Nel mezzo del camin di nostra vita
mi ritrovai per una selva oscura,
che la dirrita via era smarrita.
Na pola našeg životnoga puta
u mračnoj šumi noga mi se se stvori,
jer s ravne staze skrenuvši zaluta
Pakao, I: 1-3
Ovakav početak dovoljan je za ljubav na prvi pogled. Imao sam petnaest godina u prvom susretu s Paklom. Već prvi stihovi garantovali su i tajnu i pustolovinu, što je u tim godinama važnije od veličine. Veličina je, nekako, unapred nametnuta i više smeta nego što koristi jer, ponekad, ometa i tajnu i pustolovinu. Prilazite delu sa strahopoštovanjem, a to je verovatno ono što je Dante najmanje želeo. Jer važni su priča, pročišćenje, obogaćenje, uzlet; dodir božanskog, koju reč namerno isključujem iz naslova da bih ga vratio izvornom.
Nisam ništa znao o terca rimi, o nijansama u kompoziciji izuzetno kompleksnog dela, niti kako se to postiže, ali imao sam pred sobom pakao u devet krugova—kako to strašno zvuči, da se poslužim parafrazom tuđe misli. To podrazumeva neku vrstu nepravde i u samom paklu. Izgleda da i u paklu, u paklenim mukama, postoji gradacija bola, gradacija kazne. Ili, uz pozajmicu još jedne misli, da "su sve životinje ravnoprane, ali neke su ravnopravnije," pa zaslužuju veću kaznu. A logično bi bilo da je pakao, kao i raj, prilično egalitarno mesto.
Ova ljubav je bila tiha, ali je rasla. Jedino emocionalna veza (prva prava književna ljubav) ove vrste može biti dovoljan razlog da se piše o Komediji i Danteu danas, posle desetina hiljada eseja napisanih na ovu temu. Reč je o najvećem delu ne samo italijanske, već svetske literature. Ukoliko se redosled i menja s Ilijadom (u zavisnosti od ukusa), činjenica ostaje netaknuta. Nema većih pojedinačnih dela, u istoriji svetske literature do danas, od Komedije i Ilijade. Šekspir je najveći celokupnim delom ali, nijednim pojedinačnim, ne nadmašuje čaroliju ova dva dela.
Prva ljubav, bilo koje vrste, jeste sam život i doživljaj života. A Komedija nije samo književno delo, već manifestacija, govor, života. Kao takva, ona je nepresušna; nemoguće ju je definisati, do kraja objasniti, kao što je nemoguće definisaati život. Tajna nije u definiciji, već u pustolovini, u putovanju. A svaki put je individualan, neponovljiv. Neponovljivi doživljaj individualne pustolovine dragocen je, jer osvetljava nepregledne i tajanstvene prostore koji su nadahnjivali književnog čarobnjaka Dantea, i iz kojih je niklo njegovo jedinstveno delo.
Delo ovakvog ranga može stvoriti samo neko ko je u direktnom kontaktu s božanskim izvorom i, gotovo, služi kao medijum. Bilo je učenijih (u bukvalnom smislu) ljudi i od Homera, i od Dantea (mada se Dante smatra najsvestranijim intelektualcem svoga vremena), i od Šekspira, ali ono što su oni znali retko je ko drugi znao. Ono što su oni videli, retko je ko drugi video i shvatio. Ono što su oni doživeli, retko je ko drugi doživeo i razumeo. Zasigurno ne na isti način i istim intenzitetom. Prostore u koje su oni zakoračili i osvojili, drugi su samo sanjali. Njihov jedinstveni doživljaj sveta bio je i njihov nepresušni izvor znanja i mudrosti. Ova nauka (i veština) ne stiče se diplomama, gomilanjem znanja u čipove moždane memorije, priznanjima ili članstvom u akademijama i institucijama. Ova nauka zaslužuje se samim životom, gde život (vreme) igra ulogu jedinog sudije i jedine mere.
Da bi se Komedija doživela i shvatila u svoj svojoj punoći i veličini potrebno je, po mom mišljenju, shvatiti kakvu i koliku ulogu igra emocija u ovome delu. Jer, čini se, ovo delo je sama emocija koja peva. Zato se usuđujem da, pre svega, fenomen emocije osvetlim iz drugog, manje poznatog, ili čak nepoznatog, ugla. Uz to, neminovno se nameću fenomeni ideje, misli, osećanja, talenta, inspiracije, epifanije, strasti, čarolije, stvaralačkog čina, veštine (majstorstva), umetničke i jezičke artikulacije (emocija), pa i hrabrosti i plemenitosti.
Sve je već rečeno o terca rimi; sve je rečeno o kompoziciji i organizaciji sve tri knjige Komedije; sve je rečeno o pevanjima koja je čine; svi mogući detalji i ogroman broj ličnosti prisutninh u delu razjašnjeni su; skoro sve se zna o Danteovom životu i o životu Beatriče koja ima centralno mesto u Raju; sve se zna o političkim borbama i borbi belih i crnih gvelfa, koja rezultira Danteovim životnim progonstvom (uprkos pobedi nad gibelinima, jer ga crni gvelfi proteruju iz Firence za kojom će celog života čeznuti i kojoj će uzaludno težiti da se vrati).
Skoro da je sve rečeno i o emociji u Komediji. Ali ono što se manje zna i što je nerasvetljeno, ne samo u Danteovom slučaju i u slučaju Komedije, upravo je fenomen emocije kao kvalitet duše, te time osnove samog uma i misli, a ponajviše imaginacije bez koje nema stvaranja i kreativnosti čak ni u surovom svetu biznisa i politike. Sve se zna o Danteovoj emocionalnosti i ljubavi prema Beatriče. Sve se zna o njegovoj žustrini, ljutnji, nervozi, ispoljenim u Komediji. Ali čini se da ovaj fenomen još uvek nije potpuno razjašnjen ni u nauci (čak ni u psihologiji), ni posle više od nekoliko hiljada godina, iako su se njime bavili filozofi od Platona, Aristotela, preko Dekarta do danas.
Zato ću pokušati da ovaj (i druge navedene) fenomen, osvetlim na drugi način sa željom da se još više približimo magiji stvaralačkog čina koja baca svetlo na magiju Komedije, ali i na magiju života i njegove tajne, jer to je Komedija—priča o životu. Šta je to što čini veliko (idealno) delo i velikog (idealnog) stvaraoca? (Da bismo se ovom fenomenu približili i bolje ga rasvetlili moramo, makar približno, znati šta je glavna snaga koja čini veliko delo i koji su njeni osnovni pokretački elementi, i šta je to što čini velikog stvaraoca. Čini se da se i o ovome sve zna, ali broj stvaralaca kao Homer, Dante ili Šekspir toliko je mali da se nanovo nameće ideja da se ova tajna još više osvetli iz drugih uglova.) Zato ću se ovde baviti osnovnim pokretačkim energijama stvaranja, za koje mi se čini da su osnova Danteovog genija i Komedije, a koje važe i za druge velike stvaraoce i velika dela.
MISAO I EMOCIJA
Cela Komedija je emocija i ideja (ideja emocije) iskazane vizijom. Danteova misao je njegova vizija. Kao da je i sam Dante sazdan od nekog naročitog emocionalnog tkiva koje ga predodređuje da vidi svet drugačijim očima. Da više plače (o čemu svedoči Vita Nuova), da više sanja, da se više bori, da više znanja usvaja i iz knjiga i iz života, da svemu prilazi sa više ubeđenja, više vere, da se više nada, i da, nadasve, više voli. Da li je misao samo kontrolisana i dozirana emocija? Opismenjena emocija?
U ljubavi, kao i u stvaranju, postoji nešto naizgled iracionalno. Ovo je izrazitije u prvoj ljubavi; naročito u ljubavi od koje se ništa ne očekuje za uzvrat. Takva je prva i najveća, jedina prava, Danteova ljubav. Naizgled iracionalna, gotovo slučajna i neobjašnjiva. Beatriče (Biče), jednim susretom s dečakom od devet godina uspeva da, ne samo trajno obeleži Dantea u romantičnom smislu, već utiče na njegove emocije, shvatanja, pristup umetnosti, životu, društvu, s nesagledivim posledicama na razvoj Dantea kao ličnosti i stvaraoca i, na taj način, na literaturu.
Da li se Dante i njegova Komedija mogu shvatiti ako se ne shvati dublja snaga "iracionalnog", emocionalnog, intuitivnog? Ako se ne zađe dublje u podlogu inspiracije (van važećih i pojednostavljenih objašnjenja) i epifanije. Ako se misao ne opipa, doživi i shvati van šema i programa po kojima mi, kao ljudska vrsta, funkcionišemo.
Najverovatnije da prvi izdiferencirani oblik svesti nije religija, nego urlik emocije; emocije koja je propevala i uzviknula—Bog, ili nešto drugo. Emocije koja je imenovala sebe imenujući, dozivajući, ili moleći se nečemu što je doživela kao stvarnost; opipljivu ili neopipljivu, svejedno. Emocija je, urlikom prve reči, sebe opismenila, oplemenila; sebi dala krila i uputila se u jedinstvenu avanturu artikulisanog razgovora sa svetom; doživljaja sveta nečim, i kroz nešto, što mi imenujemo i definišemo kao misao.
Misao nije ništa drugo nego emocija koja je naučila da govori. U Danteu, i kroz Dantea, govori emocija. Misao nije ništa sama po sebi. Kartezijanski duh i ideja ovde ne pomažu mnogo. Ako kažemo—dan je lep, to je uslovni refleks, a ne prava misao. To je isto kao osećanje bola i toplote izazvano spoljašnjim ili unutrašnjim uzrokom koji tera senzorni aparat da, putem osećanja bola, registruje bol ili toplotu. Ista takva reakcija je kada se kaže—dan je lep. Ona je automatska; nije posledica razmišljanja, već refleksnog imenovanja nečega što vidimo, na isti način kao što bol sebe manifestuje osećanjem. Jedina razlika je jezik. A jezik je ljudska tvorevina, i to je ono, iako paradoksalno, što unosi najveću zabunu.
Svest je u svemu. Čovekova misao ne može da stvori svest. Njegova misao vodi razumevanju, pa i unapređenju samosvesti, ali ne stvara svest. Ona je posledica, a ne uzrok svesti. Nema misli bez, uslovno rečeno, "nesvesne svesti." Jedini način kojim čovek meri svoju misao jeste reč. Bez reči čovek je prilično bespomoćan u odnosu na misao, bolje reći u odnosu na njenu artikulaciju. Svest je bila tu pre čovekove misli. Jer šta je osećanje bola, već biološki put svesti koja funkcioniše i cirkuliše nezavisno od naše volje. Svesti koja nas obaveštava, putem čula i osećanja. Upozorava. Šta drugo nego svest upravlja životom celog svemira, društva, svake biološke jedinke, svakog atoma. Reč unosi preporod, samosvest, samoosvešćenje, ali u podjednakoj meri i zabunu. Reč je instrument, kao što je i osećanje biološki instrument svesti koji saopštava bol ili bilo šta drugo. Ali reč je proizvod volje, čini se, jer čovek je stvara. Međutim, nije svaka reč, ili konstatacija, misaona ili voljna, već mehanička. Odnosno, tek ona reč koja ispravno dešifruje emociju, ili najpribližnije, postaje misao. Emocija je još zavodljivija i neodređenija od misli, ali je iskrenija.
Moglo bi se reći da je misao dešifrovana emocija. Ne postoji delo putem koga se ovo može bolje dokazivati ili braniti, objašnjavati, od Komedije. Šifra emocije postaje reč (ideja), a ne misao sama po sebi. Tek ona reč koja služi emociji, ili je obelodanjuje i definiše, postaje misao. Svaka druga reč je ili prazno, mehaničko znanje, ili uslovna reakcija, kao čula i oseti. Svet bez emocije, ili život bez emocije, besmislen je i bezvredan, nezavisno od misli. Samo emocija i osećanje daju smisao životu. Misao bez emocije beživotna je, isto koliko je i telo beživotno bez krvi. Reč, sama po sebi, misao ili znanje ove vrste, jeste znanje mrtve knjige. Ovakva misao je mehanička, a takvo znanje, i ako ga ima, znanje mašine, a ne znanje čoveka ili bilo koje biološke jedinke. Život bez emocija vredan je koliko i knjiga bez čitalaca.
Ako se može reći, uslovno, da je i misao emocija, onda je Komedija, na neki način, dešifrovanje emocije (i paradigme). Ali ne samo Danteove, već kolektivne; one vidljive i nevidljive. One koja živi u novim biološkim oblicima; one koja govori da reptili nisu izumrli već da su tu i u nama. Danteova emocija, i šifra kojom je tumači—egzaltirana, uzvišena pesnička reč i alegorija, i više vizija nego ideja—jeste dešifrovanje i put prema arhetipu, te time put prema Bogu. Danteova ideja je, više i ubedljivije, izražena vizijom nego rečima. Koliko god da je ružno prisutno kod Dantea, koliko god da je nepojmljivi užas sastavni deo pakla i puta, toliko lepota postaje jača i svetlost svetlija. Utoliko se više uviđa njihov vidljivi, ali još značajnije, njihov nevidljivi smisao i značaj. Ne samo u smislu manihejskog dovođenja u vezu, da bi se prikazivanjem jednog istakao značaj drugog, već u smislu razotkrivanja ništavila (isticanjem vrednosti sveta i kreacije).
ELEMENTI DUŠE
Emocije i ideje čine dušu. Uobličene, artikulisane, ideje čine razum. U misli bez ideje nema razuma, zato što je mehanička, podjednako kao uslovni refleks, ili osećanja izazvana čulima. Naučeno je zapamćeno, ali samo ono što je prošlo kroz dušu vodi pravom znanju ili razumevanju. Pravo razumevanje jedino može postići duša. Duša, ili duh, jeste izvor stvaralačke energije, jer samo je duša sklona imaginaciji. Jedino duša ima ovo svojstvo i ovu sposobnost.
Čovekova misao nije, i ne može biti, odvojena, izolovana, od duha sveta. Samo mehanička misao je individualna. Tako da ako misao, artikulasana jezikom, može služiti, ili jeste svojstvo (osobina) individualne svesti, moglo bi se zaključiti da pojedinačni duh, ili duša čovekova, jeste ono što ga dovodi u dodir, i drži u vezi, s duhom ili dušom sveta. Ovakav kontakt ne samo da je nevidljiv već je često i neprepoznatljiv. Moglo bi se tvrditi da, možda, san jeste jedna od njegovih očiglednih manifestacija. U snu, kao i u emociji ili intuitivnoj misli, nije sve određeno niti potpuno jasno. Ponekad može biti vrlo obično i izgledati u potpunosti kao stvarnost koja se svkaodnevno živi, ali ponekad može odstupati od uobičajenih slika, podjednako, možda i više od same Komedije i njenog sna i vizije.
U ovoj nevidljivoj vezi između pojedinačnog i univerzalnog duha (duše), verovatno, leži snaga i izvor stvaralačke energije i dara. Pitanje tehnike i zanatskog majstorstva manje je važno jer se ovo majstorstvo može usvojiti, ili osvojiti, uslovno rečeno, lako. Sve ono što se može naučiti, može se i usvojiti. Ali, izgleda, da pravi dar svoju osnovnu snagu crpi iz onoga što se ne može naučiti već, i ako može, uči se drugim sredstvima i na drugi način. Niko ne može izmeriti snagu onog jutra i svetlosti u Firenci koji su nečemu važnom naučili Dantea; ili značaj nekog drugog dana, drugog jutra, u odnosu na nekog drugog, na nekom drugom mestu. Ponekad se zbog ove svetlosti nešto izgubilo u društvu, ali dobilo u životu i shvatanju života jer ova je nauka vodila ka jednom drugom učitelju koji mnogo više zna, mnogo više pamti, i meri na posve drugačiji način.
Pristajanje na ovu žrtvu, ili na ovaj uzlet, ushićenje, možda čak i vrstu otkrovenja, jeste put prema duši sveta, i neposredan odnos s njom. Ovaj kontakt tera da se savlada veština stiha (postigne majstorstvo), ili bilo čega drugog što vodi svetu stvaranja, a ne sama reč, veština ili slava po sebi. Sve zajedno igra ulogu, ali bez ovog prvog, i najvažnijeg elementa, stvaranje, ono vrhunsko, ne bi bilo moguće. U ovom leži odgovor ali i izvor zabuna jer većina se motiviše upravo ovim drugim elementima. Ovaj drugi izbor je neiskren i ne može biti prava mera ili dovoljna baza za jednu ovakvu avanturu.
