Миљурко Вукадиновић
Пенталогија: ОЗАР, СВЕТ И БОГ, СВЕТ У НИГДИНИ, СВЕТ И ЉУДИ, ДОМ СВЕТЛОСТИ
Није уобичајено да аутор у једној књизи сабере необјављених пет књига и доведе их пред књижевно-критичку осматрачницу, многоугаону и стооку – на суочење... Памтим један усамљени пример (свој нећу да помињем!) кад је Душан Стојковић вишедеценијски тајнопис од седам песничких и прозних књига утегао у једну књигу... Међутим, своје поетички презахтевно петокњижје Стојановић је истурио као предложак за разговор који ће бити претворен у Књигу, тачније Зборник. Стојковићев случај је наишао – сем часних изузетака – на ћутање; овај видимо да неће. За то се постарао случај комедијант који је друго име за овај округли сто.[1] Нас толико овде и остатак до крупног броја петнаест знамо оно што и аутор зна да „безбројни путеви воде ка истини“ а књижевно-критичко сагледавање и тумачење ипак то подразумева, хтели ми или не. Ипак, можда смели или „непромишљени“ аутор и не тражи истину већ можда свој поглед на нашу истину и наше читање...
А шта ми заправо радимо: претражујемо овај еп, овај „узбуркани лавиринт“ (ауторова срећно погођена синтагма), поетско-прозно-есејистички а поетички презахтеван. Ту смо да понудимо/приложимо читање петокњижја „у појединостима“ и укрштеној мрежи текстова негде и закривљеној и да дамо своју „муку са речима“ или како аутор вели „доказ“ читања, а он очигледно и природно касни за речима које му претходе... А нас више од света (може и са великим С како га почесто и у насловима понуђених књига аутор третира), нас више од Света занима „писани свет“. Његови обриси, перспективе, путеви унутра, његово лутање које – како нам изричито вели Стојановић – његово лутање нуди правац, јер нуди живот...
Сви смо дакле на корак од овог петокњижја где почесто наиђемо на тешко проходну шуму, на бројне рукавце за непредвиђено где нас чекају „изненађења и замке“, опет се испомажем ауторовим речником. Изненађује замашност овог пројекта и његова „успутна читљивост“ и поетско мишљење, уз ослон на сродну претходећу класичну епску и митолошку инспирацију и модерну литературу коју баштини, које има своје путеве и странпутице али и поетичке замке. Негде је клопка окренута не само ка читаоцима и тумачима већ лови и аутора, а он је од оних , како би то рекао маг српске поезије Настасијевић, који „лове а уловљени“... Аутор има развијену свест о томе да „безброј поетика рађа безброј идентичних одливака“, да „мишљења умиру у поетикама, у песмама изгубљеним по опустелим градовима велике поетичке фантазмагорије“. То пише Дејан Стојановић у књизи Свет и људи, у поглављу-циклусу „Клопке“, у тексту „Фантазмагорија“, у жељи да да озбиљне наговештаје једне своје „поетичке фантазмагорије“ која има и своју лиричност, и своју драматику, своју стилизацију и престилизацију, своја „изненађења и клопке“, своју синусоиду, кривуљу уздаха и мисаоних открића, своје поетичке претече и своје претходеће песничко утемељење. Хоћу да кажем и покажем следеће: ово петокњижје није пало с неба. Прве песме, по ауторском упућењу, нотацији иза сваке књиге, сежу из касних осамдесетих, па добар део на преласку у овај век (1996–2001) и не мали број песничких и других текстова писан је 2007–2009, па и касније...
Кад уз то имамо на уму динамику објављених песничких књига и наслове, видимо својеврсну приближеност, сродност и дотицај са пређеним песничким путем Стојановића од 1993. (Круговање) а нарочито од серије песничких књига Сунце себе гледа из 1999. где је као и овде светлосна симболика један од кључева и писаног света и могућих изведених тумачења. Следећи наслов Знак и његова деца (2000) више је но индикативан. Знаци носећи овог подухвата би били Бог/Ђаво и Свет. Децу треба потражити у „изненађењима и клопкама“, а има их поприлично. Пратећи наслови Творитељ, Облик (из исте године), уз Плес времена (2007) већ сведоче једно поетичко заокружење и једну добродошлу и успелу поетичку предрадњу за ово петокњижје чију поетичку срж размотавамо.
Пенталогија већ игром наслова нуди ако не јасно оцртан поетички оквир онда предочава извесније поетичке назнаке. Име бога, па Свет и бог (бог већ други пут), Свет у нигдини (други пут свет а нигдина место где бог постоји, где борави, креће се итд), Свет и људи (трећи пут свет), Дом и свет (дом, боравиште људи, а Светлост је реч која садржи и свет). Очито је Свет светлосна креација. Од ових поетичких чворова стиже се и до других али и иних поетичких знакова. Казао сам ово у духу чувене поетичке формуле Никите Станескуа категоријалних означења, „чворови и знаци“, која овде чинодејствује и може се путоказно и умесно употребити.
