Један од најславнијих, најутицајнијих, али и не мање контроверзних мислилаца двадесетог века, Мартин Хајдегер, давно је установио да нихилизам у западној цивилизацији није никакав случајан догађај већ да је реч о основној унутрашњој логици готово доминантно присутној у историјским токовима Запада. Најсажетије речено, традиционални ум се у најбољем смислу те речи нашао у раљама техничке рацоналности која је остала без основног егзистенцијалног постулата у трагању за властитим смислом, остајући притом „трагичан јунак" бесциљне рационалности.
У ауторском петокњижју Свет у нигдини Дејан Стојановић својим особеним поетско-филозофским поступком пропитује епохални пораз духовности у нашем времену, разматра свакидашњу феноменологију привида као и трагично повлачење критичког мишљења из света живота. Пропагандна реторика обећане будућности призвала је первертирану будућност страхова и претњи, „нихилистичку звер" која у дневној агенди пориче истину и њен смисао, док на опустошеном хоризонту наде господари планетарна агентура хаоса или какo рече савремени италијански филозоф Умберто Галимберти „да се и сунце повлачи пред месецом јер окончава дан у којем је рад био јалов".
Стојановићев песнички, прозни и драмски проседе представља у еминентном смислу дефиле основних појмова и егзистенцијалија човековог бивствовања, његове земаљске и космичке судбине. Реч је о слободи, Апсолуту, Богу, Ђаволу, хаосу, реду, истини, свету итд. Филозофско, религијско и песничко чине основно језгро у тумачењу и разумевању онтологије људског опстајања. Књига Дејана Стојановића припада оној врсти дела у којима долази до изражаја најскровитији и најинтимнији део његовог духовног и интелектуалног хабитуса, тај творачки унутрашњи немир који подстиче на рефлексију света и времена у коме се писац овог дела нашао. Разуме се, пишчево упориште је у античкој и класичној књижевности. Она је делатан предложак његовог ауторског експеримента да одгонета питања чији одговори су крајње неизвесни или још чешће – празна хартија гарантованог бесмисла. Управо то је тај тегобан пут у „нигдину" где се потиру све разлике слободне воље, ривалства поретка и хаоса, добра и зла, коначног и бесконачног...
У дијалошком, односно драмском делу свог петокњижја Дејан Стојановић кроз лик Арноа демонстрира зачуђеност и упитност пред светом, Богом, религијом, стварањем као карактерном особином човековог мишљења и његове сталне упућености ка трагању за егзистенцијалним истинама. Његова је мисао антитетичка; тешко доспева у регистар епистемолошког разрешења или „коначног одговора". Напросто, у људским стварима ништа вечито није.
Разуме се, у Стојановићевој интелектуалној прози има исказа који нису довољно прецизни, односно који немају алиби логичке извесности. Kао да се ради о егзалтацији заумног? Наравно, реч је о песничком мишљењу које не трпи обрасце дискурзивног дисциплиновања. Трагови старогрчке филозофије и античке мудрости присутни су на безмало свакој страници Стојановићевог списа, а међу њима знаменито хераклитовско начело сталне мене, почетка и коначности, смрти и рађања. Аутор с правом помиње утопијски пројект апсолутне правде. Разложно закључује да би залагање за екстремна становишта некаквог неупитног савршенства свих кључних саставница човековог постојања водило ка великој несрећи, поретку беспримерне нелагоде и неподношљивих илузија. Наизглед парадоксално, али само наизглед: човек уколико није у оковима тешко може да буде слободан. Предмодерне заједнице су биле препуштене разорном слогану Homo homini lupus или још упечатљивије Bellum omnia contra omnes. Дакле, требало је погледати истини у очи када се ради о самој суштини људске природе. Хобс нам је заветовао да је она мрачна, разобрученог егоизма и да је само строге и претеће норме, моралне и правне, друштвени уговор као велика коалиција осмишљених институција у лику државе могу обуздати и држати под контролом распојасану саможивост појединаца и друштвених група.
Дејан Стојановић добро запажа да је данашњи тренутак човечанства у рукама страшних механизама манипулације. На нивоу симбола, односно значења, одвија се процес сатирања свега оног што се одупире или пркоси интересима корпоративне моћи, тих „наднаравних" световних сила којима је човек као појединац статистичка чињеница и ништа више од тога.
На једном месту, између осталог, наш аутор каже: „Нада је нада ако се неко нада нечему извесном". Овде је, у основи, Дејан Стојановић нехотични следбеник Ернста Блоха и његове docta spes. Наиме, ми се морамо учити надати под окриљем основаног оптимизма; мислимо на најбоље, јер када нас обузима она друга крајност – осећање апсолутне резигнације, наше невоље су неизбежне.
Пролазећи кроз беспућа овоземаљског и трансцедентног, писац овог петокњижја слави живот, његове „звездане тренутке" који се стидљиво искрадају испред оног упечатљивог и вишеструко индикативног закључка из Андрићеве литературе када његов контроверзни јунак, Мустафа Маџар, једног тренутка усплахирен рече: „Овај свет је препун гада."
