НЕКОЛИКО ТРЕНУТАКА СА СТИВОМ ТЕШИЋЕМ
Стив Тешић је рођен 1942. године у Ужицу, а умро у Сиднеју, Канада, 2006. Од своје тринаесте године – када се његова породица настанила у Индијани – живео је у Америци. Студије на Индијана универзитету завршио је 1965. године. Следећа стипендија која му је припала као члану Удружења најбољих студената, омогућава му студије на њујоршком Колумбија универзитету, где је студирао руску књижевност и био пред докторатом. Први књижевни успех постигао је комадом Столари који је изведен на Бродвеју 1970. године. Следе комади: Горско језеро (1971), Баба Гоја (1973), Горки (1975), Пролазна игра (1977), Додиривање дна (1978), Улица Дивижон (1980), Брзина мрака (1989), и комад На отвореном путу који је управо доживео светску премијеру у чикашком „Гудмен театру“. По општим оценама критике, која Тешића упоређује са Бекетом, те утиску заљубљеника у позоришну уметност, Тешић је свом најновијем делу осигурао атрибут – класично, и потврдио да је један од водећих америчких драмских писаца. Највећу пажњу, међутим, скренуо је на себе када је 1979. године, као млад сценариста добио „Оскара“ за филм Осамостаљивање, као и награду њујоршких филмских критичара за најбољи сценарио. Написао је сценарија и за следеће филмове: Свет по Гарпу, Амерички летачи, Очевидац, Елени и Четири пријатеља.
У Америци сте добили готово све: уважени сте позоришни писац чији се комади играју у најзначајнијим позориштима, добитник „Оскара“ за филмски сценарио, па ипак, оштрица Ваше критике друштвених и политичких токова није отупљена.
Кад човек постигне успех, поглед се још више изоштри. Добио сам више него што сам икада очекивао, и зато сада морам да гледам на проблеме који важе за цео свет. Не мислим да сам постигао нешто изванредно велико; други су ми много помогли, а можда постоје и бољи писци од мене, којима нико није помогао. То никада не могу да заборавим. Имам таленат, али постоје и други који имају таленат. Када сам већ постигао више него што сам очекивао, морам да гледам како протиче живот оних које нешто држи доле. Пишем о тим стварима: шта човека држи доле.
Који све елементи утичу да се уметник експонира на најбољи начин?
Ако хоћеш да будеш уметник, онда то мораш да будеш за цео живот. То је прво. Ако мислиш да мењаш професију, твоје писање неће бити као када би одлучио: то ми је за цео живот. Ако чекаш награде, онда си готов, боље је да ту нову професију одмах тражиш. Ја сам био пред докторатом на руској књижевности, живот је био леп, сигуран, али сам све то напустио. Скочио сам без могућности да се на нешто дочекам. Ако човек хоће да буде уметник, онда то мора да буде за цео живот – и ако постигне успех, и ако не.
Ваш најновији комад „На отвореном путу“ налази се на репертоару „Гудмен театра“ у којем и водимо овај разговор. Шта нам можете рећи о овом комаду?
Комад је о светском грађанском рату. Та два човека у комаду траже државу слободе. Цео комад је о тој слободи. Шта се, на пример, овде у Америци, такозваној земљи слободе, деси кад дође слобода. Шта се дешава са слободом кад не постоји никакав диктатор.
Тема Вашег комада се поклапа са политичким хаосом у свету. Да ли се, у том смислу, може рећи да стварност опонаша Ваш комад?
Нажалост, изгледа да је баш тако. Овај комад сам почео да пишем пре три године. Просто сам осећао, наравно да нисам био једини, да се све оно за шта су људи мислили да је сигурно, одједном мења и да цео свет тражи неку слободу и демократију. Те речи су постале као нешто што може да се купи у радњи, па онда може да се каже: ево, у овој држави има слободе, у овој нема. Реч слобода је постала нека нова реч која више не садржи одговорност у себи. Слобода и морал су постали сасвим различити појмови који један с другим немају везе. Више се не тражи морал, него слобода, а то онда лако може да значи – ослобађање од морала, од свега. Па животиња је ослобођена од свега, а човек, ако хоће да буде човек, како може да буде ослобођен од свега? Није прошло оних неколико хиљада година цивилизације да бисмо могли да кажемо да смо ослобођени од свега.
Требало је да носимо све што се десило с нама и да идемо ка вишем и вишем месту, одакле можемо да видимо даље, уместо што се ослобађамо од историје, религије, морала, памћења. Сви говоре о слободи, а оно што ја видим и чујем јесте нешто грозно и страшно ме плаши.
Један српски песиик, који је извршио самоубиство врло млад, запитао се у једном стиху: „Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој“...
У мом комаду један човек каже: „Само роб зна шта је слобода, чим се ослободи, заборави сан о слободи и нешто друго постане“. И мораш да будеш или роб који зна шта је слобода, или слободан човек који заборави.
Постоји сцена у комаду у којој се Исус Христос враћа, али га опет убијају, јер је сувише тешко да човек воли другог човека као брата.