Посебну димензију епа чини његова полемичка димензија која природно проистиче из категоријалних дихотомија и поларизација Бог – Ђаво-Свет – Празнина и даљег категоријалног разлиставања и замршаја. Озар – један од богова као прво поглавље епа – само заоштрава визију и позицију хришћанског Бога. То је полемички акцентовано. Аутор не признаје да Бог постоји у неколико светих књига и да је религијска догма. На линији ових поларизација и заоштравања аутор нуди мали философски трактат који је један од најузбудљивијих поетских и поетичких врхунаца овог модерног лирског спева. И поред тога што се неки ставови, погледи и решења не поклапају са нашим искуствима и очекивањима, ми им не можемо оспорити храброст, специфичност па и оригиналност која радикалност подразумева...
У реализацији сложене лирске замисли коју представља ова Књига у малармеовском смислу речи аутор посебну пажњу посвећује версификацијском аспекту поетских форми. Аутор не преза ни од сонета. Дупли сонетни венац није само поетско искушење већ и ретко лирско постигнуће. Међутим, један од главних акцената на линији тражења не много коришћених форми у српској поезији карактерише овај аутентичан ауторски подухват, као што су рецимо виланела, а и бројни облици балада, гaзал и сл. облици које светска поезија баштини од десетог и дванаестог века а који су временом готово ишчилели….
Посебно је у спеву разуђена књижевна исказност: од поетског дискурса, кратке прозе, есејистичких-трактат партија, романсијерских упадица што чини штиво читалачки захвалнијим али и захтевнијим јер доприноси извесној дигресивности (али је лек против једнолинијског излагања и монотоније)...
Ово су само неке од уводних назнака које ће допунити Дејан Стојановић, аутор који нас је овде сакупио, а тек сви ви који приступате дубинском читању.
27. јуни 2017, казано на Округлом столу у Француској 7.
Post scriptum
А сад следи текстуални преглед ставова, опажања, „суочења са Књигом“, директно-индиректно, заобилазно-прилазно (...), храбро, без околишања или са благом дистанцом, али готово једнодушно, свако из свог угла у заједнички многоугао књижевног сагледавања, са ставом да је у питању ретка књига-пројекат и да је у питању крупан датум у савременој српској поезији која аутора изводи на најживљу књижевну сцену ововремености.
[1] Округли сто одржан у Удружењу књижевника Србије 27. јуна 2017. поводом објављивања пенталогије Дејана Стојановића Свет у нигдини.
Пенталогија: ОЗАР, СВЕТ И БОГ, СВЕТ У НИГДИНИ, СВЕТ И ЉУДИ, ДОМ СВЕТЛОСТИ
Није уобичајено да аутор у једној књизи сабере необјављених пет књига и доведе их пред књижевно-критичку осматрачницу, многоугаону и стооку – на суочење... Памтим један усамљени пример (свој нећу да помињем!) кад је Душан Стојковић вишедеценијски тајнопис од седам песничких и прозних књига утегао у једну књигу... Међутим, своје поетички презахтевно петокњижје Стојановић је истурио као предложак за разговор који ће бити претворен у Књигу, тачније Зборник. Стојковићев случај је наишао – сем часних изузетака – на ћутање; овај видимо да неће. За то се постарао случај комедијант који је друго име за овај округли сто.[1] Нас толико овде и остатак до крупног броја петнаест знамо оно што и аутор зна да „безбројни путеви воде ка истини“ а књижевно-критичко сагледавање и тумачење ипак то подразумева, хтели ми или не. Ипак, можда смели или „непромишљени“ аутор и не тражи истину већ можда свој поглед на нашу истину и наше читање...
А шта ми заправо радимо: претражујемо овај еп, овај „узбуркани лавиринт“ (ауторова срећно погођена синтагма), поетско-прозно-есејистички а поетички презахтеван. Ту смо да понудимо/приложимо читање петокњижја „у појединостима“ и укрштеној мрежи текстова негде и закривљеној и да дамо своју „муку са речима“ или како аутор вели „доказ“ читања, а он очигледно и природно касни за речима које му претходе... А нас више од света (може и са великим С како га почесто и у насловима понуђених књига аутор третира), нас више од Света занима „писани свет“. Његови обриси, перспективе, путеви унутра, његово лутање које – како нам изричито вели Стојановић – његово лутање нуди правац, јер нуди живот...