I umetnost i nauka bave se životom ili prirodom u službi čoveka. Šta čoveku služi, a šta ga ometa nije sasvim jasno i ne može biti sasvim jasno. Ovo je naročito nejasno u pogledu vrhunskog stvaranja bilo koje vrste. Vrhunsko stvaranje ostaje neka vrsta enigme. Zato odgovor na ovo pitanje, ili približavanje ovom odgovoru, gotovo da je podjednako važno koliko i samo stvaranje jer doprinosi ne samo razrešenju, već umanjenju dejstva onih sila koje čoveka na ovom putu, i prema ovom cilju, ometaju i onemogućavaju.
FORMA I GRANICA
Svet bez forme jeste svet bez granica. Samo forma pravi granice. Ali svet bez forme nije svet. Bez forme svet je ništa—ništavilo. Put prema beskraju jedino je moguć kroz formu i putem forme. Jedino forma obuhvata svet svojim granicama. Obuhvaćeni svet je beskonačan, iako paradoksalno zvuči. Čini se da jedino granica hrani i nudi beskraj. Bez granice nema oblika. Bez forme svet je prazan, a u praznini nema ni puta ni razloga za put i kretanje. Nema ničega. Nedostatak granice samo je privid bezgraničnosti zato što je ovaj svet ograničen, svojim nepostojanjem i nedostatkom forme, na nulu. Praznina, ili nula ovako shvaćena, biva ograničena pustinjom svog beskraja. Njen beskraj je njeno ograničenje. Njena sloboda je njeno ropstvo. Ništa je samo ništa.
Zato je u Komediji omeđen ne samo Pakao, omeđeni su i Čistilište i Raj. Van Danteove maestralne forme, i pronalazaka (terza rima) koje je za ovaj poduhvat smislio ili upriličio, van maestralne kompozicije u tri knjige sa po 33 pevanja (Pakao, suvodnim pevanjem, 34; ukupno 100, sa preko 14,000 stihova), van njegovog neprikosnovenog jedanaesterca s lepotom rima samo mogućom u italijanskom jeziku, van tog slatkog novog stila (Dolce Stil Novo) iz Komedije zrači uobličeni univerzalni duh.
SPEKTAKL
U Komediji sve je spektakl; spektakl s ogromnim brojem likova; spektakl u kojem sve zauzima svoje mesto, kao i u životu; ništa se ne izostavlja, čak ni fekalije. A bez toga, zar bi pakao mogao biti pravi pakao? Spektakl muke, bola, gnjileži, transformacije u ružno; ili dočaravanje nevidljivo ružnog kroz transformaciju. Transformacija, ili izobličenje ove vrste, jeste ne samo kazna već suprotstavljanje pojavnom i varljivom svetu. Transformacija vodi ka noumenonu (više u Platonovom nego u Kantovom smislu), ka razgradnji sveta, da bi se razgradnjom bolje shvatio, da bi se bolje shvatila lepota i vrednost njegove površine uočavajući snagu i tihi zvuk dna, najnižih elemenata, koji se u tom istom, pojavnom, svetu mogu prerušavati i sebi pripisavati odlike ili svojstva lepote i vrednosti.
Ali Dante se u Komediji služi izumom koji nikada ranije, ili ne na isti način i do te mere, upotrebljen. Dante stvara priču u okviru priče, spektakl u okviru spektakla. Stvara galeriju likova, koja kao da živi nezavisno od priče. I u tome je tajna spektakla. Interakcija je minimalna. U Paklu su glavni likovi Vergilije i Dante. Oni su konstanta. Svi ostali likovi su varijabile, elementi, učesnici (ili skriveni "glumci") spektakla kroz koji se prolazi, ali u kojem se ne učestvuje. Skoro kao na pozornici, osim što u ovom spektaklu postoji kretanje, put kroz pozornicu koja nije statična, i na kojoj je moguća interakcija, razmena reči, komentara, ali je efemerna i ne utiče na glavnu svrhu i sadržaj puta na kome kao da je već sve određeno i interakcija bilo koje vrste samo potvrđuje ovu svrhu, i ničim je ne menja. Mi intutivno osećamo da na ovom putu Danteu ne preti opsanost.
Spektakl je nezamsliv bez vizije ili vizija. U Danteovom svetu sve je čulno. Mi ne čitamo o reci, mi je čujemo. Mi ne maštamo o žuboru, jer Danteova reč žubori. I Danteova stilska figura je u viziji—vizija u viziji, spektakl u spektaklu; Danteovo poređenje sebe razrešava vizijom-slikom. Nema mnogo rebusa kod Dantea. Najveličanstveniji i najfilozofskiji pesnik (pod uticajem filozofije Tome Akvinskog), istovremeno je i najjednostavniji. Veliki, ne samo pesnik (upravo zato što je filozof) već i filozof našao je svoj modus operandi. Predočiti svet kao da sam svet sebe priča ili sebe ispoljava svojom slikom. Dante ne priča o svetu, već priča svet. A možda je najveća tajna u tome da svet priča Dantea, ili da svet u Komediji priča sebe. Možda je u tome tajna lakoće kojom se to postiže, tajna opipljivosti, ili tajna slikovitosti i opipljive životnosti svakog detalja, pa i najapstraktnijih ideja i vizija (a poezija, generalno, ne trpi apstrakciju), nezabeležena u istoriji svetske literature.
Ništavilo, samo po sebi, jeste ništa. Najbezazlenija stvar na svetu jeste ništavilo. U njemu nema ni zla ni dobra. U ništavilu sve spava jer u ništavilu ničega nema. A ništa ne može ni da voli, ni da se nada, ni da veruje, ni da greši. Samo u svetu, samo kroz kreaciju, moguća je greška, mogući su i zlo i dobro, vinuće i pad, lepota i užas. Zato je Pakao, kao i cela Komedija, priča o svetu, o nečemu što postoji u tom istom svetu, ali nije uvek vidljivo ili definisano. Nečemu što gmiže među nama; što nas uzdiže ali i lomi. Pakao, dakle, nije priča o drugom, već o ovom svetu. Pakao drugog sveta jeste ništavilo. A najlogičnije bi bilo da ništavilo bude prostor i reprezentacija pakla. (Međutim, nije tako.)
Dante hoće sve. Da nije pakao, ili ideju pakla, čistilišta i raja nasledio, on bi ih izmislio. Izmislio bi ih—da bi ih osmislio. Samo osmišljeni svet vredan je života. Samo svet u kojem postoji hijerarhija vrednosti jeste pravi svet. Samo svet u kojem i u neredu vlada red, ili postoji mogućnost reda, jeste svet s nadom. A Dante se bori za svet nade i vere.
Put kroz Komediju put je prema smislu i istini. Jedino smisao krije istinu. A haos (pakao) je jedan od elemanata ili ispoljavanja tog istog smisla, iste istine. Dante iako, možda, racionalno i ne uviđa, u potpunosti, jedinstvenost ovakvog smisla i odnosa haosa i reda, on ih u Komediji, nepogrešivo, intuitivno oseća i dočarava magijom i artikulacijom svoje jedinstvene emocije i misli—imaginacije koja rađa i stvara neponovljivu viziju oličenu Komedijom. Ako bi se moglo tvrditi da je emocija—misao (ili da je razlika beznačajna), za to je najbolji dokaz Komedija. Ili, možda je lakše i preciznije tvrditi da je misao bez emocije beživotna i mehanička, a da misao oplemenjena emocijom postaje imaginacija (izvor ideja). Jedino ovakva, oplemenjena misao, može biti kreativna, nezavisno od toga da li se radi o nauci, umetnosti, ili bilo kojoj vrsti iskrenog kreativnog angažmana.
Gde drugi klecaju, Dante leti; gde se drugi snebivaju, Dante slobodno govori; kuda se drugi plaše da zakorače, Dante uleće s najvećom žestinom. Dante osvaja ceo svet, celu vasionu; ne ostavlja nijedan kutak nepokriven; Dante hoće sve—i pakao i raj. I Dante ih kreira, postaje demijurg, vrhovni kreator i pakla i raja. (Zato nije čudno što je Komediji Bokačo dodao pridev—božanska.) On određuje način, kaznu, muku, mesto za svaku izgubljenu, korumpiranu dušu, ali i mesto za svakog uzvišenog stvora kojeg smešta u blizinu božanske ruže, božanske svetlosti. Dante ne pristaje na male prostore, ne prihvata pulumrak, zakulisnost društvenih igara, oštećenost i iskvarenost karaktera. Dante sve iznosi na površinu. Nema nekažnjenog greha, ali ni nenagrađene vrline.
Kreirajući ceo univerzum iznova, Dante u stvari želi da da novu iskru životu. Dante želi da vrati životu onu snagu, lepotu i uzlet koje klasičnom svetu nisu bile nepoznate. Verovatno zato, Danteov vodič kroz pakao jeste Vergilije. (U tome je i razlika u odnosu na antičke epske pesnike koji su u pomoć prizivali muzu. Danteove "muze" su stvarne ličnosti—Vergilije i Beatriče.)
U Komediji sve je veliko. Veliki je bol, velika je kazna. Pakao počinje šumom. A šuma je ogromna, krije mnoga iznenađenja, reke, spodobe; ali Dante ih sve izvodi na svetlost—i zmije prisojkinje u ljudskom obliku, i svakog stvora s najatavističkijim odlikama izumrlih reptila. Tako da Pakao, u stvari, biva pravo čistilište i vrši prvu i pravu ulogu onoga čime se bavi druga knjiga Komedije. Jer pravo čistilište nije u čistilištu; pravo čistilište je u karantinu. Karantin, ili pakao, jeste mesto bez povratka, bez nade. Pakao je konačna destinacija. Smeštajući veliki deo sveta u pakao, Dante samim tim i čisti svet, omeđava, ostavljajući široke prostore raju, a put kroz čistilište više biva vrsta rutinske provere sumnjivih. Čistilište je prostor u kojem se ne ostavlja prilika šansi. (A da li je tako, videćemo kasnije.)
Već je sve određeno, sve zacrtano u paklu. Svet je omeđen. Zlo je zauzelo svoje konačno prebivalište, bez mogućnosti da ponovo prlja svet za koji se Dante bori, i koji Dante želi. A ono što Dante najviše želi jeste—život. Čistiji život. Komedija nije priča o paklu, čistilištu, ili raju, već priča o životu. Pakao nije poziv u pakao, već je cela Komedija poziv u život. Dante sve ovo radi i postiže emocijom najvećeg intenziteta.
Ali Pakao, ako pruža mogućnost Danteu da izađe iz njega (iako kao slučajnom posetiocu) ipak ostavlja mogućnost izbavljenja i drugima. Dante će ponovo ugledati zvezde, ali ne samo zato što nije osuđen na pakao, već zato što svojom prirodom pripada zvezdama. Zvezde možda nisu odsutne ni u paklu, ali su oči, suviše zauzete životnim igrama, zaboravile na zvezde. Pakao nije fizičko mesto, već svojstvo duše. I kao u završnim stihovima Pakla, put prema zvezdama iziskuje određeni napor i mora biti zaslužen.
La duca e io per quel cammino ascoso
intrammo a ritornar nel chiaro mondo;
e sanza cura averd’alcun riposo,
salimmo su, el primo e io secondo,
tanto ch’i’ vidi de le cose belle
che porta ‘l ciel, per un pertugio tondo.
E quindiuscimmo a riveder le stelle.
Vođ pođe sa mnom po toj skritoj stazi
da u svijet bijeli vratimo se tuda,
te uzgor sta bez odmora da gazi
prvi, ja za njim dok ne videh čuda
od lijepih stvari, što se nebom gnijezde,
kroz okrugao otvor jedan, kuda
iziđosmo da ugledamo zvijezde.
Pakao, XXXIV: 133-139
Ako u Komediji, uslovno govoreći, pakao vrši ulogu čistilišta i jeste pravo čistilište, te ako sebi dozvolimo inverziju koju želimo da primenimo na život, onda, uz određenu dozu slobode, možemo reći da je pravo čistilište sam život. Naime, ako su i pakao i raj alegorije, a ne stvarni prostori ili entiteti, onda se sve odigrava, i jedino može odigravati, u životu (i pojavnom i neopipljivom). Ako je život jedini podijum na kojem se sve odigrava, onda se kroz njega, i u njemu, kao takvom, odigrava cela drama apsoluta—njegovo dno (pakao) i njegov vrh (raj). U ovom smislu shvaćen, život je pravo čistilište. Samo život može biti prava matrica apsoluta, i samo se kroz život može održavati i shvatiti vrednost. Bez života, apsolut gubi svoj smisao. U njemu nema ni lepote ni ružnog.
Život je prolaz, kao što je i čistilište prolaz. Ili put između savršenstva i nesavršensva, dna i vrha. Ali ako van života ničega nema, ili ne u smislu vitalnih energija koje podrazumevaju i neku vrstu osećanja, onda u takvom svetu ne može biti ni bola, pa samim tim ni krivice. Bez mogućnosti da se nanese bol, nestaje mogućnost krivice. Bez krivice, gubi se mogućnost za greh i kaznu. Ovakav svet postaje bezgrešan i na svom vrhu i na svom dnu. Ali ovakav svet je nepokretan, što ga čini nepostojećim, ili samo potencijalno postojećim. Ovakav svet jeste Bog koji spava.
Jedino u životu moguć je pokret i u pokretu mogućnost za grešku, za bol, za krivicu, za kaznu. U životu se sve ovo dešava, ali pitanje pravde unosi najveću zabunu. Jer ako je život sve ovo, ili jedina pozornica pravog dešavanja, zašto i kako, onda, taj isti život izgleda prilično nepravedan u mnogim svojim vidovima? Čovek ima neutaživu potrebu za logikom, isto koliko i za misterijom, ali ne može da prihvati da problem nije u svetu ili pojavama, niti u logici, već u njegovom shvatanju logike. Čovekova logika ne mora, neminovno, biti prava logika koja nudi potpuna objašnjenja. U tome je veličina ali i tragičnost čovekovog položaja, jer on je jedina životinja koja postavlja pitanja ove vrste, aktivno tražeći odgovor, dok druge životinje prihvataju svet. Čovek je jedina životinja koja težeći da shvati svet, želi i da ga promeni u skladu sa svojim konceptima koji ne moraju biti koncepti više logike o kojima on nema, niti može imati, dovoljno znanja.
Ukoliko je raj čist, onda je raj ništavilo jer samo ništavilo može biti potpuno čisto. Na ovaj način, raj i ništavilo postaju jedno isto. Raj (ili ništavilo) može biti uprljan samo životom, jer samo život sadrži energije u svim svojim varijacijama, podrazumevajući i najgore i najbolje, i najužasnije i najlepše. Put kroz energije sveta jeste put kroz život. Kao takav, život je put prema smislu. Na početku, kao i na kraju puta, nalazi se svet bez života—ništa kao apsolut, ili ništa kao pravo ništa—praznina. U ovom smislu shvaćen, život je čistilište.
Ako pakao, u Danteovom Paklu, vidimo kao jedino pravo čistilište, ili karantin, onda čistilište (pakao), tako shvaćeno, jeste jedini pakao. Ako se na pakao gleda kao na entitet ogromnih energija, onda za to mesto nema boljeg primera od života. Ne postoji veća zamisliva enrgija od ove. U ovom smislu shvaćen, život je pakao jer samo život može biti prolaz između dve glavne suštine—apsoluta i ništavila.
Ako na ovaj način primenimo logiku koja odstupa od paradigme, ili važećih istina nametnutih čovekovom ograničenom logikom, onda svet dobija drugačiji izgled (i ulogu). Po čovekovoj logici i shvatanju pravde, greh ili krivica (ali greh i krivica kako ih čovek shvata) moraju biti kažnjeni. Po toj logici i na osnovu takve logike, čovek, a ne stvarni svet ili stvarna logika sveta, izmišlja ideju pakla i raja. Čovek prisvaja ulogu Boga želeći ne samo da definiše, već i da kažnjava. Kako čovek ne može kazniti svaki greh, on nastupa sa idejom da će svaki greh biti kažnjen od strane Boga u paklu, ili nagrađen u raju.
Nezavisno od toga da li se radi o relegiji, vaspitanju, znanju, zakonu, ili istoriji, čovek svet objašnjava i kodifikuje, više da bi ga prisvojio nego da bi ga razumeo. Čovek ima potrebu za vlasništvom i vladanjem, a ne za harmonijom one vrste koja omogućava jedino moguće vlasništvo—ono nad sobom. Ovakvom svetu Dante se suprotstavlja i izvikuje—ne.
