Прва књига пенталогије Озар почиње двема песмама о Хомеру. Прва је налик на епску инвокацију, а друга нуди, привидан (?), Хомеров одговор на њу који је истовремено и „одговор“ сваког песника који је науман да не опева само оно што би било потпуно лично већ би се односило и на историју, али и – и више на њу – на историју свемира и Бога, јер историја је та која човека прича („Хомер“). Зазивајући Хомера, песник ништи време показујући како је оно згрудвана прошлост, садашњост и будућност, нераздељено и нераздељиво, једнако као и простор који је истовремено овостран и оностран, човечји и божији. Хомер није само прапесник, он је и слепи песник који свет, и онај око себе и онај у њему, унутрашњи, унутрашњим оком сагледава. Рођен, као и Зевс, на тамној звезди, из пене мрака, Хомер је онај ко као звезда што светли над празнином пева из мрака, бива нови зрак из старог звука. Способан да, питајући и себе и своје слушаоце, читаоце потом, јесте ли свет сан, јесте ли могућ свет који не би најпре био сан и који не би добрим делом сан и остао – пробуди наше успавано око. Он би да отвори га усред мрака, и мраку упркос, не би ли се светлошћу која не иде са неба већ заплови са Земље ка њему, озарио јер светлост и јесте права prima materia: храна и неба и земље, једини извор покрета, простор и нада, искра и обмана, она која изнутра осветљава простор којег и нема, односно који јесте сама светлост што плови и сања. (Све подвучено преузето је из песме „Proemium“ којом се петокњижје Стојановићево отвара и све што потом у овој поезији следи поетска, и философска, је разрада ставова изнетих у њој.)
Светлост и мрак Стојановићу су близанци. Бог Шапуће из сваког атома и листа и пева / Песму светлости из самог срца мрака у мраку / [...] / Светлост је његова побуна против самога себе („Живот“), а Срж светлости јесте згуснути мрак („Нешто“). Пред нама је својеврсни светлизам: светлост је извор свега, али светлост која у себи и тамнило укључује, она која мракује, светлост без икаквих граница, кружна, она која нема рубове: Живот је светлост, Бог је светлост, светлост је небо (Живот“). Притом, светлост пева у мрачном мору („Живот“), Тама светли из своје светлости („Разговор таме и светлости 4“), Дрво ниче из светлога мрака („Разговор таме и светлости 5“), Твоја тама дише у светлости („Могућност сазнања“). Постоје сан светлости („Сонетни венац 8“), кућа светлости („Могућност сазнања“), црна светлост („Мрак“). Песник који Претворен у ништа / Постаје(м) све, пева и: Постајем светлост која гледа („Светлост која гледа“).
Исто тако, постоји пупчана врпца између живота и смрти. У песмама Стојановићевим реч је о оживљавању смрти и усмрћењу живота. Игри о главу! Основни придев је црн. У песми „Живот и смрт“, поред мора и обале, црни су цвет, уста и вечност. Ево неколиких стихова из ове одличне песме, јанусовске, животно-смртне:
Што смрт сања, живот рађа и буди из сна.
[...]
Живот умире у животу, а смрт живи у смрти;
Живот је лице смрти, а смрт наличје живота;
Живот је цвет што расте из срца смрти,
А смрт црна успаванка умореног Сунца.
Светлост је цвет живота, а сан цвет смрти.
Живот са смрћу игру живота игра;
[...]
Смрти се удвара цветом светлости.
[...]
Из црног цвета ниче цвет светлости,
Певајући светлу песму у црном мору,
Запљускујући светлом пеном црну обалу
[...]
Вечни живот Бога, његова је смрт.
Стојановић песнички „активира“ индијска учења. Пева о нирвани. Ништа никада не умире нити нестаје („Смрт“). Живот је непрекидно пењање ка смрти. Да ли сизифовско? Но, ко/шта је онда камен? Окаменити се за нашег песника значи увечити се. Њему је све флуидно, пулсирајуће, неразмеђено: мало=велико, деца=људи, зрно=свемир, светлост=мрак, живот=смрт... Сржна идеја овог песништва гласи: Лепота у бити је опстанка. / Она живи изнад историје, / Изнад времена, изнад истине („Дупли сонет 25“), али она ипак расте из срца истине („Пакао и рај“).
