
Међу бројним књигама које је до сада објавио, налазе се: Шта трава говори (1967), Негде међу нама камен хвата белешке (1969), Расклапање тишине (1971), Повратак у место осветљено чашом млека (1974), Биографија и ламент (1976), Шаронова космологија (1977), Класични балски плесови (1983), Кокошка без главе (1983), Временска прогноза за утопију и околину (Поеме, 1967-1982), Несигурна сигурност – интервјуи, есеји и белешке о поезији (1985), Бескрајни блуз (1986), Свет нема крај (1989), Књига о боговима и ђаволима (1990) и многе друге.
За песничко стваралаштво и преводилачки рад добио је велики број значајних награда: награду ПЕН-а „Едгар Алан По“, стипендију Гугенхајмове фондације, као награду за превод, награду Америчке академије уметности и књижевности и Удружења америчких песника; 1982. године добија престижну награду Мак Артурове фондације, да би 1990. године добио и Пулицерову награду.
СТОЈАНОВИЋ: У Америку сте дошли као дечак. Како је текао процес уклапања у ново друштво?
СИМИЋ: На површном нивоу, убрзо сам се осећао удобно. Мој енглески се поправио до те мере да сам могао да читам књиге, стичем пријатеље, сазнајем шта се дешава у популарној култури итд. То је узело две-три године. Живео сам исти живот као и моји амерички вршњаци, а све остало је долазило полако. Био сам у војсци, онда је избио рат у Вијетнаму, шездесетих, итд. После скоро 40 година у овој земљи и целе те историје, осећам се потпуно као у својој кући.
СТОЈАНОВИЋ: Добитник сте бројних књижевних награда, међу којима је и Пулицерова. Колико такве чињенице утичу на Вас?
СИМИЋ: Моје књиге се продају боље. Моје песме су у већем броју средњошколских антологија. Људи мисле да сам врло паметан. Нисам. У суштини, како наш народ каже: „Свако чудо за три дана“.
СТОЈАНОВИЋ: У којој мери у Америци влада склад између хијерархије вредности успостављене на материјалном принципу, и оне на духовном?
СИМИЋ: Нема односа – било каквог. Америка није земља; она је континент са бројним традицијама, културама, религијама. Место са пуно контрадикција и парадокса. Највећи је, претпостављам, да сви можемо да живимо у складу. То је једна визија уједињења. Идеја о једном народу, уједињеном и различитом.
СТОЈАНОВИЋ: Какво је место литературе у најмоћнијој земљи света?
СИМИЋ: Литература није много важна, посебно поезија. Хоћу да кажем, није ништа у односу на филм, телевизију, религију и спортове. Али, још увек имамо велику издавачку индустрију. Пуно добрих књига излази сваке године и много више врло лоших. Има читалаца за обе врсте.
СТОЈАНОВИЋ: Јесу ли интелектуалци у прилици да учествују и значајније утичу на токове у америчком друштву, или су осуђени на живот у интелектуалним енклавама?
СИМИЋ: Увек има, наравно, једна врста интелектуалаца која се прилепи уз моћ – политиколози, експерти за Русију при највећим универзитетима, Кисинџер, Бжежински и та компанија... Али, већина нас, хвала Богу, остаје кући и пише своје књиге.
СТОЈАНОВИЋ: Да ли технолошки развој у овој земљи, и уопште у свету, у довољној мери прати истинска мудрост, или постоји дисхармонија?
СИМИЋ: Да ли се шалите? Технологија је продукт малог ума, а велике похлепе и глупости. У овој земљи, на пример, имали смо најбољи железнички систем у свету, који смо затворили да бисмо сви могли да возимо велика кола, која троше пуно бензина и загађују околину. Лос Анђелес је са својим аутопутевима прави споменик те лудорије.
СТОЈАНОВИЋ: Колико је ово време погодно за свет уметности и напредак у дубљем смислу?
СИМИЋ: Немам никакву идеју. Наше доба, вероватно, није лошије од неког другог доба. Ја не верујем у добре старе дане, ни у прогрес у уметности. Немам носталгију било које врсте.
