Помрачење ума, као последица хроничне заслепљености политичким ујдурмама, одводи нас у свет поједностављених тумачења, схематизма, духовне опустошености. У моменту када наши унутрашњи пејзажи постају Сахаре, тешко се може очекивати чуло и осет за дубљи – једини прави – доживљај друштва.
Погубност самарићанског духа, како за опстанак нације, тако и индивидуе, неоспорна је. Сви самарићански народи су пропадали, док су освајачки народи постајали колевке просветитељства, културе и демократије и, што је најважније, ови народи су власници такве војне и економске моћи, која уз то што им гарантује претходно побројано, проширује могућности деловања ван својих граница. Без свести о томе, заборављајући норме и идеале који су нас чували, олако упадамо у атмосферу пуког имитирања поткултурног смећа за једнократну употребу.
Невидљиви управљачи успешно избегавају замке својих замисли и творевина, вешто пласирајући стреле различитих животних образаца, поробљавајући нашу нутрину неосетно и полако. Вешти рибари људских душа замишљају себе као једино спремне и позване навигаторе за пловидбу по несигурном мору светских збивања. Самозвани жреци и владари, прикривени почесто, будући ослобођени класичних месијанских комплекса, потпуно без отпора и борбе роботизују људску свест, постајући наши невидљиви управљачи и богови. И данас нам недостаје један Хомер, јер је и ово време чуда, и још тананијих и сложенијих ратовања.
Упоређујући различите цивилизације, лако закључујемо да су разлике огромне, али и да је превише заблуда о напретку. Ко и куда може побећи, било да говоримо о појединцима или државама. Мање-више у истој смо игри, на истој планети. Ово тумачење би могло да се схвати као релативизовање постојећих крупних проблема, но гледано са стране здраве логике, у земљи као што је Србија, заосталост није, или барем не мора да буде толика да би се упало у панику која нас може још више умртвити. Реално сагледавање – да. Болесни критицизам – не, јер води у деструкцију и анархизам, а за рушење је увек потребно мање талента и вредности него за грађење и планирање. Шанса постоји, већа него што мислимо. Уколико би се задобило поверење, на шта се не сме ићи по сваку цену већ само под одређеним условима, отворила би се врата за економски препород и за препород сваке друге врсте.
Уколико преиспитујемо себе на највулгарнији начин и дивимо се другима на исти начин, то нас наводи да се запитамо и замислимо над собом. Јер, нити је свет толико велики како нам се понекад чини, нити смо ми толико мали да не бисмо могли имати достојно место у њему. Наиме, тек сви заједно и јесмо свет. А тај тзв. велики свет не чека нас, толико је заузет собом да нема милости ни према онима који га у највећој мери творе, ако попусте. Творци и поседници нових епикурејских вртова тешко се селе са својих блазираних висина. Међутим, још увек је много разлога да се угледамо на свет. На излазу из комунистичке степе, после свих стега и политичке порнографије посебне врсте, киосци у Србији буквално су преплављени порнографијом, као и биоскопи и ТВ. Нигде у земљама из којих продукцију ове врсте увозимо, нећете видети да ударна места излога на трафикама покривају усмине женских полних органа. У Америци, посебно, постоје врло строги стандарди. На десетинама регуларних ТВ станица, ни у које доба дана или ноћи, осим на специјалним станицама кабловске ТВ, за коју је потребна посебна претплата, тешко да ћете видети и голе женске груди а камоли оно што се на нашој поноћној телевизији, на званичним државним каналима, приказује. Не би било добро да се овакви коментари схвате као пуко моралисање или придиковање. Напротив, нека свако ради оно што волиа, али за све постоји начин, време и место. Кршећи правила која свет, поред све своје слободе, нехаја и залуђености, ипак, поштује, ми као да желимо да отежамо свој положај.
Много шта што нас преокупира није наше, а много је израженије код нас него код оних од којих стандарде таквог понашања примамо. Свака развијенија земља, на нивоу управљачког слоја, дакле елите, функционише врло јасно, синхронизовано и довољно вешто да своје основне интересе не доведе у питање и да се, истовремено, што више наметне са својим обрасцима и моделима – од политичких до културних. Друго је питање о каквим се интересима ради, и колико у перспективама времена могу бити далеки самим њиховим актуелним протагонистима. Када бисмо мало више веровали себи, а мање се некритички дивили свету, наиме дивили се кад има оправдања; када бисмо знали и поверовали да и код нас може да буде добро, можда и људскије, са више времена за одушак, можда би нам то помогло да прикупимо снаге и организујемо земљу на цивилизован и достојанствен начин.