Посебно су поетички и философски откривалачке поетомисли које се у мини есејима и прозаидама находе. Наводимо прегршт примера: „Свет се буди и ниче из сажете идеје; из наделемената у којем цело знање и меморија спавају. Нити је материја оно што се чулима чини, нити је идеја оно што мозак (ум) о томе мисли: идеја је материја, а материја је идеја“ („Атоми“); „Сваки атом је сећање свеопште идеје, и сећање себе; сваки је додир и судар...“ (Исто); „нема ни добра ни зла по себи...“ (Исто); „једино бол зна цену радости, једино мрак зна вредност светлости, једино зло зна праву срећу добра; једино мржња зна праву снагу љубави; једино лепота обухвата цео свет, у целој његовој равнотежи...“ (Исто); „Једина победа над временом јесте када схватимо да се оно не може победити“ (разговор песника с вилом); „ ... само оно што је вредно може бити модерно“ (Исто); „Уметност би морала бити последица органског развоја...“ (Исто); „На терену уметности, демократија означава смрт врхунске вредности“ (Исто); „Нема више дисидената“ („Политички дисиденти“); „Књижевни дисиденти обично су непознати, непримећени и прећуткивани, и од режима и од других писаца“ („Књижевни дисиденти“); „Свет је апсурд“ („Апсурд“); „Свет постаје интерпретација“ (Исто); „Живот постаје не живот, већ интерпретација живота...“ (Исто); „Ново није у новом, већ у новом које расте из старог“ („Херојство“); „Све је поезија, али није све песма“ (Исто).
Лако се да видети како се песник труди да својом мишљу „покрије“ све што се доживети, промислити, одсањати... може. Једнако то чини и оним сликама које његовом лириком струје: Празнина и Бог чине апсолут („Хомер“); Пут који тражим постаје истина која ме налази („Пут унутра (Земља коју тражим)“); Стварање света јесте оживотворење себе („Озаров двор“); Бог је свет у свету (Исто); Без ништа / И мало и велико, били би ништа / Веће је веће само зато / Што више ништа у себи има („Ништа“); Ништа и ако ништа, дом је светлости / Ништа и ако ништа, кућа је мрака (Исто); И нешто је ништа без ништа („Нешто“); Несавршенство пружа руку животу (Исто); Нежни склад бића и небића („Ништа и нешто“); У рају и Бог умире од хладноће („Пакао“); Једини устаник (кога су људи грешком назвали Ђаво) он (Бог – Д. С.) је сам („Божји пут“); Само су мрак и празнина чисти. Бог стварањем нарушава првобитни мир... („Ђаво“); Садашњост се можда никад и не дешава / Само будућност пролази и прелази / У прошлост кроз нулу („Нула и безброј“); Ако постоје прошлост и будућност / Садашњост није могућа / Јер би садашњост заробила / и прошлост и будућност (Исто); Нула је мајка / Дете – безброј (у бескрају ништавила) („Исто); Шта је нула, број или ништа или бескрај сам („Нула“); Бог је један али без ништа и он је ништа / Нешто и ништа су чаробно двојство Бога („Разлагање“); У кретању је цела сила света / [...] / Сваки корак је пут идеје / Свака мисао је материја која сања / Свака честица је идеја која пева / Свако сећање је оживљена лепота („Кретање“); Нема ништа мање од највећег / Које у себе потоне („Непокрет“); мерећи свет дубоком висином („Тешкоћа“; придев подвукао Д. С.); Љубав је остварена нирвана („Љубав“); Свет је мисао твоје светлости („Могућност сазнања“); Бог спава, Ђаво ствара, / Јер Ђаво је Бог који чезне / Да поклони паклену ватру живота / Успаваном савршенству раја („Смрт је највећа правда“).
