На сугестију књижевника и неуморног промотера српске песничке баштине, Миљурка Вукадиновића, прихватио сам да, како ми је Миљурко рекао, „бацим поглед“ на заиста обимну књигу (пенталогију) аутора Дејана Стојановића. Била је тек одштампана, у тридесетак примерака, за потребе Округлог стола, који ће потом и уследити. Прво сам био збуњен односом с којим име Дејан Стојановић, мени и знано и незнано, храбро стоји иза невероватног обиља песничких текстова под њиховим заједничким насловом Свет у нигдини, распоређених у пет, да тако кажем, песничких корпуса-циклуса означених као Озар, Свет и Бог, Свет у нигдини, Свет и људи и Дом светлости. Питао сам се шта је то што је промакло у мом хобију читања савремене српске поезије и онда сам се присетио да је прву књигу Круговње: 1978-1987, Дејан објавио 1993. године у познатој едицији Алфа, Миличкове Народне књиге и да су то биле године не само територијалног раздешавања него и раздешавања приступа у поетике других писаца и спознаје о томе шта други писци раде. Потом је Дејан објавио још неколико књига и, како сам начуо, уследио је подужи песников боравак у Америци, али и тријумфални повратак, барем што се учинка у поезији тиче.
Одмах сам у глави, након ишчитавања књиге, на листи значајних песника са Косова и Метохије који делају у Србији након окупације Покрајине и њеног апсолутног поремећаја етничког састава, придодао и Дејана Стојановића, чак и оном ширем списку имена из савремене српске поезије, кад је реч о њеном гео-политичком простору. Сви учесници Округлог стола, лепим аналитичким проседеима и интересантним детаљима у тумачењу поезије Дејана Стојановића, још више су ме уверили да мишљење које изричем о овом песнику није условљено тренутком пуке конвенције, као неком врстом мартирства које диктира ситуација, када се јавно разговара о нечијем песничком делу и када се, на неки начин, изриче критички суд.
Будући да сам књигу добио у пет до дванаест и будући да сам у последње две недеље био у сталној борби за, како се то каже, хлеб и вино, нисам баш тако приљежно и пажљиво ишчитао овај обиман књижевни пројекат али сам се, у знатижељи песничкој и духовној, задржавао на појединим деловима и откривао овог песника, то морам јавно да признам, пре свега, и био зачуђен како га и раније нисам боље познавао.
Доста сам тога слушао за Округлим столом посвећеном Свету у нигдини и бележио али желим да мој прилог о поетици Дејана Стојановића буде у константама, у аксиомама, узимајући у обзир да већ у првој песми Дејан каже да „све што видиш јесте прича“. То асоцијацијом упућује на један други став о истом проблему, андрићевског типа: „И што погледам, све је песма и чега год се такнем, све је бол“. Реч је, заиста, о једном изненађујуће добром песнику. Жао ми је што нисам имао прилику да раније боље упознам (можда сам и имао прилику али ми је то некако промицало) стваралаштво Дејана Стојановића и оно што желим да нагласим јесте да у њему видим једну велику приљежност и озбиљност у песничком раду.
Са извињењем Дејану, јер сам у мом летимичном ишчитавању схватио да је заиста реч о једном савременом модерном српском песнику који је стицајем околности измакао пажњи читалачке публике, да не кажем критике, мислим да ће ова његова књига, и овај пројекат, Округли сто о поезији Дејана Стојановића, посебно када је реч о темељнијим упливима у његову поезију које су извели Зорица Арсић Мандарић, Гордана Влаховић, Душан Стојковић, а претпостављам и Срба Игњатовић, којима ћемо се и ми придружити са интересантним опсервативним текстовима, као што су Видаков (Масловарић) и Драганов (Коларевић), и учинити да песник Дејан Стојановић, не само добије заслужено место у савременој српској историји или у будућим антологијама, већ да се скрене пажња на озбиљност једног песничког промишљања, песничког исписивања и битисања на овим просторима с обзиром на то да је песник био истргнут из једне природне средине у којој је деловао пре свог одласка у Сједињене Америчке Државе, чиме је прекинуо неку врсту природног пута.
