једну светлост заменимо другом?
Сам аутор даје шифре и дешифрује појмове помоћу којих можемо створити представу о мотивима и циљевима тог свемирског лета кроз нигдину, кроз празан простор, непробуђену, неоткривену светлост. Са великом жељом креће се на пут спознаје, мада се циљ унапред зна: смисао је тражење смисла.
Друга мишљења кажу да је онострано, коме радознали ум тежи, у ствари у нама. Све што човек тражи, лутајући нигдином, пронаћи ће у себи. Ако жели да упозна космос то ће бити ефикасније, јер тражећи у себи оно што није овоземаљско постоји могућност да се приближимо суштини. Стварне вредности, као и поезија, у нама су, као што би могле да буду и у неком нама непознатом космосу. Тражећи изван себе, откривају се нови простори, за сада мрачни, са минимумом светла, али се удаљавамо од суштине и нема одговора на једно од кључних питања: како смо настали, шта је тајна постања?
Потребно је начинити само неколико десетина, или стотина корака одавде, од места на коме тренутно боравимо, и у материјалном свету, у пуном сјају, схватићемо колико су потиснуте било какве мисли и поетске истине о свету и суштини постојања. Песнички подухват Дејана Стојановића, обимом, тематиком, дубином, техником писања, као да је настао у неком другом простору, мирнијем свету, без хистерије и примитивизма који је обгрлио планету. Дејан иронично закључује да је демократија свој врхунац доживела у робовласништву. Ми живимо у доба демократије и финасијског робовласништва. Свет је окован вулгарним материјализмом.
МАТЕРИЈА И НЕБЕСКА ПРАВИЛА
Међутим, древна учења кажу, а то је и модерна физика показала, материја има огромну снагу ако се користи према божијим правилима и плановима. Они који нису способни да овладају материјом још мање могу да се остваре у свету идеја.
Свет у нигдини јесте покушај сагледавања човека и човечанства и њиховг значаја у бескрају. То је поглед у неслућене даљине, али и у нашу стварност, у нашу садашњост која је прошлост већ оног тренутка када настане. Постоје само будућност и прошлост.
Поимање света, човека, мудрости и поезије Дејан чини кроз призму античке књижевности, грчке и римске митологије, древних мудрости Месопотамије, Сумера, древне Индије, Дантеа и Петрарке, до енглеских песника новог доба... Он се бави формом која изражава суштину. Обједињује форме далеког истока и трубадурске поезије; српским језиком кроти форме које су настале у језицима који немају превише сродности.
У Дејановим стиховима и поетским исказима има математичке тачности и геометријске прецизности. Некада су мудраци говорили да је геометрија наука која служи да премеримо висине и да им се приближимо. Архитектура и геометрија стиха требало би да омогуће да реч досегне висине, добије светлосну димензију, као у настанку света.
У старом веку постојале су традиционалне науке: филозофија, историја, математика, геометрија, граматика, музика... Оне су омогућиле човеку да у себи открије бар делимично дух који не потиче са наше планете. У стиховима су писали и песници и математичари, а тачно се знало шта је поезија, шта математика.
Ова књига је сусрет древне поезије и културе са цивилизацијом савремених мегалополиса. Неопходно је да о њиховој повезаности, сличностима и разликама размишљамо; намеће се као логична синтеза досадашњег искуства и сазнања. Време технолошких, електронских и комуникацијских чуда свело је духовност на маргину. Бар се тако сматра. Убрзани напредак техничких и технолошких изума потпуно је заборавио на могућност да материја има огромну снагу ако се њоме управља по божанским плановима. Агресивни атеисти, са којима су, гле чуда, сагласни и поједини теолози, вулгаризују духовност; материју своде на задовољење чула и нагона.
Оно што се данас зове цивилизација, у многоме је униформисало и деформисало ум. Градитељи новог света то нису желели. Њихова дела требало је да служе човечности, а не свеколикој превари и моралном посрнућу. Ипак постоје песничке енклаве, песничке монаде, микрокосмоси. Један од таквих побуњеника је Дејан Стојановић. Није светлост само оно што видимо. Не заборавимо духовну светлост.
СТРУКТУРА СВЕТЛОСТИ
Када су научници кроз призму пропустили зрак светлости, разложили су га на спектар боја од којих се светлост састоји. Светлост је провидна, а састоји се од богатог колорита. Мноштво боја чини прозирност.
Шта ли ће нам открити неки други изум када кроз њега пропустимо зрак светлости? Или нека друга направа која ће открити досад непознату и незамисливу светлост. Непознатог и незамисливог Бога.
У лето 1460. монах Леонардо да Пистоја на магарцу је дојахао у Фиренцу[1]. Био је одсутан више месеци у опасној мисији у Македонији по налогу свог ученог богатог господара Козима де Медичија, који му је дао задатак да се докопа ретких и веома старих списа. Биле су то књиге које су наводно потицале од Тота, египатског бога мудрости, који је међу Грцима био познат као Хермес Трисмегистос[2]. Ти тајновити „херметички“ текстови настали су у Александрији, у прва три века хришћанства. Тако је херметизам, спознаја која ослобађа душу, преко балканских путева, преко територије која је некада била српска средњовековна држава, стигао у Италију у ренесансну Фиренцу.
Ренесанса је почела 1350, исте године када је завршено сликање фресака манастира Високи Дечани. Ако повежемо то са чињеницом да је на просторима некадашњег Душановог царства, 110 година касније, пронађена литература с којом се упознао Платон, док је боравио у Александрији, и то пренео Аристотелу, учитељу Александра великог, ето везе између две свемирске летелице и херметизма, то јест наше жеље да ослобађањем душе сазнамо сопствену суштину. И да се послужим речима Дејана Стојановића: „Позивам вас на нову планету“.
Дакле није ни важно да ли су то две свемирске летилице, два космичка брода, или симболичка представа Сунца или Месеца, јер су у сваком случају свемирски феномен. Светлост.
Хоћу да кажем да се нисам случајно упознао са Дејаном 6. марта 1986. и да данас говоримо о његовом поетском подухвату Свет у нигдини. Дакле, пловимо. То је једини начин да опстанемо.
Можда се мом тексту може приговорити да је дескриптиван и да би више требало да буде дубински и аналитички, да се на класичан начин бави структуром, прозним записима, версификацијским достигнућима Дејана Стојановића и њеном разноврсношћу. Али о томе ће други писати. Уверен сам да је дескрипција израз дубинског читања, рашчлањивања и синтезе. Ово је књига о којој се мора говорити и писати, али је пре свега ваља читати. Увек из другог угла.
[1] Грејем Хенкок и Роберт Бовал – ТАЛИСМАН: свети градови, тајна вера, Београд: Моћ књиге, 2006: 169
[2] Хермес Три пута највећи
RSS Feed