Dante sve ovo intuitivno oseća i zna i zato je glavna pokretačka snaga njegovog stvaranja otpor prema ovim energijama uz, još više, težnju ka lepoti, a ne puka ambicija. Bilo je, i ima, ammbicioznijih stvaralaca (otuda fenomen—bolesne ambicije), ali retko je ko svet doživljavao na isti način kao Dante. Jedino iskrenost prema sebi vodi ka iskrenom doživljaju sveta. Jedino takav život vodi ka najvećem (mogućem) stepenu istine, što znači i umetničke, oličene estetskom veličanstvenošću, intelektualnom moći i hrabrošću, mudrošću, i idejama, kao osnovnim činiocima velikog dela, i osnovnim kriterijumima za pristup velikom delu i za njegovo vrednovanje.
Većina čovečanstva u strahu je od usamljenosti, izdvojenosti bilo koje vrste. Ovaj strah porobljava čoveka i to znaju oni koji ga izazivaju. S druge strane, samoća (što automatski ne podrazumeva usamljenost) otvara oči i vraća čoveka prirodnijim načinima komunikacije i razumevanja sveta od onih nametnutih paradigmama nevidljivih porobljivača. Porobljivači nisu nevidljivi zato što su nepoznati. Najčešće, oni su i vidljivi i poznati, ali nisu identifikovani kao takvi.
Život u kolektivu "uslov" je opstanka. Ali život kolektiva, često, rađa usamljenost najgore vrste (o čemu svedoči moderni metropolis). Ljudi se instinktivno, ili zato što su primorani životom, priklanjaju površnom i veštačkom životu kolektiva, getima bezdušja. Čine društvo, ali su van društva ("love a ulovljeni," Nastasijević). Zato se u Danteovom svetu menja raspored i odnos vrednosti. U njegovom svetu papa zauzima niže mesto od gmaza i guši se u večnim mukama, a Beatriče, ili neka druga čista duša koja je bila neprimećena u zvaničnom svetu, slobodno se širi nepreglednim prostranstvima raja (i njegove svetlosti). Ovo sve postiže zanosom i vizijom. Kod Dantea, ideje i emocije govore iz vizija.
Ali ni pakao ni raj ne mogu biti stvoreni idejama o dobru i zlu, o kazni i krivici. Oni postoje ili ne, nezavisno od čovekovih ideja, čovekove volje ili logike. Ono što olakšava, a s druge strane otežava, celu stvar, jeste da ni za jedno ni za drugo ne postoji dokaz. Ako nema dokaza, to olakšava mogućnost negacije ovih ideja. Ali, ako nema dokaza, to otežava dokazivanje da to nije tako. Na ovaj način otvara se prostor za manipulaciju, koja je pre svega mentalna, i računa na "skrivenog" Boga kao svoju osnovnu snagu. Jer, smatra se, ako se u Boga veruje, onda se mora verovati u sve ono što od Boga dolazi, pa makar u obliku ljudske reči ili religije od čoveka propisane.
Šta sve od Boga dolazi niko nikada nije utvrdio, ali se može tvrditi da život može biti najveća i jedina reprezentacija Boga, te kao takav i jedini izvor saznanja o Bogu. U tom smislu, svaka religija jeste odraz tog istog života pa se može braniti teza da su religije od Boga, ili Božja reč (knjiga koja predstavlja određenu religiju), onoliko koliko je i svaki drugi proizvod života Božje delo i Božja reč. Na ovaj način i svako biće, kao proizvod života, jeste Božje dete (Božji sin); od atoma do galaksija, ili od mrava do čoveka. Bog ne može biti Bog ako ne obuhvata sve. Bog koji isključuje nije Bog, zato sve mora biti u okviru Boga. Ako je sve u okviru Boga, onda su i vrh i dno u tom istom okviru; i pakao i raj. Put prema Bogu nije put u raj, već put kroz pakao života. U ovom smislu, život je jedino mesto u kome se plaća "kazna". Ali, Bog ne bi bio Bog ako mora, ili želi, da kažnjava, jer Bog, svojom voljom, može onemogućiti greh kao razlog krivice i kazne.
Ako se udaljimo od ljudske logike (i paradigme) onda možemo zaključiti da nema prave krivice ni prave kazne i da su tajna, lepota, i vrednost života sadržani u njegovim protivrečnostima. Na ovaj način shvaćen, život je jedina vrednost a njegova cena plaća se njegovim protivrečnostima. Jedino u životu plaća se cena jer bez života, ili van života, nema vatre, nema oblika i materije ljudskom logikom shvaćenih, što znači nema ni mogućnosti za greh ili krivicu, ni razloga za kaznu. Ukoliko bi i postojao razlog, on gubi značaj jer ovo je svet bez mogu}nosti za bol, a bez bola nema ni krivice ni kazne u pravom smislu.
Ovom logikom gledano, samo u životu postoje krivica i kazna, bol, pad, uspon, lepota, nada, kretanje . . . Samo u životu postoje vatra, lepota (raj) i užas (pakao). Ako sada napravimo inverziju druge vrste, da u životu, kao i u Komediji, pakao vrši pravu ulogu čistilišta, onda možemo reći da je život ne samo čistilište već, kao takav, i jedini pravi pakao, sa svojom uzvišenošću i niskošću. Život je prolaz kroz ništavilo. Ništavilu se jedino može narugati život, a ne raj. Jedino paklena snaga može uzbuditi raj, čistoću, i nepokretnost ništavila. Bez krivice, bez bola, ne bi bilo pravih i velikih emocija i osećanja. Lepota bi izgubila snagu pred letargijom ostvarenja. Čišćenjem duše zaslužuje se nebeska lepota.
Per correr miglior acque alza le vele
omai la navicella del mio ingegno,
che lascia dietro a se mar si crudele;
e cantero di quel secondo regno
dove l’umano spirito si purga
e di salire al ciel diventa degno.
Da bolje vode brazde diže jedra
brodić mog duha u lutanju dugom
napuštajući grubog mora nedra;
A sad ću pevat o kraljevstvu drugom
gde ljudska duša postaje čistija
nebeskim spremna da se vine krugom.
Čistilište, I: 1-6
U srži života jeste borba—rat. Kao poprište stalnog rata, vidljivog ili nevidljivog, život je jedini mogući i zamislivi pakao. Život je kreacija, i u svojoj srži sadrži nešto đavolsko. Bez cene, život gubi smisao. Zlo se iskupljuje lepotom sveta, a bol vrednošću. Bez suprotnog pola, vrednost gubi vrednost. Život je uspostavljanje vrednosti kroz kontrast i paradoks. U životu se određuje svaka vrednost i svačije mesto. Plavetnilo neba jeste njegov izraz raja, a mrak i zlo podsetnici su njegove cene. I u raju i u paklu, van života, nestaju sve vrednosti. Svet bez vrednosti jeste mrtav svet. Život je jedini mogući svet, jedina moguća nagrada i kazna, jedini mogući pakao i raj.
Ukoliko čovek shvati pravi činilac, ili faktor života i istorije, utoliko se suprotstavlja stihiji, ili faktoru stihije, šanse, on postaje pravi kreator istorije, što znači samog života. Onoliko koliko može da shvati uticaj paradigme u svom životu, ili istorijskom trenutku, toliko može da shvati pravu prošlost i istoriju, i na taj način (u smislu Eliotove ideje iskazane u eseju "Tradicija i individualni talenat") utiče na ovu istu prošlost, utičući na sebe. Ovde nas zanima faktor kao vrednost (istina) koja često izmiče ljudskoj normi i definiciji i na taj način nije baza paradigme, već je njena baza nešto drugo što se u ovu vrednost prerušava i prodaje u njeno ime. Problem nije u paradigmi (koja je potrebna), već u paradigmama koje ne reprezentuju prave faktore iskreno. Što je paradigma više udaljena od izvora (faktora), to je manje tačna i iskrena. Pravi faktor postaje paradigma bez reklame, a nametnuta paradigma ne može opstati bez neke vrste dogme i indoktrinacije.
Postojeći trenutak unapređuje se pravilnim shvatanjem starog trenutka i shvatanja, ali i modifikacijom starog shvatanja. Unapređenjem starog shvatanja čini se usluga tom shvatanju, ili njegovim tvorcima, jer se unapređuje put prema istini. A ako su pobornici puta prema istini to stvarno želeli—istinu, onda im ovo ne da smeta, nego bi ih moralo radovati (ako bi bili u prilici da to iskuse) jer doprinosi njihovom cilju. Na takav način smanjuje se prostor paralelnim istorijama stihije i šanse, a otvara prostor pravom faktoru kao kreatoru smisla, reda, i istorije. Dante se, instinktivno, bori za smisao putem prepoznavanja faktora istorije oličenom u vrednosti. Vrednost smanjuje mogućnost za puku šansu i neku vrstu istorijskog ruleta gde kockari, počesto kao glavni i neodgovorni protagonisti, određuju put (i način mišljenja putem mnogobrojnih paradigmi). Ali čistoj duši put je uvek otvoren prema zvezdama.
lo ritornai da la santissima onda
Riffato si come piante novelle
Rinovellate di novella fronda,
Puro e disponto a salire a le stelle.
Iziđoh iz te najsvežije vode
nalik mladoj krošnji punoj gnezda
kojoj zeleni listovi svi gode,
Svež i spreman da vinem se do zvezda.
Čistilište, XXXIII: 140-145
Čistilište, kao prolaz, ipak ostavlja nadu. Jer gde god postoji prolaz, postoji mogućnost izbavljenja, ili vinuća i pada; prolaska iz jedne sfere u drugu. Koliko god da je pakao izdvojen od raja, ipak, svet je samo jedan. Čistilište održava ravnotežu.
PARADIGMA I ISTINA U KOMEDIJI
DANTE I HRIŠĆANSTVO
Firenca u trinaestom veku jedan je od najmoćnijih everopskih centara, ne samo kulturnih, već ekonomskih i vojnih. I pre ovoga, Firenca stvara preduslove za pojavu renesanse u kulturnom i svakom drugom pogledu. Dante je ponosan, ali izvor Danteovog ponosa i snage nije samo veličanstvena Firenca, već seže dalje, do klasičnog Rima. Verovatno je zato Dante smatrao da vuče poreklo iz starog Rima (bez dokaza, naravno, što je manje važno ako se bavimo faktorom). Ova činjenica-podatak (da Dante tako misli, ili želi da misli, a ne da li je to stvarno tako), na površnom nivou, moglo bi se reći da je posledica sujete; naročito zato što nije potkrepljena dokazima. Ali ako se dublje zađe u suštinu porekla, ili prava na uspostavljanje relacije, onda je to više pitanje identifikacije nego podatka ili proverljivosti podatka. Sigurno, pošto svi stari Rimljani nisu nestali bez potomstva, da je njihova krv razvejana kroz mnogobrojne porodice i dospela u razne krajeve. U ovakvom, uslovnom, scenariju nije nikako nemoguće da Dante vuče poreklo od starih Rimljana, što ne isključuje poreklo od nekog od znamenitih, ili najznamenitijih, Rimljana.
Ali ovo je manje važno i suviše hipotetično. Ono što je od izuzetne važnosti, i što nije hipoteza, jeste duhovno poreklo i osećaj duhovnog pripadništva u okviru određenog sistema vrednosti. Dante, nesumnjivo, po dubljem shvatanju sveta i hijerarhije njegovih vrednosti, više pripada svetu starog Rima, nego hrišćanstva (nezavisno od njegove duboke hrišćanske religioznosti). Dante živi u jednom svetu čije određene vrednosti prihvata (simboliku, religiju) ali standardi i kriterijumi kojima meri i vrednuje taj, svoj, svet klasični su. I ovde, kao i u mnogim drugim aspektima vezanim za Dantea i Komediju, susrećemo se s paradoksom.
Da bi se shvatili ovi paradoksi, ne samo u Danteovom slučaju, potrebno je pozabaviti se već pominjanim fenomenima paradigme i faktora kao kreatora pojedinačne sudbine i istorije. Dante veruje u Boga i najverovatnije da bi, po svome mentalnom sastavu, bio vernik u bilo kom vremenu ili društvu. Lako je zamisliti Dantea kao vernika u klasičnom Rimu. Isti ovaj Dante bi u Rimu bio ili orator ili pesnik ili državnik i vojskovođa, ali bi verovao u rimske bogove (hrišćanstvo ima anđele i svece umesto mnoštva bogova, što prilično vrši istu praktičnu ulogu koju vrši mnogoboštvo u paganskim religijama).
To što je Dante hrišćanin posledica je paradigme, a to što je vernik posledica je faktora. Religija, stvorena od čoveka i nametnuta čoveku, jeste paradigma, a vera u Boga (sama po sebi i nezavisno od propisane religije) jeste faktor. Tvoritelj jedne jeste čovek koji tvrdi da beleži božje reči, a tvoritelj druge jeste nepatvoreni doživljaj sveta u kojem se ovaj doživljaj javlja kao jedina moguća interpretacija glavnog faktora sveta i istorije—Boga.
Dante jeste hrišćanin jer ni on nije uspeo, niti mogao, izbeći sve paradigme vremena, ali ceo njegov život i delo govore da je on u ličnom odnosu s Bogom bez posredstva religije. S druge strane, sam Pakao i osuda velikog broja crkvenih ličnosti, ne samo svetovnih, govori o nepristajanju na paradigmu. Hrišćanstvo prisvaja Boga na način da otpisuje njegovu mogućnost van svoje knjige (time ga umanjujući). To znači Bog je ono što mi kažemo jer mi govorimo Božje reči. A ko se može suprotstavljati Božjim rečima? Glavni trik leži u ovoj jednostavnoj promeni uloga i u identifikaciji Boga i čoveka, odnosno brisanju njene razlike. Jer ako se kaže—ovo je Bog rekao, to automatski postaje bezuslovna istina, nezavisno od činjenice da je to nemoguće proveriti i dokazati. Svaka provera ove vrste apsurdna je, i sama po sebi besmislena, dakle izlišna. Ali ovo ne umanjuje njeno dejstvo jer se promenom uloga, i putem ovakve identifikacije, postiže isto ono što ostvaruje faktor u odnosu na Boga, sa ili bez posredstva religije, a to je vera kao opklada. Kako nema dokaza, ovo je lični izbor. Ali paradigma nije lični izbor; zato ljudi veruju u Boga posredstvom različitih religija i svi ubeđeni da su podjednako, ili više, u pravu.
Paradigmi, koja nije reprezentacija pravog faktora, jedino se može suprotstaviti hrabrost, a ne volja ili inteligencija. I volja i inteligencija često su u službi ideja (nepotvrđenih), ili kreiraju ideje, nasuprot i uprkos pravim faktorima, kojima se sprovodi interes (ili volja za moć), a ne istina. Jedino prava vrednost može biti hranjena pravim faktorom, i u povratnom dejstvu hraniti njega, da bi iz ovakve simbioze umnogostručila svoju snagu i trajanje. Osvešćenje ove vrste (kroz čistoću duše, što je osnova hrabrosti) vodi ka svetu koji se razvija geometrijskom progresijom, proporcionalno svojoj iskrenosti. Jedino svet prave hijerarhije vrednosti može biti i svet prave sinergije. Dante na najbolji način predstavlja tragediju istorije. Konflikt između misli i osećanja, želja i verovanja, starog (klasičnog) i savremenog; istine i paradigme ili nemogućnosti da se jasno razazna granica gde prestaje istina, a počinje laž ukamuflirana u istinu, u Boga, ili bilo šta drugo.
I pored prosperiteta Firence, Dante živi u Evropi koja je još uvek daleko od nekadašnje slave i veličine koju je oličavao Rim. U svojoj knjizi Svet osvetljen samo vatrom (A World Lit Only by Fire, 1992), Vilijam Mančester podvlači zanimljive činjenice. Naime, da u Evropi sve do petnaestog veka ljudi, u većini, spavaju u istim prostorijama s domaćom živinom, u posteljama punim insekata; da su najbolji putevi još uvek starorimski i da su ogromne teritorije Evrope prekrivene šumama; da još uvek ne postoji čak ni ham za konje.
Dante živi u toj istoj Evropi. Postoji Evropa Firence, Rima, Pariza, i njihove veličanstvenosti, ali postoji i druga Evropa, njen najveći deo, koja je daleko ispod nivoa staroga Rima. Ova i ovakva Evropa stvara preduslove za rođenje modernog društva, ali ovakva Evropa je zbunjena, razjedinjena, bez pravog kursa ili nekoga ko bi ponudio pravu navigaciju.
Moglo bi se reći da je Danteov stil romansko-gotski, ali ja se usuđujem da tvrdim da je Dante prvi i pravi predstavnik renesanse, iako je bio zanemaren u renesansi (a na engleski jezik preveden prvi put tek polovinom devetnaestog veka). Ideja je važnija od stila. Dante je svestrani intelektualac koji duboko doživljava svoje vreme i još bolje uviđa, usudio bih se da tvrdim, od renesansnih univerzalnih genija (bilo da govorimo o Leonardu, Mikelanđelu, ili Makijaveliju), duh vremena. Ali duh vremena kao celine, bez ruptura.