Пећ, град у којем је рођен Дејан Стојановић, није нимало безазлен град и омогућава песнику јак контакт са светлошћу и због климатских услова који владају у њему, као и због свог општег окружења које припада медитеранској територији, што је зачуђујуће иако је дубоко у континенту. Стога је могуће да је и то полазиште у овој Дејановој књизи, отварање Хомером, нека врста асоцијације на светлост. Могуће је то наћи код Хомера када говори о силаску Одисејевом у Хад; отприлике: „Одисеј поче снажно да виче да би другима показао да није мртав.“ Тако се и светлост код Дејана Стојановића прелама у смислу неке њене планетарне добробити, да је Земља још увек жива.
Везивање за градове, што је за мене било веома интересантно, јесте нека врста приклањања медитеранском, светском жагору људи на Земљи са мало необичним односима у опсервацији тих градова – Њујорка, Париза, Сан Франциска, Фиренце посебно, где Дејан уноси необичне реченице, мимо класичних туристичких и путописних бедекера, и даје им једну другу врсту ауре од оне која постоји као класично наслеђе посматрања градова. То исто ради када је реч о значајним историјским личностима. Посебно ме, у медитацијама о градовима, дотакла „Шекспирија“, која је један невероватан, зачудан, веома добар и поетички и прозни део који је осврт на великана драмског стваралаштва; зачуђујуће добар текст.
Иако је Дејан сам по себи, као песник, лавиринт и треба га ишчитавати, његово стваралаштво помало упоређујем и са неким песничким достигнућима Миодрага Павловића по интелектуалној промишљености о којој енглески песник Шејмус Хини говори као о интелектуалној емоцији, када она на један другачији начин раствара предмет певања и очитава га као таквог. С тим у вези, реч је о песнику који управо због такве врсте искуства повремено бива упућен да на свет гледа у његовим разбијеним сликама: „уситњавање емотивних целина као њихово адоптирање у страшном софокловском свету који још траје“ како је то једном рекао енглески песник Роберт Грејвс приликом типологизације песника, у односу на оне друге песнике, који га гледају у његовој једноти, али и једни и други типови не искључују посматрачку, описивачку, учитавачку амбиваленцију тог истог света без обзира на позицију са које говоре о њему. Међутим, уводећи једну врсту апсолута кроз Озара, Дејан тај разбијени свет сажима и скупља у једно. Отуда у прозним записима или прозаидама и долази до једне очекиване песничке идеје о једном новом свету, о једном новом граду у којем се уздиже један храм препун светлости, препун ватре коју одржавају нове весталке, а ка овом храму воде све улице.
Врло се брзо може установити, по темама које доноси песнички опус Дејана Стојановића, по такозваном семантичком знаку његовог песничког интересовања, да је реч о песнику који суверено влада најзначајнијим цивилизацијским одредницама – митопејствима – без којих ни савремена поезија, чак и у мери своје постмодернистичке разуђености не може да нађе сигурније уточиште код било ког читаоца ако их не поседује. Реч је о песнику који поседује историјско искуство поезије и наше и стране.
Дејан Стојановић је песник соларне оријентације; интересује га судбина зрна које ниче у вис, а не оног које остаје запретено на тамним лунарним њивама. По Башларовој поетици прoстора, Стојановић би се без задршке могао наћи у друштву песника који нам машу са неког високог балкона, аполонијски блистав, а не из подрумске јазбине.
