
Разговор са Милошем Шобајићем вођен је у његовом атељеу у Паризу.
Стојановић: Како се осећате као сликар у граду са богатим уметничким наслеђем, где владају немилосрдни закони конкуренције и где опстају само најбољи?
Шобајић: Зато сам и дошао у Париз, да бих био у тој конкуренцији. Сматрам да је једино право место за представљање оно где је јака конкуренција. Пошто је Париз Вавилон, раскрсница идеја, људи, свих могућих догађаја на овом свету, и ја се налазим на тој раскрсници и чиним колико могу.
Стојановић: Изгледа да се и еуфорија око Њујорка полако стишава, тако да Париз, вероватно може да поврати значај светске уметничке престонице.
Шобајић: Ја никад нисам био одушевљен Америком, иако сам тамо излагао неколико пута. Увек говорим да је квалитет у Европи, а Америка има пуно пара, што је ипак чињеница коју не смемо да занемаримо, посебно у занатима који као овај мој, сликарски, зависе пуно од новца. Америка је пуна новца, али Америка нема квалитет. Сматрам да је Париз био центар и да остаје центар. Посебно у будућој уједињеној Европи. Париз ће показати апсолутну премоћ, барем у сликарству.
Стојановић: Колико је доминација материјалистичке културе утицала на уметност и уметничке стандарде?
Шобајић: Новац је неопходан за све. Данас на аукцијама слике достижу астрономске цене. Ради се углавном о мртвим сликарима – Ван Гог, Пикасо и остали, али то се одражава и на живе сликаре. Врло је важно да једна слика на аукцији постигне велику цену – по томе се вреднују сликари. То је све помало вештачки, али се ипак мора узети у обзир. Сви знамо да је многим сликарима вештачки дигнута цена. Међутим, треба доћи до момента да неко уопште жели да прави вештачку цену. Кад се дође у ту ситуацију, онда се претпоставља да тај сликар има шансу да направи нешто за живота, или евентуално остави иза себе. Према томе, новац је битан у сликарству – колико год га треба презирати, не треба га ни заборавити.
Стојановић: Доминантна улога трговине чини да се и дела заборављених сликара, после више деценија, извлаче из депонија, штампају се луксузни каталози, а све у циљу још једног обрта капитала.
Шобајић: Велики трговци, дакле велике светске галерије, држе сликарство. Не држе музеји, него галерије, велики галеристи. Њих нема пуно, десет до петнаест, можда двадесет у свету. Они држе сликаре које форсирају, стављају на тржиште, диктирају цене, улажу у њих. Имају сликаре које чувају и по 20 година после смрти, као што кажеш, али их после избаце на тржиште и набију им цену. Није сигурно, међутим, да ће тај сликар бити прихваћен, то зависи и од осталих колекционара у свету – Јапанаца, Американаца, Немаца, али то је све углавном по неком договору. Не иде никад један галериста са сликаром изненада, него се договори са више њих, па се форсира један сликар до максимума. Са мртвима је лакше и чистији су рачуни – мртав сликар више не слика, тачно се зна шта има, колико је направио, па се у том оквиру игра. Са живима је друкчији систем. Али, то улагање новца у сликарство врло је чудна ствар. Мени је то интересантно зато што налазим своју шансу у томе, али је у сваком случају врло чудно.
Стојановић: Вероватно да кад размишљате у тим оквирима, имате и посебан однос према инстант уметничким творевинама модерне културе?
Шобајић: То су све биле моде. Не кажем пежоративно моде, али моде, кажу, трају по десет година у сликарству. Ова последња мода која се зове слободна фигурација била је наметнута на једном бијеналу у Венецији, од Италијанске банке, два-три богата Италијана и десетак младих сликара, и успели су да направе цео покрет, од једног чисто финансијског потеза на почетку.
Стојановић: Да ли је сликар у могућности да се одржи, остане свој, да се супротстави омамљујућем даху времена?
Шобајић: То је основна улога оног сликара који себе цени и сматра да ради посао који је ван дневних догађаја, дневне политике. Али, ево да наведем један пример – Френсис Бекон, сликар којег ја врло ценим, по бившим мерилима је био релативно анониман цео свој век, до 60-тих година. А онда је све кренуло, само зато што је целог живота форсирао једну своју слику, која можда није била продавана, није била популарна и прихватљива за широку публику, али он је само на њој инсистирао, док се није показало да је то сликарство вредно и скупо. После су га прихватили многи, а сада је он прва звезда светског сликарства – најскупљи живи сликар. Он је био сликар ван система. Не волим сликаре који раде по модама, што не значи да сликар не треба да се мења, у мењању је живот. Не волим ни сликаре који су се заледили, као Шагал који је цео живот сликао исту слику. Мислим да један стваралац треба да обнавља свој репертоар и своје идеје стално, што не значи, опет, да је нужно да се мења, али помало да се мења је сасвим здраво.
