Волео је да говори само о великим темама. Као да је мислио да је свакодневни живот сам по себи већ прилично баналан и да би још и у ретким моментима дружења са познаницима и родбином било превише прозаично и досадно говорити о свакодневним баналностима. Према женама је неговао посебан однос. Није се слагао са нашим мачо коментарима о њима. Некако је, на његов посебан начин, покушавао да их заштити од нас Балканаца.
Последњи пут смо седели у Скадарлији, ако се добро сећам, у Чикагу, са његовим пријатељем Ђорђем који се тек био оженио у својим касним педесетим. Говорио је да то није хтео да уради док не разуме жену у потпуности јер, по његовом мишљењу, мушкарац мора да има само један брак. Мушкарцу је потребно три пута дуже времена да преболи жену коју воли, говорио је, зато што нема искуство прекидања пупчане врпце као жене. Дубоко у себи сам знао да је то што је говорио истина. Дејан се није слагао са тим закључком. Ништа ви не знате о женама, говорио је вртећи главом.
То је био наш последњи сусрет. Пре отприлике двадесетак година, или више, а може бити и мање. Од тада ништа више нисам чуо о Дејану до пре неколико недеља када ми је Миљурко Вукадиновић рекао да је срео Дејана Стојановића у Београду, после много година. И после првог читања Света у нигдини схватио сам да је Дејан другачије сазревао од писаца који су дозревали у Србији.
Искрено сам се обрадовао што ћу сада, кроз књижевност, боље упознати човека, кога сам само површно познавао. И одмах, после неколико страница читања, видео сам да његов матерњи језик није много трпео под усвојеним језиком. Његова стална унутрашња медитација над језиком је сачувала посебну тајновитост која је изнедрила једну ЧАРОБНУ КЊИГУ. Многи добри писци нису у томе успели док су, заробљени у туђим језицима, покушавали да превазиђу себе. Замјатин у Паризу није ништа значајно написао, одвојен од свог језика. Чеслав Милош је целог живота проведеног у Америци писао на пољском, а његова асистенкиња и један пријатељ преводили на енглески; Кундера и после много година у Француској није успео да свој матерњи језик успешно замени усвојеним језиком и да не идемо даље јер је листа подугачка.
У свом обрачуну са сувишним стварима и људима око себе, Дејан је одлучио да се не привикава на било шта што не одговара његовим високим стандардима које је поставио пред собом. И остао је доследан својој животној поезији и класичном приступу књижевности. Његово формално образовање га је водило у једном правцу, живот и егзистенција у другом, а он је највише веровао у правац ка којем га је водила његова узвишена жеља да речју осветли живот изнутра. Отуда и та, донекле наивна и претерана вера у моћ књижевне речи. Чак и код оних који су прилично лепо и лагодно живели од књижевности, не може да се пронађе та изворна светлост привржености.
СВЕТЛОСТ ИЗ СРЦА РАЈА
На самом почетку своје врло комплексне пенталогије, у Озару, он нам и сам широко и искрено отвара врата свог књижевног поступка „Пут унутра (земља коју тражим)“:
Већ сам на путу, али ово је пут унутра.
Пут налази мене и увлачи у вртлог
У којем ја постајем мој пут,
Постајем земља коју тражим
[...]
Пут који тражим постаје истина која ме налази.
На том путу који је одабрао, да ли баш својом вољом, где нема повратка из себе, већ само постоји дијалог са собом, он наилази на Јунону и на светлост. У истом моменту постаје само вид. А то је ваљда за све истинске писце правило. Пишу, јер на тај начин могу да виде све и о томе воде најдубљи дијалог са собом, гласно, а да нико не може да им каже да су луди. У сусрету са Јуноном, она му каже да је његово око довољно јако да је препозна и да наслути тајну. Даје му наду, не присиљавајући га да прихвати њену тајну. Таква врста слободе га охрабрује, јер он не верује у унапред довршене концепте. Њему је то довољан путоказ да је на правом путу. Тајне писања су и даље препуштене на милост и немилост критичара и теоретичара књижевности.