Слика Стојановићева веома често гнома постане: Иза сваког искреног подвига крије се идеја („Хомер“); Грешке су само људска тумачења, / А права истина зна да је и грешка тачна („Рађање атома“; грешка би – када би била могућа – била увод у хаос, омогућила би увид у хаос); Бог не може да нестане, па смрти нема („Смрт“); сваки је врх врста пада и смрти (Исто); Дефиниције и објашњења нису истине („Озар“); Праве истине беже од речи (Исто); Само ништа је права истина (Исто); Оштар дух је извор и креације и добра и напретка (Исто); Границе нема без краја / [...] / Крај отвара бескрај („Јупитер (Зевс)“); све је ништа без ништа („Зора“); Мисао светли и у несвести („Дупли сонетни венац 10“); Пакао је најрајскија ствар на свету. / Само из хаоса и пакла могуће је стварати / Живот и висину, и градити пут у ништа („Пакао и рај“); ... лепота света јесте у несавршенству; највеће савршенство света јесте његово несавршенство (Исто); Свете књиге највише су допринеле гашењу вере... (Исто); Једина Божија Библија јесте његов велики Свет... (Исто); Живот је пакао (Исто); Једини могући рај јесте ништа без света у себи. / Само ништа, без света, може бити безгрешно. / Само ништа може бити чисто и свето („Рај“); Једино Бог који прихвата цену јесте прави Бог. / Једино Бог који може да погреши јесте прави Бог (Исто); Бог падом побеђује празнину. / Свет је љубавни загрљај Бога и празнине (Исто); ... само је смрт савршена... („Ђаво“); Бог је једини Ђаво (Исто); ... нема поделе, нити мисли без тела, нити тела без мисли („Ђаво и Бог“); ... енергија је згуснута идеја (Исто); материја ... (је) разређена идеја (Исто); Свака креација је ђаволска („Хаос и ред“); И поезија и играчке захтевају дете у одраслом и одраслог у детету („Поезија играчке и машине“); Једина звер која лаже (и кад не мора) јесте човек („Лудило“); Свет се дели на оне који плачу и оне који освајају („Плачљивци и освајачи“).
Очита је рефлексивност наведених слика, али и читавог књижевног опуса Дејана Стојановића. Философско присутно у његовом делу не тражи лирско, не утапа се у њега. Пред нама је мисао која себе мисли, мисао која продире/надире унутра. Јован Христић у есеју „Поезија и филозофија“ којим се отвара његова истоимена књига пише како постоји могућност да „на извесним местима у филозофији поезија буде нужна, као и да на извесним местима у поезији филозофија буде нужна“. Управо та нужност философије у песмама Дејана Стојановића оно је што његову поезију, и његово књижевно стварање уопште, одликује. Христић додаје (важи и то за дело о којем пишемо) како је „за отварање граница филозофије потребна нека врста песничког импулса, као што је за отварање граница поезије потребна нека врста филозофског“.
Стојановић се не лишава сасвим ни лирских синтагми и слика, оних које показују како би он – сасвим извесно – могао када би му то наум био и сасвим друкчије да пева: увелој светлости дана („Хомер“); Свет почиње да се отвара као ружа / Из које извире светлост која ме носи („Пут унутра (Земља коју тражим)“); Извире први извор светлости да зажубори на небу („Рађање атома“); процвета живот из божанског срца („Живот“); мрак тужни сруши (Исто); даљина која спава („Могућност сазнања“); блештим животом (Исто); устима раја („Сонетни евнац 3“); светлост нигдине („Сонетни венац 5“); усни мрака („Сонетни венац 7“); мирисом сна („Сонетни венац 8“); дух дише / Њиховим бићима без престанка („Дупли сонетни венац 4“); кад нулу додирне / Ништа завришти („Клица“); празнина разлистава оца – она у њему ствара простор и време... („Отац и мајка“); Преда мном мрак почиње да клеца („Буђење дана“); пупољак таме (Исто); звездане мисли мојих слова светле (Исто); Моја мисао празнином мирише (Исто); Ти мирис јеси узавреле звезде (Исто); У теби моје мирише памћење (Исто); словима сна (Исто); Нигдина је цела озвездана (Исто); Вода је флуид који повезује светове и помаже тишини да се отвори („Море и тишина“); Отварати тишину, значи отварати свет (Исто); Пут према себи, пут је према души света („Медитација“); ... и речи умиру од туге, као и њихови слушаоци („Речи и идеје“); Ми смо прозори / Света који нама долази у посету („Прозори“); Живиш чак и ако те нема („Идеја“; овај стих јасна је алузија, право песниково наглавце окренуто стиховно огледало чувеног стиха Мртва си, а тебе нема из песме „Поноћ мене“ Риста Ратковића); бесни дан (“Бесни дан“); насмејана тишина („Насмејана тишина“); трептај празнине (стих у песми која се тако зове и налази се у истоименом циклусу збирке Дом светлости).
Чести су парадокси (нпр. једна песма је насловљена „Црна светлост“, а о овој се пева и у спеву „Могућност сазнања“) и синестезије, посебно оне које се налазе у језгру олфактивних слика.