Све оно што је изгледало сигурно отишло је у неповрат. Ни комунизам ни капитализам немају више неку вредност. Народ тражи нешто ново, а не зна шта је то.
Где Ви видите нову перспективу друштва, устројеног на другачији начин?
Комунизам и капитализам су се помагали и просто су навикли да постоји онај други, да би постојао изговор за капитализам: е па не можемо да будемо бољи јер морамо да се боримо против комунизма, и обратно.
И то је био алиби за све?
О! За све. Сад свако зна да нема више тај алиби. Не постоји нека велика религија, нема великих идеала, комунизам је отишао, не постоји нешто што би било одговор на капитализам који само проповеда: „Што више имаш, бољи ћеш бити“. У Америци сам увидео да истина није у томе. Дошло је ново време, кад људи траже нешто, а ни сами не знају шта.
Говорите о времену слабљења религија, идеологија, а с друге стране, идеја новог светског поретка, која је поникла у овој земљи, намеће се као образац целом свету.
Све што се дешава у свету, деси се прво овде, И разочарење у материјализам и све остало прво овде дође, док су у другим земљама још увек заљубљени у то исто. И човек то види као неку болест која почиње у једном крају, док у другим крајевима још увек делује као здравље.
Кад се рушио Берлински зид, сви су мислили да постоји један свет, а сада одједном имамо двеста светова. Свет као да се дели на нека села и то је нешто чудно. Мој комад о томе говори боље него што ја могу да вам одговорим на српском.
Волео бих да нешто ближе кажете о идеји новог светског поретка.
Оно што Буш говори, то је глупост, јер је тај нови светски поредак имао одличну прилику да покаже да заиста постоји. Чим су почеле да падају бомбе на Ирак, то је био доказ да постоји стари светски поредак. Ако не можеш да причекаш годину дана, то значи да немаш идеју која је довољно моћна. Шта је ново у томе да се бомбама решавају проблеми, од времена праисторије, кад су се борили камењем. Не постоји никаква солидна идеја у овој земљи за некакав нови светски поредак.
Велике земље су напустиле милитаризам и сада предстоји економски рат за који Америка није спремна. Све се променило, а биће још горе, имаћемо диктаторе без иједног војника. Неко ће нас окупирати телефоном и банкама, а да никога не можемо да видимо да бисмо могли да кажемо – е, убићу њега. Није то као када дође непријатељ са војницима, већ непријатеља за кога не знаш ко је. Негде је на телефону, али немаш везе зове ли из Јапана или из Немачке. Углавном, његове убице ти ваде крв, а не можеш да видиш одакле долази.
Америка је одједном постала стара земља. Била је нова, најновија земља. Сада се све променило, биће гадно време, јер су нас уназадили. Не постоји идеја као што је постојала уназад 20-30 година – шта је то Америка. То је земља која се родила из идеје, као и СССР који више не постоји. Обе земље су имале револуције и некако су повезане. И сада, није да идеја у Америци није добра, него се некако изгубила, народ је изгубио веру и човек се не осећа више овде као што се некада осећао.
Актуелна ситуација у свету, посебно на истоку Европе, не умирује Вас у смислу да на Америку гледате као на идилично друштво?
Не, не! Никако! Јер, никада нисмо били идеално друштво. Увек је постојао сан да ћемо то постати, као и у Русији. У ових последњих десет година осећа се да нема ни снаге ни ума да се то постигне. Тај сан важи само за оне који су у таквој позицији да не морају да брину ни о чему, за оне друге биће све горе. Кад човек има веру да живи и ради не само за себе, него да би и другима било боље, онда он може да постигне велике ствари. Потребна је вера да ће бити боље за некога после. Та вера не постоји више овде.
Говорите о недостатку хуманизма у данашњем свету...
Ово ново време је време пост-истине и пост-уметности. Истина и уметност не постоје више јер су човека смањили. Уметник је данас кловн, забављач. Против тога се ја борим и радије бих умро него то постао. Уметност је за мене једина религија, јер барем могу док пишем да верујем у неку истину која постоји.
Ово је тешко време када се не чита ни Толстој ни Достојевски. Сви услови постоје, осим најглавнијег, да је човек заиста хумано биће. Нешто су друго направили од човека.
У име слобода?
Постоје, по мени, само две врсте слободе: слобода од нечега и слобода зашто. Чим човек не може да нађе разлог зашто је слободан, одмах нађе неког диктатора који ће да организује његов живот, тако да може да има ствари и да не мора да мисли о томе зашто је слободан.
Волети без мотива, то је, просто по Библији, слобода. Свет је навикао да зна шта је слобода само онда када је нема. Чим је добије, изгуби оно што је имао у глави док је роб био, а кад је роб био, дивну је идеју о томе имао. По целом свету траже нове диктаторе да би опет могли да говоре о слободи. Цела наша историја састоји се у ослобађању од некога. Све се то ради зато што не можемо да видимо зашто смо слободни, не можемо да волимо другог човека зато што је човек. Ако ти треба мотив да би некога могао да волиш, опет си заробљен.
Да ли је у љубави без мотива садржана тајна појаве Исуса Христа у Вашем комаду?
