Ako na stvaraoca, ili umetnika (pesnika), gledamo kao na nekog ko svojom emocijom i mišlju uspeva da ostvari i održava kontakt sa univerzalnim duhom, onda se nameće zaključak da snaga vizije, izraza i stvaralačkog dostignuća, jeste proporcionalna snazi nepatvorene emocije i misli (duha) u sadejstvu sa univerzalnim duhom iz kojeg crpi svoju snagu, znanje i inspiraciju.
Ukoliko se usudimo da na stvaraoca (bilo koje vrste) gledamo na ovaj način, onda se možemo usuditi da tvrdimo da je ovakav stvaralac neka vrsta radara u kojem se stiče i prelama vreme. Njegove emocije i misli postaju membrane koje ga drže u stalnom kontaktu s univerzalnim duhom. Ostrašćen, očuljen (naoružan) na neobičan način, ovakav stvaralac uranja u slojeve pritajene stvarnosti; doziva skrivene svetlosti, otkriva nedostupno, budi svet uspavanih boja koje pred njim izranjaju kao kaleidoskopski snimak opšte duše.
Bavljenje umetnošću, kao i naukom, podrazumeva život na ivicama suština, iza praga pojavnosti. Neprestano dolaženje na sam prag tajne, istine. Uvek novo počinjanje i odgonetanje; približavanje središtu kao izmičućem i nedostižnom cilju, ali kojem se uprkos tome, i upravo zato, teži. Čežnja za dosegnućem krajnjeg, isto kao u filozofiji, u nauci ili religiji, ali na drugi način i drugim sredstvima, prisutna je i u umetnosti. Ovakva motivacija, u svojoj biti akrotizam, karakteristična je za filozofiju i religiju, ali se podrazumeva i u kosmogonijskoj dimenziji umetnosti, posebno poezije.
Na ovaj način, stvaranje pretpostavlja život na rubu provalije. Opasnu igru sa zabranjenim voćem, iz koje igre umetnik (stvaralac) izlazi ponekad kao pobednik jer uspeva da ukrade deo istine utisnute u daleku srž (univerzalni duh); deo zarobljenog neba, dočaranog tek u plamtećem dodiru s apsolutnim.
RASLOJAVANJE STVARNOSTI
Niti stvarnost počinje tamo gde upućuju (govore) naša čula, niti se tamo završava. Ali taj isti svet pojavne, i one dublje, nevidljive, stvarnosti žestoko se reflektuje i očitava na umetnikovom radaru. On je u nekoj vrsti konflikta sa stvarnošću na koju su naviknuta čula, i o kojoj govore čula. Tamo gde, kod drugih, postoji granica, on vidi prolaz u beskraj; tamo gde drugi ne vide granicu, i upravo zato zastaju zaslepljeni beskrajem, on je uspostavlja da bi osmislio taj isti beskraj, mrak, ili prazninu. Sve ovo, goni ga ka nadčulnosti. Čvrstina prirodnih oblika njemu je sumnjiva, što ga čini nemoćnim (ili je u tome njegova moć) da razazna jasne granice, ili da ih vidi tamo gde ih drugi vide. On doživljava svet više u prelivima, opijen njegovom tajnom. Tajna je njegov opijum. Ovim opijumom, on oseća strujanje nevidljivog fluida koji spaja stvarno sa nestvarnim, san dana sa javom noći. On je pod podjednakim uticajem senzacija proisteklih iz ovakvog doživljavaja, koliko pod uticajem običnijeg, ili uobičajenog, čulnog doživljaja.
Čovekov odnos prema svetu i predmetima koji ga okružuju određen je čulima i svešću, ali i svešću oblikovanu paradigmom—definicijom. Ova definicija, ili paradigma, ponekad je tačna, ali često nije. Ponekad koristi, ponekad smeta. Čovek, iako ima slobodu, istovremeno je rob i trenutka i istorije, svoje biološke svesti i svesti uslovljene društvom i istorijom. Ovakva (ovako shvaćena) paradigma čini ga nemoćnim da probije granice zadate forme, zadatih zakona, te time i same stvarnosti pa je stoga definiše u skladu s funkcijom svakog pojedinog predmeta ili objekta (interesovanja). Ali umetnik, stvaralac, suprotstavlja se ovako shvaćenoj definiciji, tipologiji i sveopštoj funkcionalizaciji. U protivnom, guši se njegova sloboda, kao izvor kreativnosti, i ostaje pred zavesom dubine, a njegova je želja da je otvori. Ovo otvaranje neprekidno se vrši pred njegovim unutrašnjim okom. Stvarnost se rastvara, raslojava u bezbroj mogućnosti i varijacija svoga sastava.