Стојановић: То је повезано са унутарњим богатством садржаја, независно од простора у коме се стваралац налази...
Шобајић: Пре свега то. Има људи који имају различите амплитуде у животу. Има сликара који су са 25 година били светски славни, па после наставили да се одржавају на слави из своје младости, не дајући ништа ново. Опет, знам друге који су као Бекон ишли споро, али у стандардном успону. Ја себе видим у спорој амплитуди, имам спори раст и мислим да ми то више одговара него неки нагли блиц-криг и нагли пад, који може да уследи, али не мора.
Стојановић: Стварате у атељеу у којем је и Пикасо радио. Колико је та чињеница значајна и обавезујућа на психолошком, подсвесном плану?
Шобајић: Ово није тај атеље. Ја станујем у атељеу у којем је стварао Пикасо. Кад сам дошао у тај атеље, био сам помало запањен да сам у истом простору где је Пикасо направио прву слику кубизма „Госпођице из Авињона“. Међутим, брзо сам заборавио на тај детаљ, али могуће да се ту осећа енергија свих тих првих кубиста, који су у зору XX века направили ново сликарство.
Стојановић: Где бисте могли да лоцирате извориште Вашег стваралаштва ?
Шобајић: Ја сам као младић волео Боша, Бројгела, све те луде сликаре, касније Каравађа. Пре свега сликам човека који се бори за свој простор, а оставља трагове тог свог проласка кроз простор. За кога све то може да се веже не могу да оценим.
Стојановић: Како доживљавате ту борбу човекову за простор?
Шобајић: Кафка ми је велики узор. Он је најбоље описао човека којег ми данас знамо, сву његову борбу и судбину, однос према нечему што не види, али осећа да му је директан непријатељ у свакодневном обављању основних функција. Налазим да је то слично мом осећању. Често се у називима мојих слика налазе тачне временске ознаке. Показујем човека из секунда у секунду у једном затвореном простору.
Стојановић: Како се у Вама рађа импулс за слику?
Шобајић: Имам слику у глави и само се трудим да слику коју имам у глави ставим на платно. Направим један мали кроки који нико не може да чита осим мене. Набацим главне детаље и радим оно што имам у глави. Тако креће слика.
Стојановић: Да ли сте сликарство увек осећали као нужност, нешто што се у Вашем случају подразумева?
Шобајић: Да, јесам. Увек. Премда нисам сањао да ћу да будем сликар док нисам кренуо на академију, али сам увек имао ликовну визију. Као што бих волео да будем филмски редитељ, опет због те ликовне визије. Хтео бих да сцену коју сликам направим и у филму.
Стојановић: Колико језа сликарство важан инстинкт, праћење унутрашње линије и осећања?
Шобајић: То је једина ствар од које слика и настаје – тај унутрашњи осећај за слику који желимо да направимо.
Стојановић: Да ли успевате да своју духовну слику пренесете на платно?
Шобајић: Углавном да. Ретко кад сам незадовољан. Углавном направим оно што желим.
Стојановић: Да ли је то процес?
Шобајић: . То је дуг процес, који, чим пређе у маниризам, покушавам да мењам.
Стојановић: Да ли мислите да може да се дође до краја једне такве путање?
Шобајић: Не може. Увек треба ићи још даље и даље. Кад сам задовољан, забринем се.
Стојановић: Да ли пратите ситуацију у земљи?
Шобајић: Како да не. Са великим интересовањем и жестином.
Стојановић: Каква су Ваша осећања у додиру са нашим превирањима?
Шобајић: Кад гледам из Париза, или из Југославије, различито је. Из Париза се нервирам што француска штампа и ТВ не могу никако да стану на нашу страну. Скоро је изашао један чланак у Њувел опсерватеру против Туђмана. Туђман је написао протестно писмо, али је уредништво тог листа и даље остало на позицији да је победа Туђманова на линији усташке НДХ. То ме изненади, кад изађе неки такав текст који је у неку руку просрпски. По питању Косова, они су за Албанце, што ме много једи. Стално се питам одакле то, зашто. Србија је била увек на доброј страни, а опет има неки кикс. Али то је огромно и широко питање.