Откад постоји свет, у њему се смењују цивилизације и народи, културе и обичаји. Двадесетак народа, само у Европи, више не постоји. Хоћу да кажем да нико нема тапију на вечност, нико нема све адуте у својим рукама, па ни најјачи. У мутним играма времена и мена, неки латентни, а важни, токови измичу људском оку и разуму. Ма колико се човеку чинило да је моћан и да може да гледа у даљину, много је више примера који потврђују управо супротно – да је често кратковид и несмотрен. У таквом свету и на нивоу таквог односа снага, јасно је да у игри остају и опстају вештији. У свету има око 15 милиона Јевреја и на основу те чињенице би се могло рећи да су мали народ али, по утицају, резултатима кроз време и моћи коју имају у данашњем свету, потврђују да су велики.
Свет води своју игру; слуша нас кад му се прохте и кад му то треба. Свет је велики и забораван. Ако је неко забораван, треба га подсетити, али није лек само у томе, јер да је хтео да памти памтио би, већ више у томе да и ми понекад заборавимо свет. Замарајући се што нас нико не види и не чује, тражећи непријатеље и тамо где их нема, фабрикујући фамозне теорије завера, само губимо енергију, погоршавајући свој ионако незавидан положај, уместо да се сконцентришемо у правцу питања која можемо да решимо сами. Ако се јасно идентификује са које стране дувају ветрови, престаје да буде важан узрок, већ начин како се одбранити од њих, или их искористити јер могу бити значајан извор енергије. А тај велики свет, чији смо и ми део, наравно, сетиће се нас онда када се окренемо себи, и првенствено себи, недвосмислено, докажемо да смо вредни пажње и поштовања.
Радујем се што имамо високе планине јер ми се чини понекад, да није њих, да би нас одували ветрови светских стихија. Но, не бих волео да се ово схвати као мржња према гласовитом Богу Еолу или према стихијама које имају своју важну улогу, већ према онима који би да својим диригованим мецима, одређене просторе одржавају као своје депоније и потенцијална жаришта, и још више према онима који на то пристају.
Погубност самарићанског духа, како за опстанак нације, тако и индивидуе, неоспорна је. Сви самарићански народи су пропадали, док су освајачки народи постајали колевке просветитељства, културе и демократије и, што је најважније, ови народи су власници такве војне и економске моћи, која уз то што им гарантује претходно побројано, проширује могућности деловања ван својих граница. Без свести о томе, заборављајући норме и идеале који су нас чували, олако упадамо у атмосферу пуког имитирања поткултурног смећа за једнократну употребу.
Невидљиви управљачи успешно избегавају замке својих замисли и творевина, вешто пласирајући стреле различитих животних образаца, поробљавајући нашу нутрину неосетно и полако. Вешти рибари људских душа замишљају себе као једино спремне и позване навигаторе за пловидбу по несигурном мору светских збивања. Самозвани жреци и владари, прикривени почесто, будући ослобођени класичних месијанских комплекса, потпуно без отпора и борбе роботизују људску свест, постајући наши невидљиви управљачи и богови. И данас нам недостаје један Хомер, јер је и ово време чуда, и још тананијих и сложенијих ратовања.
Упоређујући различите цивилизације, лако закључујемо да су разлике огромне, али и да је превише заблуда о напретку. Ко и куда може побећи, било да говоримо о појединцима или државама. Мање-више у истој смо игри, на истој планети. Ово тумачење би могло да се схвати као релативизовање постојећих крупних проблема, но гледано са стране здраве логике, у земљи као што је Србија, заосталост није, или барем не мора да буде толика да би се упало у панику која нас може још више умртвити. Реално сагледавање – да. Болесни критицизам – не, јер води у деструкцију и анархизам, а за рушење је увек потребно мање талента и вредности него за грађење и планирање. Шанса постоји, већа него што мислимо. Уколико би се задобило поверење, на шта се не сме ићи по сваку цену већ само под одређеним условима, отворила би се врата за економски препород и за препород сваке друге врсте.