Umetnik prati nagoveštaj dubine koji je potpora njegovom traganju. U trenutku jake stvaralačke koncentracije (kada su čula krajnje napeta), javlja se (osećaj) nova, izoštrena čulnost. Pred umetnikom iskrsava čudesni svet spoznaje (otkrovenja) kao njegova najjača hrana, ali ostaje, najvećim delom, neizrečen. Kako izreći neizrecivo? Intuicija se upravo bavi neizrecivim. Neki osećaji i istine ostaju na nivou neobjašnjivog daha, ili duha, koji opija um, ali se suprotstavlja obliku i izrazu. Izmiče. Verovatno zato što je intuicija ključ za tajnu, ključ kojim joj se prilazi, kojim se ona otkriva i dočarava, ali ne, ili ne u dovoljnoj ili konačnoj meri, i ključ izraza te iste tajne ili stvarnosti.
Umetnik se trudi da otme od prirode one njene prostore, bolje reći vanprostornost, koja je, možda, tajna i za nju samu, namerno ili ne. U ovim sferama, ili slojevima stvarnosti, priroda je crna rupa za nepokorne. Uprkos tome, hrabri letači suočavaju se sa snagom ništavila i snagom lepote, da bi iz takvog ništavila izašli oplemenjeni lepotom kao jedinim i pravim smislom. Nešto od ukradene istine, ukradene stvarnosti, ipak, uspevaju da prenesu.
Između privlačećih i odbijajućih polova njihov je put, njihova vrednost, njihova ukletost, ali i njihovo izbavljenje i iskupljenje. Iako prljeni varnicama nedokučivog, ne posustaju. Suočeni s univerzalnom i ličnom ništavnošću, nalaze smisao i traju. Veruju prirodi koja ih neprekidno proba. Veruju kretanju koje se suprotstavlja potmulom topotu gladne dubine koja skriva samo ništavilo. Po strani, usamljenici na visovima koje su sebi izgradili, plaćaju cenu svoje izdvojenosti; ali kao da ta cena nije prevelika ako se suočimo sa psihologijom ljudskih rezervata i programa uslovljenih paradigmom propisanom od čoveka čoveku.
INSPIRACIJA I ZANOS
Inspiraciji prethodi aktivan život u mnoštvu vidova. Ona je oformljenje, ili izraz, pritajenih misli i emocija. Kroz kakve sve lavirinte prolaze emocije i misli da bi se u jednom žestokom trenutku samoorganizovale u sklad koji se, do određene mere, prihvatljivim doima; ponekad i bez prerade ili dorade. Na stvaraocu je da, činom stvaranja, ostvari kondenzaciju doživljaja u umetnički oblik. Vrednost dela nagrađuje ovakav poduhvat ili trajnim životom dela ili njegovim zaboravom. Životna turbulencija je privremena, a život vrednosti večan. Lepota zaslužena teškoćom, i sreća merena ovakvom lepotom, veće su od sreće lažne udobnosti i prividnog mira.
Inspiracija, u početku, sama posećuje; kasnije, umetnik nju pronalazi. Inspiracija i zanos, kao Dioskuri duše, u nerazdvojivom su jedinstvu i preplitanju. Inspiracija je iskra; zanos je stanje. Ako se rodi, inspiracija svoj život nastavlja kroz zanos. (Možda bi se moglo reći, ako bismo želeli da putem poređenja bolje prikažemo ili da putem ovih fenomena identifikujemo druge, da je inspiracija—osećanje; zanos—emocija; memorija—znanje; aktivno znanje—misao; ideja—razumevanje. Ideja je misao misli; ideja nagoni misao da misli i razume. Logika, kombinatorika, analitička veština . . . Sve ovo zajedno čini imaginaciju; i bez svega ovoga, aktiviranog nekom čarobnom formulom, nema pravog i vrhunskog stvaranja.)
Bez, i ako ne inspiracije, ali zasigurno bez zanosa nije moguće zamisliti nijednu vrstu stvaralačkog rada. Iako nije prihvatljiva ideja o umetniku kao pasivnom medijumu kroz koji samo treba da procuri božja promisao, ipak ga je nemoguće zamisliti bez ovog ključnog svojstva. U biti motivacije jeste inspiracija, pa makar ona bila neprepoznatljiva, jer entuzijazam je neka vrsta inspiracije, a to hrani motiv bilo koje vrste.