Волети живот и пригрлити љубав као најсветлији императив наше душе и неспутано је давати/даривати ближњем и другом – није само порука Господа и хришћанске цивилизације уколико је од ње бар нешто остало већ и интелектуална авантура писца овог Петокњижја које нам је посведочило о једном немирном али дубоко интимно проживљеном духовном искуству чијих је сведока све мање у нашем времену.
У ауторском петокњижју Свет у нигдини Дејан Стојановић својим особеним поетско-филозофским поступком пропитује епохални пораз духовности у нашем времену, разматра свакидашњу феноменологију привида као и трагично повлачење критичког мишљења из света живота. Пропагандна реторика обећане будућности призвала је первертирану будућност страхова и претњи, „нихилистичку звер" која у дневној агенди пориче истину и њен смисао, док на опустошеном хоризонту наде господари планетарна агентура хаоса или какo рече савремени италијански филозоф Умберто Галимберти „да се и сунце повлачи пред месецом јер окончава дан у којем је рад био јалов".
Стојановићев песнички, прозни и драмски проседе представља у еминентном смислу дефиле основних појмова и егзистенцијалија човековог бивствовања, његове земаљске и космичке судбине. Реч је о слободи, Апсолуту, Богу, Ђаволу, хаосу, реду, истини, свету итд. Филозофско, религијско и песничко чине основно језгро у тумачењу и разумевању онтологије људског опстајања. Књига Дејана Стојановића припада оној врсти дела у којима долази до изражаја најскровитији и најинтимнији део његовог духовног и интелектуалног хабитуса, тај творачки унутрашњи немир који подстиче на рефлексију света и времена у коме се писац овог дела нашао. Разуме се, пишчево упориште је у античкој и класичној књижевности. Она је делатан предложак његовог ауторског експеримента да одгонета питања чији одговори су крајње неизвесни или још чешће – празна хартија гарантованог бесмисла. Управо то је тај тегобан пут у „нигдину" где се потиру све разлике слободне воље, ривалства поретка и хаоса, добра и зла, коначног и бесконачног...
У дијалошком, односно драмском делу свог петокњижја Дејан Стојановић кроз лик Арноа демонстрира зачуђеност и упитност пред светом, Богом, религијом, стварањем као карактерном особином човековог мишљења и његове сталне упућености ка трагању за егзистенцијалним истинама. Његова је мисао антитетичка; тешко доспева у регистар епистемолошког разрешења или „коначног одговора". Напросто, у људским стварима ништа вечито није.
Разуме се, у Стојановићевој интелектуалној прози има исказа који нису довољно прецизни, односно који немају алиби логичке извесности. Kао да се ради о егзалтацији заумног? Наравно, реч је о песничком мишљењу које не трпи обрасце дискурзивног дисциплиновања. Трагови старогрчке филозофије и античке мудрости присутни су на безмало свакој страници Стојановићевог списа, а међу њима знаменито хераклитовско начело сталне мене, почетка и коначности, смрти и рађања. Аутор с правом помиње утопијски пројект апсолутне правде. Разложно закључује да би залагање за екстремна становишта некаквог неупитног савршенства свих кључних саставница човековог постојања водило ка великој несрећи, поретку беспримерне нелагоде и неподношљивих илузија. Наизглед парадоксално, али само наизглед: човек уколико није у оковима тешко може да буде слободан. Предмодерне заједнице су биле препуштене разорном слогану Homo homini lupus или још упечатљивије Bellum omnia contra omnes. Дакле, требало је погледати истини у очи када се ради о самој суштини људске природе. Хобс нам је заветовао да је она мрачна, разобрученог егоизма и да је само строге и претеће норме, моралне и правне, друштвени уговор као велика коалиција осмишљених институција у лику државе могу обуздати и држати под контролом распојасану саможивост појединаца и друштвених група.
Дејан Стојановић добро запажа да је данашњи тренутак човечанства у рукама страшних механизама манипулације. На нивоу симбола, односно значења, одвија се процес сатирања свега оног што се одупире или пркоси интересима корпоративне моћи, тих „наднаравних" световних сила којима је човек као појединац статистичка чињеница и ништа више од тога.
На једном месту, између осталог, наш аутор каже: „Нада је нада ако се неко нада нечему извесном". Овде је, у основи, Дејан Стојановић нехотични следбеник Ернста Блоха и његове docta spes. Наиме, ми се морамо учити надати под окриљем основаног оптимизма; мислимо на најбоље, јер када нас обузима она друга крајност – осећање апсолутне резигнације, наше невоље су неизбежне.
Пролазећи кроз беспућа овоземаљског и трансцедентног, писац овог петокњижја слави живот, његове „звездане тренутке" који се стидљиво искрадају испред оног упечатљивог и вишеструко индикативног закључка из Андрићеве литературе када његов контроверзни јунак, Мустафа Маџар, једног тренутка усплахирен рече: „Овај свет је препун гада."
Волети живот и пригрлити љубав као најсветлији императив наше душе и неспутано је давати/даривати ближњем и другом – није само порука Господа и хришћанске цивилизације уколико је од ње бар нешто остало већ и интелектуална авантура писца овог Петокњижја које нам је посведочило о једном немирном али дубоко интимно проживљеном духовном искуству чијих је сведока све мање у нашем времену.
RSS Feed