Dejan Stojanovic
  • Home
  • Bio
  • Poems
    • Being Late
    • Sadness and Happiness
    • Task of a Poet
    • A Star Deep In the Mind
    • An Island in the Mind
    • Ancient Roman Villa
    • A New Friend
    • A Woman in the Garden of Light
    • Afterlife Light >
      • All Women in One
  • Poems 2
    • Love in Arizona
    • Rain
    • I Smell You Everywhere
    • Staying Crazy
    • Muse I >
      • Muse II
    • Flower
    • Ghazal of Love
    • Path
    • Song in the Garden
    • Siren
    • Chance >
      • Unusual Love
      • First Love
      • It Is So Simple
  • Poets
    • Walt Whitman
    • Emily Dickinson
    • W. B. Yeats
    • Robert Frost
    • Wallace Stevens
    • T. S. Eliot
    • E. E. Cummings
  • Saul Bellow
  • Steve Tesich
  • Blog
  • Charles Simic
  • Home
  • Gallery
  • Contact
  • Being Late
  • A Man and the Sea
  • Poets
  • E. E. Cummings
  • All Women in One
  • A Man with a Guitar
  • A Night Worth a Life
  • Amateurs
  • An Omnipotent Eye
  • Big Dreams
  • Birthplace
  • Big Miniature
  • Break Up
  • Bright Moments
  • Dancing of Sounds
  • Death
  • Dictionary of Sounds
  • Dogs and Men
  • Don Juan
  • Don Quixote
  • Early Retirement
  • End of the Labyrinth
  • Memory and Oblivion
  • Old and New
  • People
  • Possibility
  • Reality
  • Silent Equality
  • Simplicity
  • Song of Light
  • Song within a Song
  • Sound Bombs
  • Sounds of Imagination
  • Star
  • Stupidity
  • The Book of Books
  • The Kiss of Light and Darkness
  • The Land Beyond
  • The Light from the Mind
  • The Rise of a Barbarian
  • The Source
  • Two Stars
  • Understanding
  • Unending Life
  • Early Morning
  • Knowledge
  • Mastery
  • Sounds of Life and Love
  • Sounds of Love and Hate
  • Dejan Stojanovic - Poetry in Translation
  • Amazon's Dejan Stojanovic Page
  • The Sun Watches the Sun by Dejan Stojanovic
  • The Creator by Dejan Stojanovic
  • Dejan Stojanovic - Quotes
  • Open Library
  • The Sign and Its Children
  • Non-clickable Page

Дејан Стојановић: ШЕТАМ КАФАНАМА ПАРИЗА

5/25/2019

0 Comments

 
Picture


Шетајући булеваром Сен Мишел присећао сам се, како је много година раније, истим булеваром шетајући, Габријел Гарсија Маркес на другој страни угледао Ернеста Хемингвеја. Тада непознати Маркес, у недоумици како да поступи, само је махнуо руком и викнуо: „Адиос маестро“. Хемингвеј је узвратио, одмахнувши руком.

Драж овог огромног града јесте и у томе што је небројено много кутака, улица, кафана (да не говоримо о храмовима културе) натопљено енергијом знаменитих људи. Све што се каже о Паризу може да личи на опште место. Све осим угођаја да се у њему нађете и напросто живите, крећете се. Све друго је прича која може бити мање или више лепа. Али оно непоновљиво што се не може превести јесте доживљај.

Ако је неко сам, ако нема новаца, или је из ко зна ког разлога несрећан и незадовољан, засигурно би разложно могао говорити о тамној страни овога града. Нас интересују лепше ствари.

Музеји, институције настале у деветнаестом веку, незаобилазна су културна сабиралишта. Читав овај град је, међутим, један велики амфитеатар – музеј. Зато се, иако можда парадоксално звучи, не могу заобићи ни кафане; тим пре, што су неке од њих установљене и пре самих музеја као таквих. У њима су се кретали уметници чија ће дела касније заузети значајно место у поменутим институцијама. Таква је кафана Procope, најстарија кафана на свету („Procopio dei Dolitelli“, 1686). Посећивали су је: Лафонтен, Дантон, Мара, Наполеон Бонапарта, Балзак, Виктор Иго, Анатол Франс... За време револуције звала се „Zoppi“. Претпоставља се да је у њој Волтер почео да ствара свог Кандида.

На Монмартру се у старом руху и даље налази кафана „Auberge de la franquette“ у коју су долазили Дијаз, Дега, Сезан, Тулуз Лотрек, Реноар, Емил Зола, Ван Гог и други. Осим старог изгледа, плоче која говори ко је све навраћао, ништа више. А можда више није ни потребно.
Кафану „Les deux Magot“, на плацу Сен Жерме де Пре, посећивали су Верлен, Рембо, Маларме, Елза Триоле, Андре Жид, Пикасо, Сартр... Данас ћете овде тешко срести неког великог уметника. Реч је о привлачном месту за туристе, сличном нашем „Загребу", или „Код коња“ у Београду.