Tek u produktivnom spoju mnoštva elemenata, “iracionalnih” i racionalnih, stvara se osnova za veliko umetničko ili naučno delo. Tek u stvaralačkom zanosu, nekoj vrsti transa, dolazi se do neslućenih kombinacija i spregova do kojih se u čisto trezvenom stanju svesti ne može doći. Tek u ovom, naizgled opijenom stanju, moguće je otrežnjenje. Određena vrsta pijanstva kojom se zarađuje veći stepen trezvenosti—trezno pijanstvo. Vodič kroz ovaj svet jeste intuicija hranjena idejama i emocijom, koja, istovremeno, služi kao njihova hrana. Na kraju, misao preuzima ulogu organizatora, artikulatora proizvoda ovakve svesti, intuicije i emocije, dajući im konačan, jasniji i opipljiv(iji) oblik. Ali pravi katalizator, ili kanal, između univerzalne duše (svesti), i sopstvene emocije i misli, jeste intuicija (koja krije ideju). Stvaralac, na ovaj način, uplovljava u beskrajni rezervoar opšte duše i putuje njenim bespreglednim prostranstvima; budi uspavane emocije i misli koje su, u ionako iluminantnom stanju zanosa već pravi ključevi i odgovori, fenjeri nad osvojenim beskrajem. Ne samo na početku, nego i na putu, u procesu stvaranja, sevaju svetlosti zahvalnih i nepredvidivih emocija (inspiracija).
Ovde se radi o nekoj vrsti alhemije ili čuda (o "rastrojstvu čula" za kojim je Rembo težio). Umetnička magija priziva ugašene i još nedozvane horizonte. Umetnik postaje čarobnjak koji, svojom veštinom i naukom, nevidljivo zgušnjava u vidljivo, zarobljavajući ga i ovekovečavajući amalgamom svoje umetnosti. Kao što fotografija krade vidljivi trenutak od zaborava, tako umetnost krade nevidljivu stvarnost, iznoseći je na svetlost i dajući joj oblik. Veština i snaga umetnika mere se njegovom moći da ponudi što uverljiviji i trajniji izraz i oblik ove stvarnosti. Njegov pravi cilj i jeste da stvori delo koje ga nadilazi, a to postiže ukroćavanjem stvarnosti.
-Dejan Stojanović
Ovaj esej je napisan 1985, a doteran 2008.
Ukoliko se usudimo da na stvaraoca (bilo koje vrste) gledamo na ovaj način, onda se možemo usuditi da tvrdimo da je ovakav stvaralac neka vrsta radara u kojem se stiče i prelama vreme. Njegove emocije i misli postaju membrane koje ga drže u stalnom kontaktu s univerzalnim duhom. Ostrašćen, očuljen (naoružan) na neobičan način, ovakav stvaralac uranja u slojeve pritajene stvarnosti; doziva skrivene svetlosti, otkriva nedostupno, budi svet uspavanih boja koje pred njim izranjaju kao kaleidoskopski snimak opšte duše.
Bavljenje umetnošću, kao i naukom, podrazumeva život na ivicama suština, iza praga pojavnosti. Neprestano dolaženje na sam prag tajne, istine. Uvek novo počinjanje i odgonetanje; približavanje središtu kao izmičućem i nedostižnom cilju, ali kojem se uprkos tome, i upravo zato, teži. Čežnja za dosegnućem krajnjeg, isto kao u filozofiji, u nauci ili religiji, ali na drugi način i drugim sredstvima, prisutna je i u umetnosti. Ovakva motivacija, u svojoj biti akrotizam, karakteristična je za filozofiju i religiju, ali se podrazumeva i u kosmogonijskoj dimenziji umetnosti, posebno poezije.
Na ovaj način, stvaranje pretpostavlja život na rubu provalije. Opasnu igru sa zabranjenim voćem, iz koje igre umetnik (stvaralac) izlazi ponekad kao pobednik jer uspeva da ukrade deo istine utisnute u daleku srž (univerzalni duh); deo zarobljenog neba, dočaranog tek u plamtećem dodiru s apsolutnim.