Umetnici renesanse nisu imali ovakav doživljaj, već su želeli da presade duh jednog vremena, i njegova estetska pravila, da bi ih primenili u svom. Kod njih ovaj odnos je pomalo veštački, dok je kod Dantea odnos prirodan. Dante ne oseća vremensku razliku. On podjednako prirodno živi u oba vremena. Dante je sav od ideja i vodi intenzivan i neprekidan razgovor s vremenom. U ovom razgovoru bliži su mu Vergilije i Homer, možda čak i od Bruneta Latinija. Kod Dantea, prava vremenska ili kulturna distanca ne postoji. On je istovremeno, svojim duhom, i u starom Rimu i u svojoj Firenci (ili drugim gradovima svoga izgnanstva).
On niče iz tradicije na koju se prirodno nastavlja, i razvija u svome svetu kao moderan bez potrebe da oponaša ili presađuje (formalno) jedan umetnički ideal ili kriterijum koji u njemu prirodno živi. U tom smislu Vergilije nije neko ko živi u drugom vremenu, već Danteov savremenik. Dante, iako modernom čoveku bliži od antičkih stvaralaca, i moderniji, te iste antičke stvaraoce doživljava bez teškoće koju nameće vremenska distanca i s kojom se suočava moderni čovek. U ovom smislu Dante je podjednako antički, srednjovekovan, koliko i moderan. U Danteu se stiče ne samo duh jednog vremena, njegovog, već duh cele evropske civilizacije od antike do danas (jer vreme danas i čovek danas oblikovani su vremenom prošlim).
Ono što Dantea čini različitim jeste ne samo njegova emocija (duša) već njegov moral koji je više starorimski nego savremen (misli se na njegovo vreme). Već hiljadu godina (Danteovo vreme) traje proces odronjavanja stubova rimske i grčke kulture za koje bi se moglo reći da tvore bazu jedne, i jedinstvene, evropske civilizacije. Ovo odronjavanje nije bilo slučajno, ili samo po sebi, već mu je doprinela paradigma kao kreator istorije. Korupcija postaje nepisani standard. Zato je moguća pojava Makijavelija (što ne znači da je on bio nemoralan), izuzetnog mislioca, ali koji svoje ideje stavlja u službu vladara nezavisno od toga da li je vladar ispravan ili da li njegove ideje i politika zaslužuju podršku. Makijaveli ovom pitanju prilazi bez emocija i ne zanima ga karakter Čezara Bordzije, niti dalekosežnost i ispravnost njegove politike. Makijaveli pravi, u vidu uputstava i saveta, prvu teoriju realne politike.
Ako umetnik jeste neko u kome se stiču i prelamaju događaji društva i istorije na jedan izuzetan način, onda i on sam, kao proizvod tog vremena i istorije, mora biti njegovo delo i slika (najbezazlenija ljubavna pesma ili ep podjednako) tog vremena i istorije, uključujući i njegove paradigme. Čini se ipak da je progres, najčešće, samo moguć ili proporcionalan snazi kojom se odstupa od pojedinih preovlađujućih paradigmi datoga trenutka i istorije. Ukoliko se radi o naučnicima, onda se to može meriti novom teorijom ili novim objašnjenjem, zakonom, nekog prirodnog fenomena; ako se radi o umetnicima, onda se meri vrednošću (koja do sada nije pokazala ili dokazala progres, već, u najboljem slučaju, održavanje nivoa vrednosti). Slično je i u nauci, ali se progres društva, uslovljen novim pronalaskom, meša sa vrednošću ovog istog dostignuća, koje najčešće nije vrednije od starog, već je posledica i nastavak starog, i po vrednosti (u okviru konteksta) ga ne nadilazi.
Ali šta je to što čini vreme u pravom smislu, istoriju, i šta je to što čini velikog stvaraoca i veliko delo? Šta stvara preduslove za Dantea, pored porodice, porekla, vaspitanja, obrazovanja, užeg ili šireg društvenog konteksta, nasleđa, vere, istorije kao takve (namerno pdvlačim reč—kao takve, jer mi ne znamo da li je mogla biti drugačija)? O ovome malo znamo, i pored miliona napisanih knjiga.
Ako je čovek, uopšte, uslovljen onim što zna, ali i onim što ne zna, te ako je uslovljen i onim za što sigurno zna da je tačno, ali i onim za što samo misli ili je ubeđen da je tačno, ovome ne može pobeći niko, pa ni vrhunski naučnik, umetnik, vojskovođa, vladar. Ovde, i u ovakvom slučaju ili kontekstu, veliku ulogu igra paradigma. Jer paradigma može biti nešto neprikosnoveno (što je gotovo nemoguće, ali moramo prihvatiti da su dva i dva četiri), ali i nešto što se kao neprikosnoveno, ili bezuslovno tačno, predstavlja, a u stvari je izraz ubeđenja ili vere, a ne bezuslovno i istine. Vera, na primer, sama po sebi jeste pitanje, ili opklada ako se nadovežemo na ideju skrivenog Boga (Lisijen Goldman oslanjajući se na Paskala i Rasina), i pitanje izbora da li da se veruje ili ne, dakle pitanje ličnog ubeđenja koje vodi ka verovanju ili ne. Svet bez Boga tužan je. To Dante zna. Zato veruje. Dante otkriva ono čega se najviše plašimo—nas same.
Šta je faktor istorije, ili bolje reći šta su pravi faktori istorije? Na ovo pitanje ne može odgovoriti puki istoričar, ma koliko učen bio. Čak i kada bi svi podaci bili poznati, to ne bi bilo dovoljno za pravu sliku istorije. Beleženje podataka je zapisništvo, dokumentaristika, a ne prava slika istorije. Pravu istoriju čini faktor. Pravi istoričar bavi se faktorom, a zapisničar događaja bavi se podacima. I ukoliko bi se svi podaci znali, nikada ne bi bilo moguće utvrditi sve faktore (samo na osnovu podataka) koji su uticali na pojedine događaje. Istorija se predstavlja kao nešto defintivno, a, najverovatnije, mogla je biti drugačija. Šta je ono što čini, putem slučaja ili neminovnošću, da istorija bude baš takva kakva jeste, sa svim njenim događajima, a ne drugačija? Istorija je imala potencijal da se razvija u mnogo varijacija i pravaca, ne samo jednom, u zavisnosti od događaja koji su mogli biti drugačiji da ih je nešto uslovilo na drugačiji način. Ono što uslovljava događaje jeste faktor istorije.
Izdvajanje i bavljenje faktorom istorije mnogo je važnije od bavljenja podacima. To potvrđuje Plutarh kome je važniji bio karakter protagonsita istorije nego puki podatak. Na ovo pitanje samo može odgovoriti filozof istorije. Kao što i na prava pitanja biologije ili medicine, odgovore mogu pružiti samo filozofi biologije ili medicine. Iza osnovnih pitanja bilo koje nauke, i umetnosti, krije se filozofija, jer samo se putem filozofije na ova pitanja mogu naći odgovori; pa i na pitanje lepote. Na ovom nivou, svi su stvaraoci (umetnici, naučnici, filozofi) isti, ili teže istom cilju različitim sredstvima. Svi tumače svet i trude se da ga unaprede. Verovatno zato nauke, u svojim prvim oblicima, nisu bile izdvojene od filozofije. Razvoj (uslovno rečeno) ljudskog društva čini ove podele. Ali ono što je najparadoksalnije, nije njihovo izdvajanje, već njihovo, gotovo konačno ustoličenje i izdvojenost, definisanost. Ova ovakva izdvojenost od prvobitnih, i osnovnih izvora, može se ostvariti samo putem paradigme.
Sve je tehnika ili zanat, čak i nauka, shvaćena kao puka tehnologija, samo je zanat, nezavisno od naizgled velikih rezultata. Ali samo pitanje zašto, ili kako, i traženje odgovora na ova pitanja, vodi razrešenju problema—istorijskog, naučnog, umetničkog ili bilo koje vrste. A to je filozofija. U umetnosti, pitanja zašto i kako manje su vidljiva, ali ona su u osnovi umetničkog angažmana, te u ovom smislu nema značajne razlike između Platona, Dantea i Šekspira na primer. Ako već pominjemo Platona, moramo se složiti sa Šelijem (esej "Odbrana poezije," A Defense of Poetry, 1821) koji Platona, uz neke druge filozofe, vidi kao pesnika (iako Platon uskraćuje mesto pesnicima u svojoj državi, što je samo potvrda, opet, paradoksa druge vrste, jer Longin smatra da je Platonova podsvesna želja bila da nadmaši Homerovu slavu).
Nema umetnosti bez uzvišenosti i nema pakla bez uniženosti. Ka uzvišenosti (nekoj vrsti dostojanstva) ne vodi samo talenat i poseban (izuzetan) doživljaj sveta već, možda i više, karakter oličen u herojskom duhu. Samo herojski duh razmiče granice i pristaje na teškoću i ličnu žrtvu kao garanciju tog istog talenta i doživljaja. Herojski duh ne meri ni sreću, ni uspeh, ni položaj uobičajenim načinom i merom. Dostojanstva nema u zlu, nezavisno od položaja, a herojski duh postiže uzvišenost (kao meru sreće i dostojanstva) i u nesrećnim okolnostima. Neko sa herojskim duhom nikada nije nesrećan, jer uspeh, položaj i zadovoljstvo meri, ne trenutnim osećanjem, već ciljem. Sve ovo Dante, u gradacijama vrednosti, kroz pakao i raj, razotkriva.
Neko ko je imao položaj u svetu, a bio karakterna nula ne može ni imati ni shvatiti pravu vrednost ispunjenosti i sreće hranjene dostojanstvom, jer mu nedostaje pravilan sud. Kako ne može da sudi na pravi način o dobru i zlu (zbog svog mentalnog i karakternog nedostatka ili oštećenja) nikada ne može ni imati pravo osećanje uspeha, dobra, ili ostvarenja, te time sreće. Njegova sreća počiva više na zluradosti i znanju da je neko drugi nesrećan, nego na ličnom ispunjenju.
Dante želi da razbije i paradigmu autoriteta, vlasti (crkvene ili svetovne) čuvanih i branjenih manipulacijom pod izgovorom dobre ideje. Dante zna da se, često, iza najboljih ideja kriju najveći zlotvori. Priča o paklu i raju jeste priča o ljudskom karakteru. Dno (pakao) pripada gmizavcima i insektima u ljudskom obliku jer su bez karaktera, a vrh (raj) pripada lepoti i herojskom duhu oličenim u Beatriče i onima kao ona. Lepo teško može da greši jer je u osnovi lepote—dobrota. Herojskog duha nema bez dobrote. Na ovaj način shvaćen, herojski duh je vrhunac lepote, i izraz najuzvišenijeg doživljaja sveta.
Zlo se može pobediti i nadvladati samo herojskim duhom. Protiv zla se bori herojstvo, a ne puki talenat, ili dobričina koji je dobar jer spava i prihvata bez mogućnosti na grešku. Zla nema bez pristanka. Oni koji pristaju osnovni su izvor zla, jer zlo cveta tamo gde nema otpora, a umire tamo gde se susreće sa herojskim duhom. Samo proverena, dokazana dobrota, jeste dobrota. Jedina mera dobrote jeste herojski duh. A bez dobrote nema mudrosti, ni bez mudrosti pravoga talenta i doživljaja sveta. Onda se mora zaključiti da je herojski duh u osnovi mudrosti i talenta.
Sve ovo izvire iz čistoće duše. Jedino duša s ovakvim osobinama može sebe uznositi ka beskraju. Dante je veliki zato što je heroj, a ne zato što je pesnik, odnosno Dante je onoliko pesnik koliko je heroj. Svako može naučiti da piše pesmice (ritmički složene reči i rime sa zvukom bez pravog značenja, ili prozu izlomljenu u stihove, pa čak i tehnički majstorske stihove), ali retko ko može da peva iz dubine duše iskrenošću heroja. Kroz Dantea peva herojski duh i neuprljana duša sveta, a to što je on pesnik samo je instrument jedne veće i uzvišenije ideje.
Jedino život s idealom i pravom svrhom ima vrednost. U tom smislu poezija je sredstvo i izraz ove vrednosti, a ne cilj. U tom istom smislu Lazar Pecirep je pesnik, podjednako kao Miloš Obilić (ili stvarni ili imaginarni Kralj Artur) jer oličavaju poeziju podviga i herojskog čina. (Zato je Homer bio neprevaziđeni Platonov ideal i inspiracija.) Mnogi su ambiciozni, ali retko ko svoj položaj zaslužuje svojom dušom. U ovom smislu shvaćena, duša je jedini pravi izvor vrhunskog dela, bilo koje vrste, te time i pravog progresa. Svet pokreću bazične energije, a ne talenat po sebi. Talenat je vredan samo ako crpi snagu iz ovih osnovnih energija.
RAJ
LJUBAV I LEPOTA
Dante nije veliki zato što je napisao Komediju, već zato što je Komedija božanskom rukom napisala njega.
La gloria di colui che tutto move
per l’universo penetra, e risplende
in una parte piu e meno altrove.
Nel ciel che piu de la sua luce prende
fu’ io, e vidi cose che ridire
ne sa ne puo chi di la discende;
perche appressando se al suo desire,
nostro intelletto si profonda tanto,
chi dietro la memoria non puo ire.
Slava Onoga, svega pokretača
sav univerzum prožima i blista
slabije negde, a ponegde jača.
A ja na nebu sred sjaja tog čista
bejah i videh stvari koje reći
ne zna nit može tu biti zaista.
Jer, žuđenoj se približujuć sreći,
naš um u takve dubine tad tone
da pamćenje ga ne može doseći.
Raj, I: 1-9
Put sveta mora biti put prema svetlosti. Sveta nema bez svetlosti. Ni lepote nema bez svetlosti, pa je put prema svetlosti put prema lepoti. Svetlost je i izvor i cilj života, a lepota—njegova nada. Put kroz Komediju, kao i put kroz život, jeste put ka idealu. Beatriče nije žena, već ideal. Beatriče je personifikacija lepote i svetlosti, ili idela lepote i života. Život može imati vrednost samo ako je hranjen idealom. Ideal je vrhunac, i kao takav—cilj. Ka idealu se teži, i to je svrha. Svrha je nada. Bez svrhe nema nade. A prave svrhe ne može biti bez lepote, jer pravoj svrsi je potreban dovoljan razlog. Jedini i pravi razlog jeste lepota, jer lepota rađa ljubav; ili ljubav rađa lepotu, svejedno. Ovo su osnovni faktori i pokretačke energije Danteove emocije i Danteovog sveta.
Qual e ‘l geometra che tutto s’affige
per misurar lo cerchio, e non rirova,
pensando, quel principio ond’ elli indige,
tal era io a quella vista nova:
veder voleva come si convenne
l’imago al cherchio e come vi s’indova;
ma non eran da cio le proprie penne:
se non che la mia mente fu percossa
da un fulgore in che sua voglia venne.
A l’alta fantasia qui manco possa;
ma gia volgeva il mio disio e ‘l velle,
si come rota ch’igualmente e mossa,
l’amor che move il sole e l’altre stelle.
Kao arhitekt koji bez prestanka
i zalud meri kvadraturu kruga,
misleći koji uslov mu sve manjka,
Takav beh kad se javi slika druga:
hteo sam videt kako se to slila
slika i krug i zatim stala u nj'ga;
Ali ne imah za to dobrih krila:
tad moj duh prože takvo iskričenje
da mu je želja ispunjena bila.
Ubrzo minu višnje proviđenje;
al' mu uz volju i želju već sve zda,
nalik točku što pušta se i penje,
Ljubav, pokretač sunca i svih zvezda.
Raj, XXXIII: 133-145
Ako su prvi stihovi Komedije dovoljni za prvu ljubav, oni koji za njima slede više su nego dovoljni za životnu. A bez emocije nije moguće voleti, niti uživati u lepoti.
-Dejan Stojanović
Zenit, magazin za umetnost, nauku i filosofiju, tema broja, Dela koja volimo, broj 9, oktobar 2008.
Napomena: Stihovi Komedije u prevodu na srpski citirani su prema sledećima izdanjima: D. Aligijeri, Pakao, u prevodu Mihovila Kombola, Beograd, 2007; D. Aligijeri, Čistilište, izveo na izvornim instrumentima Kolja Mićević, Beograd, 2005; D. Aligijeri, Raj, izveo na izvornim instrumentima Kolja Mićević, Beograd, 2005.k here to edit.
mi ritrovai per una selva oscura,
che la dirrita via era smarrita.