Сви смо дакле на корак од овог петокњижја где почесто наиђемо на тешко проходну шуму, на бројне рукавце за непредвиђено где нас чекају „изненађења и замке“, опет се испомажем ауторовим речником. Изненађује замашност овог пројекта и његова „успутна читљивост“ и поетско мишљење, уз ослон на сродну претходећу класичну епску и митолошку инспирацију и модерну литературу коју баштини, које има своје путеве и странпутице али и поетичке замке. Негде је клопка окренута не само ка читаоцима и тумачима већ лови и аутора, а он је од оних , како би то рекао маг српске поезије Настасијевић, који „лове а уловљени“... Аутор има развијену свест о томе да „безброј поетика рађа безброј идентичних одливака“, да „мишљења умиру у поетикама, у песмама изгубљеним по опустелим градовима велике поетичке фантазмагорије“. То пише Дејан Стојановић у књизи Свет и људи, у поглављу-циклусу „Клопке“, у тексту „Фантазмагорија“, у жељи да да озбиљне наговештаје једне своје „поетичке фантазмагорије“ која има и своју лиричност, и своју драматику, своју стилизацију и престилизацију, своја „изненађења и клопке“, своју синусоиду, кривуљу уздаха и мисаоних открића, своје поетичке претече и своје претходеће песничко утемељење. Хоћу да кажем и покажем следеће: ово петокњижје није пало с неба. Прве песме, по ауторском упућењу, нотацији иза сваке књиге, сежу из касних осамдесетих, па добар део на преласку у овај век (1996–2001) и не мали број песничких и других текстова писан је 2007–2009, па и касније...
Кад уз то имамо на уму динамику објављених песничких књига и наслове, видимо својеврсну приближеност, сродност и дотицај са пређеним песничким путем Стојановића од 1993. (Круговање) а нарочито од серије песничких књига Сунце себе гледа из 1999. где је као и овде светлосна симболика један од кључева и писаног света и могућих изведених тумачења. Следећи наслов Знак и његова деца (2000) више је но индикативан. Знаци носећи овог подухвата би били Бог/Ђаво и Свет. Децу треба потражити у „изненађењима и клопкама“, а има их поприлично. Пратећи наслови Творитељ, Облик (из исте године), уз Плес времена (2007) већ сведоче једно поетичко заокружење и једну добродошлу и успелу поетичку предрадњу за ово петокњижје чију поетичку срж размотавамо.
Пенталогија већ игром наслова нуди ако не јасно оцртан поетички оквир онда предочава извесније поетичке назнаке. Име бога, па Свет и бог (бог већ други пут), Свет у нигдини (други пут свет а нигдина место где бог постоји, где борави, креће се итд), Свет и људи (трећи пут свет), Дом и свет (дом, боравиште људи, а Светлост је реч која садржи и свет). Очито је Свет светлосна креација. Од ових поетичких чворова стиже се и до других али и иних поетичких знакова. Казао сам ово у духу чувене поетичке формуле Никите Станескуа категоријалних означења, „чворови и знаци“, која овде чинодејствује и може се путоказно и умесно употребити.
Посебну димензију епа чини његова полемичка димензија која природно проистиче из категоријалних дихотомија и поларизација Бог – Ђаво-Свет – Празнина и даљег категоријалног разлиставања и замршаја. Озар – један од богова као прво поглавље епа – само заоштрава визију и позицију хришћанског Бога. То је полемички акцентовано. Аутор не признаје да Бог постоји у неколико светих књига и да је религијска догма. На линији ових поларизација и заоштравања аутор нуди мали философски трактат који је један од најузбудљивијих поетских и поетичких врхунаца овог модерног лирског спева. И поред тога што се неки ставови, погледи и решења не поклапају са нашим искуствима и очекивањима, ми им не можемо оспорити храброст, специфичност па и оригиналност која радикалност подразумева...
У реализацији сложене лирске замисли коју представља ова Књига у малармеовском смислу речи аутор посебну пажњу посвећује версификацијском аспекту поетских форми. Аутор не преза ни од сонета. Дупли сонетни венац није само поетско искушење већ и ретко лирско постигнуће. Међутим, један од главних акцената на линији тражења не много коришћених форми у српској поезији карактерише овај аутентичан ауторски подухват, као што су рецимо виланела, а и бројни облици балада, гaзал и сл. облици које светска поезија баштини од десетог и дванаестог века а који су временом готово ишчилели….
Посебно је у спеву разуђена књижевна исказност: од поетског дискурса, кратке прозе, есејистичких-трактат партија, романсијерских упадица што чини штиво читалачки захвалнијим али и захтевнијим јер доприноси извесној дигресивности (али је лек против једнолинијског излагања и монотоније)...
Ово су само неке од уводних назнака које ће допунити Дејан Стојановић, аутор који нас је овде сакупио, а тек сви ви који приступате дубинском читању.
27. јуни 2017, казано на Округлом столу у Француској 7.
Post scriptum
А сад следи текстуални преглед ставова, опажања, „суочења са Књигом“, директно-индиректно, заобилазно-прилазно (...), храбро, без околишања или са благом дистанцом, али готово једнодушно, свако из свог угла у заједнички многоугао књижевног сагледавања, са ставом да је у питању ретка књига-пројекат и да је у питању крупан датум у савременој српској поезији која аутора изводи на најживљу књижевну сцену ововремености.
[1] Округли сто одржан у Удружењу књижевника Србије 27. јуна 2017. поводом објављивања пенталогије Дејана Стојановића Свет у нигдини.
RSS Feed