RASLOJAVANJE STVARNOSTI
Niti stvarnost počinje tamo gde upućuju (govore) naša čula, niti se tamo završava. Ali taj isti svet pojavne, i one dublje, nevidljive, stvarnosti žestoko se reflektuje i očitava na umetnikovom radaru. On je u nekoj vrsti konflikta sa stvarnošću na koju su naviknuta čula, i o kojoj govore čula. Tamo gde, kod drugih, postoji granica, on vidi prolaz u beskraj; tamo gde drugi ne vide granicu, i upravo zato zastaju zaslepljeni beskrajem, on je uspostavlja da bi osmislio taj isti beskraj, mrak, ili prazninu. Sve ovo, goni ga ka nadčulnosti. Čvrstina prirodnih oblika njemu je sumnjiva, što ga čini nemoćnim (ili je u tome njegova moć) da razazna jasne granice, ili da ih vidi tamo gde ih drugi vide. On doživljava svet više u prelivima, opijen njegovom tajnom. Tajna je njegov opijum. Ovim opijumom, on oseća strujanje nevidljivog fluida koji spaja stvarno sa nestvarnim, san dana sa javom noći. On je pod podjednakim uticajem senzacija proisteklih iz ovakvog doživljavaja, koliko pod uticajem običnijeg, ili uobičajenog, čulnog doživljaja.
Čovekov odnos prema svetu i predmetima koji ga okružuju određen je čulima i svešću, ali i svešću oblikovanu paradigmom—definicijom. Ova definicija, ili paradigma, ponekad je tačna, ali često nije. Ponekad koristi, ponekad smeta. Čovek, iako ima slobodu, istovremeno je rob i trenutka i istorije, svoje biološke svesti i svesti uslovljene društvom i istorijom. Ovakva (ovako shvaćena) paradigma čini ga nemoćnim da probije granice zadate forme, zadatih zakona, te time i same stvarnosti pa je stoga definiše u skladu s funkcijom svakog pojedinog predmeta ili objekta (interesovanja). Ali umetnik, stvaralac, suprotstavlja se ovako shvaćenoj definiciji, tipologiji i sveopštoj funkcionalizaciji. U protivnom, guši se njegova sloboda, kao izvor kreativnosti, i ostaje pred zavesom dubine, a njegova je želja da je otvori. Ovo otvaranje neprekidno se vrši pred njegovim unutrašnjim okom. Stvarnost se rastvara, raslojava u bezbroj mogućnosti i varijacija svoga sastava.
Umetnik prati nagoveštaj dubine koji je potpora njegovom traganju. U trenutku jake stvaralačke koncentracije (kada su čula krajnje napeta), javlja se (osećaj) nova, izoštrena čulnost. Pred umetnikom iskrsava čudesni svet spoznaje (otkrovenja) kao njegova najjača hrana, ali ostaje, najvećim delom, neizrečen. Kako izreći neizrecivo? Intuicija se upravo bavi neizrecivim. Neki osećaji i istine ostaju na nivou neobjašnjivog daha, ili duha, koji opija um, ali se suprotstavlja obliku i izrazu. Izmiče. Verovatno zato što je intuicija ključ za tajnu, ključ kojim joj se prilazi, kojim se ona otkriva i dočarava, ali ne, ili ne u dovoljnoj ili konačnoj meri, i ključ izraza te iste tajne ili stvarnosti.
Umetnik se trudi da otme od prirode one njene prostore, bolje reći vanprostornost, koja je, možda, tajna i za nju samu, namerno ili ne. U ovim sferama, ili slojevima stvarnosti, priroda je crna rupa za nepokorne. Uprkos tome, hrabri letači suočavaju se sa snagom ništavila i snagom lepote, da bi iz takvog ništavila izašli oplemenjeni lepotom kao jedinim i pravim smislom. Nešto od ukradene istine, ukradene stvarnosti, ipak, uspevaju da prenesu.
Između privlačećih i odbijajućih polova njihov je put, njihova vrednost, njihova ukletost, ali i njihovo izbavljenje i iskupljenje. Iako prljeni varnicama nedokučivog, ne posustaju. Suočeni s univerzalnom i ličnom ništavnošću, nalaze smisao i traju. Veruju prirodi koja ih neprekidno proba. Veruju kretanju koje se suprotstavlja potmulom topotu gladne dubine koja skriva samo ništavilo. Po strani, usamljenici na visovima koje su sebi izgradili, plaćaju cenu svoje izdvojenosti; ali kao da ta cena nije prevelika ako se suočimo sa psihologijom ljudskih rezervata i programa uslovljenih paradigmom propisanom od čoveka čoveku.