Na pola našeg životnoga puta
u mračnoj šumi noga mi se se stvori,
jer s ravne staze skrenuvši zaluta
Pakao, I: 1-3
Ovakav početak dovoljan je za ljubav na prvi pogled. Imao sam petnaest godina u prvom susretu s Paklom. Već prvi stihovi garantovali su i tajnu i pustolovinu, što je u tim godinama važnije od veličine. Veličina je, nekako, unapred nametnuta i više smeta nego što koristi jer, ponekad, ometa i tajnu i pustolovinu. Prilazite delu sa strahopoštovanjem, a to je verovatno ono što je Dante najmanje želeo. Jer važni su priča, pročišćenje, obogaćenje, uzlet; dodir božanskog, koju reč namerno isključujem iz naslova da bih ga vratio izvornom.
Nisam ništa znao o terca rimi, o nijansama u kompoziciji izuzetno kompleksnog dela, niti kako se to postiže, ali imao sam pred sobom pakao u devet krugova—kako to strašno zvuči, da se poslužim parafrazom tuđe misli. To podrazumeva neku vrstu nepravde i u samom paklu. Izgleda da i u paklu, u paklenim mukama, postoji gradacija bola, gradacija kazne. Ili, uz pozajmicu još jedne misli, da "su sve životinje ravnoprane, ali neke su ravnopravnije," pa zaslužuju veću kaznu. A logično bi bilo da je pakao, kao i raj, prilično egalitarno mesto.
Ova ljubav je bila tiha, ali je rasla. Jedino emocionalna veza (prva prava književna ljubav) ove vrste može biti dovoljan razlog da se piše o Komediji i Danteu danas, posle desetina hiljada eseja napisanih na ovu temu. Reč je o najvećem delu ne samo italijanske, već svetske literature. Ukoliko se redosled i menja s Ilijadom (u zavisnosti od ukusa), činjenica ostaje netaknuta. Nema većih pojedinačnih dela, u istoriji svetske literature do danas, od Komedije i Ilijade. Šekspir je najveći celokupnim delom ali, nijednim pojedinačnim, ne nadmašuje čaroliju ova dva dela.
Prva ljubav, bilo koje vrste, jeste sam život i doživljaj života. A Komedija nije samo književno delo, već manifestacija, govor, života. Kao takva, ona je nepresušna; nemoguće ju je definisati, do kraja objasniti, kao što je nemoguće definisaati život. Tajna nije u definiciji, već u pustolovini, u putovanju. A svaki put je individualan, neponovljiv. Neponovljivi doživljaj individualne pustolovine dragocen je, jer osvetljava nepregledne i tajanstvene prostore koji su nadahnjivali književnog čarobnjaka Dantea, i iz kojih je niklo njegovo jedinstveno delo.
Delo ovakvog ranga može stvoriti samo neko ko je u direktnom kontaktu s božanskim izvorom i, gotovo, služi kao medijum. Bilo je učenijih (u bukvalnom smislu) ljudi i od Homera, i od Dantea (mada se Dante smatra najsvestranijim intelektualcem svoga vremena), i od Šekspira, ali ono što su oni znali retko je ko drugi znao. Ono što su oni videli, retko je ko drugi video i shvatio. Ono što su oni doživeli, retko je ko drugi doživeo i razumeo. Zasigurno ne na isti način i istim intenzitetom. Prostore u koje su oni zakoračili i osvojili, drugi su samo sanjali. Njihov jedinstveni doživljaj sveta bio je i njihov nepresušni izvor znanja i mudrosti. Ova nauka (i veština) ne stiče se diplomama, gomilanjem znanja u čipove moždane memorije, priznanjima ili članstvom u akademijama i institucijama. Ova nauka zaslužuje se samim životom, gde život (vreme) igra ulogu jedinog sudije i jedine mere.
Da bi se Komedija doživela i shvatila u svoj svojoj punoći i veličini potrebno je, po mom mišljenju, shvatiti kakvu i koliku ulogu igra emocija u ovome delu. Jer, čini se, ovo delo je sama emocija koja peva. Zato se usuđujem da, pre svega, fenomen emocije osvetlim iz drugog, manje poznatog, ili čak nepoznatog, ugla. Uz to, neminovno se nameću fenomeni ideje, misli, osećanja, talenta, inspiracije, epifanije, strasti, čarolije, stvaralačkog čina, veštine (majstorstva), umetničke i jezičke artikulacije (emocija), pa i hrabrosti i plemenitosti.
Sve je već rečeno o terca rimi; sve je rečeno o kompoziciji i organizaciji sve tri knjige Komedije; sve je rečeno o pevanjima koja je čine; svi mogući detalji i ogroman broj ličnosti prisutninh u delu razjašnjeni su; skoro sve se zna o Danteovom životu i o životu Beatriče koja ima centralno mesto u Raju; sve se zna o političkim borbama i borbi belih i crnih gvelfa, koja rezultira Danteovim životnim progonstvom (uprkos pobedi nad gibelinima, jer ga crni gvelfi proteruju iz Firence za kojom će celog života čeznuti i kojoj će uzaludno težiti da se vrati).
Skoro da je sve rečeno i o emociji u Komediji. Ali ono što se manje zna i što je nerasvetljeno, ne samo u Danteovom slučaju i u slučaju Komedije, upravo je fenomen emocije kao kvalitet duše, te time osnove samog uma i misli, a ponajviše imaginacije bez koje nema stvaranja i kreativnosti čak ni u surovom svetu biznisa i politike. Sve se zna o Danteovoj emocionalnosti i ljubavi prema Beatriče. Sve se zna o njegovoj žustrini, ljutnji, nervozi, ispoljenim u Komediji. Ali čini se da ovaj fenomen još uvek nije potpuno razjašnjen ni u nauci (čak ni u psihologiji), ni posle više od nekoliko hiljada godina, iako su se njime bavili filozofi od Platona, Aristotela, preko Dekarta do danas.
Zato ću pokušati da ovaj (i druge navedene) fenomen, osvetlim na drugi način sa željom da se još više približimo magiji stvaralačkog čina koja baca svetlo na magiju Komedije, ali i na magiju života i njegove tajne, jer to je Komedija—priča o životu. Šta je to što čini veliko (idealno) delo i velikog (idealnog) stvaraoca? (Da bismo se ovom fenomenu približili i bolje ga rasvetlili moramo, makar približno, znati šta je glavna snaga koja čini veliko delo i koji su njeni osnovni pokretački elementi, i šta je to što čini velikog stvaraoca. Čini se da se i o ovome sve zna, ali broj stvaralaca kao Homer, Dante ili Šekspir toliko je mali da se nanovo nameće ideja da se ova tajna još više osvetli iz drugih uglova.) Zato ću se ovde baviti osnovnim pokretačkim energijama stvaranja, za koje mi se čini da su osnova Danteovog genija i Komedije, a koje važe i za druge velike stvaraoce i velika dela.
MISAO I EMOCIJA
Cela Komedija je emocija i ideja (ideja emocije) iskazane vizijom. Danteova misao je njegova vizija. Kao da je i sam Dante sazdan od nekog naročitog emocionalnog tkiva koje ga predodređuje da vidi svet drugačijim očima. Da više plače (o čemu svedoči Vita Nuova), da više sanja, da se više bori, da više znanja usvaja i iz knjiga i iz života, da svemu prilazi sa više ubeđenja, više vere, da se više nada, i da, nadasve, više voli. Da li je misao samo kontrolisana i dozirana emocija? Opismenjena emocija?
U ljubavi, kao i u stvaranju, postoji nešto naizgled iracionalno. Ovo je izrazitije u prvoj ljubavi; naročito u ljubavi od koje se ništa ne očekuje za uzvrat. Takva je prva i najveća, jedina prava, Danteova ljubav. Naizgled iracionalna, gotovo slučajna i neobjašnjiva. Beatriče (Biče), jednim susretom s dečakom od devet godina uspeva da, ne samo trajno obeleži Dantea u romantičnom smislu, već utiče na njegove emocije, shvatanja, pristup umetnosti, životu, društvu, s nesagledivim posledicama na razvoj Dantea kao ličnosti i stvaraoca i, na taj način, na literaturu.
Da li se Dante i njegova Komedija mogu shvatiti ako se ne shvati dublja snaga "iracionalnog", emocionalnog, intuitivnog? Ako se ne zađe dublje u podlogu inspiracije (van važećih i pojednostavljenih objašnjenja) i epifanije. Ako se misao ne opipa, doživi i shvati van šema i programa po kojima mi, kao ljudska vrsta, funkcionišemo.
Najverovatnije da prvi izdiferencirani oblik svesti nije religija, nego urlik emocije; emocije koja je propevala i uzviknula—Bog, ili nešto drugo. Emocije koja je imenovala sebe imenujući, dozivajući, ili moleći se nečemu što je doživela kao stvarnost; opipljivu ili neopipljivu, svejedno. Emocija je, urlikom prve reči, sebe opismenila, oplemenila; sebi dala krila i uputila se u jedinstvenu avanturu artikulisanog razgovora sa svetom; doživljaja sveta nečim, i kroz nešto, što mi imenujemo i definišemo kao misao.
Misao nije ništa drugo nego emocija koja je naučila da govori. U Danteu, i kroz Dantea, govori emocija. Misao nije ništa sama po sebi. Kartezijanski duh i ideja ovde ne pomažu mnogo. Ako kažemo—dan je lep, to je uslovni refleks, a ne prava misao. To je isto kao osećanje bola i toplote izazvano spoljašnjim ili unutrašnjim uzrokom koji tera senzorni aparat da, putem osećanja bola, registruje bol ili toplotu. Ista takva reakcija je kada se kaže—dan je lep. Ona je automatska; nije posledica razmišljanja, već refleksnog imenovanja nečega što vidimo, na isti način kao što bol sebe manifestuje osećanjem. Jedina razlika je jezik. A jezik je ljudska tvorevina, i to je ono, iako paradoksalno, što unosi najveću zabunu.
Svest je u svemu. Čovekova misao ne može da stvori svest. Njegova misao vodi razumevanju, pa i unapređenju samosvesti, ali ne stvara svest. Ona je posledica, a ne uzrok svesti. Nema misli bez, uslovno rečeno, "nesvesne svesti." Jedini način kojim čovek meri svoju misao jeste reč. Bez reči čovek je prilično bespomoćan u odnosu na misao, bolje reći u odnosu na njenu artikulaciju. Svest je bila tu pre čovekove misli. Jer šta je osećanje bola, već biološki put svesti koja funkcioniše i cirkuliše nezavisno od naše volje. Svesti koja nas obaveštava, putem čula i osećanja. Upozorava. Šta drugo nego svest upravlja životom celog svemira, društva, svake biološke jedinke, svakog atoma. Reč unosi preporod, samosvest, samoosvešćenje, ali u podjednakoj meri i zabunu. Reč je instrument, kao što je i osećanje biološki instrument svesti koji saopštava bol ili bilo šta drugo. Ali reč je proizvod volje, čini se, jer čovek je stvara. Međutim, nije svaka reč, ili konstatacija, misaona ili voljna, već mehanička. Odnosno, tek ona reč koja ispravno dešifruje emociju, ili najpribližnije, postaje misao. Emocija je još zavodljivija i neodređenija od misli, ali je iskrenija.
Moglo bi se reći da je misao dešifrovana emocija. Ne postoji delo putem koga se ovo može bolje dokazivati ili braniti, objašnjavati, od Komedije. Šifra emocije postaje reč (ideja), a ne misao sama po sebi. Tek ona reč koja služi emociji, ili je obelodanjuje i definiše, postaje misao. Svaka druga reč je ili prazno, mehaničko znanje, ili uslovna reakcija, kao čula i oseti. Svet bez emocije, ili život bez emocije, besmislen je i bezvredan, nezavisno od misli. Samo emocija i osećanje daju smisao životu. Misao bez emocije beživotna je, isto koliko je i telo beživotno bez krvi. Reč, sama po sebi, misao ili znanje ove vrste, jeste znanje mrtve knjige. Ovakva misao je mehanička, a takvo znanje, i ako ga ima, znanje mašine, a ne znanje čoveka ili bilo koje biološke jedinke. Život bez emocija vredan je koliko i knjiga bez čitalaca.
Ako se može reći, uslovno, da je i misao emocija, onda je Komedija, na neki način, dešifrovanje emocije (i paradigme). Ali ne samo Danteove, već kolektivne; one vidljive i nevidljive. One koja živi u novim biološkim oblicima; one koja govori da reptili nisu izumrli već da su tu i u nama. Danteova emocija, i šifra kojom je tumači—egzaltirana, uzvišena pesnička reč i alegorija, i više vizija nego ideja—jeste dešifrovanje i put prema arhetipu, te time put prema Bogu. Danteova ideja je, više i ubedljivije, izražena vizijom nego rečima. Koliko god da je ružno prisutno kod Dantea, koliko god da je nepojmljivi užas sastavni deo pakla i puta, toliko lepota postaje jača i svetlost svetlija. Utoliko se više uviđa njihov vidljivi, ali još značajnije, njihov nevidljivi smisao i značaj. Ne samo u smislu manihejskog dovođenja u vezu, da bi se prikazivanjem jednog istakao značaj drugog, već u smislu razotkrivanja ništavila (isticanjem vrednosti sveta i kreacije).
ELEMENTI DUŠE
Emocije i ideje čine dušu. Uobličene, artikulisane, ideje čine razum. U misli bez ideje nema razuma, zato što je mehanička, podjednako kao uslovni refleks, ili osećanja izazvana čulima. Naučeno je zapamćeno, ali samo ono što je prošlo kroz dušu vodi pravom znanju ili razumevanju. Pravo razumevanje jedino može postići duša. Duša, ili duh, jeste izvor stvaralačke energije, jer samo je duša sklona imaginaciji. Jedino duša ima ovo svojstvo i ovu sposobnost.
Čovekova misao nije, i ne može biti, odvojena, izolovana, od duha sveta. Samo mehanička misao je individualna. Tako da ako misao, artikulasana jezikom, može služiti, ili jeste svojstvo (osobina) individualne svesti, moglo bi se zaključiti da pojedinačni duh, ili duša čovekova, jeste ono što ga dovodi u dodir, i drži u vezi, s duhom ili dušom sveta. Ovakav kontakt ne samo da je nevidljiv već je često i neprepoznatljiv. Moglo bi se tvrditi da, možda, san jeste jedna od njegovih očiglednih manifestacija. U snu, kao i u emociji ili intuitivnoj misli, nije sve određeno niti potpuno jasno. Ponekad može biti vrlo obično i izgledati u potpunosti kao stvarnost koja se svkaodnevno živi, ali ponekad može odstupati od uobičajenih slika, podjednako, možda i više od same Komedije i njenog sna i vizije.
U ovoj nevidljivoj vezi između pojedinačnog i univerzalnog duha (duše), verovatno, leži snaga i izvor stvaralačke energije i dara. Pitanje tehnike i zanatskog majstorstva manje je važno jer se ovo majstorstvo može usvojiti, ili osvojiti, uslovno rečeno, lako. Sve ono što se može naučiti, može se i usvojiti. Ali, izgleda, da pravi dar svoju osnovnu snagu crpi iz onoga što se ne može naučiti već, i ako može, uči se drugim sredstvima i na drugi način. Niko ne može izmeriti snagu onog jutra i svetlosti u Firenci koji su nečemu važnom naučili Dantea; ili značaj nekog drugog dana, drugog jutra, u odnosu na nekog drugog, na nekom drugom mestu. Ponekad se zbog ove svetlosti nešto izgubilo u društvu, ali dobilo u životu i shvatanju života jer ova je nauka vodila ka jednom drugom učitelju koji mnogo više zna, mnogo više pamti, i meri na posve drugačiji način.
Pristajanje na ovu žrtvu, ili na ovaj uzlet, ushićenje, možda čak i vrstu otkrovenja, jeste put prema duši sveta, i neposredan odnos s njom. Ovaj kontakt tera da se savlada veština stiha (postigne majstorstvo), ili bilo čega drugog što vodi svetu stvaranja, a ne sama reč, veština ili slava po sebi. Sve zajedno igra ulogu, ali bez ovog prvog, i najvažnijeg elementa, stvaranje, ono vrhunsko, ne bi bilo moguće. U ovom leži odgovor ali i izvor zabuna jer većina se motiviše upravo ovim drugim elementima. Ovaj drugi izbor je neiskren i ne može biti prava mera ili dovoljna baza za jednu ovakvu avanturu.
