А начинима певања о Свету у нигдини, како је, иначе, пенталогија насловљена, посвећено је доста простора и на трагу су напомена о форми појединих песама датим и у претходној збирци, Плесу времена из 2007. Реч је, између осталог, и о старим песничким облицима, данас поприлично анахроним, бар у нашој савременој поезији, а нагласак је на великим културама у којима аутор своју пажњу усмерава, и при том их изнова актуелизује, на ствараоце који су постављали основе за моделе песничког стварања. Користећи се већ познатим методом да међу њима изабере путовођу с којим ће у маниру дијалошких расправа тумачити и знамените теоријске поставке и књижевно-уметничко дело или у друштву неког астралног бића, односно ољуђене врхунске етичке категорије, понудиће нам и систематична философска промишљања, гарнирана и односом према естетском. Да, необично је што Дејан Стојановић такву грађу често заодева творачким формама којима се сам предано бави, притом даје врло студиозне напомене о стиховној организацији и рими, али не одолева потреби да оде и корак даље – па након упознавања са песничком вештином у прошлости, практичном демонстрацијом да је такво поетско ткање и данас итекако изазовно, креира још компликованије и дуже облике, а на Округлом столу смо обавештени да се покушало и више од оствареног, чак тридесет и шест строфа са по тридесет и шест стихова! Конкретно, у „Могућностима сазнања“, или њиховим варијацијама, али се вероватно и сам аутор уплашио да таково форматирање и онеобичавање могу однети превагу над значењским и поетским, па је од планираног ипак одустао, а истовремено није залазио у забран версификацијских стопа, чак ни у виду успутних напомена, свестан да би се мало добило у додатном теоријском сагледавању туђег и сопственог стваралаштва, а истовремено би се направио непотребан отклон од емотивног доживљаја понуђеним (уколико се томе једнога дана ипак врати, мораће се суочити са могућом подозривошћу тумача и запитаношћу критике о сврсисходности, уколико, наравно, то не буде праћено довољно убедљиво изведеним песничким гласом и неупитном инспирацијом).
Намера овог рада је, ипак, нешто специфичнија, јер се нећемо бавити свеукупношћу и свеобухватношћу теоријских поставки и комплексношћу доживљаја света и живота, уз свеопшту запитаност о пореклу и о томе ко смо, шта смо и куда идемо, него најбоље изведеном поетском творевином у којој се, поред ужитка у матерњој мелодији и наведено може открити илити наслутити, а на први поглед делује непретенциозно и једноставно, и у великој мери је нетипична за ову пенталогију. Реч је о „Малом и великом небу,“ које отвара Прву књигу Света у нигдини, циклус „Двор у нигдини“, где се, не без разлога, налази само још песма „Црна светлост“, са којом готово чини необично јединство и спој.
Наиме, песник Дејан Стојановић по нама је најубедљивији када, као у овом случају, пева без неког формалног ограничења, које неретко сам себи поставља, када се не труди да читаоца засени познавањем разнородних и шароликих поетских форми, из различитих култура, традиција и периода, када аутохтоним песничким гласом не жели да понуди нпр. илустрацију нетом изнетих творачких постулата и односа према организацији стиха, него духовну надградњу на претходно понуђеним и скицираним темељима, када се не користи монотоним професорско-критичким дискурсом нити када се свесрдно препоручује зналцима стиховања, него када од исконске муке-потребе-жеље поред растужене Бистрице, или с њом у мислима, запева неспутан, жељан зрака, слободе, светлости… Светлосни прозраци су, додуше, присутни у овој његовој ниски књига од почетних до завршних страница, од њих полази и њима се враћа, али он има и неодољиву потребу да казано песнички додатно објашњава и појашњава, да се враћа истим синтагмама, играријама, досеткама, обртима и мотивима, да исто или слично тумачи из различитих позиција, често на научничкој разини, па се Бог-Вера-Истина-Време-Сазнање-Светлост-Светост доимају и као помоћна средства да дође до апсолута, иако је, дакако, свестан да се до њега доћи не може, јер тада то не би ни био апсолут, али стално трагање и преиспитивање је оно што га изнова надахњује, држи. Међутим, овде пева заистински, непрорачунато и некалкулативно, с умишљајем нефункционално, чиста срца, слободно, иновативно, инвентивно, искрено, доживљено и проживљено…
Велико небо у малом се зрцали, велике идеје се у малом отелотворују, до големих се жеља испуњавањем и остваривањем ситних, или наоко ситних, стиже, велике се амбиције мањим корацима и савладавањем невеликих успона остварују, а небитно је да ли ће се гурајући тешки камен поново низ брдо скотрљати, ако попут Камијевог јунака у једном тренутку дођемо до жуђеног исконског задовољства и среће када се са тим и таквим теретом на врх брда успнемо… Такође, не може се то и такво небо ”везати жицом”, да парафразирамо и популарну новоталасну песму с почетка осамдесетих година прошлог века, па се ”парче слободног неба” увек са собом носити може, у складу са знаменитом сентенцом Omnia mea mecum porto. И о томе се овде говори, али не само о томе… Реч је, заправо, о једној мало помереној визури, шекспировском изглобљавању и коришћењу различите оптике илити мерних инструмената, односно примени ренесансних сликарских техника – chiaroscuro и sfumato: напросто, све зависи од угла гледања, светлости која обасјава опредмећено, као и, наравно, са чим се оно самерава. Гладноме ће, ето, комад хлеба бити највећи на свету оброк, босом ће и прости опанци у табанању око куће припомоћи, а од користи ће бити и за путе преко седам гора, уколико се жељан на то одлучи, док жедноме кап воде дурмиторско горско око може бити… Опет, сва блага овога света и читав космос, са својим великим праском приде, нису вредна једног дечјег осмеха, што је одавно опште место литературе и разнежених споменара-форума-блогова постало, а овде је успело остварено редукованим, пречишћеним песничким изразом.