Уколико преиспитујемо себе на највулгарнији начин и дивимо се другима на исти начин, то нас наводи да се запитамо и замислимо над собом. Јер, нити је свет толико велики како нам се понекад чини, нити смо ми толико мали да не бисмо могли имати достојно место у њему. Наиме, тек сви заједно и јесмо свет. А тај тзв. велики свет не чека нас, толико је заузет собом да нема милости ни према онима који га у највећој мери творе, ако попусте. Творци и поседници нових епикурејских вртова тешко се селе са својих блазираних висина. Међутим, још увек је много разлога да се угледамо на свет. На излазу из комунистичке степе, после свих стега и политичке порнографије посебне врсте, киосци у Србији буквално су преплављени порнографијом, као и биоскопи и ТВ. Нигде у земљама из којих продукцију ове врсте увозимо, нећете видети да ударна места излога на трафикама покривају усмине женских полних органа. У Америци, посебно, постоје врло строги стандарди. На десетинама регуларних ТВ станица, ни у које доба дана или ноћи, осим на специјалним станицама кабловске ТВ, за коју је потребна посебна претплата, тешко да ћете видети и голе женске груди а камоли оно што се на нашој поноћној телевизији, на званичним државним каналима, приказује. Не би било добро да се овакви коментари схвате као пуко моралисање или придиковање. Напротив, нека свако ради оно што волиа, али за све постоји начин, време и место. Кршећи правила која свет, поред све своје слободе, нехаја и залуђености, ипак, поштује, ми као да желимо да отежамо свој положај.
Много шта што нас преокупира није наше, а много је израженије код нас него код оних од којих стандарде таквог понашања примамо. Свака развијенија земља, на нивоу управљачког слоја, дакле елите, функционише врло јасно, синхронизовано и довољно вешто да своје основне интересе не доведе у питање и да се, истовремено, што више наметне са својим обрасцима и моделима – од политичких до културних. Друго је питање о каквим се интересима ради, и колико у перспективама времена могу бити далеки самим њиховим актуелним протагонистима. Када бисмо мало више веровали себи, а мање се некритички дивили свету, наиме дивили се кад има оправдања; када бисмо знали и поверовали да и код нас може да буде добро, можда и људскије, са више времена за одушак, можда би нам то помогло да прикупимо снаге и организујемо земљу на цивилизован и достојанствен начин.
Откад постоји свет, у њему се смењују цивилизације и народи, културе и обичаји. Двадесетак народа, само у Европи, више не постоји. Хоћу да кажем да нико нема тапију на вечност, нико нема све адуте у својим рукама, па ни најјачи. У мутним играма времена и мена, неки латентни, а важни, токови измичу људском оку и разуму. Ма колико се човеку чинило да је моћан и да може да гледа у даљину, много је више примера који потврђују управо супротно – да је често кратковид и несмотрен. У таквом свету и на нивоу таквог односа снага, јасно је да у игри остају и опстају вештији. У свету има око 15 милиона Јевреја и на основу те чињенице би се могло рећи да су мали народ али, по утицају, резултатима кроз време и моћи коју имају у данашњем свету, потврђују да су велики.
Свет води своју игру; слуша нас кад му се прохте и кад му то треба. Свет је велики и забораван. Ако је неко забораван, треба га подсетити, али није лек само у томе, јер да је хтео да памти памтио би, већ више у томе да и ми понекад заборавимо свет. Замарајући се што нас нико не види и не чује, тражећи непријатеље и тамо где их нема, фабрикујући фамозне теорије завера, само губимо енергију, погоршавајући свој ионако незавидан положај, уместо да се сконцентришемо у правцу питања која можемо да решимо сами. Ако се јасно идентификује са које стране дувају ветрови, престаје да буде важан узрок, већ начин како се одбранити од њих, или их искористити јер могу бити значајан извор енергије. А тај велики свет, чији смо и ми део, наравно, сетиће се нас онда када се окренемо себи, и првенствено себи, недвосмислено, докажемо да смо вредни пажње и поштовања.
Радујем се што имамо високе планине јер ми се чини понекад, да није њих, да би нас одували ветрови светских стихија. Но, не бих волео да се ово схвати као мржња према гласовитом Богу Еолу или према стихијама које имају своју важну улогу, већ према онима који би да својим диригованим мецима, одређене просторе одржавају као своје депоније и потенцијална жаришта, и још више према онима који на то пристају.
RSS Feed