Наравно. Он ни реч не каже у мом комаду, али свира чело. Стално свира исту музику. То и јесте љубав без мотива. Врло је тешко да будемо такви и хтели бисмо да се отарасимо памћења да је такав човек икада постојао, јер је он у нашој подсвести постао диктатор. Волели бисмо да се ослободимо историјског и религијског Исуса Христа, или каквог сличног човека. Хтели бисмо да се ослободимо дужности да будемо људска бића.
У том бекству од дужности човек се служи разним лукавствима.
По мени, људско биће може да има само једну дефиницију: то је оно биће које може да воли без мотива. То сви знамо и хтели бисмо да се тога ослободимо. Човек који може да воли без мотива везан је за прошлост, за традицију, али то му не пада тешко јер је то његов идеал и идентитет.
У мом комаду, у моменту када су људи разапети на крст, постали су слободни, слободнији него што су икада били. Кад човек нема за шта да се држи, то више није слобода, то је анархија. Човек мора да се држи за нешто, а чим се за нешто држи, неко може рећи да није слободан, међутим, људско биће не може бити ослобођено од свега.
Говорите о љубави без мотива, а човек као да не уме да воли једноставно као што постоји....
Понекад бих могао да полудим од просте чињенице што сам жив. То ми је нешто тако чудно, тај поклон је толико огроман да човек може да полуди од среће ако размишља о томе. Како да се деси да живим, да могу да мислим, да имам речи, свој поглед на живот. То је толико изванредно да ја не могу томе да се начудим. Ни дан не може да прође а да ја могу да се навикнем како је живот обична ствар. Све што пишем, пишем јер постоје огромне снаге које хоће да нас убеде како је живот једна стварчица, да је то нешто, да је човек ништа. А бити човек, то је нешто тако огромно да су они који хоће да нас убеде – капиталисти, фашисти или религије – да је бити човек нешто мало, наши прави душмани. На пример, херој је у Америци – потрошач. Највеће достигнуће је да будеш толико паметан да знаш где можеш да купиш нешто најбоље. Нема већег циља, а то је толико глупо и шашаво. Ко може недељу тако да живи дана.
Запад је својом критиком и учешћем у рушењу комунистичких система на неки начин преузео обавезу да учини нешто на сређивању прилика у тим земљама.
Западне земље би морале да саме имају морално чисту кућу. Може да се даје новац наравно, али ни на Западу куће нису чисте, нити постоји морална чврстина. Ако прст окренемо према Русији и кажемо: ево шта се у Русији дешавало, исто тако би тај прст могао да иде овуда по улицама Њујорка и Чикага. Шта се овде дешава, како се према нашем народу поступа. Како се поступа према онима који раде, раде, раде, и одједном нема посла, падну и не постоје више. Како онда можемо да кажемо да се у тим земљама не поштује живот. А где се он овде поштује? Оно што се поштује, то је власт и новац. Запад тешко може да буде пример који би требало да се следи. Једина нада која постоји, по мени, то је традиција која је постојала у Русији. О томе шта је човек постојала је идеја у литератури и у музици. О томе је писао Достојевски, Толстој такође, и то живи, заиста живи, у том руском народу, иако се тамо чуда дешавају.
Једина нада за свет је у узајамној помоћи, која је и нама овде у Америци подједнако потребна, као и Истоку наша. Било би изузетно добро када би могло да дође до те братске помоћи. Државе као Србија, Румунија или Русија, имају нешто огромно да дају Америци, и ако то Америка не види, дани ове државе су одбројани. Мора да се појави нешто боље, да Исток дâ своје дарове Западу, а да Запад учини исто за Исток. Онда би заиста нешто добро могло да се деси. Ако државе на истоку буду само имитирале Запад, онда ће све пропасти, онда ће сви бити мртви и без диктатора; економија ће постати највећи диктатор. Најгори пут је, по мени, да екстремна верзија капитализма постане универзални модел.
Шта је у садашњем тренутку Србије, по Вашем мишљењу, приоритетни циљ?
Да се уради нешто што се до сада никада није урадило, а то је да се Срби уједине око неке велике идеје која би била свима видљива. Срби су као овдашња Демократска странка – воле да се бију против других, али и међусобно. Најгори непријатељи Срба су сами Срби.
Врло је тешко седети овде и одговарати на такво питање, пошто ја с једне стране више знам о Америци. Чини ми се да бих вређао народ који страшно волим јер ако се ово негде појави, неко може с правом да каже – што мисли он тамо у Њујорку, Колораду, нашао пет минута да каже шта је најважније за Србију. Не бих хтео о томе да говорим, просто се бојим да не вређам народ.
Ви сте својим укупним ангажманом доказали потпуни интелектуални и морални интегритет, па у том смислу имате право да одговорите на питање које сам Вам поставио; међутим, било би такође занимљиво да као личност из америчког јавног живота, кажете нешто о томе шта је потребно учинити да се поправи слика о Србији у америчким медијима?