I umetnost i nauka bave se životom ili prirodom u službi čoveka. Šta čoveku služi, a šta ga ometa nije sasvim jasno i ne može biti sasvim jasno. Ovo je naročito nejasno u pogledu vrhunskog stvaranja bilo koje vrste. Vrhunsko stvaranje ostaje neka vrsta enigme. Zato odgovor na ovo pitanje, ili približavanje ovom odgovoru, gotovo da je podjednako važno koliko i samo stvaranje jer doprinosi ne samo razrešenju, već umanjenju dejstva onih sila koje čoveka na ovom putu, i prema ovom cilju, ometaju i onemogućavaju.
FORMA I GRANICA
Svet bez forme jeste svet bez granica. Samo forma pravi granice. Ali svet bez forme nije svet. Bez forme svet je ništa—ništavilo. Put prema beskraju jedino je moguć kroz formu i putem forme. Jedino forma obuhvata svet svojim granicama. Obuhvaćeni svet je beskonačan, iako paradoksalno zvuči. Čini se da jedino granica hrani i nudi beskraj. Bez granice nema oblika. Bez forme svet je prazan, a u praznini nema ni puta ni razloga za put i kretanje. Nema ničega. Nedostatak granice samo je privid bezgraničnosti zato što je ovaj svet ograničen, svojim nepostojanjem i nedostatkom forme, na nulu. Praznina, ili nula ovako shvaćena, biva ograničena pustinjom svog beskraja. Njen beskraj je njeno ograničenje. Njena sloboda je njeno ropstvo. Ništa je samo ništa.
Zato je u Komediji omeđen ne samo Pakao, omeđeni su i Čistilište i Raj. Van Danteove maestralne forme, i pronalazaka (terza rima) koje je za ovaj poduhvat smislio ili upriličio, van maestralne kompozicije u tri knjige sa po 33 pevanja (Pakao, suvodnim pevanjem, 34; ukupno 100, sa preko 14,000 stihova), van njegovog neprikosnovenog jedanaesterca s lepotom rima samo mogućom u italijanskom jeziku, van tog slatkog novog stila (Dolce Stil Novo) iz Komedije zrači uobličeni univerzalni duh.
SPEKTAKL
U Komediji sve je spektakl; spektakl s ogromnim brojem likova; spektakl u kojem sve zauzima svoje mesto, kao i u životu; ništa se ne izostavlja, čak ni fekalije. A bez toga, zar bi pakao mogao biti pravi pakao? Spektakl muke, bola, gnjileži, transformacije u ružno; ili dočaravanje nevidljivo ružnog kroz transformaciju. Transformacija, ili izobličenje ove vrste, jeste ne samo kazna već suprotstavljanje pojavnom i varljivom svetu. Transformacija vodi ka noumenonu (više u Platonovom nego u Kantovom smislu), ka razgradnji sveta, da bi se razgradnjom bolje shvatio, da bi se bolje shvatila lepota i vrednost njegove površine uočavajući snagu i tihi zvuk dna, najnižih elemenata, koji se u tom istom, pojavnom, svetu mogu prerušavati i sebi pripisavati odlike ili svojstva lepote i vrednosti.
Ali Dante se u Komediji služi izumom koji nikada ranije, ili ne na isti način i do te mere, upotrebljen. Dante stvara priču u okviru priče, spektakl u okviru spektakla. Stvara galeriju likova, koja kao da živi nezavisno od priče. I u tome je tajna spektakla. Interakcija je minimalna. U Paklu su glavni likovi Vergilije i Dante. Oni su konstanta. Svi ostali likovi su varijabile, elementi, učesnici (ili skriveni "glumci") spektakla kroz koji se prolazi, ali u kojem se ne učestvuje. Skoro kao na pozornici, osim što u ovom spektaklu postoji kretanje, put kroz pozornicu koja nije statična, i na kojoj je moguća interakcija, razmena reči, komentara, ali je efemerna i ne utiče na glavnu svrhu i sadržaj puta na kome kao da je već sve određeno i interakcija bilo koje vrste samo potvrđuje ovu svrhu, i ničim je ne menja. Mi intutivno osećamo da na ovom putu Danteu ne preti opsanost.
Spektakl je nezamsliv bez vizije ili vizija. U Danteovom svetu sve je čulno. Mi ne čitamo o reci, mi je čujemo. Mi ne maštamo o žuboru, jer Danteova reč žubori. I Danteova stilska figura je u viziji—vizija u viziji, spektakl u spektaklu; Danteovo poređenje sebe razrešava vizijom-slikom. Nema mnogo rebusa kod Dantea. Najveličanstveniji i najfilozofskiji pesnik (pod uticajem filozofije Tome Akvinskog), istovremeno je i najjednostavniji. Veliki, ne samo pesnik (upravo zato što je filozof) već i filozof našao je svoj modus operandi. Predočiti svet kao da sam svet sebe priča ili sebe ispoljava svojom slikom. Dante ne priča o svetu, već priča svet. A možda je najveća tajna u tome da svet priča Dantea, ili da svet u Komediji priča sebe. Možda je u tome tajna lakoće kojom se to postiže, tajna opipljivosti, ili tajna slikovitosti i opipljive životnosti svakog detalja, pa i najapstraktnijih ideja i vizija (a poezija, generalno, ne trpi apstrakciju), nezabeležena u istoriji svetske literature.
Ništavilo, samo po sebi, jeste ništa. Najbezazlenija stvar na svetu jeste ništavilo. U njemu nema ni zla ni dobra. U ništavilu sve spava jer u ništavilu ničega nema. A ništa ne može ni da voli, ni da se nada, ni da veruje, ni da greši. Samo u svetu, samo kroz kreaciju, moguća je greška, mogući su i zlo i dobro, vinuće i pad, lepota i užas. Zato je Pakao, kao i cela Komedija, priča o svetu, o nečemu što postoji u tom istom svetu, ali nije uvek vidljivo ili definisano. Nečemu što gmiže među nama; što nas uzdiže ali i lomi. Pakao, dakle, nije priča o drugom, već o ovom svetu. Pakao drugog sveta jeste ništavilo. A najlogičnije bi bilo da ništavilo bude prostor i reprezentacija pakla. (Međutim, nije tako.)
Dante hoće sve. Da nije pakao, ili ideju pakla, čistilišta i raja nasledio, on bi ih izmislio. Izmislio bi ih—da bi ih osmislio. Samo osmišljeni svet vredan je života. Samo svet u kojem postoji hijerarhija vrednosti jeste pravi svet. Samo svet u kojem i u neredu vlada red, ili postoji mogućnost reda, jeste svet s nadom. A Dante se bori za svet nade i vere.
Put kroz Komediju put je prema smislu i istini. Jedino smisao krije istinu. A haos (pakao) je jedan od elemanata ili ispoljavanja tog istog smisla, iste istine. Dante iako, možda, racionalno i ne uviđa, u potpunosti, jedinstvenost ovakvog smisla i odnosa haosa i reda, on ih u Komediji, nepogrešivo, intuitivno oseća i dočarava magijom i artikulacijom svoje jedinstvene emocije i misli—imaginacije koja rađa i stvara neponovljivu viziju oličenu Komedijom. Ako bi se moglo tvrditi da je emocija—misao (ili da je razlika beznačajna), za to je najbolji dokaz Komedija. Ili, možda je lakše i preciznije tvrditi da je misao bez emocije beživotna i mehanička, a da misao oplemenjena emocijom postaje imaginacija (izvor ideja). Jedino ovakva, oplemenjena misao, može biti kreativna, nezavisno od toga da li se radi o nauci, umetnosti, ili bilo kojoj vrsti iskrenog kreativnog angažmana.
Gde drugi klecaju, Dante leti; gde se drugi snebivaju, Dante slobodno govori; kuda se drugi plaše da zakorače, Dante uleće s najvećom žestinom. Dante osvaja ceo svet, celu vasionu; ne ostavlja nijedan kutak nepokriven; Dante hoće sve—i pakao i raj. I Dante ih kreira, postaje demijurg, vrhovni kreator i pakla i raja. (Zato nije čudno što je Komediji Bokačo dodao pridev—božanska.) On određuje način, kaznu, muku, mesto za svaku izgubljenu, korumpiranu dušu, ali i mesto za svakog uzvišenog stvora kojeg smešta u blizinu božanske ruže, božanske svetlosti. Dante ne pristaje na male prostore, ne prihvata pulumrak, zakulisnost društvenih igara, oštećenost i iskvarenost karaktera. Dante sve iznosi na površinu. Nema nekažnjenog greha, ali ni nenagrađene vrline.
Kreirajući ceo univerzum iznova, Dante u stvari želi da da novu iskru životu. Dante želi da vrati životu onu snagu, lepotu i uzlet koje klasičnom svetu nisu bile nepoznate. Verovatno zato, Danteov vodič kroz pakao jeste Vergilije. (U tome je i razlika u odnosu na antičke epske pesnike koji su u pomoć prizivali muzu. Danteove "muze" su stvarne ličnosti—Vergilije i Beatriče.)
U Komediji sve je veliko. Veliki je bol, velika je kazna. Pakao počinje šumom. A šuma je ogromna, krije mnoga iznenađenja, reke, spodobe; ali Dante ih sve izvodi na svetlost—i zmije prisojkinje u ljudskom obliku, i svakog stvora s najatavističkijim odlikama izumrlih reptila. Tako da Pakao, u stvari, biva pravo čistilište i vrši prvu i pravu ulogu onoga čime se bavi druga knjiga Komedije. Jer pravo čistilište nije u čistilištu; pravo čistilište je u karantinu. Karantin, ili pakao, jeste mesto bez povratka, bez nade. Pakao je konačna destinacija. Smeštajući veliki deo sveta u pakao, Dante samim tim i čisti svet, omeđava, ostavljajući široke prostore raju, a put kroz čistilište više biva vrsta rutinske provere sumnjivih. Čistilište je prostor u kojem se ne ostavlja prilika šansi. (A da li je tako, videćemo kasnije.)
Već je sve određeno, sve zacrtano u paklu. Svet je omeđen. Zlo je zauzelo svoje konačno prebivalište, bez mogućnosti da ponovo prlja svet za koji se Dante bori, i koji Dante želi. A ono što Dante najviše želi jeste—život. Čistiji život. Komedija nije priča o paklu, čistilištu, ili raju, već priča o životu. Pakao nije poziv u pakao, već je cela Komedija poziv u život. Dante sve ovo radi i postiže emocijom najvećeg intenziteta.
Ali Pakao, ako pruža mogućnost Danteu da izađe iz njega (iako kao slučajnom posetiocu) ipak ostavlja mogućnost izbavljenja i drugima. Dante će ponovo ugledati zvezde, ali ne samo zato što nije osuđen na pakao, već zato što svojom prirodom pripada zvezdama. Zvezde možda nisu odsutne ni u paklu, ali su oči, suviše zauzete životnim igrama, zaboravile na zvezde. Pakao nije fizičko mesto, već svojstvo duše. I kao u završnim stihovima Pakla, put prema zvezdama iziskuje određeni napor i mora biti zaslužen.
La duca e io per quel cammino ascoso
intrammo a ritornar nel chiaro mondo;
e sanza cura averd’alcun riposo,
salimmo su, el primo e io secondo,
tanto ch’i’ vidi de le cose belle
che porta ‘l ciel, per un pertugio tondo.
E quindiuscimmo a riveder le stelle.
Vođ pođe sa mnom po toj skritoj stazi
da u svijet bijeli vratimo se tuda,
te uzgor sta bez odmora da gazi
prvi, ja za njim dok ne videh čuda
od lijepih stvari, što se nebom gnijezde,
kroz okrugao otvor jedan, kuda
iziđosmo da ugledamo zvijezde.
Pakao, XXXIV: 133-139
Ako u Komediji, uslovno govoreći, pakao vrši ulogu čistilišta i jeste pravo čistilište, te ako sebi dozvolimo inverziju koju želimo da primenimo na život, onda, uz određenu dozu slobode, možemo reći da je pravo čistilište sam život. Naime, ako su i pakao i raj alegorije, a ne stvarni prostori ili entiteti, onda se sve odigrava, i jedino može odigravati, u životu (i pojavnom i neopipljivom). Ako je život jedini podijum na kojem se sve odigrava, onda se kroz njega, i u njemu, kao takvom, odigrava cela drama apsoluta—njegovo dno (pakao) i njegov vrh (raj). U ovom smislu shvaćen, život je pravo čistilište. Samo život može biti prava matrica apsoluta, i samo se kroz život može održavati i shvatiti vrednost. Bez života, apsolut gubi svoj smisao. U njemu nema ni lepote ni ružnog.
Život je prolaz, kao što je i čistilište prolaz. Ili put između savršenstva i nesavršensva, dna i vrha. Ali ako van života ničega nema, ili ne u smislu vitalnih energija koje podrazumevaju i neku vrstu osećanja, onda u takvom svetu ne može biti ni bola, pa samim tim ni krivice. Bez mogućnosti da se nanese bol, nestaje mogućnost krivice. Bez krivice, gubi se mogućnost za greh i kaznu. Ovakav svet postaje bezgrešan i na svom vrhu i na svom dnu. Ali ovakav svet je nepokretan, što ga čini nepostojećim, ili samo potencijalno postojećim. Ovakav svet jeste Bog koji spava.
Jedino u životu moguć je pokret i u pokretu mogućnost za grešku, za bol, za krivicu, za kaznu. U životu se sve ovo dešava, ali pitanje pravde unosi najveću zabunu. Jer ako je život sve ovo, ili jedina pozornica pravog dešavanja, zašto i kako, onda, taj isti život izgleda prilično nepravedan u mnogim svojim vidovima? Čovek ima neutaživu potrebu za logikom, isto koliko i za misterijom, ali ne može da prihvati da problem nije u svetu ili pojavama, niti u logici, već u njegovom shvatanju logike. Čovekova logika ne mora, neminovno, biti prava logika koja nudi potpuna objašnjenja. U tome je veličina ali i tragičnost čovekovog položaja, jer on je jedina životinja koja postavlja pitanja ove vrste, aktivno tražeći odgovor, dok druge životinje prihvataju svet. Čovek je jedina životinja koja težeći da shvati svet, želi i da ga promeni u skladu sa svojim konceptima koji ne moraju biti koncepti više logike o kojima on nema, niti može imati, dovoljno znanja.
Ukoliko je raj čist, onda je raj ništavilo jer samo ništavilo može biti potpuno čisto. Na ovaj način, raj i ništavilo postaju jedno isto. Raj (ili ništavilo) može biti uprljan samo životom, jer samo život sadrži energije u svim svojim varijacijama, podrazumevajući i najgore i najbolje, i najužasnije i najlepše. Put kroz energije sveta jeste put kroz život. Kao takav, život je put prema smislu. Na početku, kao i na kraju puta, nalazi se svet bez života—ništa kao apsolut, ili ništa kao pravo ništa—praznina. U ovom smislu shvaćen, život je čistilište.
Ako pakao, u Danteovom Paklu, vidimo kao jedino pravo čistilište, ili karantin, onda čistilište (pakao), tako shvaćeno, jeste jedini pakao. Ako se na pakao gleda kao na entitet ogromnih energija, onda za to mesto nema boljeg primera od života. Ne postoji veća zamisliva enrgija od ove. U ovom smislu shvaćen, život je pakao jer samo život može biti prolaz između dve glavne suštine—apsoluta i ništavila.
Ako na ovaj način primenimo logiku koja odstupa od paradigme, ili važećih istina nametnutih čovekovom ograničenom logikom, onda svet dobija drugačiji izgled (i ulogu). Po čovekovoj logici i shvatanju pravde, greh ili krivica (ali greh i krivica kako ih čovek shvata) moraju biti kažnjeni. Po toj logici i na osnovu takve logike, čovek, a ne stvarni svet ili stvarna logika sveta, izmišlja ideju pakla i raja. Čovek prisvaja ulogu Boga želeći ne samo da definiše, već i da kažnjava. Kako čovek ne može kazniti svaki greh, on nastupa sa idejom da će svaki greh biti kažnjen od strane Boga u paklu, ili nagrađen u raju.
Nezavisno od toga da li se radi o relegiji, vaspitanju, znanju, zakonu, ili istoriji, čovek svet objašnjava i kodifikuje, više da bi ga prisvojio nego da bi ga razumeo. Čovek ima potrebu za vlasništvom i vladanjem, a ne za harmonijom one vrste koja omogućava jedino moguće vlasništvo—ono nad sobom. Ovakvom svetu Dante se suprotstavlja i izvikuje—ne.