А аутор ће проницљиво приметити да је мало небо довољно пространо да у себе и велико небо прими, и нигдину приде. Зашто нигдину прима? Зато, духовито ће песник одговорити, што и небу може бити досадно пусто чамовање и самовање, па ће ту муку тешку разрешити указујући гостољубље нигдини. Наравно да се овај алегоријски дискурс на различите начине тумачити може – може се говорити о нетом поменутом великом праску и свеопштем постању света и свемира, рађању атома, различитих облика живота и саме људске врсте, може се говорити о основним етичким категоријама и појмовима, врлинама, истини, правди, моралу, добру и злу, слободи (велики је списак врлина којима се тежи, али ни опозита њихових не мањка, дакако! има ли у највећим истинама овога света макар зрнце неискрености и лицемерја, свакако! може ли се уопште говорити о апсолутној правди, ако смо свесни разних и бројних могућности њене релативизације, наравно! оно што се указује као високоморално за једно време, простор, народ, заједницу или појединца можебит крајње неморално у неком другом случају, без поговора! у сваком добру и зло се крије, и обрнуто, неспорно! може ли се икако остварити царство слободе, може и мора, једног дана!), а истовремено се оставља могућност и за приклањање различитим естетским принципима, којима се руководе ствараоци или гонетачи њихови (нису ретке ситуације да мање може значити неупоредиво више, што је била и једна од крилатица минимализма, актуелизована у другој половини XX века), а на кривом трагу нећемо бити ни ако завиримо у традицијско наслеђе и свеукупни наш фолклор (присетимо се, примерице, колико мало зрно бисерово вреди). Исказана бременитост неким од могућих значења најбољи је показатељ необичне инспиративности ове песме…
Попут доживљаја света Васка Попе, изнетом у последњем за живота објављеном циклусу, „Мала кутија“, и овде се преплићу димензије, па за тренут останемо збуњени као дете на сеоском вашару гледајући забленуто у необични калеидоскоп, у коме разиграна огледала непоновљиве и нестварне облике, боје и шаре творе. Из малог расте велико небо, па се опет у мало враћа, као што ће и мала дужина, мала ширина, мала празнина читав свет надрасти, нарцисоидно се у себе заљубити и зачудном самооплодњом нове мале кутије изнова стварати. Интересантна је ова успоредба Мале-Велике Кутије и Малог-Великог Неба. У првом случају се конкретним предметом из свакодневља (кутија, бокс, калуп, модла, посуда, фиока, претинац и сл), са свим ограничењима која поседује и која нам нуди, подразумева нешто потпуно дефинисано, омеђено, ограничено, затворено, ексерима закуцано, укалупљено, формирано, задато, ограничено, закатанчено, али и у том најмањем и најзатворенијем, искри велико, огромно, недостижно, ту су сакупљене и звезде и време и плава/аристократска свемирска крв… Опет, за разлику од Попе, Стојановић не контрастира нареченом малом употребном предмету, већ се непосредно обраћа Небу, које, ето, може бити и Мало и Велико. А није ли Мало Небо заправо оксиморон? Није ли се наш песник мало заплео и помео?! И може ли, уопште, нешто безгранично уједно бити и Велико?! Можемо ли без подсмеха рећи – Велики Космос?! Наравно, као што се и велика кутија крије у малој, тако се и Стојановићево Велико Небо у Малом гнезди, а онај ко не зна и не слути колико мала ствар може бити драгоцена, тај песник бити не може, па ипак и за оне без нарочитог песничког дара или за недовољно упућене наведимо овде бар две потенцијално итекако ’скотне’ кутије – пандорина и црна! Поменимо овде и да је наведени контрастни пар, ’мало-велико’ присутан код овог песника и у ранијим збиркама, па се у његовом песништву често сусрећемо и са великим морем, великом собом, великом истином, великим и малим светом, људима, причом, а велики и мали облик умеју чак и разговоре да воде!