То може да се среди само кад се овај рат заврши. Било је овде време, пре десет, петнаест година, када се о Југославији дивно писало. То је било зато што се овде осетило, тачно или не, да је та држава имала свој идентитет и да је почела пре Горбачова са променама. Наравно, та промена није била довољна, али је била огромна у односу на остале источне државе. И одједном је Југославија, уместо да постане нови друштвени модел, постала стари. Не знам да ли сада и постоји Југославија?
Сада се о Југославији може говорити само у прошлом времену.
Ја сам Србин из Ужица, али сам много волео Југославију. Волео сам саму идеју да ти народи живе заједно. По мени, ово сада је трагедија. Када се осетило да ће неке нове везе у свету да прораде, у Словенији и Хрватској пробудила се похлепа да се повежу са Западом. Од те похлепе се руши држава. То је толико грозно. У питању је само новац. Руши се нешто добро због нечег тако подлог.
Да тамо живим, било би ми много лакше да само о Србији мислим. Али, још ми је у глави идеја Југославије. Југославија је била као једна мала словенска Америка, или је барем могла бити. Да то све не постоји више, огромна је трагедија. Не могу другачије о томе да мислим.
Како тумачите усамљеност Србије?
Ту су опет економски разлози. Ни Француска ни Енглеска нису хтеле да признају Хрватску, али када је Немачка мало економски притисла, сви су попустили. Идеали више не постоје, само постоји економија. Немачка је главни разлог због којег сви окренули леђа Србији. Немачка је у позицији да може без војске да направи империју коју није могла да направи с војском. Изгубила је војни рат, али сада добија економски.
Живимо у економском времену и где год да се нешто деси, као рат у Заливу нпр, лако се може видети да је економија у свему. Ми нисмо економска сила, нема више словенске заједнице, постоји западноевропско тржиште и сада сви гледају с ким ће да се повежу. Било би дивно да се Србија не веже ни за кога; зашто мора или на Запад или на Исток? Зашто не би могло од тог дивног народа да се прими нешто и зашто човек не може да буде само Србин, него мора да буде у некој...
Широј заједници?
Шира заједница је – ја сам човек, ти си човек. Не морамо неку другу да правимо. То је идеја, али не економска. Али сада је економија преовлађујућа. По мени, војска никоме неће требати.
Живимо у времену суптилних манипулација?
Заиста постоји ubermensch. То сада, међутим, интернационална идеја, не само немачка или јапанска. Правила су једноставна: ако хоћеш да будеш у нашем клубу – у реду, али ако не разумеш шта се дешава – онда си готов, никад нећеш ни разумети, као ни твоја деца. Државе које нису спремне да уђу у такву игру остају резервати. Такви резервати лепо могу да послуже за посете и разоноду, да би се причало како су дивљаци заправо дивни.
Какав је положај уметника у америчком друштву?
Што се тиче већине, они су као кловнови који разоноде краља када му је досадно. Онда може да се постави питање: па зашто ја уопште пишем? Али ја о томе не размишљам јер је огромна вредност у томе да се остави траг, и да се после 500 година пронађе нешто и закључи да нисмо сви били будале. Осећам да је то моја дужност. Морам да пишем о том људском бићу и шта се с њим дешава у ово наше време.
Постоји ли у Америци равнотежа између духовних и материјалних вредности?
Нема равнотеже. Материјално овде чини више од 90% живота. Нема ни говора о некој равнотежи, то је већ свршена ствар. Врло је мали круг оних који виде вредност у нечем другом, и то не само у Америци. Равнотежа можда никад није ни постојала. Не видим да ли негде постоји живот са дубоким осећањем моралних идеја, али ипак, равнотежу могу да замислим. Ако би се то остварило, живот би био диван, али ја не знам да ли је икада постојала таква држава.
Да ли сви они који творе политичке и друштвене моделе у којима је духовна димензија на периферији, имају довољно разлога за самозадовољство, или иду ка циљу који није добар ни за њих саме?
Наравно да није. Неко је рекао отприлике ово: „Ако човек не може да буде задовољан у празној соби, то је већ симптом да никад задовољан бити неће“. Ако немаш оно што је главна ствар, онда ти треба милион других ствари, и ни то ти није доста, него све више и више, па опет нећеш бити задовољан. Главно је да можеш да кажеш себи – па нисам рђав човек, не – ја сам светац, него – заиста нисам рђав човек. Кад не можеш то да урадиш, онда ти треба хиљаду ствари. Ево овде људи раде као луди у том кратком животу који имамо, и он прође као глупост. Па зашто си га имао.
Водећи рачуна да максимално искористи време, човек, у ствари, остаје без времена...
Остаје без свега, без времена, без живота.
Мој живот је као нека река која тече и ја свакога дана морам да осетим да све иде без прелома и прекида. Хоћу да знам како сам од једног места дошао до другог и ником не дајем дозволу да може да узме мој живот. Имам неку бистру воду у глави и знам да би све било готово ако би се замутила. Не постоји ништа што би могли да ми дају у замену за то јер је то једино што имам.
Као писац и хуманиста, чему се надате?
Сви се боје загађења, бомби, плаше се да ће човек нестати. Ја се нимало не бојим његовог нестанка, али бојим се да ће се променити. Ако треба да се претвори у бубу, он ће се претворити и продужити, али нестаће хумано биће, а моја је жеља да оно опстане.