Dante sve ovo intuitivno oseća i zna i zato je glavna pokretačka snaga njegovog stvaranja otpor prema ovim energijama uz, još više, težnju ka lepoti, a ne puka ambicija. Bilo je, i ima, ammbicioznijih stvaralaca (otuda fenomen—bolesne ambicije), ali retko je ko svet doživljavao na isti način kao Dante. Jedino iskrenost prema sebi vodi ka iskrenom doživljaju sveta. Jedino takav život vodi ka najvećem (mogućem) stepenu istine, što znači i umetničke, oličene estetskom veličanstvenošću, intelektualnom moći i hrabrošću, mudrošću, i idejama, kao osnovnim činiocima velikog dela, i osnovnim kriterijumima za pristup velikom delu i za njegovo vrednovanje.
Većina čovečanstva u strahu je od usamljenosti, izdvojenosti bilo koje vrste. Ovaj strah porobljava čoveka i to znaju oni koji ga izazivaju. S druge strane, samoća (što automatski ne podrazumeva usamljenost) otvara oči i vraća čoveka prirodnijim načinima komunikacije i razumevanja sveta od onih nametnutih paradigmama nevidljivih porobljivača. Porobljivači nisu nevidljivi zato što su nepoznati. Najčešće, oni su i vidljivi i poznati, ali nisu identifikovani kao takvi.
Život u kolektivu "uslov" je opstanka. Ali život kolektiva, često, rađa usamljenost najgore vrste (o čemu svedoči moderni metropolis). Ljudi se instinktivno, ili zato što su primorani životom, priklanjaju površnom i veštačkom životu kolektiva, getima bezdušja. Čine društvo, ali su van društva ("love a ulovljeni," Nastasijević). Zato se u Danteovom svetu menja raspored i odnos vrednosti. U njegovom svetu papa zauzima niže mesto od gmaza i guši se u večnim mukama, a Beatriče, ili neka druga čista duša koja je bila neprimećena u zvaničnom svetu, slobodno se širi nepreglednim prostranstvima raja (i njegove svetlosti). Ovo sve postiže zanosom i vizijom. Kod Dantea, ideje i emocije govore iz vizija.
Ali ni pakao ni raj ne mogu biti stvoreni idejama o dobru i zlu, o kazni i krivici. Oni postoje ili ne, nezavisno od čovekovih ideja, čovekove volje ili logike. Ono što olakšava, a s druge strane otežava, celu stvar, jeste da ni za jedno ni za drugo ne postoji dokaz. Ako nema dokaza, to olakšava mogućnost negacije ovih ideja. Ali, ako nema dokaza, to otežava dokazivanje da to nije tako. Na ovaj način otvara se prostor za manipulaciju, koja je pre svega mentalna, i računa na "skrivenog" Boga kao svoju osnovnu snagu. Jer, smatra se, ako se u Boga veruje, onda se mora verovati u sve ono što od Boga dolazi, pa makar u obliku ljudske reči ili religije od čoveka propisane.
Šta sve od Boga dolazi niko nikada nije utvrdio, ali se može tvrditi da život može biti najveća i jedina reprezentacija Boga, te kao takav i jedini izvor saznanja o Bogu. U tom smislu, svaka religija jeste odraz tog istog života pa se može braniti teza da su religije od Boga, ili Božja reč (knjiga koja predstavlja određenu religiju), onoliko koliko je i svaki drugi proizvod života Božje delo i Božja reč. Na ovaj način i svako biće, kao proizvod života, jeste Božje dete (Božji sin); od atoma do galaksija, ili od mrava do čoveka. Bog ne može biti Bog ako ne obuhvata sve. Bog koji isključuje nije Bog, zato sve mora biti u okviru Boga. Ako je sve u okviru Boga, onda su i vrh i dno u tom istom okviru; i pakao i raj. Put prema Bogu nije put u raj, već put kroz pakao života. U ovom smislu, život je jedino mesto u kome se plaća "kazna". Ali, Bog ne bi bio Bog ako mora, ili želi, da kažnjava, jer Bog, svojom voljom, može onemogućiti greh kao razlog krivice i kazne.
Ako se udaljimo od ljudske logike (i paradigme) onda možemo zaključiti da nema prave krivice ni prave kazne i da su tajna, lepota, i vrednost života sadržani u njegovim protivrečnostima. Na ovaj način shvaćen, život je jedina vrednost a njegova cena plaća se njegovim protivrečnostima. Jedino u životu plaća se cena jer bez života, ili van života, nema vatre, nema oblika i materije ljudskom logikom shvaćenih, što znači nema ni mogućnosti za greh ili krivicu, ni razloga za kaznu. Ukoliko bi i postojao razlog, on gubi značaj jer ovo je svet bez mogu}nosti za bol, a bez bola nema ni krivice ni kazne u pravom smislu.
Ovom logikom gledano, samo u životu postoje krivica i kazna, bol, pad, uspon, lepota, nada, kretanje . . . Samo u životu postoje vatra, lepota (raj) i užas (pakao). Ako sada napravimo inverziju druge vrste, da u životu, kao i u Komediji, pakao vrši pravu ulogu čistilišta, onda možemo reći da je život ne samo čistilište već, kao takav, i jedini pravi pakao, sa svojom uzvišenošću i niskošću. Život je prolaz kroz ništavilo. Ništavilu se jedino može narugati život, a ne raj. Jedino paklena snaga može uzbuditi raj, čistoću, i nepokretnost ništavila. Bez krivice, bez bola, ne bi bilo pravih i velikih emocija i osećanja. Lepota bi izgubila snagu pred letargijom ostvarenja. Čišćenjem duše zaslužuje se nebeska lepota.
Per correr miglior acque alza le vele
omai la navicella del mio ingegno,
che lascia dietro a se mar si crudele;
e cantero di quel secondo regno
dove l’umano spirito si purga
e di salire al ciel diventa degno.
Da bolje vode brazde diže jedra
brodić mog duha u lutanju dugom
napuštajući grubog mora nedra;
A sad ću pevat o kraljevstvu drugom
gde ljudska duša postaje čistija
nebeskim spremna da se vine krugom.
Čistilište, I: 1-6
U srži života jeste borba—rat. Kao poprište stalnog rata, vidljivog ili nevidljivog, život je jedini mogući i zamislivi pakao. Život je kreacija, i u svojoj srži sadrži nešto đavolsko. Bez cene, život gubi smisao. Zlo se iskupljuje lepotom sveta, a bol vrednošću. Bez suprotnog pola, vrednost gubi vrednost. Život je uspostavljanje vrednosti kroz kontrast i paradoks. U životu se određuje svaka vrednost i svačije mesto. Plavetnilo neba jeste njegov izraz raja, a mrak i zlo podsetnici su njegove cene. I u raju i u paklu, van života, nestaju sve vrednosti. Svet bez vrednosti jeste mrtav svet. Život je jedini mogući svet, jedina moguća nagrada i kazna, jedini mogući pakao i raj.
Ukoliko čovek shvati pravi činilac, ili faktor života i istorije, utoliko se suprotstavlja stihiji, ili faktoru stihije, šanse, on postaje pravi kreator istorije, što znači samog života. Onoliko koliko može da shvati uticaj paradigme u svom životu, ili istorijskom trenutku, toliko može da shvati pravu prošlost i istoriju, i na taj način (u smislu Eliotove ideje iskazane u eseju "Tradicija i individualni talenat") utiče na ovu istu prošlost, utičući na sebe. Ovde nas zanima faktor kao vrednost (istina) koja često izmiče ljudskoj normi i definiciji i na taj način nije baza paradigme, već je njena baza nešto drugo što se u ovu vrednost prerušava i prodaje u njeno ime. Problem nije u paradigmi (koja je potrebna), već u paradigmama koje ne reprezentuju prave faktore iskreno. Što je paradigma više udaljena od izvora (faktora), to je manje tačna i iskrena. Pravi faktor postaje paradigma bez reklame, a nametnuta paradigma ne može opstati bez neke vrste dogme i indoktrinacije.
Postojeći trenutak unapređuje se pravilnim shvatanjem starog trenutka i shvatanja, ali i modifikacijom starog shvatanja. Unapređenjem starog shvatanja čini se usluga tom shvatanju, ili njegovim tvorcima, jer se unapređuje put prema istini. A ako su pobornici puta prema istini to stvarno želeli—istinu, onda im ovo ne da smeta, nego bi ih moralo radovati (ako bi bili u prilici da to iskuse) jer doprinosi njihovom cilju. Na takav način smanjuje se prostor paralelnim istorijama stihije i šanse, a otvara prostor pravom faktoru kao kreatoru smisla, reda, i istorije. Dante se, instinktivno, bori za smisao putem prepoznavanja faktora istorije oličenom u vrednosti. Vrednost smanjuje mogućnost za puku šansu i neku vrstu istorijskog ruleta gde kockari, počesto kao glavni i neodgovorni protagonisti, određuju put (i način mišljenja putem mnogobrojnih paradigmi). Ali čistoj duši put je uvek otvoren prema zvezdama.
lo ritornai da la santissima onda
Riffato si come piante novelle
Rinovellate di novella fronda,
Puro e disponto a salire a le stelle.
Iziđoh iz te najsvežije vode
nalik mladoj krošnji punoj gnezda
kojoj zeleni listovi svi gode,
Svež i spreman da vinem se do zvezda.
Čistilište, XXXIII: 140-145
Čistilište, kao prolaz, ipak ostavlja nadu. Jer gde god postoji prolaz, postoji mogućnost izbavljenja, ili vinuća i pada; prolaska iz jedne sfere u drugu. Koliko god da je pakao izdvojen od raja, ipak, svet je samo jedan. Čistilište održava ravnotežu.
PARADIGMA I ISTINA U KOMEDIJI
DANTE I HRIŠĆANSTVO
Firenca u trinaestom veku jedan je od najmoćnijih everopskih centara, ne samo kulturnih, već ekonomskih i vojnih. I pre ovoga, Firenca stvara preduslove za pojavu renesanse u kulturnom i svakom drugom pogledu. Dante je ponosan, ali izvor Danteovog ponosa i snage nije samo veličanstvena Firenca, već seže dalje, do klasičnog Rima. Verovatno je zato Dante smatrao da vuče poreklo iz starog Rima (bez dokaza, naravno, što je manje važno ako se bavimo faktorom). Ova činjenica-podatak (da Dante tako misli, ili želi da misli, a ne da li je to stvarno tako), na površnom nivou, moglo bi se reći da je posledica sujete; naročito zato što nije potkrepljena dokazima. Ali ako se dublje zađe u suštinu porekla, ili prava na uspostavljanje relacije, onda je to više pitanje identifikacije nego podatka ili proverljivosti podatka. Sigurno, pošto svi stari Rimljani nisu nestali bez potomstva, da je njihova krv razvejana kroz mnogobrojne porodice i dospela u razne krajeve. U ovakvom, uslovnom, scenariju nije nikako nemoguće da Dante vuče poreklo od starih Rimljana, što ne isključuje poreklo od nekog od znamenitih, ili najznamenitijih, Rimljana.
Ali ovo je manje važno i suviše hipotetično. Ono što je od izuzetne važnosti, i što nije hipoteza, jeste duhovno poreklo i osećaj duhovnog pripadništva u okviru određenog sistema vrednosti. Dante, nesumnjivo, po dubljem shvatanju sveta i hijerarhije njegovih vrednosti, više pripada svetu starog Rima, nego hrišćanstva (nezavisno od njegove duboke hrišćanske religioznosti). Dante živi u jednom svetu čije određene vrednosti prihvata (simboliku, religiju) ali standardi i kriterijumi kojima meri i vrednuje taj, svoj, svet klasični su. I ovde, kao i u mnogim drugim aspektima vezanim za Dantea i Komediju, susrećemo se s paradoksom.
Da bi se shvatili ovi paradoksi, ne samo u Danteovom slučaju, potrebno je pozabaviti se već pominjanim fenomenima paradigme i faktora kao kreatora pojedinačne sudbine i istorije. Dante veruje u Boga i najverovatnije da bi, po svome mentalnom sastavu, bio vernik u bilo kom vremenu ili društvu. Lako je zamisliti Dantea kao vernika u klasičnom Rimu. Isti ovaj Dante bi u Rimu bio ili orator ili pesnik ili državnik i vojskovođa, ali bi verovao u rimske bogove (hrišćanstvo ima anđele i svece umesto mnoštva bogova, što prilično vrši istu praktičnu ulogu koju vrši mnogoboštvo u paganskim religijama).
To što je Dante hrišćanin posledica je paradigme, a to što je vernik posledica je faktora. Religija, stvorena od čoveka i nametnuta čoveku, jeste paradigma, a vera u Boga (sama po sebi i nezavisno od propisane religije) jeste faktor. Tvoritelj jedne jeste čovek koji tvrdi da beleži božje reči, a tvoritelj druge jeste nepatvoreni doživljaj sveta u kojem se ovaj doživljaj javlja kao jedina moguća interpretacija glavnog faktora sveta i istorije—Boga.
Dante jeste hrišćanin jer ni on nije uspeo, niti mogao, izbeći sve paradigme vremena, ali ceo njegov život i delo govore da je on u ličnom odnosu s Bogom bez posredstva religije. S druge strane, sam Pakao i osuda velikog broja crkvenih ličnosti, ne samo svetovnih, govori o nepristajanju na paradigmu. Hrišćanstvo prisvaja Boga na način da otpisuje njegovu mogućnost van svoje knjige (time ga umanjujući). To znači Bog je ono što mi kažemo jer mi govorimo Božje reči. A ko se može suprotstavljati Božjim rečima? Glavni trik leži u ovoj jednostavnoj promeni uloga i u identifikaciji Boga i čoveka, odnosno brisanju njene razlike. Jer ako se kaže—ovo je Bog rekao, to automatski postaje bezuslovna istina, nezavisno od činjenice da je to nemoguće proveriti i dokazati. Svaka provera ove vrste apsurdna je, i sama po sebi besmislena, dakle izlišna. Ali ovo ne umanjuje njeno dejstvo jer se promenom uloga, i putem ovakve identifikacije, postiže isto ono što ostvaruje faktor u odnosu na Boga, sa ili bez posredstva religije, a to je vera kao opklada. Kako nema dokaza, ovo je lični izbor. Ali paradigma nije lični izbor; zato ljudi veruju u Boga posredstvom različitih religija i svi ubeđeni da su podjednako, ili više, u pravu.
Paradigmi, koja nije reprezentacija pravog faktora, jedino se može suprotstaviti hrabrost, a ne volja ili inteligencija. I volja i inteligencija često su u službi ideja (nepotvrđenih), ili kreiraju ideje, nasuprot i uprkos pravim faktorima, kojima se sprovodi interes (ili volja za moć), a ne istina. Jedino prava vrednost može biti hranjena pravim faktorom, i u povratnom dejstvu hraniti njega, da bi iz ovakve simbioze umnogostručila svoju snagu i trajanje. Osvešćenje ove vrste (kroz čistoću duše, što je osnova hrabrosti) vodi ka svetu koji se razvija geometrijskom progresijom, proporcionalno svojoj iskrenosti. Jedino svet prave hijerarhije vrednosti može biti i svet prave sinergije. Dante na najbolji način predstavlja tragediju istorije. Konflikt između misli i osećanja, želja i verovanja, starog (klasičnog) i savremenog; istine i paradigme ili nemogućnosti da se jasno razazna granica gde prestaje istina, a počinje laž ukamuflirana u istinu, u Boga, ili bilo šta drugo.
I pored prosperiteta Firence, Dante živi u Evropi koja je još uvek daleko od nekadašnje slave i veličine koju je oličavao Rim. U svojoj knjizi Svet osvetljen samo vatrom (A World Lit Only by Fire, 1992), Vilijam Mančester podvlači zanimljive činjenice. Naime, da u Evropi sve do petnaestog veka ljudi, u većini, spavaju u istim prostorijama s domaćom živinom, u posteljama punim insekata; da su najbolji putevi još uvek starorimski i da su ogromne teritorije Evrope prekrivene šumama; da još uvek ne postoji čak ni ham za konje.
Dante živi u toj istoj Evropi. Postoji Evropa Firence, Rima, Pariza, i njihove veličanstvenosti, ali postoji i druga Evropa, njen najveći deo, koja je daleko ispod nivoa staroga Rima. Ova i ovakva Evropa stvara preduslove za rođenje modernog društva, ali ovakva Evropa je zbunjena, razjedinjena, bez pravog kursa ili nekoga ko bi ponudio pravu navigaciju.
Moglo bi se reći da je Danteov stil romansko-gotski, ali ja se usuđujem da tvrdim da je Dante prvi i pravi predstavnik renesanse, iako je bio zanemaren u renesansi (a na engleski jezik preveden prvi put tek polovinom devetnaestog veka). Ideja je važnija od stila. Dante je svestrani intelektualac koji duboko doživljava svoje vreme i još bolje uviđa, usudio bih se da tvrdim, od renesansnih univerzalnih genija (bilo da govorimo o Leonardu, Mikelanđelu, ili Makijaveliju), duh vremena. Ali duh vremena kao celine, bez ruptura.
