СРПСКА ГРОБЉА
Која је то сила која покреће људе да напусте своја огњишта и отисну се у непознато и неизвесно?
Нагон за завичајем није танка узица која може самовољно да се прекине. Срастање са простором у којем човек први пут угледа свет, његова је суштина. Онај ко одлази, све претвара у сећање. Понесе само основни унутарњи пртљаг – генетски запис и животно искуство. Свој терет и обавезу носи као унутрашњу светлост која га храни и не дозвољава пад. Највећи страх буди могућност стапања са безличношћу свакодневице и губљења у лавиринтима нових животних амбијената.
Чикаго је лука која је примила највише Срба у Америци. Њих преко 200 хиљада се нашло у чикашком басену. Трагови њиховог боравка овде видни су – 11 цркава и два манастира говоре довољно сами за себе. Манастир Грачаница са Богословијом и комплексом зграда на великом имању, посебна је потврда снаге духа, морала и вере нашег народа и у његовим тешким тренуцима. Подигнута је добровољним прилозима, на иницијативу митрополита Иринеја. Чин оснивања цркве и постављања дрвеног крста извршио је на Дан америчке независности, 4. јула 1980. године, да би освећење манастирског храма било извршено четири године касније. Чињеница да се овако значајни пројекти остварују добровољним прилозима, говори о моћној жељи наших људи да се изборе за основе свога идентитета и одржања, што даје сигурност да и у тренуцима моралних посрнућа, у земљи и ван ње, треба очекивати искру обнове.
У монографији Грачаница, у делу о освећењу манастирског гробља стоји: „Православно гробље је свето место где се мртви сахрањују. Према православној вери у васкрсење, гробље је место покоја и уснућа, јер се смрт праведника сматра као сан“. Тертулијан каже: „... иако допуштамо живети заједно са незнабошцима, то ипак не можемо имати са њима истог удела после смрти". Да се о гробљима водило рачуна, потврђују управо она крај манастира Грачаница и манастира Свети Сава у Либертивилу.
Увек има једно али. Наиме, ако неко добровољно изабере страни простор за боравиште, као и вечно почивалиште – све је у реду. Друга је ствар, међутим, када се неко под принудом било које врсте нађе у страном окружењу, а не може ни место вечног покоја да нађе у земљи порекла. Ова чињеница свој смисао налази само у бесмислу. Јер, ко има право да одређује ко ће бити сахрањен у својој земљи, а ко не?
Међе које људи међу собом поставе, најјаче су и најтеже. У том смислу, епитаф на Дучићевом гробу (крај самог манастира Свети Сава у Либертивилу) дивно поручује: „Кад мој прах творче мирно пређе / У грумен глине ужежене / Тад неће више бити међе / Између тебе и измеђ мене“. Из угла блажене ширине ових стихова гледано, све пројекције и поделе наших ограничених умова делују као бласфемија. Од ширине вида зависи и ширина хоризонта. Угушени у себи, гасимо се међусобно. А један прави пламен може бити довољан да покрене остале.
Уз Дучића, у истом низу почивају: Милан Гавриловић, на чијем гробу стоје уклесане речи Ребеке Вест; Константин Фотић, Јован Ђоновић и Божидар Пурић. Место вечног покоја овде пронађоше и владике Николај и Дионисије. У самом манастиру, саркофаг краља Петра II, а наспрам њега је саркофаг владике Мардарија Ускоковића, првог овдашњег епископа. У Либертивилу је сахрањен и Михајло Томић, пилот који је извршио прво бомбардовање у I св. рату. Многи од 56 генерала који су се нашли у емиграцији, почивају овде.
Емиграција
Може се рећи да је једина права емиграција – политичка. Од политичке емиграције у Чикагу – барем што се тиче националног очувања и неговања традиције и обичаја – све потиче. Из тог језгра ницале су иницијативе и градитељски напори; покретани листови, оснивана друштва. У близини Грачанице налази се и станиште Српске братске помоћи, основане са циљем да пружа помоћ не само овдашњим Србима.
Чињеница да већина овдашњих Срба говори матерњи језик охрабрује и рађа питање – када ће се ланац прекинути, да ли већ у следећој генерацији? Врло развијено осећање и мар за језик приметни су до нападности код оних који су се овде нашли силом прилика. Добро би било када би неке овдашње лекције о језику могле и код нас да се чују.
У расејању – реални идеалисти, ако нам се допусти таква синтагма, трошили су своје животе у борби са до скоро тако живом и жилавом утваром комунизма. Утвара, када је већ починила толика зла, свуда у свету, почела је да се распада сама. Као и свака утвара, она има ограничен век трајања. Но пад не подразумева нужно и брзи крај. Тим пре што ванредно стање које траје 50 година у појединим главама буди мазохистичке или некрофилске страсти. Под магијским дејством пропаганде избијају нове фатаморгане и мутанти.
Већина Срба у расејању живи два паралелна живота. Један је живот средине у којој су се нашли и чији се диктат мора поштовати; други је живот успомена, акција и жеља усмерених ка земљи порекла.
Да ли и данас када су прави узроци раздора и подела умногоме нестали, треба да се наставља јалова борба, која односи енергију и страсти у улудом доказивању већ јасног и на делу доказаног. Злехуда судбина подгрева се неусаглашеношћу и неразумевањем. Све наше расправе, мржње, оспоравања, губе значај пред питањем: како и куда? Разбија нас општа ентропија, разбацане по континентима, разбијене у самој земљи. Наша снага умањује се у сразмери са нашом немоћи да се сложимо.
У фуриозној игри животних и политичких шарада безброј људских циљева изгубљено је у магли илузија. Док једна за другом тону дојучерашње „вечне истине“, присуствујемо грандиозној представи позоришта апсурда чији је режисер сам живот. Лебдимо у ишчекивању над фасадама дешавања. Док нас захукталост цивилизације утапа у матицу збивања, избија преседан до преседана, нове и нове скрхане истине, а захуктала локомотива обећаног напретка води земаљске шетаче у оно што је увек извесно – у неизвесност.
Питање подједнако актуелно и важно за Србију и сав српски живаљ где год да се простире може овако да се формулише: сећа ли се земља Србија себе? Имала је бољих дана и примера. Може ли да измакне замкама опште захукталости, да се усправи и својом локомотивом укључи у општи поредак? Може ли себе да скроји и устроји по својим могућностима и мерилима? Да је заборављена и сама – не треба доказивати. Да поред бројних непријатеља, још више непријатеља измишља и тражи у себи – непобитно је. Не треба да се љутимо на друге – сакупимо све што о себи причамо и мислимо, и видећемо да је то горе од сваке антисрпске пропаганде.
Од Николаја преосветљеног до сваке друге чисте српске главе, преноси се и одзвања молитва над великим језером Мичиген, да земља Србија устане и остане усправна. Иако омађијана и уљуљкана, она чека своје умнике, племиће и хајдуке.
"Погледи" 1991.
RSS Feed