Увек сам се питао, и поводом свог песничког стваралаштва, шта је то тотална песма. Како нам се она објављује, који је начин да је препознамо и, у том смислу, одахнемо с уверењем да смо нешто урадили. Може ли се петокњижје Дејана Стојановића назвати тоталном песмом, оном о којој сваки озбиљан песник сања, још од Хомера? Осетио сам неке такве импулсе приликом читања Света у нигдини. Можда је ово идеја о апсолутној песми о којој сам и ја често размишљао и питао се да ли, као таква, може да буде на нивоу једне стране или две и, помало зетечен овом књигом, схватио сам да је апсолутна песма овај обим (Свет у нигдини); нема другог обима. Ово је једна апсолутна песма, једног апсолутног мисаоног система који ради уздуж и попреко свих наших цивилизацијских наслеђа. Али, ко боље о таквом чему може нешто рећи него поштовани колега Срба Игњатовић, или барем мање вичне у тумачењу поезије упутити на додатна разјашњења.
Одмах сам у глави, након ишчитавања књиге, на листи значајних песника са Косова и Метохије који делају у Србији након окупације Покрајине и њеног апсолутног поремећаја етничког састава, придодао и Дејана Стојановића, чак и оном ширем списку имена из савремене српске поезије, кад је реч о њеном гео-политичком простору. Сви учесници Округлог стола, лепим аналитичким проседеима и интересантним детаљима у тумачењу поезије Дејана Стојановића, још више су ме уверили да мишљење које изричем о овом песнику није условљено тренутком пуке конвенције, као неком врстом мартирства које диктира ситуација, када се јавно разговара о нечијем песничком делу и када се, на неки начин, изриче критички суд.
Будући да сам књигу добио у пет до дванаест и будући да сам у последње две недеље био у сталној борби за, како се то каже, хлеб и вино, нисам баш тако приљежно и пажљиво ишчитао овај обиман књижевни пројекат али сам се, у знатижељи песничкој и духовној, задржавао на појединим деловима и откривао овог песника, то морам јавно да признам, пре свега, и био зачуђен како га и раније нисам боље познавао.
Доста сам тога слушао за Округлим столом посвећеном Свету у нигдини и бележио али желим да мој прилог о поетици Дејана Стојановића буде у константама, у аксиомама, узимајући у обзир да већ у првој песми Дејан каже да „све што видиш јесте прича“. То асоцијацијом упућује на један други став о истом проблему, андрићевског типа: „И што погледам, све је песма и чега год се такнем, све је бол“. Реч је, заиста, о једном изненађујуће добром песнику. Жао ми је што нисам имао прилику да раније боље упознам (можда сам и имао прилику али ми је то некако промицало) стваралаштво Дејана Стојановића и оно што желим да нагласим јесте да у њему видим једну велику приљежност и озбиљност у песничком раду.
Са извињењем Дејану, јер сам у мом летимичном ишчитавању схватио да је заиста реч о једном савременом модерном српском песнику који је стицајем околности измакао пажњи читалачке публике, да не кажем критике, мислим да ће ова његова књига, и овај пројекат, Округли сто о поезији Дејана Стојановића, посебно када је реч о темељнијим упливима у његову поезију које су извели Зорица Арсић Мандарић, Гордана Влаховић, Душан Стојковић, а претпостављам и Срба Игњатовић, којима ћемо се и ми придружити са интересантним опсервативним текстовима, као што су Видаков (Масловарић) и Драганов (Коларевић), и учинити да песник Дејан Стојановић, не само добије заслужено место у савременој српској историји или у будућим антологијама, већ да се скрене пажња на озбиљност једног песничког промишљања, песничког исписивања и битисања на овим просторима с обзиром на то да је песник био истргнут из једне природне средине у којој је деловао пре свог одласка у Сједињене Америчке Државе, чиме је прекинуо неку врсту природног пута.
Пећ, град у којем је рођен Дејан Стојановић, није нимало безазлен град и омогућава песнику јак контакт са светлошћу и због климатских услова који владају у њему, као и због свог општег окружења које припада медитеранској територији, што је зачуђујуће иако је дубоко у континенту. Стога је могуће да је и то полазиште у овој Дејановој књизи, отварање Хомером, нека врста асоцијације на светлост. Могуће је то наћи код Хомера када говори о силаску Одисејевом у Хад; отприлике: „Одисеј поче снажно да виче да би другима показао да није мртав.“ Тако се и светлост код Дејана Стојановића прелама у смислу неке њене планетарне добробити, да је Земља још увек жива.