Наш писац је први сусрет са вишим бићима доживео „у свету у којем видим боље, али у којем као да ништа није материјално. Мисао је све. Идеја чини основу стварности. А наша идеја је само идеја заточених бића.“
Зар не погађа Дејан (или неко ко му шапуће) ону суштинску нит која писца издваја и ставља га на пут насупрот свету који познајемо и у коме живимо. Он не жели да буде заточено биће које рађа идеје. Не задовољава се Јунониним одговором и креће даље ка „планети Зени на којој деца од десет година поседују веће знање и умну моћ и од најгенијалнијих људи на земљи.“ На тој планети он сазнаје да
''И анђели и ми смо идеје
Свемоћног ума који нас храни
Собом на путу и не нестаје.
Ти летиш бурних ветрова наспрам
Ти примаш ово знање најстарије
Које смо и ми на начин исти
Примили, пре рођења историје
Коју смо скрајали сасвим чисти,
Знањем и светлошћу против мрака,
Против смрти и вечног одласка,
Јер праве смрти нема, ни правог,
Упркос пролазности, нестанка.
Из тог врло заводљивог и привлачног света Озара и наслућених тајни, писац нас уводи у један нови Универзум који је назвао Свет и Бог, где нам одмах негде на почетку каже да је страх од пакла бесмислица, а да у рају осим заробљене светлости нема ничега, и да је у ствари СВЕТ цена светлости. У песми “Божији пут”, открива нам да је „само хладан Бог апсолутно праведан и да Бог грми и пали ватре да би издржао и победио вечно ништа у себи“, а да је „једина снага Ђавола реч коју су људи измислили”. Дејан каже да „Бог стварањем нарушава првобитни мир“. То је начин како будистички монаси промишљају однос човека према свету сматрајући да је једини пут ка слободи човеково невезивање ни за шта и ни за кога. Зар и Дејанов хладни Бог не одговара тој промисли? Једино Бог без емоција, али моралан и праведан, може да вечито живи да би некако осмислио то вечно ништа са којим је човек суочен. А ђаво је само какав-такав повод да људи верују да је то вечно ништа у ствари зло које може неким чудом да се замени добром.
НИШТА СЕ НИКАДА НИЈЕ ДЕСИЛО
У тој вечитој игри одлагања бесмисла у себи, писац се осећа сигурним. Макар му се тако чини. Зато не престаје да се пита и пише и даље, јер не уме другачије. Дејан Стојановић, не само што налази ту нову земљу, са другачијим мирисима и укусима, он се усуђује да каже да „Нико никуд није кренуо / Ништа се никада није десило / Само је сан нас чекао / Да се у њега уселимо...“
Срећан је писац који у сну сретне жену, у хаљини од магле, која успева да својом нежном руком ухвати пљоснати каменчић којим је он правио жабице на површини воде подсећајући га на детињство и одвезе се на пусто острво где среће жену одевену у светлост, а не маглу, како му се учинило издалека. Била је то вила којој је са усхићењем признао да је одувек маштао да је сретне. Она му је, пошто је схватила да он живи за поезију, на питања понекад одговарала песмом.
Од ње сазнаје да „оно што сањамо постаје стварност. Али и ако остваримо оно што сањамо, све губи вредност ако то не осећамо дубоко изнутра.“ То је већ довољно да схватимо да наш писац добија знања из сна и његових становника. Тако и читалац постаје привилегован да посредно добија вилинска знања. Од виле сазнајемо да човек треба да стекне власништво над временом. Идеја већ присутна у литератури, али овде је спроведена посебним стилским поступком. Вила му кроз песму преноси знање о једноставном поступку долажења до суштине човековог пута:
Изабери један дан у години
Посвети га себи у потпуности
Заборави журбу и све послове
Преслишај самог себе у самоћи...
Видећеш да ти си сам и једини
Одговоран за своје радости
Сва надања , летове и падове
Да цео твој пут је у твојој моћи...
Зар није такво упутство требало да на време прими Толстојев Иван Илич, пре него што је неколико дана пред смрт спознао да му је читав живот био промашен. Завршио је права мимо своје праве љубави да буде писац, радио као судија, оженио се из интереса да би брже напредовао у својој каријери. Да је у ранијим годинама урадио оно што је вила саветовала нашег песника, живот би му вероватно добио другачији ток.