Стојановић: Мислите ли да наши људи у свету могу да изврше позитиван утицај?
Шобајић: Слабо! Могу мало, али то није решење. Решење треба да се тражи у самој Србији, да се комунисти скидају с власти под хитно. Што пре – то боље, сваки дан који продужи њихову владавину је врло штетан. Србија би требало, а и Југославија, али да сада говоримо о Србији, да што пре успостави ново, демократско уређење, које је очигледно на прапочецима.
Стојановић: Вероватно мислите и на рашчишћавање с мимикријом која је још увек присутна у нашем политичком животу, и уопште друштву?
Шобајић: Комунисти и даље покушавају да остану на власти. Маркс је рекао да „ниједна класа на власти неће лако да је дâ“, а комунисти су очигледан доказ за то.
Стојановић: Како се, по Вашем мишљењу, одражавају друштвене и политичке кризе на ствараоца и стваралаштво?
Шобајић: Мислим да је сваки стваралац врло политичан. Не могу да схватим да неко ко пише, слика или се бави неком уметничком професијом, може да буде аполитичан. Чак и они који мисле да се не баве политиком, на известан начин се њоме баве – немешањем се у ствари баве. Ја сам врло политичан, иако то на својим сликама експлицитно не показујем, јер то онда не би било сликарство. Политика је, ипак, један врло значајан елемент.
Стојановић: Нарочито кад се ради о питању опстанка једног народа.
Шобајић: Да. Јесте.
Стојановић: Онда је то и морално питање?
Шобајић: Апсолутно! Да не говоримо.
Стојановић: Како кроз призму уједињене Европе гледате на Источну Европу и Југославију, конкретно Србију?
Шобајић: Углед Западне Европе утицао је на промене у Источној Европи. Западна Европа живи високим стандардом, поседује грађанске слободе, вишепартијске системе који стварно функционишу.
Југославија је чудна, вештачка творевина, направљена после I светског рата – Срби су је направили у ствари.
Стојановић: На своју штету...
Шобајић: На своју штету, очигледно. Што неки кажу – Срби воле Југославију, али Југославија не воли Србе – то је апсолутно тачно. Западна Европа рачуна Хрватску и Словенију ближе себи него Србију. Један разлог је јак, што су ово католичке земље, а Србија православна. Православље им је даље, чак можда и од ислама.
Стојановић: Ви сматрате, значи, да братски загрљај, који, показало се да је лажан, не треба неговати по сваку цену?
Шобајић: Вероватно га не треба неговати. Само би ми било жао да Југославија више не постоји. Било би ми чудно и жао. Међутим, можда грешим, можда не треба да ми буде жао, али има пуно Хрвата које волим, које знам, које не могу да схватим као неки други свет, говоримо исти или сличан језик.
Стојановић: О каквом је зрну раздора реч?
Шобајић: Југославија је поднебље које је безброј лажи прогутало. Уопште – та борба Тита за власт пре рата, све те ствари које никад нисам могао сасвим да повежем, та жеља да се Срби сведу на београдски пашалук, невероватна је.
Стојановић: Где је, по Вама, граница између правог деловања и удварања у уметности и друштвеним односима?
Шобајић: То се и овде многи питају – где је та граница, да ли је сликар жртва, или није жртва. То је врло индивидуално. Ален Жуфруа, познати овдашњи писац и критичар, у Монду је пре који месец направио студију баш по том питању – колико сликар у садашњем свету потпомаже капитал. Ја сам му на томе замерио, јер се ради о претенциозном питању комунистичког типа. Поставио је 10-15 питања, нпр. колико сликар учествује у експлоатацији уопште, итд. у том смислу. Скоро нико није могао да одговори на та питања. Неко је покушао, неко је одговарао једном речју – да, не. Ја сам покушао да дам неке краће одговоре. Не могу, међутим, на то питање прецизно да одговорим. Ни сам не знам где је моје удварање, јер продајем слике па онда узимам паре од продатих слика. Да ли већ ту идем у неки компромис?
Стојановић: Јесте ли оптимиста?
Шобајић: Јесам. Стални. Премда ми у последње време, каткад, оптимизам сплашњава, бар по овим, политичким питањима. Долазе ситуације којима се нико није надао, преображаји, преокрети, који могу да воде на лоше. У принципу сам оптимиста.