СТОЈАНОВИЋ: Мислите ли да виђени Срби у свету могу да учине више на побољшању слике о Србији?
СИМИЋ: Само у мери да могу понекад да званично исправе одређене дезинформације. Ви схватате да Американци не брину много за догађаје у Југославији. То се могло и очекивати. Велики је свет. Има пуно места са проблемима напољу, и ми имамо доста наших проблема, такође... Тако то иде. Ја говорим, али немам илузија да могу да имам неки већи утицај.
Срби овде нису добро организовани, њихов лоби нема пуно новца, и због тога немају утицај какав имају други. Ако бисмо ми могли да дамо велики прилог за кандидатуру сенатора Дола, он би променио своју песму о Косову, он би и слику св. Саве ставио на зид у својој канцеларији. Ови сенатори и представници су као адвокати. Неки су поштени, неки су лопови. Ми их плаћамо и они представљају наше интересе. Амерички Конгрес није заинтересован за историјску правду. Може да се изјашњава као да јесте, али није. Он једноставно представља снажне групације. Срби са својом вечитом неслогом не представљају довољно снажну групу, и због тога немају никакву подршку.
СТОЈАНОВИЋ: Како гледате на укупну ситуацију у „југословенском“ друштву?
СИМИЋ: Не може ништа добро да се каже за народе који се мрзе међу собом и не могу да се сложе. Сада имате грађански рат. Мислим да су све стране одговорне. Сви ови комунисти што су се преобратили у демократе, неофашисте, националисте и остало. Ја мислим да су југословенски народи преварени од истих људи који су их преварили и извршили терор над њима, јуче. Нико нема разлога да буде поносан. Видим пуно подлости и глупости, и истовремено трагедију. Људи добрих намера и недужни, муче се као и увек.
СТОЈАНОВИЋ: Шта је, по Вама, најважније за Србију данас?
СИМИЋ: Срби не могу и даље да гласају за исте старе комунисте. Неће много симпатија придобити на тај начин, било где. Оно што је потребно Србији јесте демократија и посебно, тзв. „формалне слободе“: слобода мисли, израза, удруживања, а најважније је да можеш да кажеш не онима на власти и да због тога не сносиш последице.
СТОЈАНОВИЋ: Идеологија и владари – долазе и пролазе, а средишне вредности једног народа остају једина светлост над мутном збиљом. Како у већој мери повратити основне вредности једног народа као што је српски?
СИМИЋ: Срби су талентован народ, са часном историјом. Они су стварали изузетне појединце. Они ће да опстану. Уопште не бринем о томе.
На другој страни, нисам обожавалац националистичке еуфорије. Нимало ме се не тиче то ударање у груди, ни у Америци ни у Југославији. Ништа добро не долази од тога. Тако праве трагичне историјске грешке, и државе и људи. Ја бих желео да они сада сачувају хладне главе.
СТОЈАНОВИЋ: Идеалног друштва нема; друштвених идеала је све мање. За какво бисте се друштво Ви залагали?
СИМИЋ: Демократија је систем који није савршен, али нема бољег. Мораш да будеш првокласни идиот – упознао сам их пуно међу западним интелектуалцима – па да неког убеђујеш, као што су мене убеђивали пре 30 година у Паризу или Њујорку, да има више слобода у Бугарској него у Шведској. Или аргумент који чујеш од неких српских политичара, да би зато што је Србија нападнута, демократија у овом моменту била разорна. Амерички представници су за време рата у Вијетнаму и Заливског рата користили исти аргумент; и речено им је да иду у пакао. Демократске институције су највећа снага коју може да има нека држава. Њима су потребни опрезни, будни, добро обавештени и речити грађани. То је и идеал за који се вреди борити.
СТОЈАНОВИЋ: Која Вас питања највише муче – као песника и као човека?
СИМИЋ: Имам једног бакалина у Портсмуту (Њу Хемпшир), од кога купујем италијанске кобасице и маслиново уље. Он ме понекад позове на страну и пита шапутавим гласом: „Професоре, шта значи све ово?“ Ја му кажем да немам појма, али да о томе стално размишљам.