INSPIRACIJA I ZANOS
Inspiraciji prethodi aktivan život u mnoštvu vidova. Ona je oformljenje, ili izraz, pritajenih misli i emocija. Kroz kakve sve lavirinte prolaze emocije i misli da bi se u jednom žestokom trenutku samoorganizovale u sklad koji se, do određene mere, prihvatljivim doima; ponekad i bez prerade ili dorade. Na stvaraocu je da, činom stvaranja, ostvari kondenzaciju doživljaja u umetnički oblik. Vrednost dela nagrađuje ovakav poduhvat ili trajnim životom dela ili njegovim zaboravom. Životna turbulencija je privremena, a život vrednosti večan. Lepota zaslužena teškoćom, i sreća merena ovakvom lepotom, veće su od sreće lažne udobnosti i prividnog mira.
Inspiracija, u početku, sama posećuje; kasnije, umetnik nju pronalazi. Inspiracija i zanos, kao Dioskuri duše, u nerazdvojivom su jedinstvu i preplitanju. Inspiracija je iskra; zanos je stanje. Ako se rodi, inspiracija svoj život nastavlja kroz zanos. (Možda bi se moglo reći, ako bismo želeli da putem poređenja bolje prikažemo ili da putem ovih fenomena identifikujemo druge, da je inspiracija—osećanje; zanos—emocija; memorija—znanje; aktivno znanje—misao; ideja—razumevanje. Ideja je misao misli; ideja nagoni misao da misli i razume. Logika, kombinatorika, analitička veština . . . Sve ovo zajedno čini imaginaciju; i bez svega ovoga, aktiviranog nekom čarobnom formulom, nema pravog i vrhunskog stvaranja.)
Bez, i ako ne inspiracije, ali zasigurno bez zanosa nije moguće zamisliti nijednu vrstu stvaralačkog rada. Iako nije prihvatljiva ideja o umetniku kao pasivnom medijumu kroz koji samo treba da procuri božja promisao, ipak ga je nemoguće zamisliti bez ovog ključnog svojstva. U biti motivacije jeste inspiracija, pa makar ona bila neprepoznatljiva, jer entuzijazam je neka vrsta inspiracije, a to hrani motiv bilo koje vrste.
Tek u produktivnom spoju mnoštva elemenata, “iracionalnih” i racionalnih, stvara se osnova za veliko umetničko ili naučno delo. Tek u stvaralačkom zanosu, nekoj vrsti transa, dolazi se do neslućenih kombinacija i spregova do kojih se u čisto trezvenom stanju svesti ne može doći. Tek u ovom, naizgled opijenom stanju, moguće je otrežnjenje. Određena vrsta pijanstva kojom se zarađuje veći stepen trezvenosti—trezno pijanstvo. Vodič kroz ovaj svet jeste intuicija hranjena idejama i emocijom, koja, istovremeno, služi kao njihova hrana. Na kraju, misao preuzima ulogu organizatora, artikulatora proizvoda ovakve svesti, intuicije i emocije, dajući im konačan, jasniji i opipljiv(iji) oblik. Ali pravi katalizator, ili kanal, između univerzalne duše (svesti), i sopstvene emocije i misli, jeste intuicija (koja krije ideju). Stvaralac, na ovaj način, uplovljava u beskrajni rezervoar opšte duše i putuje njenim bespreglednim prostranstvima; budi uspavane emocije i misli koje su, u ionako iluminantnom stanju zanosa već pravi ključevi i odgovori, fenjeri nad osvojenim beskrajem. Ne samo na početku, nego i na putu, u procesu stvaranja, sevaju svetlosti zahvalnih i nepredvidivih emocija (inspiracija).
Ovde se radi o nekoj vrsti alhemije ili čuda (o "rastrojstvu čula" za kojim je Rembo težio). Umetnička magija priziva ugašene i još nedozvane horizonte. Umetnik postaje čarobnjak koji, svojom veštinom i naukom, nevidljivo zgušnjava u vidljivo, zarobljavajući ga i ovekovečavajući amalgamom svoje umetnosti. Kao što fotografija krade vidljivi trenutak od zaborava, tako umetnost krade nevidljivu stvarnost, iznoseći je na svetlost i dajući joj oblik. Veština i snaga umetnika mere se njegovom moći da ponudi što uverljiviji i trajniji izraz i oblik ove stvarnosti. Njegov pravi cilj i jeste da stvori delo koje ga nadilazi, a to postiže ukroćavanjem stvarnosti.
-Dejan Stojanović
Ovaj esej je napisan 1985, a doteran 2008.
RSS Feed