Стив Тешић је рођен 1942. године у Ужицу, а умро у Сиднеју, Канада, 2006. Од своје тринаесте године – када се његова породица настанила у Индијани – живео је у Америци. Студије на Индијана универзитету завршио је 1965. године. Следећа стипендија која му је припала као члану Удружења најбољих студената, омогућава му студије на њујоршком Колумбија универзитету, где је студирао руску књижевност и био пред докторатом. Први књижевни успех постигао је комадом Столари који је изведен на Бродвеју 1970. године. Следе комади: Горско језеро (1971), Баба Гоја (1973), Горки (1975), Пролазна игра (1977), Додиривање дна (1978), Улица Дивижон (1980), Брзина мрака (1989), и комад На отвореном путу који је управо доживео светску премијеру у чикашком „Гудмен театру“. По општим оценама критике, која Тешића упоређује са Бекетом, те утиску заљубљеника у позоришну уметност, Тешић је свом најновијем делу осигурао атрибут – класично, и потврдио да је један од водећих америчких драмских писаца. Највећу пажњу, међутим, скренуо је на себе када је 1979. године, као млад сценариста добио „Оскара“ за филм Осамостаљивање, као и награду њујоршких филмских критичара за најбољи сценарио. Написао је сценарија и за следеће филмове: Свет по Гарпу, Амерички летачи, Очевидац, Елени и Четири пријатеља.
У Америци сте добили готово све: уважени сте позоришни писац чији се комади играју у најзначајнијим позориштима, добитник „Оскара“ за филмски сценарио, па ипак, оштрица Ваше критике друштвених и политичких токова није отупљена.
Кад човек постигне успех, поглед се још више изоштри. Добио сам више него што сам икада очекивао, и зато сада морам да гледам на проблеме који важе за цео свет. Не мислим да сам постигао нешто изванредно велико; други су ми много помогли, а можда постоје и бољи писци од мене, којима нико није помогао. То никада не могу да заборавим. Имам таленат, али постоје и други који имају таленат. Када сам већ постигао више него што сам очекивао, морам да гледам како протиче живот оних које нешто држи доле. Пишем о тим стварима: шта човека држи доле.
Који све елементи утичу да се уметник експонира на најбољи начин?
Ако хоћеш да будеш уметник, онда то мораш да будеш за цео живот. То је прво. Ако мислиш да мењаш професију, твоје писање неће бити као када би одлучио: то ми је за цео живот. Ако чекаш награде, онда си готов, боље је да ту нову професију одмах тражиш. Ја сам био пред докторатом на руској књижевности, живот је био леп, сигуран, али сам све то напустио. Скочио сам без могућности да се на нешто дочекам. Ако човек хоће да буде уметник, онда то мора да буде за цео живот – и ако постигне успех, и ако не.
Ваш најновији комад „На отвореном путу“ налази се на репертоару „Гудмен театра“ у којем и водимо овај разговор. Шта нам можете рећи о овом комаду?
Комад је о светском грађанском рату. Та два човека у комаду траже државу слободе. Цео комад је о тој слободи. Шта се, на пример, овде у Америци, такозваној земљи слободе, деси кад дође слобода. Шта се дешава са слободом кад не постоји никакав диктатор.
Тема Вашег комада се поклапа са политичким хаосом у свету. Да ли се, у том смислу, може рећи да стварност опонаша Ваш комад?
Нажалост, изгледа да је баш тако. Овај комад сам почео да пишем пре три године. Просто сам осећао, наравно да нисам био једини, да се све оно за шта су људи мислили да је сигурно, одједном мења и да цео свет тражи неку слободу и демократију. Те речи су постале као нешто што може да се купи у радњи, па онда може да се каже: ево, у овој држави има слободе, у овој нема. Реч слобода је постала нека нова реч која више не садржи одговорност у себи. Слобода и морал су постали сасвим различити појмови који један с другим немају везе. Више се не тражи морал, него слобода, а то онда лако може да значи – ослобађање од морала, од свега. Па животиња је ослобођена од свега, а човек, ако хоће да буде човек, како може да буде ослобођен од свега? Није прошло оних неколико хиљада година цивилизације да бисмо могли да кажемо да смо ослобођени од свега.
Требало је да носимо све што се десило с нама и да идемо ка вишем и вишем месту, одакле можемо да видимо даље, уместо што се ослобађамо од историје, религије, морала, памћења. Сви говоре о слободи, а оно што ја видим и чујем јесте нешто грозно и страшно ме плаши.
Један српски песиик, који је извршио самоубиство врло млад, запитао се у једном стиху: „Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој“...
У мом комаду један човек каже: „Само роб зна шта је слобода, чим се ослободи, заборави сан о слободи и нешто друго постане“. И мораш да будеш или роб који зна шта је слобода, или слободан човек који заборави.
Постоји сцена у комаду у којој се Исус Христос враћа, али га опет убијају, јер је сувише тешко да човек воли другог човека као брата.
Све оно што је изгледало сигурно отишло је у неповрат. Ни комунизам ни капитализам немају више неку вредност. Народ тражи нешто ново, а не зна шта је то.