У самом језгру ових слика налази се реч срце, једна од најчешћих, уз посету, празнину и светлост, речи-тема овога песништва: срце истине („Озар“; „Сонетни венац 3“); срце светлости („Озаров двор“); срце света (наслов циклуса у књизи Свет у нигдини); срце мрака („Могућност сазнања“); мирис ружиног срца (Исто); срце разума (Исто); Срце светлости је тамно (Исто); Срцем светли у мраку атома („Љубав“). Све се осрцава; све се усрци у овом песништву. Нема никаквих ивица, само њихово срце постоји.
Потенцијални неологизам који налазимо у овим књигама придев је безнебни.
Прва књига пенталогије, Озар, њена је мисаона платформа. Пенталогија, иначе, поред песама, има и драмолете, сонетне венце, дупли сонетни венац, прозаиде, есеје... Пред нама је књига – пројекат попут, на пример, „епова“ Сен-Џон Перса, Cantosa Езре Паунда, поема Николе Цинцара Попоског...
У Стојановићевој пенталогији су „приче“ са Озаром, Зевсом / Јупитером, Зором, Јуноном, Истином, Данијелом Арноом. Један од саговорника упућује на другог. Они „пропитују“ песника и „тумаче“ му свет.
Чувени трубадур Арно, на пример, не враћа нас само у прошлост него омогућава и да се која критичка реч прозбори о тренутку у којем јесмо. Тако он каже како постоји само једна Европа и како је и Русија њен саставни део. Он вели и: „Сваки врхунски песник је, делом, философ; сваки научник, сваки музичар; сваки врхунски лекар или инжењер.“
Прича су и Земља, и историја, и време, и човек, и песништво...
У причу се „убацује“ Шекспир. Нуди се дупли сонетни венац који је испеван шекспировским сонетима. У првом магистралу се последњи стих римује са првим и тако се затвара круг. Први и последњи стих овог сонета наглавце су окренути први и последњи стих сонета који им је претходио. Оно што отвара магистрале последњи стих је четрнаестог сонета, а оно што га окончава отворило је сонет који је пре њега био. Од магистрала првог сонетног венца у оном који је насловљен дупли почетни / завршни стихови сонета иду унатрашке (то се не поштује сасвим) те добијамо, разбијену, слику у огледалу. Други магистрале уопште и није магистрале у правом смислу те речи. Барем то није сасвим. Овај сонетни венац, као и многе песме Стојановићеве, испеван је у десетерцу, најчешће неримованом или са римом која се песмом сасвим слободно креће. Једнако често, неправилном. Иако бисмо лако могли претпоставити како није уобичајено да се сонетни венац у десетерцима испева, то није случај. Када смо Милош Јанковић и ја саставили Венац венаца: избор сонетних венаца савремене српске поезије (2012), међу петнаест одабраних сонетних венаца у дестерцу су били следећи: „Кућа за мог брата“ Добрице Ерића, „Лом“ Мирослава Цере Михаиловића, „Дар Мајке Божије“ Невена Милаковића Ликоте и „Скамењени“ Мирослава Максимовића. „Вијенац за Трепетову“ Зорана Костића је у деветерцу.
На планети Зени песнику је водич (онај који замењује Вергилија присутног у Дантеовој Божанственој комедији) Шекспир. Оно што добијамо дупли је сонетни венац.
Песник се определио за десетерац, неримовани, као свој главни стих. Станислав Винавер је у Језичним могућностима писао како је време десетерца неповратно прошло јер „техника мишљења десетерца не одговара техници новог живота“. Но, овај, Стојановићев, десетерац је одступање од десетерца који се у нашој усменој поезији, и епској и лирској, находи. Као што и његов сонетни венац није сонетни венац на који смо се навикли и који очекујемо, Стојановићев десетерац „пригушени“ је десетерац. У њему се – што је за десетерац усмене поезије незамисливо – налазе и анжамбмани.
Стојановић се служи и – помало спутаним – осмерцем. Ретко краћим или дужим метрима.