Umetnici renesanse nisu imali ovakav doživljaj, već su želeli da presade duh jednog vremena, i njegova estetska pravila, da bi ih primenili u svom. Kod njih ovaj odnos je pomalo veštački, dok je kod Dantea odnos prirodan. Dante ne oseća vremensku razliku. On podjednako prirodno živi u oba vremena. Dante je sav od ideja i vodi intenzivan i neprekidan razgovor s vremenom. U ovom razgovoru bliži su mu Vergilije i Homer, možda čak i od Bruneta Latinija. Kod Dantea, prava vremenska ili kulturna distanca ne postoji. On je istovremeno, svojim duhom, i u starom Rimu i u svojoj Firenci (ili drugim gradovima svoga izgnanstva).
On niče iz tradicije na koju se prirodno nastavlja, i razvija u svome svetu kao moderan bez potrebe da oponaša ili presađuje (formalno) jedan umetnički ideal ili kriterijum koji u njemu prirodno živi. U tom smislu Vergilije nije neko ko živi u drugom vremenu, već Danteov savremenik. Dante, iako modernom čoveku bliži od antičkih stvaralaca, i moderniji, te iste antičke stvaraoce doživljava bez teškoće koju nameće vremenska distanca i s kojom se suočava moderni čovek. U ovom smislu Dante je podjednako antički, srednjovekovan, koliko i moderan. U Danteu se stiče ne samo duh jednog vremena, njegovog, već duh cele evropske civilizacije od antike do danas (jer vreme danas i čovek danas oblikovani su vremenom prošlim).
Ono što Dantea čini različitim jeste ne samo njegova emocija (duša) već njegov moral koji je više starorimski nego savremen (misli se na njegovo vreme). Već hiljadu godina (Danteovo vreme) traje proces odronjavanja stubova rimske i grčke kulture za koje bi se moglo reći da tvore bazu jedne, i jedinstvene, evropske civilizacije. Ovo odronjavanje nije bilo slučajno, ili samo po sebi, već mu je doprinela paradigma kao kreator istorije. Korupcija postaje nepisani standard. Zato je moguća pojava Makijavelija (što ne znači da je on bio nemoralan), izuzetnog mislioca, ali koji svoje ideje stavlja u službu vladara nezavisno od toga da li je vladar ispravan ili da li njegove ideje i politika zaslužuju podršku. Makijaveli ovom pitanju prilazi bez emocija i ne zanima ga karakter Čezara Bordzije, niti dalekosežnost i ispravnost njegove politike. Makijaveli pravi, u vidu uputstava i saveta, prvu teoriju realne politike.
Ako umetnik jeste neko u kome se stiču i prelamaju događaji društva i istorije na jedan izuzetan način, onda i on sam, kao proizvod tog vremena i istorije, mora biti njegovo delo i slika (najbezazlenija ljubavna pesma ili ep podjednako) tog vremena i istorije, uključujući i njegove paradigme. Čini se ipak da je progres, najčešće, samo moguć ili proporcionalan snazi kojom se odstupa od pojedinih preovlađujućih paradigmi datoga trenutka i istorije. Ukoliko se radi o naučnicima, onda se to može meriti novom teorijom ili novim objašnjenjem, zakonom, nekog prirodnog fenomena; ako se radi o umetnicima, onda se meri vrednošću (koja do sada nije pokazala ili dokazala progres, već, u najboljem slučaju, održavanje nivoa vrednosti). Slično je i u nauci, ali se progres društva, uslovljen novim pronalaskom, meša sa vrednošću ovog istog dostignuća, koje najčešće nije vrednije od starog, već je posledica i nastavak starog, i po vrednosti (u okviru konteksta) ga ne nadilazi.
Ali šta je to što čini vreme u pravom smislu, istoriju, i šta je to što čini velikog stvaraoca i veliko delo? Šta stvara preduslove za Dantea, pored porodice, porekla, vaspitanja, obrazovanja, užeg ili šireg društvenog konteksta, nasleđa, vere, istorije kao takve (namerno pdvlačim reč—kao takve, jer mi ne znamo da li je mogla biti drugačija)? O ovome malo znamo, i pored miliona napisanih knjiga.
Ako je čovek, uopšte, uslovljen onim što zna, ali i onim što ne zna, te ako je uslovljen i onim za što sigurno zna da je tačno, ali i onim za što samo misli ili je ubeđen da je tačno, ovome ne može pobeći niko, pa ni vrhunski naučnik, umetnik, vojskovođa, vladar. Ovde, i u ovakvom slučaju ili kontekstu, veliku ulogu igra paradigma. Jer paradigma može biti nešto neprikosnoveno (što je gotovo nemoguće, ali moramo prihvatiti da su dva i dva četiri), ali i nešto što se kao neprikosnoveno, ili bezuslovno tačno, predstavlja, a u stvari je izraz ubeđenja ili vere, a ne bezuslovno i istine. Vera, na primer, sama po sebi jeste pitanje, ili opklada ako se nadovežemo na ideju skrivenog Boga (Lisijen Goldman oslanjajući se na Paskala i Rasina), i pitanje izbora da li da se veruje ili ne, dakle pitanje ličnog ubeđenja koje vodi ka verovanju ili ne. Svet bez Boga tužan je. To Dante zna. Zato veruje. Dante otkriva ono čega se najviše plašimo—nas same.
Šta je faktor istorije, ili bolje reći šta su pravi faktori istorije? Na ovo pitanje ne može odgovoriti puki istoričar, ma koliko učen bio. Čak i kada bi svi podaci bili poznati, to ne bi bilo dovoljno za pravu sliku istorije. Beleženje podataka je zapisništvo, dokumentaristika, a ne prava slika istorije. Pravu istoriju čini faktor. Pravi istoričar bavi se faktorom, a zapisničar događaja bavi se podacima. I ukoliko bi se svi podaci znali, nikada ne bi bilo moguće utvrditi sve faktore (samo na osnovu podataka) koji su uticali na pojedine događaje. Istorija se predstavlja kao nešto defintivno, a, najverovatnije, mogla je biti drugačija. Šta je ono što čini, putem slučaja ili neminovnošću, da istorija bude baš takva kakva jeste, sa svim njenim događajima, a ne drugačija? Istorija je imala potencijal da se razvija u mnogo varijacija i pravaca, ne samo jednom, u zavisnosti od događaja koji su mogli biti drugačiji da ih je nešto uslovilo na drugačiji način. Ono što uslovljava događaje jeste faktor istorije.
Izdvajanje i bavljenje faktorom istorije mnogo je važnije od bavljenja podacima. To potvrđuje Plutarh kome je važniji bio karakter protagonsita istorije nego puki podatak. Na ovo pitanje samo može odgovoriti filozof istorije. Kao što i na prava pitanja biologije ili medicine, odgovore mogu pružiti samo filozofi biologije ili medicine. Iza osnovnih pitanja bilo koje nauke, i umetnosti, krije se filozofija, jer samo se putem filozofije na ova pitanja mogu naći odgovori; pa i na pitanje lepote. Na ovom nivou, svi su stvaraoci (umetnici, naučnici, filozofi) isti, ili teže istom cilju različitim sredstvima. Svi tumače svet i trude se da ga unaprede. Verovatno zato nauke, u svojim prvim oblicima, nisu bile izdvojene od filozofije. Razvoj (uslovno rečeno) ljudskog društva čini ove podele. Ali ono što je najparadoksalnije, nije njihovo izdvajanje, već njihovo, gotovo konačno ustoličenje i izdvojenost, definisanost. Ova ovakva izdvojenost od prvobitnih, i osnovnih izvora, može se ostvariti samo putem paradigme.
Sve je tehnika ili zanat, čak i nauka, shvaćena kao puka tehnologija, samo je zanat, nezavisno od naizgled velikih rezultata. Ali samo pitanje zašto, ili kako, i traženje odgovora na ova pitanja, vodi razrešenju problema—istorijskog, naučnog, umetničkog ili bilo koje vrste. A to je filozofija. U umetnosti, pitanja zašto i kako manje su vidljiva, ali ona su u osnovi umetničkog angažmana, te u ovom smislu nema značajne razlike između Platona, Dantea i Šekspira na primer. Ako već pominjemo Platona, moramo se složiti sa Šelijem (esej "Odbrana poezije," A Defense of Poetry, 1821) koji Platona, uz neke druge filozofe, vidi kao pesnika (iako Platon uskraćuje mesto pesnicima u svojoj državi, što je samo potvrda, opet, paradoksa druge vrste, jer Longin smatra da je Platonova podsvesna želja bila da nadmaši Homerovu slavu).
Nema umetnosti bez uzvišenosti i nema pakla bez uniženosti. Ka uzvišenosti (nekoj vrsti dostojanstva) ne vodi samo talenat i poseban (izuzetan) doživljaj sveta već, možda i više, karakter oličen u herojskom duhu. Samo herojski duh razmiče granice i pristaje na teškoću i ličnu žrtvu kao garanciju tog istog talenta i doživljaja. Herojski duh ne meri ni sreću, ni uspeh, ni položaj uobičajenim načinom i merom. Dostojanstva nema u zlu, nezavisno od položaja, a herojski duh postiže uzvišenost (kao meru sreće i dostojanstva) i u nesrećnim okolnostima. Neko sa herojskim duhom nikada nije nesrećan, jer uspeh, položaj i zadovoljstvo meri, ne trenutnim osećanjem, već ciljem. Sve ovo Dante, u gradacijama vrednosti, kroz pakao i raj, razotkriva.
Neko ko je imao položaj u svetu, a bio karakterna nula ne može ni imati ni shvatiti pravu vrednost ispunjenosti i sreće hranjene dostojanstvom, jer mu nedostaje pravilan sud. Kako ne može da sudi na pravi način o dobru i zlu (zbog svog mentalnog i karakternog nedostatka ili oštećenja) nikada ne može ni imati pravo osećanje uspeha, dobra, ili ostvarenja, te time sreće. Njegova sreća počiva više na zluradosti i znanju da je neko drugi nesrećan, nego na ličnom ispunjenju.
Dante želi da razbije i paradigmu autoriteta, vlasti (crkvene ili svetovne) čuvanih i branjenih manipulacijom pod izgovorom dobre ideje. Dante zna da se, često, iza najboljih ideja kriju najveći zlotvori. Priča o paklu i raju jeste priča o ljudskom karakteru. Dno (pakao) pripada gmizavcima i insektima u ljudskom obliku jer su bez karaktera, a vrh (raj) pripada lepoti i herojskom duhu oličenim u Beatriče i onima kao ona. Lepo teško može da greši jer je u osnovi lepote—dobrota. Herojskog duha nema bez dobrote. Na ovaj način shvaćen, herojski duh je vrhunac lepote, i izraz najuzvišenijeg doživljaja sveta.
Zlo se može pobediti i nadvladati samo herojskim duhom. Protiv zla se bori herojstvo, a ne puki talenat, ili dobričina koji je dobar jer spava i prihvata bez mogućnosti na grešku. Zla nema bez pristanka. Oni koji pristaju osnovni su izvor zla, jer zlo cveta tamo gde nema otpora, a umire tamo gde se susreće sa herojskim duhom. Samo proverena, dokazana dobrota, jeste dobrota. Jedina mera dobrote jeste herojski duh. A bez dobrote nema mudrosti, ni bez mudrosti pravoga talenta i doživljaja sveta. Onda se mora zaključiti da je herojski duh u osnovi mudrosti i talenta.
Sve ovo izvire iz čistoće duše. Jedino duša s ovakvim osobinama može sebe uznositi ka beskraju. Dante je veliki zato što je heroj, a ne zato što je pesnik, odnosno Dante je onoliko pesnik koliko je heroj. Svako može naučiti da piše pesmice (ritmički složene reči i rime sa zvukom bez pravog značenja, ili prozu izlomljenu u stihove, pa čak i tehnički majstorske stihove), ali retko ko može da peva iz dubine duše iskrenošću heroja. Kroz Dantea peva herojski duh i neuprljana duša sveta, a to što je on pesnik samo je instrument jedne veće i uzvišenije ideje.
Jedino život s idealom i pravom svrhom ima vrednost. U tom smislu poezija je sredstvo i izraz ove vrednosti, a ne cilj. U tom istom smislu Lazar Pecirep je pesnik, podjednako kao Miloš Obilić (ili stvarni ili imaginarni Kralj Artur) jer oličavaju poeziju podviga i herojskog čina. (Zato je Homer bio neprevaziđeni Platonov ideal i inspiracija.) Mnogi su ambiciozni, ali retko ko svoj položaj zaslužuje svojom dušom. U ovom smislu shvaćena, duša je jedini pravi izvor vrhunskog dela, bilo koje vrste, te time i pravog progresa. Svet pokreću bazične energije, a ne talenat po sebi. Talenat je vredan samo ako crpi snagu iz ovih osnovnih energija.
RAJ
LJUBAV I LEPOTA
Dante nije veliki zato što je napisao Komediju, već zato što je Komedija božanskom rukom napisala njega.
La gloria di colui che tutto move
per l’universo penetra, e risplende
in una parte piu e meno altrove.
Nel ciel che piu de la sua luce prende
fu’ io, e vidi cose che ridire
ne sa ne puo chi di la discende;
perche appressando se al suo desire,
nostro intelletto si profonda tanto,
chi dietro la memoria non puo ire.
Slava Onoga, svega pokretača
sav univerzum prožima i blista
slabije negde, a ponegde jača.
A ja na nebu sred sjaja tog čista
bejah i videh stvari koje reći
ne zna nit može tu biti zaista.
Jer, žuđenoj se približujuć sreći,
naš um u takve dubine tad tone
da pamćenje ga ne može doseći.
Raj, I: 1-9
Put sveta mora biti put prema svetlosti. Sveta nema bez svetlosti. Ni lepote nema bez svetlosti, pa je put prema svetlosti put prema lepoti. Svetlost je i izvor i cilj života, a lepota—njegova nada. Put kroz Komediju, kao i put kroz život, jeste put ka idealu. Beatriče nije žena, već ideal. Beatriče je personifikacija lepote i svetlosti, ili idela lepote i života. Život može imati vrednost samo ako je hranjen idealom. Ideal je vrhunac, i kao takav—cilj. Ka idealu se teži, i to je svrha. Svrha je nada. Bez svrhe nema nade. A prave svrhe ne može biti bez lepote, jer pravoj svrsi je potreban dovoljan razlog. Jedini i pravi razlog jeste lepota, jer lepota rađa ljubav; ili ljubav rađa lepotu, svejedno. Ovo su osnovni faktori i pokretačke energije Danteove emocije i Danteovog sveta.
Qual e ‘l geometra che tutto s’affige
per misurar lo cerchio, e non rirova,
pensando, quel principio ond’ elli indige,
tal era io a quella vista nova:
veder voleva come si convenne
l’imago al cherchio e come vi s’indova;
ma non eran da cio le proprie penne:
se non che la mia mente fu percossa
da un fulgore in che sua voglia venne.
A l’alta fantasia qui manco possa;
ma gia volgeva il mio disio e ‘l velle,
si come rota ch’igualmente e mossa,
l’amor che move il sole e l’altre stelle.
Kao arhitekt koji bez prestanka
i zalud meri kvadraturu kruga,
misleći koji uslov mu sve manjka,
Takav beh kad se javi slika druga:
hteo sam videt kako se to slila
slika i krug i zatim stala u nj'ga;
Ali ne imah za to dobrih krila:
tad moj duh prože takvo iskričenje
da mu je želja ispunjena bila.
Ubrzo minu višnje proviđenje;
al' mu uz volju i želju već sve zda,
nalik točku što pušta se i penje,
Ljubav, pokretač sunca i svih zvezda.
Raj, XXXIII: 133-145
Ako su prvi stihovi Komedije dovoljni za prvu ljubav, oni koji za njima slede više su nego dovoljni za životnu. A bez emocije nije moguće voleti, niti uživati u lepoti.
-Dejan Stojanović
Zenit, magazin za umetnost, nauku i filosofiju, tema broja, Dela koja volimo, broj 9, oktobar 2008.
Napomena: Stihovi Komedije u prevodu na srpski citirani su prema sledećima izdanjima: D. Aligijeri, Pakao, u prevodu Mihovila Kombola, Beograd, 2007; D. Aligijeri, Čistilište, izveo na izvornim instrumentima Kolja Mićević, Beograd, 2005; D. Aligijeri, Raj, izveo na izvornim instrumentima Kolja Mićević, Beograd, 2005.k here to edit.
RSS Feed