Где Ви видите нову перспективу друштва, устројеног на другачији начин?
Комунизам и капитализам су се помагали и просто су навикли да постоји онај други, да би постојао изговор за капитализам: е па не можемо да будемо бољи јер морамо да се боримо против комунизма, и обратно.
И то је био алиби за све?
О! За све. Сад свако зна да нема више тај алиби. Не постоји нека велика религија, нема великих идеала, комунизам је отишао, не постоји нешто што би било одговор на капитализам који само проповеда: „Што више имаш, бољи ћеш бити“. У Америци сам увидео да истина није у томе. Дошло је ново време, кад људи траже нешто, а ни сами не знају шта.
Говорите о времену слабљења религија, идеологија, а с друге стране, идеја новог светског поретка, која је поникла у овој земљи, намеће се као образац целом свету.
Све што се дешава у свету, деси се прво овде, И разочарење у материјализам и све остало прво овде дође, док су у другим земљама још увек заљубљени у то исто. И човек то види као неку болест која почиње у једном крају, док у другим крајевима још увек делује као здравље.
Кад се рушио Берлински зид, сви су мислили да постоји један свет, а сада одједном имамо двеста светова. Свет као да се дели на нека села и то је нешто чудно. Мој комад о томе говори боље него што ја могу да вам одговорим на српском.
Волео бих да нешто ближе кажете о идеји новог светског поретка.
Оно што Буш говори, то је глупост, јер је тај нови светски поредак имао одличну прилику да покаже да заиста постоји. Чим су почеле да падају бомбе на Ирак, то је био доказ да постоји стари светски поредак. Ако не можеш да причекаш годину дана, то значи да немаш идеју која је довољно моћна. Шта је ново у томе да се бомбама решавају проблеми, од времена праисторије, кад су се борили камењем. Не постоји никаква солидна идеја у овој земљи за некакав нови светски поредак.
Велике земље су напустиле милитаризам и сада предстоји економски рат за који Америка није спремна. Све се променило, а биће још горе, имаћемо диктаторе без иједног војника. Неко ће нас окупирати телефоном и банкама, а да никога не можемо да видимо да бисмо могли да кажемо – е, убићу њега. Није то као када дође непријатељ са војницима, већ непријатеља за кога не знаш ко је. Негде је на телефону, али немаш везе зове ли из Јапана или из Немачке. Углавном, његове убице ти ваде крв, а не можеш да видиш одакле долази.
Америка је одједном постала стара земља. Била је нова, најновија земља. Сада се све променило, биће гадно време, јер су нас уназадили. Не постоји идеја као што је постојала уназад 20-30 година – шта је то Америка. То је земља која се родила из идеје, као и СССР који више не постоји. Обе земље су имале револуције и некако су повезане. И сада, није да идеја у Америци није добра, него се некако изгубила, народ је изгубио веру и човек се не осећа више овде као што се некада осећао.
Актуелна ситуација у свету, посебно на истоку Европе, не умирује Вас у смислу да на Америку гледате као на идилично друштво?
Не, не! Никако! Јер, никада нисмо били идеално друштво. Увек је постојао сан да ћемо то постати, као и у Русији. У ових последњих десет година осећа се да нема ни снаге ни ума да се то постигне. Тај сан важи само за оне који су у таквој позицији да не морају да брину ни о чему, за оне друге биће све горе. Кад човек има веру да живи и ради не само за себе, него да би и другима било боље, онда он може да постигне велике ствари. Потребна је вера да ће бити боље за некога после. Та вера не постоји више овде.
Говорите о недостатку хуманизма у данашњем свету...
Ово ново време је време пост-истине и пост-уметности. Истина и уметност не постоје више јер су човека смањили. Уметник је данас кловн, забављач. Против тога се ја борим и радије бих умро него то постао. Уметност је за мене једина религија, јер барем могу док пишем да верујем у неку истину која постоји.
Ово је тешко време када се не чита ни Толстој ни Достојевски. Сви услови постоје, осим најглавнијег, да је човек заиста хумано биће. Нешто су друго направили од човека.
У име слобода?
Постоје, по мени, само две врсте слободе: слобода од нечега и слобода зашто. Чим човек не може да нађе разлог зашто је слободан, одмах нађе неког диктатора који ће да организује његов живот, тако да може да има ствари и да не мора да мисли о томе зашто је слободан.
Волети без мотива, то је, просто по Библији, слобода. Свет је навикао да зна шта је слобода само онда када је нема. Чим је добије, изгуби оно што је имао у глави док је роб био, а кад је роб био, дивну је идеју о томе имао. По целом свету траже нове диктаторе да би опет могли да говоре о слободи. Цела наша историја састоји се у ослобађању од некога. Све се то ради зато што не можемо да видимо зашто смо слободни, не можемо да волимо другог човека зато што је човек. Ако ти треба мотив да би некога могао да волиш, опет си заробљен.
Да ли је у љубави без мотива садржана тајна појаве Исуса Христа у Вашем комаду?
