Хомер је призван као оваплоћење читавог једног света – античког, дакако, али и путоказни рапсод. Поготову је епски певач онај који је заслужан за „паралелизам“ божанског и људског – узвишеног и овоземаљског.
Иста руководна амбиција видна је и у знатном делу певања Дејана Стојановића.
Епско, наравно, није замисливо без мита. И Стојановић, стога, настоји да буде поета-„митограф“.
Еп је незамислив без јунака-хероја. Исто важи и за мит.
Ко је, заправо, Стојановићев Озар?
Песник нам је помогао властитом дешифрацијом. Озар је анаграм, мушки аналогон Зоре.
Придодајем томе властито учитавање, лирско, па Озара доводим и у везу с озарењем. Не морам да будем у праву, али нека то буде мој читалачки „удео“.
А зашто Шекспир?
Подсетићу, по сећању, на стихове румунског песника Марина Сорескуа о томе како је Шекспир створио свет за шест дана...
Уколико сам, уз помоћ Сорескуа, на добром трагу, онда је, и код Стојановића, Шекспир синоним „књижевног демијурга“, творитеља-створитеља читавог једног „човечанског света“. Али, наравно, ни тај свет није без присенака-примеса митског и легендарних играрија и игроказа.
Обратимо сада пажњу на нешто друго – на књижевну „архитектонику“ Стојановићевог петокњижја, на „структуру“.
Поједине књиге, делови петокњижја Свет у нигдини, могле би се именовати и као спевови. Појам је то који је у новије доба обично везиван с именом нашег Миодрага Павловића.
И, као и код Павловића, „епска дисциплина“ певања у Стојановићевом случају већма нагиње интелекту и ерудицији но нечему што се обично подразумева под лирским вреднотама.
Биће да је то не само очекивано, него, на одређени начин, и логично. Јер – не заборавимо – реч је о замашним поступцима, о тзв. „дугом даху“ и, коначно, конструктима (у добром смислу те речи) који су прожети филозофским набојем, често „силогистички“ устројени, подстакнути питањем о крајњем смислу и бесмислу бивања и света (поготову „смештеног“ у нигдину).
Када је већ тако поставио „ствари“, како даље гради наш аутор?
Гради – разграђујући, готово деструирајући, изнутра преобликујући (прекрајајући, трансформишући) зачето.
Отуда у књигама – „саставцима“ његовог петокњижја – толика множина форми стиховања, али и (хотимично) сударање и сусретање стиха и прозног текста, стиха и записа, стиха и расправе, стиха и есејистичког зачетка, стиха и прозаиде, односно лирске епифаније.
Све то је, у ствари, „поприште“ на којем се сусрећу два лика једног песника: један одан веледелу са другим ововременим и скептичним, опредељеним за фрагмент, исечак, атомизовану и дисперзивну слику света као саму супротност древној и митској, загубљеној целовитости.
Али сва ова формална а поготову смисаона противуречја имају своју улогу и дају допринос изнутра динамизујући читав захват; могло би се готово рећи и да формотворно „модернизују“ сам концепт.
По цену парадокса, приметиће скептик.
Да, управо по цену парадокса. Налазим да и то јесте један од ауторових наума: играти и на парадокс, неговати га.
У ризници светске литературе – без икакве жеље за дословним повезивањима и поређењима – још један даљи „међаш“ комплексним наумима ове врсте могао би да буде Гетеов Фауст.
Жеља за коначним сазнањем/сазнањима?
Има и те жеље у нашег аутора.
На другој страни – певање у бесконачност/бесконачје.
Вреди се, тим поводом, споменути никад докончаних Кантоса Езре Паунда.
Као што је интелектуални брид хотимична „корекција“ (готово „суспензија“) лирског поја (сетимо се Т. С. Елиота).
Најзад, кад се већ испомажем аналогијама и њиховим присенцима: свест да и у маломе може да избива велико, карактеристика поетског концепта Васка Попе, незаобилазно се јавља и у Стојановићевом потхвату.
Већ је примећено – и то недвосмислено и нескривено јесте тако – да и овде, у Свету у нигдини, конкретно у књизи Дом светлости, постоји „зона контакта“ с Малом кутијом Васка Попе.
Стојановић свакако зна да осим великог у малом и осим Космоса са великим к постоји и космос малих ствари, обичан, људски, емоцијама почесто набијен, и у име те свести обелодањује у читавом познијем низу песама и властити лирски глас, лирску нит.
Комплексно певање, комплексан аутор, песник с великим распоном, са сложеним регистром нијанси може (или мора?) и то себи да омогући.
Како би и било другачије ако је Свет у нигдини – петокњижје засад доступно као јединствени поетски кодекс умножен у малом броју примерака, управо за употребу ове распре чији смо учесници – утопијска апсолутна књига Дејана Стојановића, дакле малармеовски апсолут, у неку руку.
Парафразираћу, опет по сећању, Борхеса.
Апсолутна прича, или апсолутна књига, по Борхесу јесте књига пустиње. Пешчана, зрнасто недогледна и честично непребројна... У исти мах једна визија и химера.
Зар управо то није разлог да жудимо за апсолутном књигом?
Свет у нигдини Дејана Стојановића јесте, на његов начин, тај оваплоћени сан.