Везивање за градове, што је за мене било веома интересантно, јесте нека врста приклањања медитеранском, светском жагору људи на Земљи са мало необичним односима у опсервацији тих градова – Њујорка, Париза, Сан Франциска, Фиренце посебно, где Дејан уноси необичне реченице, мимо класичних туристичких и путописних бедекера, и даје им једну другу врсту ауре од оне која постоји као класично наслеђе посматрања градова. То исто ради када је реч о значајним историјским личностима. Посебно ме, у медитацијама о градовима, дотакла „Шекспирија“, која је један невероватан, зачудан, веома добар и поетички и прозни део који је осврт на великана драмског стваралаштва; зачуђујуће добар текст.
Иако је Дејан сам по себи, као песник, лавиринт и треба га ишчитавати, његово стваралаштво помало упоређујем и са неким песничким достигнућима Миодрага Павловића по интелектуалној промишљености о којој енглески песник Шејмус Хини говори као о интелектуалној емоцији, када она на један другачији начин раствара предмет певања и очитава га као таквог. С тим у вези, реч је о песнику који управо због такве врсте искуства повремено бива упућен да на свет гледа у његовим разбијеним сликама: „уситњавање емотивних целина као њихово адоптирање у страшном софокловском свету који још траје“ како је то једном рекао енглески песник Роберт Грејвс приликом типологизације песника, у односу на оне друге песнике, који га гледају у његовој једноти, али и једни и други типови не искључују посматрачку, описивачку, учитавачку амбиваленцију тог истог света без обзира на позицију са које говоре о њему. Међутим, уводећи једну врсту апсолута кроз Озара, Дејан тај разбијени свет сажима и скупља у једно. Отуда у прозним записима или прозаидама и долази до једне очекиване песничке идеје о једном новом свету, о једном новом граду у којем се уздиже један храм препун светлости, препун ватре коју одржавају нове весталке, а ка овом храму воде све улице.
Врло се брзо може установити, по темама које доноси песнички опус Дејана Стојановића, по такозваном семантичком знаку његовог песничког интересовања, да је реч о песнику који суверено влада најзначајнијим цивилизацијским одредницама – митопејствима – без којих ни савремена поезија, чак и у мери своје постмодернистичке разуђености не може да нађе сигурније уточиште код било ког читаоца ако их не поседује. Реч је о песнику који поседује историјско искуство поезије и наше и стране.
Дејан Стојановић је песник соларне оријентације; интересује га судбина зрна које ниче у вис, а не оног које остаје запретено на тамним лунарним њивама. По Башларовој поетици прoстора, Стојановић би се без задршке могао наћи у друштву песника који нам машу са неког високог балкона, аполонијски блистав, а не из подрумске јазбине.
Увек сам се питао, и поводом свог песничког стваралаштва, шта је то тотална песма. Како нам се она објављује, који је начин да је препознамо и, у том смислу, одахнемо с уверењем да смо нешто урадили. Може ли се петокњижје Дејана Стојановића назвати тоталном песмом, оном о којој сваки озбиљан песник сања, још од Хомера? Осетио сам неке такве импулсе приликом читања Света у нигдини. Можда је ово идеја о апсолутној песми о којој сам и ја често размишљао и питао се да ли, као таква, може да буде на нивоу једне стране или две и, помало зетечен овом књигом, схватио сам да је апсолутна песма овај обим (Свет у нигдини); нема другог обима. Ово је једна апсолутна песма, једног апсолутног мисаоног система који ради уздуж и попреко свих наших цивилизацијских наслеђа. Али, ко боље о таквом чему може нешто рећи него поштовани колега Срба Игњатовић, или барем мање вичне у тумачењу поезије упутити на додатна разјашњења.
RSS Feed