Наравно. Он ни реч не каже у мом комаду, али свира чело. Стално свира исту музику. То и јесте љубав без мотива. Врло је тешко да будемо такви и хтели бисмо да се отарасимо памћења да је такав човек икада постојао, јер је он у нашој подсвести постао диктатор. Волели бисмо да се ослободимо историјског и религијског Исуса Христа, или каквог сличног човека. Хтели бисмо да се ослободимо дужности да будемо људска бића.
У том бекству од дужности човек се служи разним лукавствима.
По мени, људско биће може да има само једну дефиницију: то је оно биће које може да воли без мотива. То сви знамо и хтели бисмо да се тога ослободимо. Човек који може да воли без мотива везан је за прошлост, за традицију, али то му не пада тешко јер је то његов идеал и идентитет.
У мом комаду, у моменту када су људи разапети на крст, постали су слободни, слободнији него што су икада били. Кад човек нема за шта да се држи, то више није слобода, то је анархија. Човек мора да се држи за нешто, а чим се за нешто држи, неко може рећи да није слободан, међутим, људско биће не може бити ослобођено од свега.
Говорите о љубави без мотива, а човек као да не уме да воли једноставно као што постоји....
Понекад бих могао да полудим од просте чињенице што сам жив. То ми је нешто тако чудно, тај поклон је толико огроман да човек може да полуди од среће ако размишља о томе. Како да се деси да живим, да могу да мислим, да имам речи, свој поглед на живот. То је толико изванредно да ја не могу томе да се начудим. Ни дан не може да прође а да ја могу да се навикнем како је живот обична ствар. Све што пишем, пишем јер постоје огромне снаге које хоће да нас убеде како је живот једна стварчица, да је то нешто, да је човек ништа. А бити човек, то је нешто тако огромно да су они који хоће да нас убеде – капиталисти, фашисти или религије – да је бити човек нешто мало, наши прави душмани. На пример, херој је у Америци – потрошач. Највеће достигнуће је да будеш толико паметан да знаш где можеш да купиш нешто најбоље. Нема већег циља, а то је толико глупо и шашаво. Ко може недељу тако да живи дана.
Запад је својом критиком и учешћем у рушењу комунистичких система на неки начин преузео обавезу да учини нешто на сређивању прилика у тим земљама.
Западне земље би морале да саме имају морално чисту кућу. Може да се даје новац наравно, али ни на Западу куће нису чисте, нити постоји морална чврстина. Ако прст окренемо према Русији и кажемо: ево шта се у Русији дешавало, исто тако би тај прст могао да иде овуда по улицама Њујорка и Чикага. Шта се овде дешава, како се према нашем народу поступа. Како се поступа према онима који раде, раде, раде, и одједном нема посла, падну и не постоје више. Како онда можемо да кажемо да се у тим земљама не поштује живот. А где се он овде поштује? Оно што се поштује, то је власт и новац. Запад тешко може да буде пример који би требало да се следи. Једина нада која постоји, по мени, то је традиција која је постојала у Русији. О томе шта је човек постојала је идеја у литератури и у музици. О томе је писао Достојевски, Толстој такође, и то живи, заиста живи, у том руском народу, иако се тамо чуда дешавају.
Једина нада за свет је у узајамној помоћи, која је и нама овде у Америци подједнако потребна, као и Истоку наша. Било би изузетно добро када би могло да дође до те братске помоћи. Државе као Србија, Румунија или Русија, имају нешто огромно да дају Америци, и ако то Америка не види, дани ове државе су одбројани. Мора да се појави нешто боље, да Исток дâ своје дарове Западу, а да Запад учини исто за Исток. Онда би заиста нешто добро могло да се деси. Ако државе на истоку буду само имитирале Запад, онда ће све пропасти, онда ће сви бити мртви и без диктатора; економија ће постати највећи диктатор. Најгори пут је, по мени, да екстремна верзија капитализма постане универзални модел.
Шта је у садашњем тренутку Србије, по Вашем мишљењу, приоритетни циљ?
Да се уради нешто што се до сада никада није урадило, а то је да се Срби уједине око неке велике идеје која би била свима видљива. Срби су као овдашња Демократска странка – воле да се бију против других, али и међусобно. Најгори непријатељи Срба су сами Срби.
Врло је тешко седети овде и одговарати на такво питање, пошто ја с једне стране више знам о Америци. Чини ми се да бих вређао народ који страшно волим јер ако се ово негде појави, неко може с правом да каже – што мисли он тамо у Њујорку, Колораду, нашао пет минута да каже шта је најважније за Србију. Не бих хтео о томе да говорим, просто се бојим да не вређам народ.
Ви сте својим укупним ангажманом доказали потпуни интелектуални и морални интегритет, па у том смислу имате право да одговорите на питање које сам Вам поставио; међутим, било би такође занимљиво да као личност из америчког јавног живота, кажете нешто о томе шта је потребно учинити да се поправи слика о Србији у америчким медијима?
То може да се среди само кад се овај рат заврши. Било је овде време, пре десет, петнаест година, када се о Југославији дивно писало. То је било зато што се овде осетило, тачно или не, да је та држава имала свој идентитет и да је почела пре Горбачова са променама. Наравно, та промена није била довољна, али је била огромна у односу на остале источне државе. И одједном је Југославија, уместо да постане нови друштвени модел, постала стари. Не знам да ли сада и постоји Југославија?