Један млади и педантни Енглез израчунао је да по ономе што Хемингвеј наводи, један од барова у који је залазио мора бити и „Луда виолина“ (Le violin Dingue). У овом бару се окупљају млади странци. Највише је Американаца, али и Срба. Морате чекати у реду, иако се ради о загушљивом и не нарочито привлачном месту.

Бар „Polly Magoo“ је 1968. био један од пунктова окупљања студената-демонстраната. Неки од њих, који нису постали yuppie-и, данас се могу овде срести као људи промашених идеала, који уз капљицу гасе заблуде своје младости.

Посебну тежину претходно реченом даје Pub Theatre „Sweeney“ у непосредној близини Луде виолине. Како могу ићи заједно велики и мали, доказује један овдашњи позоришни критичар, упоређујући у свом приказу представе „Галилејев живот“ – Бертолда Брехта, у режији Антона Витеза, на даскама Комеди Франсез, и представу „Мртва природа“ – Емил Мен, у режији Дане Вестубрг, у поменутом Паб театру. Марксистички театар користи велика средства Комеди Франсез, док на другој страни, у Паб театру „Свини“ срећемо екипу ентузијаста, која се бори да се минималним средствима опстане и ради добре ствари. Етаблирани и богати, алтернативни и сиромашни, могу бити подједнако добри.

Присуство марксистичког хероја Бертолда Брехта у једној тако конзервативној институцији као што је Комеди Франсез, не тумачи се толико чињеницом да је марксизам као идеја изгубио зубе (што је, уосталом, непобитно), колико чињеницом да Бертолд Брехт заслужено заузима место у светској позоришној традицији, поред Расина и Корнеја.

Антоан Витез редитељ представе „Галилејев живот“, преминуо је пре месец дана у Паризу. Био је уметнички директор Комеди Франсез-а, професор на Позоришној академији, а до 1981. и комуниста. У постхумно објављеном тексту у Монду, наводи разлоге свог разочарења комунизмом.

У Паризу је на стотине места као што су претходно помињани пабови и кафане. Само о томе могла би се написати позамашна књига, а можда би се опет радило о залудном послу, јер Париз треба живети, а не описивати.

Као да сав народ који се слива улицама Париза, поплављује његове музеје, позоришта, ресторане, ноћне клубове, носи нешто оплемењујуће, а истовремено и десакрализујуће. Да ли под ударом мноштва, остаје места за тајну, или преостаје могућност, за оне наоружане јачим сензибилитетом, да слуте, растварајући векове пред собом.

Немогуће је до краја очувати атмосферу интиме и топлине кутака који су некад служили само својој сврси. Данас је све заједно, велика туристичка атракција. Париз је као позориште – посматрате маратонску представу, која вас и умара, али истовремено освежава и наново активира. У Паризу можете бити весели, усхићени, тужни, замишљени, али у Паризу не можете бити равнодушни.

Шанзелизеом: продавци балона, арлекини, клошар који лежи на тротоару, а претходно исписао кредом: „Умро сам пре три сата, мојој удовици је потребан новац за сахрану“. Пред „Лидоом“, ред од стотинак метара. Све расе и нације на једном месту. За Циганке које просе, гатају, продају цвеће, можете бити сигурни да су из Југославије.

Ту су и мостови. Они ретки преко којих не пролазе аутомобили, састајалишта су, и уопште пријатна места, на којима можете да се одморите, разгледате уоколо, играте. Човека би могла да занесе и дезоријентише толика слобода.

Шта је баштина једног града ако не све заједно. Сама атмосфера је оно што је надахњивало, што још увек надахњује и својим магнетизмом омогућава прилив свежих снага које не дозвољавају да се упадне у клише и не превазиђу стандарди. Ново и старо, у садејству су и преплитању. Сав тај разноврсни материјал једна је огромна витаминска инјекција потребна овом граду. Зато тако лако иду напоредо, старина и свежина, брзина, али и нужно застајкивање, потребно за осврт и формирање мозаика утисака.
Париз је добра лекција.

0 Comments



Leave a Reply.

    RSS Feed

    Dejan Stojanovic

    Dejan Stojanović was born in Pec, Kosovo (the former Yugoslavia). Although a lawyer by education, he has never practiced law and instead became a journalist. He is a poet, essayist, philosopher, and businessman and published six critically acclaimed books of poetry in Serbia: Circling, The Sun Watches Itself, The Sign and Its Children, The Shape, The Creator, and Dance of Time.

    In addition to poetry and prose, he has worked as a correspondent for the Serbian weekly magazine Pogledi (Views) . His book of interviews from 1990 to1992 in Europe and America, entitled Conversations, included interviews with several major American writers, including Nobel Laureate Saul Bellow, Charles Simic, and Steve Tesic.

    He has been living in Chicago since 1990.

    Archives

    May 2019
    March 2019
    May 2018
    December 2017
    November 2017
    October 2017
    July 2012
    June 2012
    August 2011

    Categories

    All
    Books
    Dejan Stojanovic
    Eastern European Poets
    Interviews
    Journalism
    Journalists
    Poetry
    Poetry Around The World
    Poetry Books
    Poetry In Translation
    Poets
    Screenwriters
    Steve Tesich
    Writers
    Writing And Poetry

    RSS Feed

Photo used under Creative Commons from joanne clifford