Сонет му је најчешће спој октаве и секстине. Попут Драгане Буквић у њеном песничком првенцу Немир у бусоли, Стојановић оживљава старе песничке форме: баладе, баладе суприм, домино риму, Барнсову строфу, краљевску песму, рубаи, сестину, римовану сестину, сонетну корону, терцанелу корону, терца риму, трубадурску песму, Чосеров рондел, газал. Има и љубавних песама. Чак и оних у којима је драга попут, старинске, виле. Песник са вилом – прибележили смо већ – и разговор води. У песми „Вид и невид“ најприметније су игре речи. Циклизиране су песме са следећим „јунацима“ насловом истакнутим: „Лазар Пециреп“, „Јулије Цезар“ и „Хенри Милер“. Постоје мини спевови какав је „Могућност сазнања“. Ту су и путописне прозаиде у циклусу „Градови“ збирке Дом светлости: „Атина“, „Рим“, „Константинопољ“, „Фиренца“, „Венеција“, „Париз“, „Шекспирија“, „Москва“, „Београд“, „Цетиње“, „Снежни град“, „Нови Амстердам или Њујорк“, „Чикаго“, „Сан Франциско“, „Лос Анђелес“ и „Нови град“. Последња прозаида окончава се реченицом: „И кад се сви градови, улице и становници споје, свима ће бити јасно да је цела планета један велики град.“
У песми „Мацуо Башо“ спојено је неколико хаику песама. Издвајамо две:
У мојој кући
Ја теби гост
Кућа у кући
и
Ти си прозор на мојој кући, пријатељу
А ја бескућник
Који прави куће од снега
Песник није бежао ни од откривања својих поетичких ставова: Човек храни причу и прича њега из корена свог храни („Хомер“); Само је херојски дух вредан приче (Исто); Све што видиш јесте прича (Исто); Истину чува привид. Моју истину храни лепота („Озар“); ... не можеш освојити језик; / Језик осваја тебе („Тврђава језика“); Да ли је песма само оно што личи на песму – пуно референци и алузија – прежвакати већ прежвакано, историју и класична дела, и правити уметност, или је песма бележење живота као да се први пут живи? („Живот и уметност“; овај „есеј“ се своди на ово питање); Постоје анонимне песме, и песници без песама („Име и дело“); Постоје они који причају и они који сањају. / Умети сањати важније је од приче, јер прича себе прича („Име и дело“); Многи писци били су бољи пре него што су постали славни („Продаја“).
Може се писати и о цитатном слоју Стојановићева песништва. Издвајамо Блејкове Изреке пакла, Алена Боскеа, Бранка Миљковића, Матију Бећковића. Посебно Васка Попу. У својој песми „Мало и велико небо“ Стојановић очигледно полази од Попиног космизма када, на пример, пева: У малом / Постоји велико небо / [...] / Кад малом небу досади самоћа / Оно одлучи да прими нигдину.
Најбоља песма по нама је „Стапање“. Цитирамо је исцела:
Прасак је освајање простора
Разлагање Бога
Онда наступа стапање
Оживотворење разложеног бића
Енергија течне магле постаје облик
Идеја почиње своју причу
Материја је језик идеје
Атоми су азбука Бога
Свет је Божја Библија
Све са свим разговара
Од разговора и договора
Сваки облик зависи
Живот идеје јесте развој азбуке
Елементи су азбука
Једињења – правопис
Из сваког облика сија слово
Из сваке породице сија идеја
Свака експлозија је нова нота
Која рађа нове елементе
На музичкој лествици бића
Развој елемената јесте сећање бића
Пут се не прелази
Само се порука преноси
Простор и време су меморија
Разложеног (Бића)
Пребројавање безброја
У самоостварењу
А циљ самоостварења јесте пут
Путовање је једина нада
А путовања нема
Без разлагања и стапања
У стапању на путу
Јесте драж лета
Коначно стапање је крај пута
Остварење циља јесте смрт
Он музику своју шири
Себе слуша и гледа
Себе на путу сачекује
Са собом се дошаптава
Себе лепотом вара
Стојановићу је Библија својеврсна симбиоза поезије и прозе, религије / философије и литературе. Притом, он, следећи Блумов Западни канон, тврди како је естетска вредност једини прави критеријум за вредносно рангирање уметничких остварења. Применимо ли тај и такав критеријум на Стојановићеву пенталогију, његова особена мешавина поезије и прозе коју он сам назива prosimetrum-ом указује нам се као нешто што нипошто не сме бити занемарено када је о савременој српској књижевности реч. Не може се читати брзо и не да се разумети лако, али је захваљујући томе читалачка награда већа. И трајнија, несумњиво.