Сада се о Југославији може говорити само у прошлом времену.
Ја сам Србин из Ужица, али сам много волео Југославију. Волео сам саму идеју да ти народи живе заједно. По мени, ово сада је трагедија. Када се осетило да ће неке нове везе у свету да прораде, у Словенији и Хрватској пробудила се похлепа да се повежу са Западом. Од те похлепе се руши држава. То је толико грозно. У питању је само новац. Руши се нешто добро због нечег тако подлог.
Да тамо живим, било би ми много лакше да само о Србији мислим. Али, још ми је у глави идеја Југославије. Југославија је била као једна мала словенска Америка, или је барем могла бити. Да то све не постоји више, огромна је трагедија. Не могу другачије о томе да мислим.
Како тумачите усамљеност Србије?
Ту су опет економски разлози. Ни Француска ни Енглеска нису хтеле да признају Хрватску, али када је Немачка мало економски притисла, сви су попустили. Идеали више не постоје, само постоји економија. Немачка је главни разлог због којег сви окренули леђа Србији. Немачка је у позицији да може без војске да направи империју коју није могла да направи с војском. Изгубила је војни рат, али сада добија економски.
Живимо у економском времену и где год да се нешто деси, као рат у Заливу нпр, лако се може видети да је економија у свему. Ми нисмо економска сила, нема више словенске заједнице, постоји западноевропско тржиште и сада сви гледају с ким ће да се повежу. Било би дивно да се Србија не веже ни за кога; зашто мора или на Запад или на Исток? Зашто не би могло од тог дивног народа да се прими нешто и зашто човек не може да буде само Србин, него мора да буде у некој...
Широј заједници?
Шира заједница је – ја сам човек, ти си човек. Не морамо неку другу да правимо. То је идеја, али не економска. Али сада је економија преовлађујућа. По мени, војска никоме неће требати.
Живимо у времену суптилних манипулација?
Заиста постоји ubermensch. То сада, међутим, интернационална идеја, не само немачка или јапанска. Правила су једноставна: ако хоћеш да будеш у нашем клубу – у реду, али ако не разумеш шта се дешава – онда си готов, никад нећеш ни разумети, као ни твоја деца. Државе које нису спремне да уђу у такву игру остају резервати. Такви резервати лепо могу да послуже за посете и разоноду, да би се причало како су дивљаци заправо дивни.
Какав је положај уметника у америчком друштву?
Што се тиче већине, они су као кловнови који разоноде краља када му је досадно. Онда може да се постави питање: па зашто ја уопште пишем? Али ја о томе не размишљам јер је огромна вредност у томе да се остави траг, и да се после 500 година пронађе нешто и закључи да нисмо сви били будале. Осећам да је то моја дужност. Морам да пишем о том људском бићу и шта се с њим дешава у ово наше време.
Постоји ли у Америци равнотежа између духовних и материјалних вредности?
Нема равнотеже. Материјално овде чини више од 90% живота. Нема ни говора о некој равнотежи, то је већ свршена ствар. Врло је мали круг оних који виде вредност у нечем другом, и то не само у Америци. Равнотежа можда никад није ни постојала. Не видим да ли негде постоји живот са дубоким осећањем моралних идеја, али ипак, равнотежу могу да замислим. Ако би се то остварило, живот би био диван, али ја не знам да ли је икада постојала таква држава.
Да ли сви они који творе политичке и друштвене моделе у којима је духовна димензија на периферији, имају довољно разлога за самозадовољство, или иду ка циљу који није добар ни за њих саме?
Наравно да није. Неко је рекао отприлике ово: „Ако човек не може да буде задовољан у празној соби, то је већ симптом да никад задовољан бити неће“. Ако немаш оно што је главна ствар, онда ти треба милион других ствари, и ни то ти није доста, него све више и више, па опет нећеш бити задовољан. Главно је да можеш да кажеш себи – па нисам рђав човек, не – ја сам светац, него – заиста нисам рђав човек. Кад не можеш то да урадиш, онда ти треба хиљаду ствари. Ево овде људи раде као луди у том кратком животу који имамо, и он прође као глупост. Па зашто си га имао.
Водећи рачуна да максимално искористи време, човек, у ствари, остаје без времена...
Остаје без свега, без времена, без живота.
Мој живот је као нека река која тече и ја свакога дана морам да осетим да све иде без прелома и прекида. Хоћу да знам како сам од једног места дошао до другог и ником не дајем дозволу да може да узме мој живот. Имам неку бистру воду у глави и знам да би све било готово ако би се замутила. Не постоји ништа што би могли да ми дају у замену за то јер је то једино што имам.
Као писац и хуманиста, чему се надате?
Сви се боје загађења, бомби, плаше се да ће човек нестати. Ја се нимало не бојим његовог нестанка, али бојим се да ће се променити. Ако треба да се претвори у бубу, он ће се претворити и продужити, али нестаће хумано биће, а моја је жеља да оно опстане.
RSS Feed