У другом сну признаје да га и даље прогони мисао о идеалној жени. Та иста мисао која га прогања од младости. И у том бајковитом врту он види змију која је „некако необично грациоозно за змију, отпузала према обали. Тек што је ускочила у воду змија се претворила у жену. Лепша него икада – право божанство. У исто време се појавила олуја, потоп, над којим је она мирно лебдела и посматрала, благо-охоло, као неку позоришну представу. Излуђивао ме је тај нејасни и недокучиви израз лица – нешто од блуднице и мадоне истовремено.“ У трећем сну суочавамо се суштинским питањем у песми “Љубав”:
Шта љубав значи?Да ли је права?
А о суштинској, безусловној љубави да ли треба водити расправе или је о томе већ и превише страница написано?
РЕКА КОЈА ЈЕ И ВОДА И СВЕТЛОСТ
На свом унутрашњем путу наш писац долази до граничне ивице смисла и бесмисла. У страху да не дође до истине за којом трага, јер му и даље оно што је њему највредније некако као песак клизи између прстију, он пита Арноа, трубадура-вилењака, да ли постоји могућност сазнања, на шта му овај одговара:
„О томе ти ништа не могу рећи, осим да ти предложим нешто што ће задовољити твоју жељу. Постоји једна река, која није као друге реке, него је и вода и светлост. Ја понекад пливам у њој, а нарочито када ми је нешто нејасно. Пливајући тако насупрот светлости ове реке, ја често добијем одговор на оно што тражим. Али мораш бити искрен. Ову реку нико не може преварити и не бих никоме ко није потпуно искрен предложио да скочи у њу. Светлост ове реке води у друге димензије и отвара врата сазнању...“
Поставља се питање да ли је својом одлуком да скочи у овакву воду, као у сан, он заиста добио оно што је тражио, моћ да сазна?
У циклусу Свет и људи он говори о води као о „флуиду који повезује светове и помаже тишини да се отвори. И та тишина износи свет на површину. Тишина која је невидљиви радар света, његова библиотека и кинотека. Из тишине свет извире и у њу улива се.“ А онда се наједном, као када вас неко пробуди из најдубље медитације, онако рздражен и неумољив, устремљује на оне који му нису дозволили да пронађе тишину у својој земљи, већ је морао да оде преко океана да је пронађе и сазна. А због тих ''књижевних дисидената, књижевних бирократа, такозваних писаца, који се тако зову само зато што пишу, он је морао да напусти свој језик да би у другом неком свету сакупљао грађу за своју Чаробну књигу. На неки начин им је и дубоко захвалан. Јер да није било њих, не би спознао ни лепоте градова о којима пише мини есеје: Атина, Рим, Константинопољ, Фиренца, Венеција, Париз, Москва, Цетиње, Сан Франциско, Лос Анђелос...
То нагомилано искуство силажења у себе и покушаја да се пронађе прави кључ за однос према спољашњем свету, морало је да изроди овакву књижевност, медитативну, лирску, где речи служе, не да се повинују стварности, не да објасне, већ да превазиђу своју ограниченост о којој је још де-Сосир говорио и писао.
„А онда се питаш да ли су речи тужне. Да ли им је тесно и суморно у свету озбиљних идеја и угледаш понеки иронични зрак како се помаља крадом, и питаш се откуд ова иронија којој ниси тежио, а речи ти одговарају да су се оне саме побринуле за овај део посла, јер ипак мисле да је смех важнији од свега, подсећајући те да си одлутао и враћају те назад на мало веселији и сигурнији пут.“
Мало је оваквих књига у српској књижевности. Ако се пробуди критичка злонамерност и код оних најпитомијих, књига ће кренути на неизвестан пут. А такав пут је, у ствари, за добру књигу и најбољи, јер ће онда критичари који су отворени за иновативне, стилски другачије интониране књижевне текстове, притећи у помоћ и одбранити је од свакодневног насиља у српској књижевности.