Без намере да приговоримо амбициозном и захтевном пројекту пенталогије, необичног трактата о песништву, а пре свега указујући на врлине ове песме, њених двадесет антологијских стихова, чини нам се, готово одржавају равнотежу на Стојановићевим теразијама, па подсећамо да ће и сам аутор на једном месту, у разговору са Данијелом Арноом, духовито приметити да ”пет страница може имати вредност као пет милиона”, чиме се даје нови шлагворт за причу о већем и мањем… Али треба напоменути и да се обриси ове песме на више места јасно уочавају, као и да се даље мотивски разрађују, а јединство творе са песмом која следи. Наиме, „Црна светлост“ такође почива на опозиту – овде је реч о светлу и тами што се такође сугерише оксиморонским насловом, а бројних антитеза, иначе, има доста у песништву Дејана Стојановића и неретко он инсистира на споју неспојивог, збуњује, интригира и провоцира привидним нескладом. На неки начин се овом песмом појашњавају изнете идеје и натруне слутњи у до сада тумаченој. Да, мрак светло чува, а онеобичена светлост управо тај мрак од себе самог, биће јасно и прецизно изнето у почетним стиховима, а онда долази до већ поменутог великог праска када се ослободи снага тога зрака, када се породи спутана светлост и настане, тј. започне процес настајања/буђења свеукупног свемира и потом галаксија, када се укаже и расцвета простор, материја и енергија (да ли ће се, једном, то велико ослобођено небо које се непрестано шири поново вратити у мало, питање је, тј. констатација с краја песме која овој претходи), а када се у другом делу песник додатно позабави разним маштаријама и сновима те и такве изненада разобручене светлости, којој је било тесно у мраку у ком је пребивала, јасне су алузије и на мисију, жеље и хтења истинског ствараоца, који је, очито, високопозициониран у песниковој хијерархији света – уметник, научник, креатор у свом стваралачком заносу, лудилу, космичкој разуларености чула, фаустовској потреби да се спознају зачудни механизми и истине недоступне обичним смртницима, сећа се и свих ограничења у којима је затомљена идеја некада пребивала, сећа се привлачне удобности конформизма и јаловог склада уобичајеног, нормираног, предодређеног, што је иронично већ наговештено, сећа се те вечно успаване таме и прве искре која се јавила, првог таласа који је нарушио монотону и мирну површину воде, што ће рећи да се сећа и некадашњег малог неба из којег се испилила, како се каже у тој песми којој се директно обраћа и с којом је све време у непрекинутом дијалогу… Овде ће се та светлост духа отиснути упркос ништавилу, принуди, оковима и конвенцијама, изборити се за Кјеркегорову врхунску ”или-или” позицију, и радовати се коначно оствареном путу и кретању, као своме циљу (у уводној песми прве збирке, и читаве пенталогије, она је јасно дефинисана као ”једини извор покрета”, а мало касније, као да то није било довољно јасно, поново ће се беспоговорно устврдити, ”светлост је живот”), чиме се јасно сугерише трајност процеса, јер тај свет и нема свој крај, а са бескрајем чинимо једно исто, јер је у нама! што ће песник појаснити и у „Медитацијама“, у наредној књизи Свет и људи.
Интересантно је, пак, да засвођавање прве анализиране песме, повратак у мало небо, не значи само (тек) окончање једног циклуса, вечно кружење атома, материје, енергије и духа (и велике приче и велике истине враћају се своме извору, пева се у „Малој истини“ у „Трептају празнине“, у последњој књизи пенталогије названој, нимало случајно, Дом светлости), него и накнадну забрану, оличену у бројним друштвеним нормама у којима се слободномислећа јединка налази, и којима се после краткотрајних излета духа наново враћа, па се овде указује и на одувек постојећу супротстављеност и подразумевајуће контрастне позиције појединца и друштва. Наиме, и поред поменутог оптимизма гледе ослобођене извиискре у допунској песми, завршетком ове одјекује резак звук кључаонице која је изнова активирана – мисао, светлост, индивидуа јесте се одвојила и неспутана кренула у даља истраживања и освајања, јесте срећна на том путу, на ком и своје сопство проналази, али се на крају ипак вратила/враћа своме прапочетку, где ће сада бити сурово закатанчена! Дакле, добровољно или неминовно се некад размахане шаке нуде приправне за ново уланчавање, покорно се високо дигнута глава спушта на ниско постављени шалтер свемоћнога свемира, поново се висококреативни домети разним преиспитивањима, сумњама и страховима доводе у питање, а радост спознаје због открића која завређују Нобела сенчи страх од будуће могуће злоупотребе, па пошто очито није довољно велико небо само ушушкати у топло и сигурно мало, велику у малу кутију одложити, него треба, за сваки случај, и кључ на катанцу света окренути и додатно ваздух из амбалаже у коју смо све ставили извући, како би тако спаковано мање места у космосу заузимало и лакшу манипулацију омогућило.